O BARI I KROKODILIMA

Pas koji umire

i koji zna da umire kao pas

i koji može da kaže da zna da umire kao pas

je čovek

(Erih Frid)

Društvene prilike ne određuju samo izbornu strategiju političkih partija, nego utiču i na motivaciju stranačkih aktivista. U razvijenim državama, ljudi se angažuju tokom izbornih kampanja, imajući pred sobom jasnu programsku platformu za koju se zalažu, ili barem misle da je tako. U siromašnim zemljama to funkcioniše drugačije. Stranački aktivista, najčešće, pred sobom ima jasan individualni cilj – zaposlenje ili napredovanje u službi. Većina ljudi koji lepe plakate, dele letke, idu od vrata do vrata, nema jasnu predstavu o programu stranke za koju rade. Njihov je motiv da se istaknu, da budu aktivniji od drugih, jer – bara je mala a krokodila mnogo, i, posle, verovatno neće biti mesta za sve. Ova uska vrata obećanog postizbornog blaženstva razvijaju unutarstranački rivalitet do pravog socijal-darvinizma. To, uostalom, podstiču i sama stranačka rukovodstva: ima mesta samo za najsposobnije i najjače. Pritom, na ceni nije nikakva politička elokventnost, jer to ne donosi glasove. Dovoljno je raspolagati osnovnim parolama. Sve što je složenije od toga, u stvari, odvraća prosečnog birača.

Razume se, nisu svi stranački aktivisti „botovi“. Ima tu i ljudi od integriteta, kojima, eto, već godinama ne polazi za rukom da dođu do posla. Razumljivo je zato što se stranački aktiviraju, čak i ukoliko ne veruju u program stranke koja im nudi tračak nade. Doduše, ima i onih koji na takve predloge znaju da žustro odgovore: „Slušaj, nisam ja magistrirala ekonomiju da bih bila tvoja baba-sera“, odbrusila je moja prijateljica, odgovarajući na nepristojnu ponudu koju joj je uputio jedan stranački Wunderkind – diplomac srednje stručne škole. Hrabro, nema šta, ali ona sada ponosno radi na Kineskoj pijaci, živeći i dalje u stanu namrgođenih rođaka.

U unutarstranačkom nadmetanju, osim upornosti i izdržljivosti na terenu, još jedan faktor određuje sudbinu vrlih aktivista. Često su udvorištvo i puzavost jedini način da neko bude izvučen iz bubnja.

Ukoliko želimo da sve ovo posmatramo kroz moralističke, kantovske naočare, teško se može naći opravdanje  za  spremnost na kompromise, naročito kada je reč o mladim ljudima. Ali, pogledajmo stvar sa drugog kraja. Da bi čovek mogao da bude čovek, najpre mora da udovolji zahtevima bazalnog metabolizma. Mora da jede, da se oblači, da ima kakav-takav krov nad glavom. Tek tada on postaje čovek, od koga se može zahtevati povinovanje moralnim imperativima. Zato je dehumanizacija najstrašnija posledica materijalne bede. Nema dobrote u siromaštvu, nema moraliteta u oskudici. Na konkursu za posao, pred najavljena otpuštanja, u stranačkoj trci za neku poziciju, uvek nas, iz svakog ćoška, avetinjski gleda par zlobnih očiju. Sličan pogled i mi upućujemo drugima, svejedno što barem neko od nas, u istom trenutku, zna da ga je zadesilo poživotinjenje.

Možda su ti trenuci refleksije preostali zračak svetlosti, osnov vere da je moguće izaći iz začaranog kruga povlašćenih i podređenih, da je moguć savez onih koji su jednostavno isuviše dobro vaspitani, da bi bili konkurentni u toj surovoj igri. Nije isključeno da ih ima više nego što možemo da pretpostavimo: na buvljoj pijaci, privatnoj trgovini, kod Kineza, ili tu, u neposrednoj blizini. A možda ih ima toliko, da mogu da odluče ishod ne samo ovog, nego i svih budućih političkih sučeljavanja, obazirući se na principe, a ne na efekte. Bez obzira na pseći život, kao u pesmi Eriha Frida, iz njihovog se „hendikepa“ pomalja zaboravljeni ljudski lik.