О БАРИ И КРОКОДИЛИМА

Пас који умире

и који зна да умире као пас

и који може да каже да зна да умире као пас

је човек

(Ерих Фрид)

Друштвене прилике не одређују само изборну стратегију политичких партија, него утичу и на мотивацију страначких активиста. У развијеним државама, људи се ангажују током изборних кампања, имајући пред собом јасну програмску платформу за коју се залажу, или барем мисле да је тако. У сиромашним земљама то функционише другачије. Страначки активиста, најчешће, пред собом има јасан индивидуални циљ – запослење или напредовање у служби. Већина људи који лепе плакате, деле летке, иду од врата до врата, нема јасну представу о програму странке за коју раде. Њихов је мотив да се истакну, да буду активнији од других, јер – бара је мала а крокодила много, и, после, вероватно неће бити места за све. Ова уска врата обећаног постизборног блаженства развијају унутарстраначки ривалитет до правог социјал-дарвинизма. То, уосталом, подстичу и сама страначка руководства: има места само за најспособније и најјаче. Притом, на цени није никаква политичка елоквентност, јер то не доноси гласове. Довољно је располагати основним паролама. Све што је сложеније од тога, у ствари, одвраћа просечног бирача.

Разуме се, нису сви страначки активисти „ботови“. Има ту и људи од интегритета, којима, ето, већ годинама не полази за руком да дођу до посла. Разумљиво је зато што се страначки активирају, чак и уколико не верују у програм странке која им нуди трачак наде. Додуше, има и оних који на такве предлоге знају да жустро одговоре: „Слушај, нисам ја магистрирала економију да бих била твоја баба-сера“, одбрусила је моја пријатељица, одговарајући на непристојну понуду коју јој је упутио један страначки Wunderkind – дипломац средње стручне школе. Храбро, нема шта, али она сада поносно ради на Кинеској пијаци, живећи и даље у стану намргођених рођака.

У унутарстраначком надметању, осим упорности и издржљивости на терену, још један фактор одређује судбину врлих активиста. Често су удвориштво и пузавост једини начин да неко буде извучен из бубња.

Уколико желимо да све ово посматрамо кроз моралистичке, кантовске наочаре, тешко се може наћи оправдање  за  спремност на компромисе, нарочито када је реч о младим људима. Али, погледајмо ствар са другог краја. Да би човек могао да буде човек, најпре мора да удовољи захтевима базалног метаболизма. Мора да једе, да се облачи, да има какав-такав кров над главом. Тек тада он постаје човек, од кога се може захтевати повиновање моралним императивима. Зато је дехуманизација најстрашнија последица материјалне беде. Нема доброте у сиромаштву, нема моралитета у оскудици. На конкурсу за посао, пред најављена отпуштања, у страначкој трци за неку позицију, увек нас, из сваког ћошка, аветињски гледа пар злобних очију. Сличан поглед и ми упућујемо другима, свеједно што барем неко од нас, у истом тренутку, зна да га је задесило поживотињење.

Можда су ти тренуци рефлексије преостали зрачак светлости, основ вере да је могуће изаћи из зачараног круга повлашћених и подређених, да је могућ савез оних који су једноставно исувише добро васпитани, да би били конкурентни у тој суровој игри. Није искључено да их има више него што можемо да претпоставимо: на бувљој пијаци, приватној трговини, код Кинеза, или ту, у непосредној близини. А можда их има толико, да могу да одлуче исход не само овог, него и свих будућих политичких сучељавања, обазирући се на принципе, а не на ефекте. Без обзира на псећи живот, као у песми Ериха Фрида, из њиховог се „хендикепа“ помаља заборављени људски лик.