ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Коментар „Bandiera Rossa“ (пише: Владимир Ђурђевић)

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

МУКЕР И КАЛАБИЋ ИЛИ О КОРИСТИ И ШТЕТИ РЕВИЗИЈЕ ЗА ЖИВОТ

Где си деда сакрио кокарду,

кад је Чича распустио гарду

Радиша Урошевић

 

Покушај промене имена Основне школе „Херој Иван Мукер“ није успео. За сада. Не сумњамо да ће бити нових покушаја, као што смо готово начисто са тим да ће, пре или касније, ова школа добити ново име, и то не по Милунки Савић, као што је било предложено, него по неком у међувремену рехабилитованом народном непријатељу. На пример – Основна школа «Живојин Жика Лазовић», по чувеном команданту Смердеревског корпуса, који је наредио четничке покоље у Болечу и Драговцу. Већ видим момке из Института (за савремену историју) како доказују да су зли партизани, израдивши најпре Жикину 3/D реплику, забрађени за ову прилику, извршили овај гнусан злочин, не би ли народу омрзли Дражини јунаци.

Ниподаштавање антифашистичког карактера Народно-ослободилачке борбе одвија се континуирано и на више планова већ деценијама. Почело је шенлучењем на Равној Гори, где су се славиле страже ђенерала Драже, а затим се овај вашарски дух пренео у научне институције, ТВ програм национaлне телевизије, а онда и у правосуђе.

У тврђем облику, ово превредновање историје, занемарујући не само домаће него и иностране веродостојне изворе, проглашава партизане за сареднике окупатора, док су колаборационисти, према овим реинтерпретацијама, у ствари прави борци за слободу: Дража је, тако, ослобађао Ужице, а његови „момци“ су гинули на Кадињачи; прави Валтер је, када није на конспиративном задатку, носио кокарду, а не петокраку, а онај народ који су, заједно са Немцима, гонили четници на Неретви у ствари и није народ, него нека комунистичка копилад; Милан Недић је у корист окупатора хапсио јевреје и комунисте, што је било у националном интересу, јер је нација иначе морала да се „прочисти“, како би потомство стварале само чистокрвне србенде; Завод за прунудно преваспитавање омладине није био срамни центар за силеџијску фашистичку индоктринацију, него обичан колеџ, према методама Димитрија Љотића, следећег кандидата за рехабилитацију.

Није то, уосталом, усамљен, српски случај. И хрватски историчари већ поодавно певуше причицу да су у Јасеновцу прави злочинци били ослободиоци, док су сироте мале усташе не само неправедно оптужене, него и ликвидиране како би се сакрила ова „историјска истина“. А има о оних који отворено правдају покољ Срба, Јевреја, Рома и комуниста, у име националних интереса, које је, такође, имао у виду и ђенерал Недић, када је судржављане са жутом траком слао на Старо сајмиште, а „црвене“ на Бањицу.

У блажој варијанти, препоручује нам се да дигнемо руке од свега тога, јер кога још брига ко су били партизани, а ко четници. Треба, јел те, сви заједно, да чврстим кораком крочимо  ка светлој будућности, „позабыв вчера», како би то рекли црвеноармејци.

Утолико није никакво изненађење када неки правосудни орган, лако и лепршаво, Николу Калабића прогласи невиним, не залазећи у питање да ли је он извршио ратне злочине, јер за то овај суд и није био надлежан. Питање о томе ко је био на страни фашиста, притом је од другоразредне важности. Рехабилитација ратних зликоваца спроводи се, у ствари, да би се пошто-пото ољагао социјалистички режим,  који је народу изнова омилео, после неолибералних искустава.

Догађај у ОШ «Херој Иван Мукер» утолико је сасвим очекиван; реч је о преузимању модног тренда, који је очигледно по вољи и разобрученим љубитељима «невидљиве руке тржишта», једнако као и разбарушеним поштоваоцима кокарде и каме. Уосталом, млађе генерације и онако немају појма ко је био Мукер, народни херој СФРЈ. Зашто призивати хуманизам и социјалну правду, када то више не пролази. Боље је све то препаковати, и за антифашисте прогласити сараднике окупатора – лакше је укључити се у међународну осуду фашизма без петокраке. Ваљда ће и Руси да је коначно скину са Кремља, да се барем не види у току параде поводом победе у Отаџбинском рату.

Да не буде забуне. Свакако је часно да нека школа понесе име Милунке Савић, неустрашиве жене – борца, неправедно занемарене и заборављене како за свога века тако и у нама ближој прошлости. Бојим се, међутим, да главни мотив предлагача промене имена школа није величање Милунке, него унижавање Мукера. Сумњив је то тип; предратни комуниста, па му још ни презиме није на «ић». Ко зна, можда је по среди масонско-комунистичка завера!

Савет родитеља одолео је покушајима да Мукерово име буде дефинитивно послато у заборав. Не знамо који су мотиви, али ово одолевање свакако треба да похвалимо, баш као и храбру изјаву историчара Предрага Марковића, и других , укључујући и јавне званичнике и политичаре, који су јавно проказали «правосудно» прекрајање историје у «Случају Калабић». Предлагачима, са друге стране, поручујемо да не тугују. Њихово доба тек долази. Нама, пак, који и даље поштујемо традицију Народно-ослободилачке борбе, нека је на памети онај стих немачког песника, који у најтмурнијој ноћи наговештава јутарњу румен: «Тамо где је опасност, расте и спасоносно».

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ЗЛИ ДУСИ ИЛИ РИТАМ ЗЛОЧИНА

24Пут смо смели. Шта сад ваља?

Залутасмо, шта ћеш сад?

Мами нас у поља даља

И беспућем вода враг…

Пушкин

 

Нема дана а да нас медији не известе да се догодио нешто ужасно. У белом свету, Француској, Немачкој, Јапану, или овде, код нас. На страну што извештаји о злочинима, инсистирајући на крвавим или прљавим детаљима, сведоче да живимо у времену које презире сваку светост – њихова учесталост и раширеност, диљем света, звучи у најмању руку опомињуће.

Ужаснути детаљима злочина, више не примећујемо бездушност свакодневног живота. Заборављамо како смо јуче за време ручка увредили своје дете, или били неправедни према супрузи,  потискујемо понижења која доживљавамо, трпимо оскудицу како знамо и умемо.

Размишљајући о узроцима ових појава, неминовно се запплићемо у питања теодеицеје: када је заправо све то почело? Постоји ли нека тачка од које је кренуло како не треба? Да ли су за ову суровост наших дана заслужне друштвене околности, или је све почело много раније, још на оној пољани на којој је Кајин убио Авеља – како нам то суптилно предочава Кшиштов Кјешловски у чувеном «Кратком филму о убијању»?

Нећемо овде претретсати ова озбиљна филозофска питања. Довољно је да приметимо да, као у филму Зорана Тадића, постоји известан «ритам злочина».

58cf50cb5916b56313d1359f3e57751aНе тврдимо, као главни лик oвог филма да иза наизглед насумичних злодела пребива некаква математичка матрица – али историја нам сведочи о крвавим и суровим временима, која су смењивали периоди сунчевог смирења, када се будила нада да ће, после свега, коначно наступити онај кантовски «вечни мир». А то, ако ништа друго, показује да су узроци комплексинији и сложенији од јефтиних «психолошких» профила или криминолошких објашњења.

Послужимо се једноставним примером: крађу и превару, учили су нас томе још у школи, треба да осудимо без призива. Сред друштвене беде, у тешкој немаштини, међутим, посезање за «туђим» морано да разумемо – макар само у оним случајевима када изостају братство и солидарност. Да ли је «морално» не посегнути за оним што није наше, да бисмо купили лек остарелом родитељу, или хлеб изгледнелом детету – онда када дежурни моралисти и добротворне даме окрену главу од наших вапаја? Крађа је зло. И превара. Али, зло је и безнадно сиромаштво. Када криминолошки увезујемо крајеве, расветљујући детаље неког недозвољеног дела – често упадамо у замку да од дрвећа не видимо шуму, не препознајући контекст који објашњава неки след догађаја. А када се оскудица не посматра као злочин, проузрокован експоатацијом, похлепом буржуја или њима наклоњеним принципима тржишта – онда се сиромаштво криминализује, и проказује као друштвено недозвољена појава. Лов на путнике без карте у градском превозу, само је најочигледнији пример ове појаве – која људе без посла и прихода дехуманизује, сврставајући у криминални миље оне који се «нису снашли», зато што, у ствари, у буржоаском свету – нису ни имали праву прилику да се снађу, иако им се стално говори да «сви имају шансу».

