Позоришни осврт: ПОСТМОДЕРНИ ПРОТЕКЦИОНИЗАМ
Постављање Нушићеве комедије и у наше време представља изазов за позоришне редитеље. Прецизност Нушићевих текстова, односно њихова „сценичност“, мноштво детаља и малих заплета, који прате велики преокрет у климаксу комада, захтевају не само редитељско умеће и искуство, већ и истинску храброст; поређења са другим поставкама Нушићевих дела су неизбежна, имајући у виду њихов број и разноврсност, а осим тога постоји посебна идиосинкразија, и публике и критике, када је реч о начину на који се редитељски уделовљују његове комедије.
Драган Остојић, редитељ чију је „Покондирену тикву“, постављену на сцени Градског аматерског позоришта у Паланци пре више од деценије и по, публика примила са одушевљењем, а позоришни зналци (најпре селектор, а затим и члави жирија Републичког фестивала амтерских позоришта) са похвалама, овога пута суочио се са знатно подмлађеним ансамблом. Од глумаца са којима је претходно сарађивао, радећи на Стеријиној „Тикви“, ангажовани су само Радица Митровић и Александар Мишић. То је већ само по себи представљало својеврстан изазов, нарочито ако се има у виду да осим поменутих ветерана, млађи део ансамбла није имао прилику да игра у неком Нушићевом делу.
Изабравши „Протекцију“, Нушићеву комедију која је (неоправдано) у сенци знато популарнијих дела, Остојић је вероватно желео да има више слободе у интерпретацији, да понуди оригинално читање текста који посвећена позоришна публика не зна напамет, као што је то случај са „Госпођом министарком“ или „Сумњивим лицем“.
Реализација позоришних дела, независно од времена када су написана, подразумева извесно суочавање са временом у коме се постављају на сцену. Када је Нушић у питању, додуше, паралеле са нашим временом се напростио намећу, управо због прецизног представљања карактера главних протагониста, такозваног менталитета, односно егзистенцијалног стила, као и преопознатљивих ситуација које из тога происходе. Оно што представља прави изазов за редитеља, свакако је указивање на друштвену актуелност Нушићеве суптилне, хумором заоденуте критике социјалног миљеа, које прати и стилизовано, политички интонирано, спрдање са влашћу и њеним представницима.
Протекција, нарочито када је реч о напредовању у служби, у наше је време, не само у Србији и на Балкану, него у знатно ширим размерама – прерасла је у протекционизам, који, међутим, утемељују исти они мотиви које одређују и понашање Нушићевих актера.
Остојић се, већ на почетку, суочио са проблемом који прати савремене поставке Нушића: на који начин сугерисати актуелност овог текста, односно колико „дати гаса“ приликом указивања на савременост онога што је запазио још славни позоришни аутор, у време између два светска рата.
Користећи као музички мотив познату песму „Цојле Манојле“, која верно предочава време у коме се одиграва изворна радња, а уз то садржи и име једног од главног актера, Остојић је догађаје поставио у њихов историјски оквир, а томе доприносе и костими, који, иако нису реконструкција аутентичних, свакако упућује на прошла времена. Детаљи текста, попут помињања пера за препис докумената или писарског умећа, дориносе овој „временској оси“. Упркос томе, и реплике и заплет нипошто не остављају утисак анахроности, већ звуче сасвим савремено. Желећи, вероватно, да успостави додатну „конекцију“ са публиком, Остојић је, међутим, приступио не само делимичној реконструкцији радње (нарочито расплета), што није новина у сценским интерпретацијама Нушића, него и уметању савремених општепознатих цитата, углавном из подручја новокомпоноване и популарне музике или политчких парола. Свакако, није недуховито када сред бујице речи главних актера чујемо „Није живот једна жена“, када Манојло подигне руке и каже Констрактину реченицу „А шта ћемо сад?“, или када чујемо познати политчки слоган „Брже, јаче, боље“. Међутим, овај, како би то рекао Ролан Барт – „расцеп у композицији“, заправо нема никакву јасну функцију; нити се на тај начин доприноси актуализацији текста, нити се продубљују асоцијације на савремене прилике, које гледалац и без тога сам може да уочи. У ствари, ови умеци „из друге опере“делују помало збуњујуће, реметећи добро осмишљену, и редитељски прецизно постављену основну нит комада.
