ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: април 2017

Друштво

Нино Брајовић, Драган Станковић и Драган Стојановић посетили Спомен кућу „Пера Тодоровић“

Државни секретар у Министарству културе и информисања Нино Брајовић и новинари и уредници РТС-а Бранко Станковић и Драган Стојановић посетили су Водице и Спомен кућу „Пера Тодоровић“.

Поред разговора о актуелним радовима на објекту, који заједнички подижу Општина Смедеревска Паланка и Удружење новинара Србије, најављена је и манифестација „Дани Пере Тодоровића“ и објављивање резултата традиционалног конкурса за 18. мај.

 

IN MEMORIAM

Умро Бора Врбљанац (1936-2017.)

У Смедеревској Паланци је у 81. години умро познати професор Бора Врбљанац. Предавао је машинске елементе у МЕШ „Гоша“. Бројне генерације ученика га се са поштовањем сећају.

Доказао се као и као спортски  радник, председник рукометног клуба и активан у шах-клубу. Био је и један од последњих боема у граду на Јасеници, увек одмерен, елегантан и са специфичним поздравом: „свака част“.

Професор Бора Врбљанац сахрањен је 30. априла на Новом гробљу „Каменац“ у Смедеревској Паланци.

IN MEMORIAM

На Градском гробљу у Смедеревској Паланци сахрањен уредник РТС Ненад Ј. Ристић: СМРТ ЈЕ ОСТАЛА ДУЖНА ЖИВОТУ

У суботу је на Градском гробљу у Смедеревској Паланци сахрањен уредник РТС мр Ненад Ј. Ристић. До вечне куће, породичне гробнице крај старе цркве брвнаре, испратили су га његови најмилији,  рођаци, колеге, пријатељи и многи мештани града кога је много волео. У  име колектива РТС од њега се опростила  колегиница Јелена Божовић рекавши да је често знао да казује стихове људима са којима се сусретао и сарађивао.

-А данас су то, последњи пут, уместо њега урадили други – додала је.- Био је глумац, наратор, новинар и одговорни уредник 23 дописништва. Бранио је част професије често на своју штету. Сећам се кад сам му, после проблема које је имао са срцем, и после операције рекла да   успори, да се причува, све оно што су му, верујем, говорили и многи други, он је само одмахнуо „То онда не бих био ја“ – говорио је. „Ја могу да радим само тако, потпуно, свим срцем.“ Тако је и било.

У наставку је рекла да је Маги, како су га ословљавале колеге у РТС,  био човек бритког ума који је знао речима да се брани и напада за своја уверења и ставове. Истрајан у подршци колегама за приче и репортаже које су помагале и расветљавале проблеме широм Србије. Уредник који је морао да зна где су наше екипе, на ком  терену, да ли је све у реду, и ако се остане до касно да ли смо безбедно стигли кућама.

-Због Магија смрт је остала дужна животу и све истине о неминовности, о пролазности и о томе да смо сви коначни, неће затрпати страшну празнину пред којом сада стојимо – казала је Јелена Божовић. -Знао је да виче, да готово непрестано прича телефоном, а знао је и да се шали. Човек невероватне енергије који је непоправљиво веровао у људе, знао да каже „не нервирајте ме на овај благи дан“, на какав смо га и испратили.

Ненад Ј. Ристић је новинарску каријеру започео у Центру за информације „Гоша“, наставио у Ју инфо каналу, а болест и сурова смрт прекинули су га на месту одговорног уредника РТС. У професији је прошао сва новинарска звања и стизао да буде професор телевизијског новинарства на новинарским школама и академијама и историји драме на једном од Универзитета Србије.

Д. Ј.

Друштво

Грађанска самоиницијатива донела резултат: ПАЛАНЧАНИН НИКОЛА НИКОЛИЋ ПОДСЕТИО ПРЕДУЗЕЋЕ ЗА ПУТЕВЕ ШТА ИМ ЈЕ ПОСАО

Српска јавност јуче је била изненађена идејом грађанина Николе Николића из Смедеревске Паланке који је самоиницијативно нацртао пешачки прелаз – зебру, на фреквентној саобраћајници у центру града, код Народног музеја, која се ту налазила деценијама, све док јесенас није обнављан асфалт на тој деоници и заборављено је да се и она постави. Ту вест, јуче у току поподнева, пренели су многи електронски и штампани медији.