У роману Зли дуси (Бесови) Ф. М. Достојевског,  зло долази у једну забачену руску губернију пузећи, тихо и дискретно. Најпре је неко продавачици библија подметнуо слике недоличног садржаја. Затим је оскрнављен храм – а онда је покренут ланац злочина, који кулминира убиством Шатова, и бесом Кирилова, кога фантом слободе нагони на самоубиуство. Сликајући ове догађаје, у свом најмрачнијем роману, Достојевски показује пошаст нихилизма, урушавање моралних темеља, надолазак «модерних времена», која расчарујући свет, заборављају на оно што је иницирало тај победоносни марш разума: људско благостање.

Не правдајући ни једно злодело, ни у метрополама, ни у забаченим српским селима – не можемо а да се не сетимо ове слике. Посматрати било који злочин, независно од времена и друштвених околности, значи издвојити «људску природу» из мреже односа које иницира владајући поредак производње живота – капитализам.  Сироимашни студенти који убијају бабе, или озлојеђени ликови који, без гриже савести, упуцају или избоду двадесетак људи, иако «мотивисани» личном драмом, лудилом или психопатском конституцијоим, зато су, такође, гласници епохе (без милости и емпатије), пешадија ритма злочина.

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ФИЛОЗОФИ

vladimir-300x241-520x245-300x141-300x141Можда сте већ чули за невероватан податак, да се реч „филозофија“ једино у српском језику користи у пејоративном значењу. Филозофирати за нас значи „празнословити“, причати без везе, чак – лупетати. Сећате ли се оног дијалога из Нушићеве комедији „ДР“. Отац несуђеног доктора филозофије објашњава добротовним дамама шта је то филозофија: „Видиш, то је оно да ја причам, а ти мене ништа не разумеш, па онда ти мени причаш, а ја тебе ништа не разумем“.

Свако завиривање иза појава, свака сумња, свако преиспитивање – у нашој традицији се повезује са јаловим зановетањем. Филозофи су ту да закомпликују, да замуте бистру воду. Овај национални презир према филозофији, међутим, макар делимично погађа њену суштину. Да, задатак је филозофије, уистину да у јасном покаже нејасно, у добром – чучеће зло, она се противи свакој саморазумљивости, свему што некритички прихвата.

Откуда подозрење према томе?

Захваљујући овом негованом презиру према свакој делатности која ствари доводи у питање – догађале су нам се различите непријатне ствари током историје, сваки пут када смо намах и без резерве прихватали идеје и путоказе, кад год су пролазиле пароле да је време да се ради, а не да се филозофира.

То не значи да је овај напор преиспитивања, тај критички набор на челу својствен другим народима. У наше време пре смо сведоци бекства од сваког промишљања. Ту и тамо, пријатно нас изненади – победа „Сиризе“ или британско „не“ Европској Унији, али све то је премало да бисмо, када је реч о еманципацији човечанства смели да будемо оптимисти.

Па ипак, Европљани макар имају страхопоштовање према сопственим мислиоцима. Када је Сартр, намерно и изазивачки, насред Париза, делио забрањени анархистички лист, полицајац га није ухапсио, већ је консултовао претпостављеног, а овај опет свог претпостављеног, све до самог министра, који је на послетку позвао Шарла де Гола: „Француска не хапси своје Волтере“, рекао је генерал-десничар.

Све у свему, подозрење, не само према филозофији, него и према сваком непотребном компликовању ствари – производи занимљиве последице. Ових дана добио сам једно занимљиво писмо, а када сам на њега одреаговао – мој  је комшија одвратио – „да не филозофирам“.

Наиме, на моју адресу стигла је строга опомена Погребног предузећа, да ће, уколико не уплатим дуг за коришћење гробних места „која се воде на моје име“ – ископати покојнике, а мене оглобити на суду. Све је ту чисто и јасно. Па ипак – уколико се гробна места воде на мене, шта су ту криви покојници, који, ваљда, имају право да достојанствено почивају. И где ће са тим костима? У масовну гробницу, која још не постоји, или је планирана нека друга судбина „посмртних остатака“. Са друге стране, ако ме оглобе на суду, зар тиме рачуни нису намирени, па самим тим покојници треба да остану тамо где јесу? Да сада не улазимо у мрачна питања о томе шта се у ствари наплаћује, каква брига и уређивање гробља, када је оно, често, сасвим непроходно.

Одашиљаоце оваквих порука не мучи набор на челу. Разуме се, они неће да „филозофирају“.

Можда је време да и ја од свега тога дигнем руке.

Пре него што и сам рукавице окачим о клин, не могу а да не одговорим љутитим утеривачима гробарских дугова. Драга господо – када  умрем, слободно ме положите у ту колективну гробницу, ако је икада ископате. Уосталом, бићу у добром друштву. На такво је место отишло и Моцартово тело – а и тела неколицине писаца и филозофа, којима сам неуспешно покушавао да се приближим, трудећи се барем да „филозофирам“.

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

О БАРИ И КРОКОДИЛИМА

bandera-rosa-novi-znakПас који умире

и који зна да умире као пас

и који може да каже да зна да умире као пас

је човек

 

(Ерих Фрид)

 

Друштвене прилике не одређују само изборну стратегију политичких партија, него утичу и на мотивацију страначких активиста. У развијеним државама, људи се ангажују током изборних кампања, имајући пред собом јасну програмску платформу за коју се залажу, или барем мисле да је тако. У сиромашним земљама то функционише другачије. Страначки активиста, најчешће, пред собом има јасан индивидуални циљ – запослење или напредовање у служби. Већина људи који лепе плакате, деле летке, иду од врата до врата, нема јасну представу о програму странке за коју раде. Њихов је мотив да се истакну, да буду активнији од других, јер – бара је мала а крокодила много, и, после, вероватно неће бити места за све. Ова уска врата обећаног постизборног блаженства развијају унутарстраначки ривалитет до правог социјал-дарвинизма. То, уосталом, подстичу и сама страначка руководства: има места само за најспособније и најјаче. Притом, на цени није никаква политичка елоквентност, јер то не доноси гласове. Довољно је располагати основним паролама. Све што је сложеније од тога, у ствари, одвраћа просечног бирача.

Разуме се, нису сви страначки активисти „ботови“. Има ту и људи од интегритета, којима, ето, већ годинама не полази за руком да дођу до посла. Разумљиво је зато што се страначки активирају, чак и уколико не верују у програм странке која им нуди трачак наде. Додуше, има и оних који на такве предлоге знају да жустро одговоре: „Слушај, нисам ја магистрирала економију да бих била твоја баба-сера“, одбрусила је моја пријатељица, одговарајући на непристојну понуду коју јој је упутио један страначки Wunderkind – дипломац средње стручне школе. Храбро, нема шта, али она сада поносно ради на Кинеској пијаци, живећи и даље у стану намргођених рођака.

У унутарстраначком надметању, осим упорности и издржљивости на терену, још један фактор одређује судбину врлих активиста. Често су удвориштво и пузавост једини начин да неко буде извучен из бубња.

Уколико желимо да све ово посматрамо кроз моралистичке, кантовске наочаре, тешко се може наћи оправдање  за  спремност на компромисе, нарочито када је реч о младим људима. Али, погледајмо ствар са другог краја. Да би човек могао да буде човек, најпре мора да удовољи захтевима базалног метаболизма. Мора да једе, да се облачи, да има какав-такав кров над главом. Тек тада он постаје човек, од кога се може захтевати повиновање моралним императивима. Зато је дехуманизација најстрашнија последица материјалне беде. Нема доброте у сиромаштву, нема моралитета у оскудици. На конкурсу за посао, пред најављена отпуштања, у страначкој трци за неку позицију, увек нас, из сваког ћошка, аветињски гледа пар злобних очију. Сличан поглед и ми упућујемо другима, свеједно што барем неко од нас, у истом тренутку, зна да га је задесило поживотињење.

Можда су ти тренуци рефлексије преостали зрачак светлости, основ вере да је могуће изаћи из зачараног круга повлашћених и подређених, да је могућ савез оних који су једноставно исувише добро васпитани, да би били конкурентни у тој суровој игри. Није искључено да их има више него што можемо да претпоставимо: на бувљој пијаци, приватној трговини, код Кинеза, или ту, у непосредној близини. А можда их има толико, да могу да одлуче исход не само овог, него и свих будућих политичких сучељавања, обазирући се на принципе, а не на ефекте. Без обзира на псећи живот, као у песми Ериха Фрида, из њиховог се „хендикепа“ помаља заборављени људски лик.