Разуме се, изложени редитељски поступак може се разумети као „постмодерни искорак“, који, служећи се „општим местима“ нашег времена, и слободним асоцијацијама, представља Нушића изван „логоцентризма“ његових „класичних“ интерпретација. Међутим, ако је ово била редитељева намера, она није спроведена ни доследно ни убедљиво.
Са друге стране, надоградња Јулкиних „реплика на француском“, нарочито у првом чину када она препричава да је одустала од даљег учења овог језика и решила да се вери за учитеља, после научене реченице: Voulez–vous coucher avec moi ce soir је сасвим у духу изворног текта, и звучи истински – нушићевски.
Остајући веран свом стилу, да сцену не затрпава гломазним декором, односно да елементе сценографије само ротира или минимално надограђује, стварајући пред очима публике место радње, Остојић је и у овој представи настојао да призор и елементе заплета дочара пре свега мизансценом и музичком матрицом (за похвалу је колико је инструменталних и вокалних верзија „Цојла“ редитељ пронашао, и зналачки применио у сврху осликавања места или динамике радње).
Млади ансамбл се зачуђујуће добро снашао у овој представи. То се пре свега односи на Сању Дојчиновић, која Персиду, министрову сестру, игра сасвим аутентично, градећи њен карактер невероватно истанчано и уверљиво. Ту је и изванредна Невена Миљковић у улози Јулке: сценски говор, дикција, суптилност и лакоћа сценског покрета – у сврху дочаравања лика, заиста импонују, остављајући утисак врхунског глумачког умећа. Утолико је за похвалу и Дијана Влајић, којој полазио за руком да у сценама са Невеном не буде у сенци, већ да се равноправно носи са Невенином упечатљивом сценском појавом.
Што се тиче мушког дела ансамбла, Радоје Ђурђевић је, у улози Саве Савића, дословно изванредан. Његове сцене са Сањом Дојчиновић и Невеном Миљковић свакако су најбољи делови ове представе, које захтевају аплауз на отвореној сцени.
Александар Мишић (Манојло) је стамен и сигуран у својој улози, а убедљиву ролу остварио је и Слађан Станић, у улози његовог брата Аћима.
Алексдандар Стошић имао је тежак задатак да улогу министра интерпетира у једном зачуђујућем обличју: Остојић представља министра као „медитанта“, који се упражњавањем источњачких вештина брани од наметљивих молилаца. Па ипак Стошић је успео да се снађе, баш као и Радица Митровић, која интерпетира са другог места позамљени лик, признајемо – лепо укомпонован у ову поставу „Протекције“.
Не можемо а да не охрабримо и најмлађе учеснике, Стефана Лазаревића (Младен Ђурић), Димитрија Новаковића, који се одважно суочава са искусним глимцима, наизглед – без имало треме, и младог Давида Гитарића, чији труд, у оваквој сценској постави, сигурно треба истакнути. Ана Карапанџић (Драгиња, министрова кћи) и Драгана Радовановић (Савета, Аћимова супруга), лепо и доследно прате редитељску наративну линију, заокружујући складну и углавном уравнотежену игру ансамбла.
Аматерска позоришта живе од посвећеника и ентузијаста, а истинска је срећа када се међу њима нађу прави зналци, као што је Саша Срдић. Фризуре и шминка доприносе уверљивости ликова и изградњи њихове „психологије“, а то се нарочито односи на Персидину фризуру, која дочарава како њену презрелу доб, тако и инфантилни карактер.
„Протекција“ је лепо вођена, наративно питка и допадљива представа, коју ће публика сигурно добро прихватити. Градском позоришу треба честитати на добром репертоарском потезу, а целокупном ансамблу, уључујући и техничко вођство Владице Танасијевића, и израду декора Мирољуба Миленквића, захвалити на посвећеном раду.
Надамо се да ово није крај сарадње са Драганом Остојићем. “Протекција“ можда није представа која има домете његове претходне режије у паланачком позоришту, али је свакао реч о ауторском подухвату, преко потребном у свету „штанцованих“, бескрвних позориштарија наших дана. А то је, већ само по себи – највећа могућа похвала.
Владимир Ђурђевић