Већ исте вечери радници Предузећа за путеве дошли су на лице места и поставили прави пешачки прелаз.

Чини се да је акција Паланчанина Николе Николића отворила ново поглавље у односу грађана према средини у којој живе и указала на начин како је свакодневно унапређивати.

 

 

 

 

Друштво

Самоиницијатива грађана: НИКОЛА НИКОЛИЋ ИЗ УДРУЖЕЊА „СВИ ДО 23“ НАЦРТАО ПЕШАЧКИ ПРЕЛАЗ

Ретка занимљивост догодила се у Смедеревској Паланци: Никола Николић из Удружења „Сви до 23“ самоиницијативно је нацртао пешачки прелаз – зебру на веома прометној саобраћајници код Народног музеја.

Наиме, на том месту већ дуго нема обележеног пешачког прелаза, а велики број грађана, по навици, управо ту прелази улицу па постоји опасност да дође до незгоде.

 

Друштво

Проф. др Радмила Милентијевић међу лауреатима признања Матице исељеника: ПОВЕЉА ЗА ВЕЛИКУ ДОБРОТВОРКУ

-Она је сама градила свој животни пут и  интелектуални ход, а на понос српске нације – истакао је старешина Саборне цркве у Београду, отац Петар Лукић

 

Проф. др Радмила Милентијевић нашла се међу лауреатима Повеље за 2016. годину Матице исељеника Србије. У образложењу, које је пропраћено снажним аплаузом, истиче се да је рођена у Азањи, али да је највећи део свог живота провела у Америци. Завршила је Економски факултет у Београду, а докторирала у САД. Била је министар у Влади Савезне Републике Југославије и у Влади Републике Србије.

-Њена посвећеност хуманитарним активностима и њена доброчинства према српском народу и Српској православној цркви, немају граница – наводи се у образложењу одлуке за доделу Повеље Матице исељеника Србије. – Због тога она заслужује сву пажњу и велику захвалност.

У њено име Повељу је примио отац Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду.

-Госпођа Радмила Милентијевић, а ја ћу говорити оданде одакле сам и позван, а то је из Српске православне цркве, је не традиционални верник због лепих обичаја како се то каже у нашем народу, него доживљајни верник, ревносни члан своје Цркве у Њујорку, чији је и велики добротвор, чак и више од тога – казао је, примајући у њено име Повељу, отац Петар Лукић.- Радмила Милентијевић је једна изузетна фигура у српском народу и у српској дијаспори. Она није пошла „трбухом за крухом“, него жељна знања и слободе, пошла је у туђину, где је њен отац био прогнан. Он је, до пред саму смрт, није никад видео, нити је доживео Србију у новијим годинама, а она је сама градила свој  животни пут и интелектуални ход, који је на завидном нивоу, а на понос српске нације.

Она, наставио је отац Петар Лукић, као изванредан и одличан професор, и као интелектуалка, никад није само стала на пуким уџбеницима колеџа и универзитета, него је свој интелектуални рад проширила, ево и у овим годинама, када она пише и издаје предивну књигу, о Милеви Ајнштајн. У току је њен ревности рад на књизи опет о једном знаменитом Србину, Михаилу Пупину.

-То је дакле жена, Хришћанка, Српкиња, која је у себи сјединила све оно што би требало да краси све нас заједно – додао је отац Петар Лукић. – О њеном донаторском раду, немогуће је да говорим, јер не могу све набројати. Добротвор је своје Цркве Св. Саве у Њујорку, храма Св. Саве на Врачару, Саборне цркве у Београду где сам ја старешина, ктитор је Архива првог београдског певачког друштва, најстаријег хора у Србији, помагала је свима који су ратом били угрожени, да поменем само куће неким породицама на Косову… Значајна је и њена помоћ Републици Српској и Српској крајини.