 

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Новинарска неутралност

bandera-rosa-novi-znakСви то виде

Свима јасно,

Само ја да кажем гласно! 

Паз да не би.

(Ђорђе Балашевић)

 

После понижавајућег чекања пред вратима, иза којих се одигравао састанак на који су позвани, као представници медија – после узалудне наде да ће добити изјаву од доскорашњег министра одбране, у телевизијском прилогу ни једне речи: о безобразлуку, третирању новинара као јефтине радне снаге, која мора да зна где јој је место. Све је, иначе, „објективно“ приказано. Речено је да је састанак био затворен за новинаре – али ни слова о томе да су представници средстава јавног информисања били позвани да се акредитују, па им је онда та акредитација ускраћена. Добили смо информацију да екс министар није дао изјаву, али не и да се на ту изјаву чекало, напољу, ван сале. Речју, гледаоци су сазнали само „чињенице“. Вредносни судови се, према овом схватању, искорачују из новинарске објективности. Новинар не треба да се сврстава, да покаже шта мисли или осећа.

Мисле тако и многи читаоци. Једна госпођа, уредно, после сваког објављивања моје колумне на интернету, пребацује да „нисам објективан“ и да износим властите политичке ставове.

Ко је ту у праву? Да ли журналисти треба да буду идиоти (у оном античком смислу речи), па да само констатују да има „несрећних и болесних“, а да се не обазиру на узроке? Треба ли да папагајски понављају званичне верзије, свеједно да ли долазе из табора напредњака, демократа, из националног блока или од радикала, без сумње и критичког сагледавања?

Новинар, сматра се, не треба да кривотвори чињенице. То, уосталом, и закон санкционише. Чињенице је, међутим, тешко одвојити од интерпретације, од тачке гледишта онога који посматра. Зато преношење „догађаја“ захтева ракурс перцепције. Оно што се дешава изгледа унеколико другачије када се гледа из доњег, или горњег угла, са леве или са десне стране. Голо, неиспосредовано медијско преношење неке „ситуације“ зато је толико плиткоумно, да се на њега и не треба освртати. Не кажемо да треба рећи да се догодило оно што се није одиграло, или обрнуто: наш је став да „догаћај“ мора да буде разумеван у неком контексту, а то захтева не само гледање, него и са-гледавање.

Знају то искусни новинари. Уверени смо, зна то и аутор прилога о коме овде говоримо, узимајући га као подесан пример за нашу данашњу тему. Узрок овог „неутралног“ извештавања, зато, можда треба тражити у страху. Шта ће бити ако дођу „они“? Није то за осуду. Једва опстајемо и овако. Морамо да школујемо децу, да купимо лекове за болесне родитеље. Зашто да се замерамо? Нека то каже неко други. „У ћутању је сигурност“. Тешкоћа је у томе што овај став не може да буде универзалан. Јер, ако сви тако поступамо, сваки друштвени отпор  је унапред анулиран. Чему онда новинарство? Препустимо се царству званичних саопштења.

Сећате ли се оне сцене из филма „Паксвалинових седам лепота“ Лине Вертмилер? У немачком концентрационом логуру, у коме се затвореници труде да не привуку пажњу џелата, један Јеврејин намах постаје одважан. „Доста је већ једном тог страха“, каже он, и затим скочи у велики базен пун гована, на средини логора, испраћен рафалима нациста. Овај филм поставља питање: да ли треба преживети по сваку цену? Треба ли живети или преживети?

Ми смо се, као и многи новинари, јавни радници, писци и журналисти, на које се угледамо, одважили да покушамо оно прво. Да као мој пријатељ, Иван Миленковић, уредник Трећег програма Радио Београда, у последњем Културном додатку Политике, кажемо да је цар го, да обнажимо те званичне верзије, зађемо иза кулиса Потемкинових села. Залудан је то посао. Јер, и ако се нешто промени, и ако дођу „они други“, опет ће бити новинара којима су драже „званичне верзије“. Свако време има свог Крсту Бјелића, своју Милу Штулу или Споменку Јовић. И тада, као и сада, ми ћемо остати „она страна“. Али, то је цена избора који смо направили. Нико нам није крив.

 

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ГОВОР МРЖЊЕ

bandera rosa novi znakУ овом тексту нећемо о пропагирању политичке коректности у изборној кампањи. Наша тема нису јавне увреде и препуцавања политичких партија, већ насиље и говор мржње у знатно перфиднијој варијанти, иза кулиса институционалне толеранције.

Пре неколико дана у новинама сам наишао на занимљив чланак. Уважени министар финансија, и свеприсутна Кори Удовички, предлажу да се, у јавном сектору, зараде за време боловања обрачунавају на основу минималаног личног дохотка. То значи да ће запослени, независно од висине плате, уколико је месец дана на боловању, примити око 13 хиљада динара! Ако се не налази на болничком лечењу, а под условом да нема породицу која зависи од његове плате, то и није неизводљиво. Када га отпусте, на рачуну ће имати 13 хиљада, таман да плати болничку партиципацију, и учешће за лекове који су „на негативној листи“. Храну и чесмушу има у болници.

Исти министар поручује здравственим радницима: ако им се не допада економска политика актуелне владе, нека потраже другу државу, да слободно парафразирамо садржај новинског написа о овој теми. Да се разумемо, овде се ради о изјавама званичних представника власти. А када томе додамо мото овогодишњег господина Полажајника (који нам је на најгледанијој приватној телевизији улепшао најрадоснији хришћански празник) – да „нико није јачи од државе“, тешко се можемо отети утиску да је по среди посебна врста насиља: држава ће да ради онако како је наумила, не обазирући се на негодовања и рогоборење. Ако сте незадовољни, жалите се, а ако то не уроди плодом, или се покорите, или пут под ноге!

Најављивати бедну надокнаду за време боловања, због које оболели може остати без струје, воде и грејања (јер неће моћи да плати рачуне), поручивати људима да купе прње, ако не могу да поднесу „неминовне мере“ које „цео свет подржава“, израз је класног гнушања према лењим и непредузимљивим губитницима транзиције, који нису, као Полажајник, озарени веберовским величањем протестантизма, на коме почива „дух капитализма“.

Насиље и мржња не могу да се универзализују. Они који оправдавају снагу институција, којој се сви морају повиновати, који бахато поручују да се носимо ако нам се не свиђа, уверени су да се сами никада неће наћи у сличној ситуацији. Зашто бисмо ми отишли из државе, а министар остао тамо где јесте? Одговор гласи: зато што министра штите институције државе, од које нико није јачи. Тако се легалност (законитост) изједначава са легитимношћу (оправданошћу). Оно што спроводе државни органи, по томе је аутоматски и оправдано. Тај легитимитет, сматра се, гарантује победа на изборима.

Насупрот овом, раширеном и популарном објашњењу, усудићемо се да ствари сагледамо из нешто другачијег угла. Политика коју је подржала већина бирача не мора да због тога буде и легитимна. Чак и ако занемаримо чињеницу да је поменута „већина“ само део укупног бирачког тела, и у случају да се стриктно спроводи оно што је у кампањи обећано – то не легитимизује очигледне насртаје на живот и дотојанство људи. Послужимо се примером: ако жртва аболира насилника, то не значи да насиље није почињено. Уколико радикални, разобручени либерализам произведе неиздрживе животне прилике, ако унесрећује оне који су га својим гласовима подржали – он не може бити легитиман, иако је легално заснован на „изборној вољи народа“.

Или, да уместо Вебера парафразирамо Достојевског – несрећу других немамо право да опростимо, чак и ако је сами унесрећени опросте.

Другим речима, у идентификовању легално изабране власти са легитимношћу њених поступака, крије се она позната синтагма: „Признајем само суд своје партије“. За разлику од човека који је цитирану реченицу изрекао, доводећи у питање легитимитет суда једне диктаторске државе, поменута сентенца постаје далекосежно опасна и дијаболична, када је, између редова, пронађемо у изјави неког државног званичника.

Будући да „нико није јачи од државе“, довођење у питање легитимитета власти, опасно се изједнечава са угрожавањем уставног поретка, а они који не верују у институције „веберовског“ друштва третирају се као нецивилизовани екстремисти, који, како то каже мој професор Младен Козомара – „излажу људску заједницу погибељи, као неурачунљиви и недоговорни“. Зато су „звиждачи“ у Арени само бедна мањина, новинари који постављају незгодна питања – пуки плаћеници, а критички настројени интелектуалци, или озлојеђени пољопривредници испред Скупштине – рецидиви превазиђеног политичког поретка.

Имајући у виду да ова игра, у којој се легалитет и легитимитет изједначавају, лако може да доведе до заплене рачунара, за који је аутор овог текста пословно и емотивно везан, овом приликом мораћемо да разочарамо све оне који у овом тексту желе да за то пронађу згодну прилику. Оно за шта ми пледирамо је – просвећење. Када неку легитимност доведемо у питање, када прокажемо стварне последице нечега што на први поглед звучи наивно и опште прихватљиво, онда смо већ на добром путу. И зато уместо „нико није јачи од државе“ треба да кажемо – „нико није јачи од народа“.

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Приватни пророци и врлине јавне (куражна новогодишња колумна)

758a57a8-2453-49d9-83bb-fdd211d630b3Уместо некадашњег, ничим оправданог новогодишњег оптимизма, у наше време одомаћило се упућивање на предсказања пророчица и пророка. Осим апокалиптичких визија, које, уосталом, и независно од празничних пригода, ту и тамо преплављују интернет  (обично се предвиђа скорашњи удар метеора, комете или неке друге страшне ствари из дубоког свемира) – можемо наићи и на релативно ведре прогнозе; Пророчанство Баба Ванге, на пример, према коме ће 2076. коначно светом завладати комунизам. Нисам сигуран шта је Баба Ванга подразумевала под „комунизмом“, али рецимо да је њен појам о томе имао некакве везе са оним што налазимо код класика марксизма. Ако се њено пророчанство оствари, биће то око 105 година од мога доласка на овај свет, а ја сам начисто са тим да ћу тада бити само „мирна влат“, како то каже Балашевић.

Не могу толико да чекам.

Извесно је да ће ми, знатно раније, бити потребна здравствена заштита (а свакога тренутка без ње могу да останем), нешто хране и одеће, коју и сада, иако „у снази“,  једва да себи могу да приуштим. Не преостаје ми зато ништа друго него да, независно од наговештаја светле будућности, понешто учиним, како би до прореченог комунизма дошло нешто раније, пре него што ме посети Тханатос, или његов уважени претходник – господин Алцхајмер.

Тим пре што у поседње време има и других, који у Баба Вангином предсказању виде аветињску опасност, према којима је удар оне свемирске стенчуге прихватљивија солуција од коначне победе идеје бескласног друштва.

А ето, већ су на делу. Ових дана својски се труде да рехабилитују Милана Недића. Пре него што им то пође за руком, док још можемо да о овом „генералу“ кажемо шта мислимо а да не будемо оглобљени, без околишања узвраћамо: Милан Недић је осведочени сарадник окупатора! Наша констатација нема везе са правничким „жаргоном аутентичности“. Ми говоримо о историји, а свака историјска интерпретација, за разлику од ревизионистичких тумачења, полази од намера (интенција), које суочава са њиховом реализацијом.

Браниоци квислинга Недића, у сврху оправдања посежу за чињеницом да нико од бившег политичког естаблишмента у окупираном Београду није желео да прихвати улогу председника Владе под патронатом окупаторске војне силе.

Па није ли управо то аргумент против Недића?

Знамо да су многи одбили такве или сличне почасти. Иво Андрић је одбио да потпише злогласни „Апел српском народу против устанка“, а одбио је и пензију, и многе друге понуђене му ствари. Чика Миша Ђурић није желео да предаје етику током окупације. Бранислав Петронијевић, немачки ђак, радије је боравио у хладној соби, него да постане сарадник окупатора. Да не помињемо оне који су отишли у шуму. То што је пригрлио оно што други нису желели, из етичких или политичких разлога, у најбољем случају, сведочи да је Недић био обичан медиокритет.

Посебна прича је мит о томе да је својим деловањем „спасавао Србе“. Ово „спасавање“ подразумевало је, ако ништа друго, мир са окупацијским властима, ћутање и шушкање, грађански мир и послушност; у исто време док хапсе Јевреје и Роме и одводе их на Старо сајмиште, док на Бањици стрељају комунисте (и једни, и други, и трећи су, да подсетимо, у том тренутку грађани Србије, баш као и Господин генерал).

У нашем граду Недић је за време рата оформио „Завод за принудно васпитавање омладине“. Многи изостављају реч „принудно“ када говоре о овој „установи“, па се логор описује као далека претеча данашњих приватних менаџмент факултета. И прилике у логору представљају се лепршаво: благонаклони васпитачи труде се да из својих штићеника истерају авет комунизма. Разуме се, присилно. Комунистичка младеж је, јелте, бесловесна маса, а комунизам доказано светско зло, па су и егзорцистичке методе, самим тим, оправдане. Циљ је сасвим у духу Недићеве политике: треба произвести медиокритете, који ће беспоговорно прихватити окупатора, односно идеју нацизма.

Према томе, свака интерпретација која забашурује Недићеве интенције, огољена је ревизија историје.

Разуме се, и у нашем граду има политичких медиокритета, који предратну забрану деловања Комунистичке партије (која је претходила Недићевом сагласју са нацистима, да је комунизам велико зло), правдају тиме да је то био закон: „можда рђав, али ипак закон“, веле. Неким законом је био дозвољен и прогон Јевреја у Немачкој, и расна сагрегација у Јужноафричкој Републици, и ропство у Америци, па то, ипак, не може бити оправдање за све што је по тим законима чињено. Предратни прогон комуниста и Недићево упокојавање вамира, у дослуху са окупатрским властима, према томе, имају једнаку дијаболичку основу.

Пре него што на неком билборду видимо идиличну ревизионистичку композицију – Генерала и Чичу загрљене, са оптимистичким осмехом упућеним њиховим ововременим браниоцима, ваља нам да, ако ништа друго, лармамо, из свег гласа. И то је, уосталом, извесна кураж, а уједно и права новогодишња порука. Срећна вам куражна 2016.

 

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Статистички показатељи или „гласам за слепце“

bandera rosa novi znak-Пробудите се, ви сте у пустињи постсоцијализма већ неколико деценија. Не постоји транзиција, дошли смо тамо где нам је то било задато крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Боље бити неће

 

Средином прошлог месеца, баш уочи Међународног дана борбе против сиромаштва, упознао сам Драгицу Б. Има 18 година и ђак је завршног разреда једне средње школе. Отац јој је умро, мајка нема стално запослење. Живе од породичне пензије, која не премашује 10.000 динара месечно, а још толико, отприлике, заради њена мајка, радећи све и свашта. Драгица је хронично болесна, и због тога мора да узима калоричну храну, шест пута дневно. Конкурисала је за ученичку стипендију, али још не зна да ли ће је добити. Па ипак, према званичној статистици, Драгица и њена мајка нису у групи којој прети „ризик од сиромаштва“. За оне који живе сами, праг сиромаштва је месечни приход мањи од 13,5 хиљада динара, док је за трочлану породицу са двоје деце млађе од 14 година тај праг нешто испод 25 хиљада месечно. Драгичина двочлана пордица, према томе, не спада у групу потенцијално сиромашних. Када плате станарину и огрев, месечно им остане тек толико новца да намире базични метаболизам. О калоричној храни и шест оброка дневно, нема ни говора.

Баш ме занима ко је, и на основу којих параметара, састављао поменуту статистичку таблицу. Каквим менгелеовским експериментима је утврђено да двочлана породица може да преживи са 250 до 300 динара дневно, и то под условом да све штима: да не прегоревају сијалице, да се сапун и шампон не „троше“, да обућа годинама одолева пређеним километрима…

Могли само да наведемо и драстичније случајеве. Рецимо породицу Ускоковић, из једног села суседне општине, која већ три године живи без струје, од инвалидске пензије њиховог настаријег члана, која износи невероватних 12.000 динара. Њих четворо ипак упорно преживљава, цедећи суву дреновину. Право на помоћ немају, јер још увек поседују кућу. Иако млађи чланови породице, две кћерке, не могу да пронађу посао, чињеница да су пунолетне за статистичаре је довољан разлог да Ускоковиће не сврстају у категорију потенцијлано сиромашних.

Када се суочимо са описаним случајевима, постаје јасно да су не само статистички, него и економски показатељи, у ствари, идеолошки жаргон, који треба да учини невидљивим оно што нам је пред очима. На основу наведених показатеља, као и прецизног терминолошког разлучивања „ризика од сиромаштва“ и стварне беде, створен је утисак да оних 43,2 одсто становника Србије, који су потенцијални сиромаси, то још нису постали, већ да некако лавирају на ивици жилета. А када се томе дода да се у Србији очекује спори али стабилан привредни раст, онда ваљда сви треба да одахнемо, јер то значи да ће већина угрожених превагнути на ову страну.