Њене донације су заправо плод њеног мукотрпног рада и зарађеног новца који никада, а ни сада, не троши на луксузан живот, већ дели са својим народом, са својом  Азањом, Влашким  Долом, са Вишњићевим родним селом у коме му је подигла споменик. У Трстенику је подигла споменик кнегињи Милици. Помагала је српску православну општину у Румунији, у Решици, манастир Никоље итд.

-Не могу све набројати, а стицајем околности знам сва њена доброчинства, па је са овог места поздрављам и желим да је Господ укрепи у њеном здрављу – завршио је старешина Саборне цркве у Београду, отац Петар Лукић.

Драгољуб Јанојлић

IN MEMORIAM

На вест о смрти Ненада Ј. Ристића: УГАСИЛА СЕ ЗВЕЗДА НАШЕГ НОВИНАРСТВА

Угасила се још једна звезда српског новинарства. Умро је Ненад Ј. Ристић. Ова вест је на жалост тачна и болна за све нас који смо га познавали, с њим радили и пријатељевали. Отишао је са животне сцене у напону стваралачке снаге кад је још могао да доприноси  нашој инфарктној професији за коју се судбински определио и у којој се највише трошио.

Све ми се чини као да је јуче дошао у „Гошу“ да пита за посао. Било је то седамдесетих година прошлог века. До тог дана знали смо се само „из виђења“. Био је син мог директора у Радио-новинској организацији „Јасеница“ Јована Ристића. Али то на његов пријем није имало утицаја. Већ после првих реченица које је разменио са мном, као тадашњим главним и одговорним уредником „Гошиних“ гласила, закључио сам да „има штофа“ за посао који му је био професија до краја живота.

Зато сам и њему казао исто што и другима који су пре и после њега изражавали жељу да раде у информативној служби „Гоше“ да дође месец дана и проба, па ако му се свиђа новинарски посао, да ступи у стални радни однос. Отишао је задовољан, бар сам такав утисак стекао, а следећег јутра се појавио у Редакцији са кожном официрском торбицом и новинарским прибором. И одмах је добио радни задатак коме је пришао прилично одговорно и стваралачки врло надахнуто.

У данима који су следили савлађивао је једну по једну лекцију из новинарства што њему, као професору књижевности, није тешко ишло. А ја сам се безгранично радовао што Центар за информације „Гоша“ добија још једног великог заљубљеника у новинарску професију и што за сарадника имам особу сa којом могу причати и о послу за који смо били добро плаћени, и о новим књигама, и о филму,  и о  позоришту, и о….

Ненад, мој друг Рики, како сам га најчешће ословљавао, добро је разумео оно што сам стално понављао сарадницима – да у новинарству нема радног, али ни слободног времена, али и то да је реч о  занимању које је лепо само ако се из њега на време изађе. Он је, смем то рећи, више него други осећао да се новинарство учи у ходу, на сваком месту и у свакој прилици. И од почетка је схватао да је новинар стално на радном задатку, па чак и у кафани у којој су се рађале идеје и множиле интересантне теме.

Његова улога у развоју Центра за информације, као снажног информативног организма тада моћне фабрике, била је изузетно велика. Припало му је у део, као човеку из позоришног живота града, да формира и осмисли радио програм Студија „Гоша“. „Плаву књигу“, која је садржала петогодишњи програм развоја информативне делатности у фабрици, проучио је од прве до последње странице. Та његова оданост  послу допринела је да ме, после истека мандата, замени на месту главног и одговорног уредника. Преузимајући тешко бреме вођења Центра за информације, држећи се „плаве књиге“ као светог писма развоја информативне делатности, успео је да оснује и осмисли програм прве локалне телевизије у Србији. Пре „Гоше“ такву телевизију имао је само Копер.

Ходајући узлазном новинарском путањом, стигао је до Београда и до „Ју инфо“ канала. Био је алфа и омега те веома гледане телевизије. Као тада сталном дописнику „Политике експрес“, понудио ми је сарадњу што сам са задовољством прихватио. Кроз рад су јачале наше колегијалне и пријатељске везе које се никад нису прекидале, па ни кад је постао уредник у РТС. Ненад је умео да се радује успеху других и зато је у програму, условно речено велике телевизије, увек налазио простора да афирмише праве вредности.