Економски показатељи, анализе и прогнозе, отуђују се од стварних људских интереса, онога тренутка када „привредну ефикасност“ или „тржишну конкурентност“ претпоставе животу у беди и безнађу, захтевајући, као Павле Петровић, председник Фискалног савета, даље стезање каиша. Повиновање економским принципима тако постаје вид драстичног раздвајања теорије и праксе, па научна знања више не служе људима, него народне масе постају подложне економским законитостима или социјалном инжењерингу.

Отпуштати људе из јавног сектора, дозволити власницима средстава за производњу да раде шта им је воља са запосленима, окривљавати факултетски образоване људе, мастере и докторе наука, да су сами криви због тога што не могу да се запосле, а болеснике зато што су болесни – све се може лако оправдати, када се као узор узме бескрвна теорија. Њоме се лако забашурују и другачији увиди, попут оног који доноси недавно објављена књига „Добро дошли у пустињу постсоцијализма“.

На почетку овог зборника радова, његови приређивачи, Игор Штикс и Срећко Хорват, између осталог кажу: „Пробудуте се, ви сте у пустињи постсоцијализма већ неколико деценија. Не постоји транзиција, дошли смо тамо где нам је то било задато крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Боље бити неће“.

Упркос статистици и ученим економистима, суштински се, према поменутим ауторима, ништа неће променити. Владајући друштвени поредак подразумева и сиромаштво, и брисање достојанства радника, и социјалну несигурност (све је више људи који немају оверену здравствену књижицу).

Драгицу и Ускоковиће из наше приче још увек опседа дремеж обећаног побољшања. Није ни чудо, јер данас свака политичка блуна говори о „бољитку“. Хоће ли се тргнути из анестезије?

Ни једна наркоза не делује вечно. Једном ће, већ, неко успети да отвори очи, и, као Нео у оном холивудском филму, потом пробуди остале. Баласт теорије, сложеност економске науке, непорецивост статистике, избледеће пред погледом људи који нису посвећени анемичним мистеријама бројева.

То је, уосталом, једина нада. Нама, који еквилибрирамо на статистичкој оштрици, више од сваког ученог погледа, помаже та освешћена глад неуких. И зато, као Домановић у оној приповеци – гласам за слепце!

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Петооктобарски сан

5-oktobarИз године у годину, сећање на пети октобар 2000. године, све упадљивије обележавају разочарање или резигнација, како учесника овог политичког преврата, тако и оних који су поменути догађај сматрали извором нове наде, после тешких и посних деведесетих година прошлог века.

Разочараност главних актера петооктобарске приче, од којих се већина и даље, мање или више успешно бави политиком, не може се, међутим, сматрати истородном са осећањем изневерености, људи из масе са платоа испред Народне скупштине, или гласача обећаног демократског раја. Они први, углавном су незадовољни због тога што се у међувремену променио титуларни носилац власти. Некадањша петооктобарска реакција, сада ужива већинску подршку, и настоји да спроведе исти онај политички програм који је, уз сва неопходна идеолошка улепшавања, прокламован како на септембарским изборима, тако и током протеста због изборне крађе, те двехиљадите године.

Они други, многобројни „мирјани“ велике демократске приче, у дубини душе осећају се превареним. Да се разумемо, она маса људи испред тадашње Савезне скупштине није се изложила сузавцу да би из Србије, поступно, била протерана социјална правда; њих су на улицу извели глад и оскудица. Неподношљиве економске прилике онемогућили су и најпромоћурније петооктобарске статисте да јасно сагледају шта се иза брда ваља; да либерална демократија не доноси материјално благостање за већину незадовољника, да ће многи од њих остати без посла, да ће бити ускраћени за неке видове обавезне здравствене заштите (нпр. стоматолошке услуге), да та демократска држава, која треба да наступи, неће ни прстом мрднути када им „приватници“ и „предузетници“ (домаћи назив за капиталисте) буду ускраћивали недељни одмор, или одбијали да исплате давно зарађене плате.

Борба против Милошевића, према коме, ни после дистанце од 15 година, тешко да можемо имати политичке симпатије, била је и борба против последњих изданака социјалне правде. Да се не лажемо: спољним помагачима тадашње српске опозиције, као и звездама ДОС-а, највише је сметала спора и трома либерализација српске економије, као и снажно централистичко управљање економијом, које је фаворизовало неке „предузетнике“, блиске тадашњој власти. Према томе, пети октобар, као политички преокрет, добрим делом је мотивисан интересима капитала. Рудари, багеристи, незапослени, заборављени, понижени и увређени – који су се тог јесењег дана пре 15 година нагутали сузавца, били су само сива маса, вођена маскираним и забашуреним интересима истинских редитеља „демократских промена“. Лидери ДОС-а, који без ове помоћи капитала не би одмакли даље него током претходних покушаја свргавања Милошевића са власти, међутим, нипошто се не могу аболирати од кривице за све оно што је уследило, и што се сада догађа.

Уколико Милошевићеву политику данас оценимо као агресивну и националистичку, а његов начин владања – недемократским, онда је поштено да актуелно стање оценимо као доминацију насиља крупног капитала  (при том мислимо и на ММФ, који је његов експонент), а власт као „репресивну толеранцију“, како либерални поредак именује Маркузе. Они који говоре да данас, у светлу демократских институција ипак живимо слободније, треба суочити са оним познатим увидом да је слобода, превасходно, економски појам. Нема слободе, уколико она није економска слобода.

Разуме се, ово посматрање петог октобра кроз затамљене наочаре нипошто не велича Милошевићеву владавину, током које је обављена прва „пљачкашка“ приватизација, а криминал добио право грађанства. Не смемо заборавити Бојиће, кинеске лекове, застрашујућу, а ипак дириговану инфлацију, и несумњиву социјалну тупост оне жене, која има дрскости да данас, после 15 годинa, на хиљаду страна пише „како је било“. Са друге стране, деценију и по од рушења Милошевића, мало ко од нас може рећи да му се остварио петооктобарски сан. А то је већ довољан разлог да се пренемо из апатије. Уосталом, октобар је тек почео.

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Све то иде у рок службе

ravnodusnostНајопаснија ствар на свету је рутина. У брачном животу, родитељским односима, на послу. Рутина отупљује чула, одагнава бригу, маскира страхове, затвара очи пред лепотама и опасностима феномена људског постојања. Животна рутина пучанства зато је сан сваког политичког моралисте. Када се људи већ једном навикну на испразност и беду свог свагдашњег постојања, тада постају средство за остварење ускогрудих намера, топовско месо, потрошна роба, бездушно бирачко тело. Неки ту рутину зову апатијом.

Посматрам, пре неколико дана, као гост своје кћерке у Студењаку, колоне студената у реду за оброк. Сви су бледи, неки  бели као сир. Шта нам говори ово запажање? Белина њихове пути је сигуран знак да овога лета нису били на мору. Као и прошлог. Већина младих академских грађана мора да ради, јер родитељи више не могу да плаћају трошкове њихових студија, и зато не стижу да оду на базен, да се сунчају на Ади, да промоле главу из кавеза прерано досуђене зрелости. Све то, више не изазива никакву осуду. Мало ко да уопште примећује боју коже младића и девојака са Тошиног бунара, из највећег академског насеља на Балкану…

У ординацијама и амбулантама, све чешће вас упућују да се сами снађете, да набавите неки неопходан лек, серум, вакцину. Одете у апотеку, а тамо слежу раменима, или вас уз осмех обавесте да већ месецима лека нема на тржишту. Зовете рођаке из иностранства, походите апотеке у забитима, и када се докопате лека, срећни што још није касно да се он примени, заборављате да ваше патње нису оправдане, да се неко огрешио о право на живот…

На Аутобуској станици у Београду, већ пети пут у последњих шест месеци, више од пола сата чека се аутобус који треба да крене у шест поподне. Кажу, доћи ће, чим се врати са Златибора. И опет, нико се не узбуђује. Ни зајапурени диспечер, ни уморне шалтер службенице. Путници престају да гунђају чим се возило коначно појави на перону, а изнурени возач, који непрестано вози више од 12 сати, у пола гласа каже да је то, на жалост, нова пословна политика.

У доба Кнеза Милоша, ћутање је било сигуран знак да треба попустити. Смањити порезе, олабавити притисак, привремено одустати од строгоће власти. Ћутање наших дана није претеће. Нико због њега није забринут. Хронична беспарица, несташице лекова, неоверене здравствене књижице, лажна обећања гласноговорника, увредљиве речи шефова и босова, већ рутински подносимо, у нади да ћемо се, макар на тренутак, докопати неког острвца мира, окруженог бекрајним пространствима свакодневице, којом треба пливати. Ћутимо и трпимо, јер све то иде у рок службе. Покорно гледамо безбојни телевизијски програм, без рогоборења дајемо личну карту када нас ухвате без бус плуса (супротни случајеви су антикварна реткост, иначе не би били такав хит на интернету). Када сутра дођу судски извршитељи, мирно ћемо посматрати како нам односе успомене на неке надежније дане. Добро је да су нам оставили кревет. И ћебе, прогорело цигаретом.

Мој професор, Младен Козомара, причао ми је о привременом смештају у Београду, крајем педесетих година прошлог века. Живели су у некадашњим бригадирским баракама, одлазили у заједничке просторије без прозора по воду за кување, купали се нагнути над лонце и корита. Ипак, нико није био апатичан. Долазило је ново време, и сви су знали да је све ово само привремено. Убрзо, сви отишли у друштвене станове, а бараке су потом срушене. Било је то само петнаестак година после рата. Петнаест година после „демократских промена“, у дубини душе изгубили смо веру у то боље сутра, обећани либерални рај, царство слободе и демократије. И зато, као у оном филму Вернера Херцога, где грађани заражени кугом опијени проводе последње тренутке, уживамо у ономе што је преостало. Док траје.

Има ли наде да се тргнемо? Хоће ли се нас икада плашити утеривачи наше безвољности, архитекте рутине? Неизвесност улива наду да је то могуће, опирући се равнодушној тупавости свакидашњег постојања.

 

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ЦИПРАС ИЛИ ЈАГОДА У ГРЛУ

bandera rosa novi znakАко неко друштво није хумано за све његове чланове, ако није «принципијелно човечно», онда увек постоји опасност да се барем највећи део његових чланова нађе у безизлазној ситуацији.

 

„Време за експлоатисане и ескплоататоре променило се није

треба нова револуција да се диже

нова крв да се лије“

Баби Пупушка

(из филма „Како сам систематски уништен од идиота“)

 

Речи Радоша Терзића, alias Бабија Пупушке, коме је Шијан посветио своје вероватно најбоље филмско остварење, на известан начин могу да буду коментар досадашњег исхода грчке кризе. У завршници истоименог филма, пре него што ће скочити кроз прозор садашње зграде Ректората, Пупушка прекорева вође студентског протеста из 1968. због тога што пристају на преговоре под условима актуелне власти, зато што верују да се борба за слободу може водити у „институцијама система“, а револуција остати у интелектуалном кругу, који се често подудара са „кругом двојке“.

Ципрасови преговори са кредиторима, односно намрштеним представницима чланица Европске уније, завршили су се онако како су и морали да се заврше. Јагодом у грлу. Само наивни су могли да поверују да ће снага аргумената, позивање на демократију, непристрасна анализа ситуације, уродити плодом. Уместо силе аргумената, друштво у коме се нашао Ципрас више поштује аргумент силе: уносни банкарски послови, зачарани круг позајмица и репрогамирања дуга (како би задужење постало још веће), не смеју бити прекинути ни по цену опстанка једног народа. Гневни евро-бургери не одустају од профита. Политичари су само њихови представници, који су у ствари, иако и сами творе елиту, овде у улози извршитеља. Дакле, Ципрас није ни могао да очекује другачији исход.

Разумљиво, сада се поставља питање – да ли је уоште имао избора? Није ли улог био исувише велики? Са друге стране, само постојано суочавање са опасношћу може да обезбеди очување политичког субјективитета. Монетарна сигурност коју представници «Тројке» сада гарантују Грчкој подразумева да борба за политичко самоодређење (борбе за признање како би то рекао Хегел) мора макар привремено остати у другом плану.

Супротстављање је увек опасно. Слобода претпоставља стављање живота на коцку. Нема слободе без борбе. Односно, слобода се не добија, него се за-добија.

После убедљиве референдумске подршке, јасног и недвосмисленог «охи» и Ципрас је можда морао де буде одлучнији. Додуше, можда би се ова подршка истопила после краха банака, колапса «државних» плата и пензија; можда, као 1905. у Русији, још «није време». Имајући у виду пробуђену политичку (само) свест Грка, ова прича још увек није завршена. Гледаћемо и продужетке.

Пример којим смо се послужили добро илуструје да се постојећи систем, капиталистичко неолиберално устројство, не може мењати унутар институција система, створеног управо ради осигурања и одржања самог тог система, односно капиталистичког погона. Пристајање на правила игре које одређују представници моћног капитала (путем разгранате мреже законодавне, извршне и судске власти), пре или касније – подразумева капитулацију. Макар привремену. Са друге стране, ниједна принуда, уколико  је рефлектована као приморавање, није поражавајућа, све док постоји свест о томе да се ради о присили. То се не односи само Грчку (у којој народ још није рекао своје последње «охи»), него на свако повиновање законитостима буржоаског света. На сваки вид експлоатације, од банкарских уцена до израбљивања радне снаге коју спроводи неки минорни власник средстава за производњу, треба рећи «не». Не треба се помирити са законима тржишта, економским неминовностима, свеједно да ли их бране слабоумни политичари, или велики мајстори игре, попут Данице Поповић (угледног професора економије). Наравно, када нам бану судски извршитељи, не можемо много тога да учинимо, али је сасвим довољно задржати унутрашњу одбојност. За почетак. Бити револуционаран, значи управо то: не пристајати на сиромаштво, и када оно убедљиво влада, не повиновати се моћницима, ни онда када смо присиљени да следимо логику моћи. Другим речима: борба за слободу већ је слобода, односно неприхватање идеологије буржоаског друштва, чак и онда када смо «објективно» подређени његовим институцијама, већ је значајан искорак из безизлазности, као идеолошке копрене, апологије капитализма. То интимно, «неиспољено», лично непристајање утемљује спремност на крв, сузе и зној, на сваковрсне опасности које подразумева борба за слободу. «Нова крв» која «треба да се лије», о којој говори Пупушка (да сада разочармо оне које су таман помислили да могу да нас оптуже за позивање на «нетолеранцију» или говор мржње) само је јака метафора која осликава ту спремност на «захтеве» слободе. Револуција не мора бити дословно «крвава», иако је увек по среди «крваво тежак посао». Свако «охи» значи лишавање комфора (ако се оскудица у којој живимо уопште још може тако именовати), стајање на ветрометини, с оне стране ситних политичких привилегија, које нису ништа друго до шарена лажа. Имати посао сигурнији од других, плату за неколико хиљада већу од других, политичке  везе које не поседују други, само је још једна варка која пружа наду да је тржишно друштво хумано. Ако неко друштво није хумано за све његове чланове, ако није «принципијелно човечно», онда увек постоји опасност да се барем највећи део његових чланова нађе у безизлазној ситуацији.

Ципрасовим тренутним поразом обрадовани су многи. Обрадовали су се они који у њему не виде ништа више до у високу политку залуталог припадника плебса. Они који га поштују, обрадовали су се још више, јер верују да снага капитала још увек може да парира незадовољству народа. Упркос тренутном поразу, Ципрасов несупех нас није обесхрабрио. Јер, ово искуство сведочи да треба обратити пажњу на наук Бабија Пупушке.

 

 

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Краљ Иби поново међу Србима

bandera rosa novi znakСвако од нас има своју границу самилости. На пример, и највећи поборници универзалног (природног) права свих живих створења на испољавање особености своје врсте долазе у искушење, када их из поподневног дремежа упорно буди досадна мува „зунзара“. Слично и када је реч о друштвено-политичком хоризонту. Аутор ових редова био би у озбиљном искушењу да, у хипотетичкој улози тужиоца, Александра Вулина не посматра на исти начин као, рецимо, неког нарцисоидног и циничног плаћеног егзекутора.

Паралеле се, према нашем виђењу ствари, саме намећу. Најпре, и Вулин, додуше у знатно „префињенијем“, али управо зато и перфиднијем маниру, испуњава туђе налоге. Аутор ових редова мисли да Вулин промивише директне насртаје на живот и здравље људи, а да притом, баш као ни поменути егзекутори током суђења, ни једном гримасом не показује саосећање. Можда смо претерали, али ево на основу чега градимо своје уверење:

Ових дана, пише у суботњој „Политици“, актуелни министар за рад и запошљавање установио је да за рад способни примаоци социјалне помоћи треба да раде, јер се тако, на известан начин, реванширају држави за бригу коју о њима води. Значи ли то да ће људи, због бедних неколико хиљада динара месечне помоћи, имати радну обавезу? Ако смо правилно разумели, ти људи ће обављати вероватно тешке физичке послове, за плату много мању од „минималца“?  Уз то, треба да буду захвални држави што им је пружила прилику да уопште приме неки динар (иако тај новац није довољан ни за најскромину исхрану током месеца)? Изгледа да је министру однекуд позната она „сентенца“ – arbeit macht frei;  треба радити, независно од тога да ли зарађеним новцем можете да се напросто одржите у животу.