Вест о његовој болести примио сам с неверицом. Да ми то није рекла његова супруга Љиља, мислио бих да је шала. Пре тога много пута смо седели у баштама паланачких кафића и разговарали, најчешће о изазовима и актуелном стању у српском журнализму. Никад се није жалио на здравље. А трошио га је немилице, сад је бар то јасно. „Е, мој Драгане, болест уме да понизи човека као нико“ – казао ми је недавно док је лежао у болничком кревету. И убрзо је променио тему: „Кад ће књига?“ – упитао ме. Надам се ускоро – одговорио сам. Кроз главу ми је у трену прошао текст који је написао о мом новинарском и књижевном раду.

Морам рећи да сам се мало и постидео пред њим. Једном приликом, док смо пили кафу,  рекао сам да идем у пензију и да треба мало „да прикочим“, а он је у поменутом тексту написао да ми само то не верује. И био је у праву – пишем још, пишем… Е, мој друже, ево прилике да ти се извиним, мада знам да се због те моје недоследности никад на мене не би наљутио. А и сам знаш – причали смо – једном новинар увек новинар, и тако до судњега дана. Али, и ово да ти кажем: вест о твојој смрти примио сам на новинарском задатку, у Матици исељеника у Београду. Тамо је било прилично наших заједничких пријатеља. Само тебе није, мој добри и непреболни друже.

Некадашња Редакција „Гоше“ се, мој драги Рики,  осипа. Нема нашег чика-Баје, Ђуре, Љубе, Јордана, Љиље. Од четвртка ни тебе. Нађи их, обавезно. Увећава  се, расте наша небеска Редакција…

Драгољуб Јанојлић

Образовање

Промоција Мини рукомета у ОШ „Радомир Лазић“

Након двогодишње паузе рукометна лопта се поново закотрљала тереном Основне школе „Радомир Лазић“.

У сарадњи са челним људима Подунавског округа РСС одржана је промоција Мини рукомета за све ученике млађих разреда ове школе. Промоцију су вршили Стевица Живојиновић, председник РС Подунавског округа, Александар Кабић, секретар РС Подунавског округа, и Златан Крстић, испред тренерске организације Подунавског округа. Сви ученици су добили прилику да се, огромна већина први пут, упознају са чарима рукометне игре. Промоцији је присуствовао и један број родитеља.

Гости су донели и пет рукометних лопти и неколико голова за Мини рукомет.

 

 

У слици и речи

Свечано обележен Дан Основне школе „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци

У Смедеревској Паланци је свечано обележен Дан ОШ „Олга Милошевић“.

Домаћини – ученици, наставници и директор Дарко Димитријевић –  су својим гостима приредили занимљив програм, а положен је и венац поред бисте Олге Милошевић.

 

Друштво

У организацији АЖЦ и УЖ „Фемина“ одржани семинари за ученике и професоре СШ „Жикица Дамњановић“ и Паланачке гимназије

Аутономни женски центар (АЖЦ) из Београда, у сарадњи са Удружењем жена „Фемина“ из Смедеревске Паланке и Групом за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете, науке и технолошког развоја, а уз финансијску подршку Фонда Уједињених нација за сузбијање насиља према женама (УНТФ), организовали су семинаре за ученике и професоре СШ „Жикица Дамњановић“ и Паланачке гимназије.

Крајем марта месеца, у Хотелу „Језеро“ у Смедеревској Паланци, одржан је семинар под називом „Заштита жена и деце од насиља у породичном контексту – улога образовно-васпитних установа“ у чијем раду је учествовало по 12 наставника Паланачке гимназија и Средње школе „Жикица Дамњановић“.

У другој половини априла, за ученике Средње школе „Жикица Дамњановић“ и Паланачке гимназије, одржана је обука под називом „Нулта толеранција на родно засновано насиље“.

Д.Ц.

МАРКЕТИНГ

СУВИ ЛЕД – DE MARKO (www.svadbaivencanje.com)

СУВИ ЛЕД – DE MARKO!!!

За Ваше незаборавно венчање наша игра светлости и боја учиниће да Ваш дан буде непоновљив, јединствен и романтичан.