Надаље, у истом тексту стоји да је у изгледу смањење просечног времена примања социјалне помоћи, које сада износи 48 месеци. Та мера, вероватно, треба да подстакне оне коју су на «државним јаслама», да што пре пронаћу посао. Притом, случајно или намерно, овде се „заборавља“ да су примаоци социјалне помоћи управо они људи који не могу да нађу посао, које послодавци, због старосне доби, здравственог хендикепа, ређе због неодговарајуће стручне спреме – једноставне не желе да приме у своја предузећа. Да ли се овим изјавама министра, који треба да брине о „социјали“, поручује да људи који нису у стању да се сами снађу, у оквирима које постави држава, треба да ослоободе друштво непотребног оптерећења? Да ли су они којима упорно не полази за руком да се запосле, или да живе од своје плате, неспособни и непотребни, паразити друштвене заједнице, чију бескорисност може да откупи само спремност да буду подвргнути еутаназији? Треба ли да, попут оног самохраног оца двоје деце који је пре неколико дана скочио са осмог спрата зато што својој деци није могао да купи храну, напросто ослободимо државу даље бриге, и омогућимо да се новчани и други ресурси усмере ка онима који „имају будућност“?

Будимо поштени: савремени капитализам, у свом неолибералном руху, свугде је суров. Не само код нас. На слично бездушје можемо да наиђемо и у другим деловима света. Овде су ствари само контрастније изражене или су напросто гротескне и зато у Србији поменуте мере заговара човек који се и даље декларише као „борбени левичар“.

Уколико перверзију разумемо као „инверзију“, односно као „изокренутост“, онда Вулин није усамљен случај. Као у Жаријевом „Краљу Ибију“, барем на први поглед, вредносни систем је изврнут као чарапа. Тако се левичари залажу за економске мере које  угрожавају не само права, него и животе пролетера, креатори здравствене политике – за „уштеде у здравству“ (иако то увек асоцира на сужавање обима здравствених услуга, проширивање спискова лекова и интервенција које се плаћају, затварање очију пред масовоном појавом неоверених здравствених књижица запослених), а пензонери јавно захваљују премијеру зашто што им је, мудро и визионарски – смањио пензију.

Научне скупове, као мехуре од сапунице, жигошу путујући анонимни егзорцисти, а Министарство културе већу пажњу поклања књизи Сузане Манчић, него озбиљним социолошким или филозофским студијама.

Погрешно би било закључити да је ова „изврнутост“ заправо производ спремности на лагање или заваравање народа. Протагонисти ове приче нису лажови. Појаве о којима говоримо су, заправо, истинита свест лажног друштвеног бића, како би то рекао некадашњи уредник Рајнских новина (да ли се Вулин још сећа његовог имена?). У свету који човечност подређује профиту, а животе људи интересима капитала, ибијевске изјаве само верно представљају оно што је већ на делу. У тим представама нема одраза, у њима се не прекорачује граница постојећег. Из тог разлога, и њихове презентаторе можда можемо да посматрамо као о-граничене људе, који, утолико, треба да буду аболирани, због тога што „не знају шта чине“.  Када је у питању министар са почетка нашег текста, његово левичарско порекло не оставља много места сумњи да он ипак зна шта говори. Зато је његов случај тако велико искушење.

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ХАКЕРИ, ПОРНОГРАФИЈА И ПРИВАТНОСТ

vladimir-300x241Не знам да ли се ради о намерном упаду хакера, или о вирусу који се шири мрежом, тек – и мој профил на фејсбуку преплавили су порнографски садржаји (видео-клипови), који су затим, под мојим именом, одлазили на адресе мојих пријатеља на овој мрежи. Ма како то било непријатно, одмах сам помислио да су могле да ми се догоде и горе ствари. Рецимо, да ме неко огласи као обожаватеља лика и дела Александра Вучића, или, далеко било, поштоваоца Александра Вулина и његове квазилевице. Могао сам да будем именован и као четник-почетник, или као  неолиберал, од главе до пете. А таква би ми ујдурма много теже пала. Али, ето идеје, за неке будуће хакере.

Вратимо се за тренутак видео-клипу. Сматрам да је порнографија лишена сексуалности, да је, како то каже Славој Жижек, суштински асексуална. Сексуалност почива у рефлексији, у оном тренутку када постајемо свесни своје обузетости самим сексуалним чином. У порнографији тога нема, и зато ми је овај „жанр“ увек био досадан. Са друге стране, ако је порнографија некада, рецимо у доба Буњуела, била начин да се прикаже лицемерје  такозваног грађанског морала, она данас не може да буде употребљена ни у каквом превратничком смислу.

Није ово једина „дигитална“ непријатност којој сам изложен. Месецима су, наиме, путем СМС-а стизале немуште поруке (ја још увек поседујем стари телефон који  не чита програмске и техничке новотарије), увећавајући, истовремено, месечни рачун за мобилни. Испоставило се да је и то својеврсни хакерски изум. Једва сам се ослободио овог намета.

На све ово, после прилично безазлене куповине на кредит, у једној продавници техничке робе, стигла ми је, на кућну адресу, кредитна картица, коју нисам тражио, и коју и дан данас уредно плаћам, иако немам пин-број, па је не користим. Кредит сам одавно отплатио. Покушао сам, наравно, да вратим картицу, али су ми у банци објаснили да то не иде тек тако. Морам најпре да платим одређене таксе. „Али ја картицу не користим, и никада ми није послат пин-код“ – наваљивао сам. „Нема везе, ви имате картицу, ако хоћете послаћемо вам пин-код, али и то морате да платите. Не бих вам саветовала да ово занемарите, јер вам кредитни биро више никада неће одобрити кредит“ – са смешком је  одвратила службеница.

Када сам једној љубазној особи, која ме је упозорили на ласцивне садржаје на мом фејсбук профилу рекао да ћу обрисати цео профил, па кренути испочетка, објаснила ми је да то није могуће. Профил може да обрише само неки анонимни сајбер-ентитет, ако процени да наносим штету јавном моралу, односно друштвеним тековинама које су на снази. Значи, још нисам прешао ту црту, иако се трудим.

Немогућност да се одјавите са неке друштвене мреже, хакерско скенирање рачунара, подаци које дајете не само банкарским службеницима, него свакој шуши када нешто желите да купите на отплату – све то многи савремени теоретичари именују као нападе на приватност. Не спорим, када неко нешто ради у ваше име, без вашег знања и одобрења, тиме свакако угрожава ваш персоналитет. Увредљиво је и какве све податке морате да обзнаните да бисте купили обичан усисивач. Са друге стране, није лк тај персоналитет већ угрожен – системом образовања, наметањем капиталистичких вредности, па, ако хоћете, и упорним понављањем мантре да се све мора решавати унутар институција неолибералног система. А шта ако је сам тај систем проблем (који треба да буде решен)?

Уколико поверујете да сте сиромашни због тога што нисте довољно „предузимљиви“, или да је сасвим природно да вам буде обезбеђена само примарна здравствена заштита, ако вас јавно прозивају да сте „крезуби“, и зато мање вредни (јер какви су то примитивци који не могу себи да приуште одлазак код зубара), а ви због тога избегавате да се осмехнете – није ли то тежи и погубнији напад, од јефтине „порњаве“ на вашем „профилу“.

Виђао сам ја и перверзније садржаје на интернету. Економске анализе, које оправдавају отпуштања ради бољитка, искључујући, тако, оне који ће бити отпуштени из популације која уопште сме да се нада бољем животу; политичку порнографију, која нам натура стазе и богазе којима морамо табанати; елитистички егзибиционизам „мајстора културе“.

Против свега тога не можемо се борити  на интернету. Можда можемо да позивамо, да разобличавамо те нападе на интегритет и интелигенцију, али проблем се не може решти дигиталним путем. Ту су далеко делотворнија аналогна средства. Укључујући и тарабу!