КОНТАКТИРАЈТЕ НАС: +38163 77 20 662 (VIBER).

Образовање

Финансијска едукација младих

Канцеларија за младе у Смедеревској Паланци, у сарадњи са Народном банком Србије, организовала је две стручне презентације за средњошколце на којима су биле објашњене неке од основних чињеница које би требало знати пре него што се уопште закорачи у свет финансија.

Младима је тако предочено који су све ризици, односно како да заштите своја права као будући корисници финансијских услуга.

Презентација су одржане у МЕШ „Гоша“ и СШ „Жикица Дамњановић“.

Спорт

У ресторану „Краљ“ одиграно 2. коло Преферанс лиге Србије: ПАЛАНЧАНИ 11. НА ТАБЕЛИ

У организацији Преферанс клуба „Јасеница“ и Преферанс савеза Србије, у ресторану „Краљ“ у Смедеревској Паланци је у недељу, 23 марта, одржано је  комплетно 2. коло Лиге Србије у преферансу за 2017. годину.

Наступиле су све екипе учеснице овогодишњег такмичења (13 тимова), уз учешће 65 играча.

Паланачки клуб и овом приликом се показао као одличан организатор и домаћин, на задовољство свих учесника и представника Савеза.

Преферанс клуб „Јасеница“ је, у веома јакој конкуренцији, изгубио у мечу са екипама „Соча“ из Београда, освајачем титуле за 2016. годину, „Адут 1“ из Смедерева, лидером на табели и „Тимок“ из Зајечара, и са  освојених 6,6 поена, из овог кола, налази се на 11 месту табеле.

Екипа је наступила у саставу: Горан Миљуш, који је освојио 1. место у појединачном мечу и 4,4 поена, Горан Миладиновић је био други са 2,9, док су своје партије изгубили Славомир Васић 0,4, Томислав Петровић 0,7 и Бранко Лазаревић -1,8 поена.

Овогодишње такмичење биће настављено 7. маја у Крагујевцу, одигравањем 3. кола, у коме ПК „Јасеница“ за противнике има ПК  „Грађански“ из Ивањице и ПК „Чачак“.

ЛИГА СРБИЈЕ У ПРЕФЕРАНСУ 2017.

ТАБЕЛА ПОСЛЕ 2. КОЛА

Место ЕКИПА 1. Коло   2. коло УКУПНО
1. Адут 1 21.2 19,2 40,4
2. Слога 19.9 19,2 39,1
3. Бард 14.9 17,2 32,1
4. Џентлмен 17.1 13,8 30,9
5. Соча 13.7 16,6 30,3
6. Млава треф 11,6 16,3 27,9
7. Космај 16.2 10,7 26,9
8. Чачак 11,7 12,6 24,3
9. Тимок 11,1 12,4 23,5
10. Адут 2 11,0 11,4 22,4
11. Јасеница 13.8 6,6 20,4
12. Раднички 9,3 6,5 15,8
13. Грађански 2,6 9,4 12,0

 

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

ЧРЕЗВИЧАЈНА СКУПШТИНА

Суморни почетак октобра 1859. године је небеса спустио до огарављених оџака српских блатних и нахерених уџерица. У збрзу се изручио и снег. Раник, кад му време, још, није. Превршио меру. Ал, ето, десило се и, сад, нема уназадак. Крупне пахуље се уројено лепиле, к’о летње мушице досаднице, за густиш- обрве и чуп-шубаре. Белоснежица, на ма, распрострла пртински огуравели ћилим. Тако исто бејаше, да не поверујеш, пре тачно педесет лећа, илити пола века. Исто истацко. Паланку, Хасан-пашину, заогрнуту обелелим цвилихом, као да је обојено дарје изнебесја пожуривало. У историју! Од педесет годова је, ихахај, лепушкасто дебло. Ко би га знао, зашто је то, крв ти јебем, да ти ‘бем, тако, ене, на округли датумарник? Еј, мачор и кучка ће да спавају у исте поњаве. То није свецки, ал бива сам’ у Србијади. У озимље. Нешто ту има, ал’ шта? Сврби! Ни кадионичари нису паметни. За овај резил. Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи, показаће време. Оно и ћутећки сведочи, од кад је света и Србина, за све наше муке и грдобе, а однекле је ваљало да се започнемо. Море, наша крв ни у ненадану омразицу не мож’ да се заледи.

Кад истекне боговска вересија идеш гop’.

То је твој бистрик.

Обожена рачуњалка.

Може бити да је то, тај клицави почетак био од 2. до 8. октобра 1809. године.

Кад је непогода ‘лепче јој њено, на једвите јаде, испумпала ветровиту надувеност, Хасан-пашина Паланка је утонула у белу тихост. Само се у домаћинлуку старог Милорадоја засевала брзожална ужурбаност. Лојаница пламичком голити његову крхкост запамћивања. Три дана ‘леба ни залогајем није утурио, ни кап бунарске воде облизнуо, ни суву реч изустио.

Син, кукави јединац му, Виобран, снаха Кадивка и унука Гроздана уморено послују, ишчекујући, е, крајњу заповест занебесја. Кад ће, већ једном, свевишњи да га призове у његово скутно надоблачје. Само он има тај знак и нико други. То ни тестамент ‘артија не оверава. Душу Богу на истину је приносио једаред, други пут, их, не би ништа, данас је трећи покушај, а трећи пут и он помаже.

Шапнуо је сину, на увце, да с места пошаље унуку Гроздану за попа Богумила. Жеља му је да се исповеди вршњаку. Ред је православни. За последњи мрм.

Сред огњишта један оплавели пламичак као да се пресамитио. Трепуће грозничаво. Ситнопламени загрц.

Врућа ракија је из прадедовског бардака испустила мирисну завесу.

Босиљак је осмудио устајалост.

Тишина је замукла.

Рапава изгрлица је засецала мирје.

– Богумиле, брате по крштеном забележнику, ти и ја знамо да се Мала скупштина у Хасан-пашиној Паланци одржала… под мојим ћерпичем. Да сам… трудну Павлију отпослао код мајке, како не би знала за догађало. Виобран ће јаком да нам се роди. Сећаш ли се… како смо се Вожду заклели да о… овим стварима, за живота… свога, нећемо манџукати. Ни словце. Испоштовали смо, е, заклетву. До данаске. Саде, кад се ја опраштам од свију, пред сином Виобраном, снајом ми Кадивком и једином… унуком Грозданом, ‘оћу да рекнем, нек знаду, шта се дешавало пред овим огњиштем. Њино је да л’ ће да ћуту, ко заливен ћуп, ил ће да… опањкавају наш аманет. Ти немој да се љутиш на моју слабост. Mop’o сам ово д’ изрекнем, у овај дан. Бог ће, ваљда, да… има милости?

-Милорадоје, Бог је благостиван. Уме да прашта. Био си вазда његов слуга. О, да, и Вождов! И породици дародавној. Черзвичајна скупштина је спровела своје, ти си одржао српску реч, путуј безгрешниче, а потомство нек те памти по добром. Амин!

-Чек, чек Богумиле, не брзај. ‘Оћу и теб’ нешто да зинем, о чем’ ниси… знао. Мис’им. Гле, и Вожд је имао шпиона. Еј, први серпски… шпион. Иван Југовић је био рођен у Сомбору из свештеничке кујне. Код Угара је… свршио правни наук. У Србију прелази 1805. да би се залебио у Смедереву. Кад је Ђорђе чуо за његову ученост, дао му је место писара. И тако је то… терало. До дувара! Шпион Југовић је 1813. године, пpe одласка Ђорђија у мајчицу Русију, посумљао да ће бити разгрнута његова прљава работа. Пожалио се там’ ди треба и гле чудеса. На Ђурђевдан, у осам сахата, у трскаво мрачје, послат је… чамац… да га пребаци у Земун. Ете, и то сам ћео да ти рекнем. Барем ти, да… знаш. Вождова Србија р‘анила п’сцето… да је уједе. Питам се, само, Богумиле, ди ће… душа његове свештеничке куће? Ја ти… рече, а…

Бакрач је склизнуо с верига у црвенило.

Вода се опржила ружичасго.

Загоретина се умешала у опраштајено појање.

Вечна јапамјат…