 

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Реаговање: О ОТВОРЕНОМ ПИСМУ И ПОДРАЗУМЕВАНИМ ВРЕДНОСТИМА

vladimir-300x241Коментаришући „Отворено писмо“ упућено Дејану Црномарковићу, нећу ни речи о онанисању, прераној или неконтролисаној ејакулацији и сличним стварима. Ја сам човек у годинама, и то, на жалост, више  нису теме о којима уверљиво могу да говорим.

Немам намеру, такође, да икога браним. Црномарковић, колико га ја познајем, уме то и сам.

Моја намера, такође, није да ниподаштавам било чије право да ватрено брани своје ставове. Не ужасавам се псовки, ни безобразлука. Уосталом, некада је само тако могуће рефлектовати збиљу. Сред вулгарне свакодневице, помало је лицемерно захтевати префињеност и лепе манире, не само када је реч о говору (или писању).

У тексту „Отвореног писма“, међутим, стоји нешто о чему морам да кажем неколико речи. Тамо се тврди да је Странка, коју аутор Писма представља, спремна да прихвати „доборонамерне савете“. Извините, господо, али да ли то значи да су „злонамерни савети“ недозвољени? Мора ли се, не само о вашем, него о било ком политичком програму само „доборонамерно“ мислити. Када ја, у својим текстовима, које можете окарактерисати како год хоћете, критикујем неолиберализам (који, после претходних, оличава и актуелна Влада), ја нипошто нисам добронамерни критичар. Напротив, злонамеран сам  „до даске“, и баш ме брига да ли ви, или неки други,то прихватате.

Посебну пажњу, такође, треба обратити на једну готово невероватну формулацију.  У Писму се тврди да непоћудни новинар ради на урушавању „демократских и европских вредности“. Дакле, у демократском је  духу, искључиво, прихватање само оних вредности које је неко прогласдио за правоверне европске тековине? „Ко друкчије каже, клевеће и лаже“. Да ли је актуелно дивљање капитализма, за аутора писма, та „европска вредност“? Или је то Хашки трибунал? Да ли се у те вредности убраја протеривање гладних азиланата, наметање рестриктивне економске политике бившим социјалистичким земљама, идеја да су тржишни приципи значајнији од судбина људи који у име тих приципа треба да буду протерани у беду и сиромаштво? Уколико је тако, спремно признајем да сам ја тај нецивилизовани екстремиста који се, примерено својим скромним способностима, постојано бори против  подразумеваних  „вредности“. Управо из разлога што су „подразумеване“, прихваћене „на прву лопту“, безлично обргљене, некритички усвојене, беспоговорно поштоване. Усоталом, сама идеја Европе, утемељена у тектовима писаца и филозофа, подразумева еманципацију, императив да се све може доводити у питање, да нема те ствари под капом небеском која је имуна на сумњу и преиспитивање.

Новинару „Паланачких“, се, такође, замера да се руга „традиционалним вредностима“. Оставимо овде по страни да ли су те „традиционалне вредности“, макар делимично, супротстављене „европским вредностима“, односно да ли се, и једне и друге, могу ставити у исти аксиолошки багаж. Поменута замерка, у ствари, намеће много занимљивије  питање: О каквим се традиционалним вредностима ради? Да ли је, у духу овог писма, на пример, обавезујуће поштовати монархију, кокарду и каму, јер ко се подсмева овим „традиционалним вредностима нашег народа“ – заслужује да буде проказан као народни непријатељ?

Да закључимо: уколико аутор „Отвореног писма“ има право да се поданички клања „европским“ или „традиционоаним вредностима“, није ли, у име демократских тековина, које он, како видимо, такође поштује – допуштено да се у те вредности сумња? О ругању да и не говоримо. Сетите се оне познате сентенце: смејати се сопственим недостацима, највећа је врлина цивилизованог човека“.

 

Владимир Ђурђевић

 

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ПРАЗНИЦИ БЕЗ ЗНАЧЕЊА

paljbaЗа разлику од земаља које етапе властите прошлости посматрају као свете тренутке, Србија је сасвим на линији савременог брисања значења неких важних историјских догађаја.

Све је почело још пре много година, празновањем Првог маја на излетиштима и у летњиковцима, уместо на улици. Јесте ли чули шта су изјавили они клинци, када их је репортер неке телевизије питао да ли знају чему је посвећен првомајски празник? Боље је ако нисте. Један од њих је изјавио да га се то не тиче – и да му је важно само да једе кобасице и пије пиво са друштвом.

Ни Дан победе над фашизмом, барем у Паланци, није измамио много младих на Трг хероја, где су положени венци палим борцима. Слично је, кажу, и у другим местима. Уз то, један мој млађани пријатељ каже ми ових дана да сукоб између поштовалаца партизана и присталица четника више никога не занима: па ово је 21. век!

Нећемо да за ову интертност оптужимо искључиво адолесценте. Одрастање у свету који растаче идеје, празни веровања, заборавља на све оно што нема непосредну, тржишну вредост, јасно се очитава у овој тупости према свему што захтева набор чела: зашто се замарати правима радника, због чега размишљати о победницима и пораженима, када је важно само једно – снаћи се и прилагодити правилима овог света, бити на врху ланца исхране, изнад сиве масе незадовољника.

Равнодушна тупавост не само младих, него и зрелих, и времешних људи долази из сиромаштва, у коме најбоље успева лумпенпролетерски дух, жеља да се, без обзира и зазора, постане Калиф уместо калифа. Није лоше то што постоје окрутне газде, за осуду је чињеница да ја нисам на њиховом месту! Добро је да постоје сиромашне слуге, уколико ја нисам међу њима!

Сећате ли се оног вица, с почетка деведесетих: Расправљају се двојица идеолошких неистомишљеника, стојећи, један насупрот другом, на две литице. Један довикује „комунисто“, други „фашисто“, а долином одјекује  – „исто“, „исто“. Уколико изједначимо комунизам и фашизам, онда нам остаје само да прихватимо постојећи друштвени поредак, који, бришући значења идеја, привидно неутрално, утемељује своју идеологију, сакривену иза нових парола дана.

Ово „пражњење“ значења, како би то рекли „постмодернисти“ протеклих дана обогаћено је знаменитим примером. Честитајући празник рада, актуелни министар је победоносно констатовао да је нови закон о раду произвео жељене последице. Када вам неко на празник рада велича закон који је поништио, дословце, векове класне борбе, онда вам не остаје ништа друго него да поменуту особу назовете правим именом: бесрамним циником. Његова порука је сасвим јасна: ОК је  комунизам, ако се укпала у тржишну привреду и приватизацију, ОК су радничка права, ако не угрожавају интересе капиталиста, добар је и 1. мај, ако се тада глорификује подршка  класном друштву и класним разликама.

Слична ствар догађа се и када је реч о односу према победи над фашизмом. У реду, били смо на страни победника, али не треба баш пренаглашавати да су земљу ослободили партизани, левичари. Уосталом, ту су и Равногорци. Ускоро ћемо да рехабилитујемо Дражу, а није далеко дан када ће у уџбеницима историје стајати да је Тито био сарадник окупатора.

Аутор овог текста није велики присталице садашње Русије. То више није социјалистичка земља, па војна парада коју смо гледали представља шепурење империјализма, једнако као и оружане интервенције Америке и савезника, широм света. Па ипак, импонује нам што Руси и даље носе заставу са српом и чекићем, што им није пало на памет да са Кремља скидају петокраке, што ђаци и студенти, радници и пензионери, негују поштовање према „Светом рату“ – како гласи рефрен песме којом Парада почиње, „Ставај страна агромнаја“. Разуме се, и ту има претумачивања и ревизије: уместо социјализма, ти тенкови и авиони са петокракама, сада бране другачије вредности.

Упркос томе, социјалистичка прошлост није ни одбачена, ни заборављена. Зато се на Црвеном тргу и даље могу видети радници, како протестују на Празник рада, а испред Лењиновог маузолеја – црвене заставе, које не носе ни ратни ветерани, ни хероји социјалистичког рада из Стаљиновог времена, већ неки нови клинци.

Пуцњи из артиљериjских оруђа на Клемегдану, и свечане академије у Сава центру, насупрот томе – рутином и испразношћу треба да заметну сваки траг бробе за социјалну правду. Да нас увере да је једино значење слободе оно које јој придају цинични министри или нарцисоидни премијери (при чему не мислимо само на овог патетичног Веберовца).

Оно што је потиснуто, са чим се нисмо суочили, постаје извориште немира. Имајући у виду овај психоаналитички наук, остаје нам да закључимо да брисањем значења, и фалсификовањем историје проблеми неће нестати, хранећи, из несвесног, друштвене сабласти наших дана. Друго име за њих је – Баук. Онај који, изнова, кружи Европом.