Pozorišni osvrt: POSTMODERNI PROTEKCIONIZAM

Branislav Nušić, „Protekcija“, Gradsko amatersko pozorište Kulturnog centra u Smederevskoj Palanci (scena Aleksandar Mitrović), režija –  Dragan Ostojić

Postavljanje Nušićeve komedije i u naše vreme predstavlja izazov za pozorišne reditelje. Preciznost Nušićevih tekstova, odnosno njihova „sceničnost“, mnoštvo detalja i malih zapleta, koji prate veliki preokret u klimaksu komada, zahtevaju ne samo rediteljsko umeće i iskustvo, već i istinsku hrabrost; poređenja sa drugim postavkama Nušićevih dela su neizbežna, imajući u vidu njihov broj i raznovrsnost, a osim toga postoji posebna idiosinkrazija, i publike i kritike, kada je reč o načinu na koji se rediteljski udelovljuju njegove komedije.

Dragan Ostojić, reditelj čiju je „Pokondirenu tikvu“, postavljenu na sceni Gradskog amaterskog pozorišta u Palanci pre više od decenije i po, publika primila sa oduševljenjem, a pozorišni znalci (najpre selektor, a zatim i člavi žirija Republičkog festivala amterskih pozorišta) sa pohvalama, ovoga puta suočio se sa znatno podmlađenim ansamblom. Od glumaca sa kojima je prethodno sarađivao, radeći na Sterijinoj „Tikvi“, angažovani su samo Radica Mitrović i Aleksandar Mišić. To je već samo po sebi predstavljalo svojevrstan izazov, naročito ako se ima u vidu da osim pomenutih veterana, mlađi deo ansambla nije imao priliku da igra u nekom Nušićevom delu.

Izabravši „Protekciju“, Nušićevu komediju koja je (neopravdano) u senci znato popularnijih dela, Ostojić je verovatno želeo da ima više slobode u interpretaciji, da ponudi originalno čitanje teksta koji posvećena pozorišna publika ne zna napamet, kao što je to slučaj sa „Gospođom ministarkom“ ili „Sumnjivim licem“.

Realizacija pozorišnih dela, nezavisno od vremena kada su napisana, podrazumeva izvesno suočavanje sa vremenom u kome se postavljaju na scenu. Kada je Nušić u pitanju, doduše, paralele sa našim vremenom se naprostio nameću, upravo zbog preciznog predstavljanja karaktera glavnih protagonista, takozvanog mentaliteta, odnosno egzistencijalnog stila, kao i preopoznatljivih situacija koje iz toga proishode. Ono što predstavlja pravi izazov za reditelja, svakako je ukazivanje na društvenu aktuelnost Nušićeve suptilne, humorom zaodenute kritike socijalnog miljea, koje prati i stilizovano, politički intonirano, sprdanje sa vlašću i njenim predstavnicima.

Protekcija, naročito kada je reč o napredovanju u službi, u naše je vreme, ne samo u Srbiji i na Balkanu, nego u znatno širim razmerama – prerasla je u protekcionizam, koji, međutim, utemeljuju isti oni motivi koje određuju i ponašanje Nušićevih aktera.

Ostojić se, već na početku, suočio sa problemom koji prati savremene postavke Nušića: na koji način sugerisati aktuelnost ovog teksta, odnosno koliko „dati gasa“ prilikom ukazivanja na savremenost onoga što je zapazio još slavni pozorišni autor, u vreme između dva svetska rata.

Koristeći kao muzički motiv poznatu pesmu „Cojle Manojle“, koja verno predočava vreme u kome se odigrava izvorna radnja, a uz to sadrži i ime jednog od glavnog aktera, Ostojić je događaje postavio u njihov istorijski okvir, a tome doprinose i kostimi, koji, iako nisu rekonstrukcija autentičnih, svakako upućuje na prošla vremena. Detalji teksta, poput pominjanja pera za prepis dokumenata ili pisarskog umeća, dorinose ovoj „vremenskoj osi“. Uprkos tome, i replike i zaplet nipošto ne ostavljaju utisak anahronosti, već zvuče sasvim savremeno. Želeći, verovatno, da uspostavi dodatnu „konekciju“ sa publikom, Ostojić je, međutim, pristupio ne samo delimičnoj rekonstrukciji radnje (naročito raspleta), što nije novina u scenskim interpretacijama Nušića, nego i umetanju savremenih opštepoznatih citata, uglavnom iz područja novokomponovane i popularne muzike ili politčkih parola. Svakako, nije neduhovito kada sred bujice reči glavnih aktera čujemo „Nije život jedna žena“, kada Manojlo podigne ruke i kaže Konstraktinu rečenicu „A šta ćemo sad?“, ili kada čujemo poznati politčki slogan „Brže, jače, bolje“. Međutim, ovaj, kako bi to rekao Rolan Bart – „rascep u kompoziciji“, zapravo nema nikakvu jasnu funkciju; niti se na taj način doprinosi aktualizaciji  teksta, niti se produbljuju asocijacije na savremene prilike, koje gledalac i bez toga sam može da uoči. U stvari, ovi umeci „iz druge opere“deluju pomalo zbunjujuće, remeteći dobro osmišljenu, i rediteljski precizno postavljenu osnovnu nit komada.

Razume se, izloženi rediteljski postupak može se razumeti kao „postmoderni iskorak“, koji, služeći se „opštim mestima“ našeg vremena, i slobodnim asocijacijama, predstavlja Nušića izvan „logocentrizma“ njegovih „klasičnih“ interpretacija. Međutim, ako je ovo bila rediteljeva namera, ona nije sprovedena ni dosledno ni ubedljivo. 

Sa druge strane, nadogradnja Julkinih „replika na francuskom“, naročito u prvom činu kada ona prepričava da je odustala od daljeg učenja ovog jezika i rešila da se veri za učitelja, posle naučene rečenice: Voulezvou­coucher avec moi ce soir je sasvim u duhu izvornog tekta, i zvuči istinski – nušićevski.

Ostajući veran svom stilu, da scenu ne zatrpava glomaznim dekorom, odnosno da elemente scenografije samo rotira ili minimalno nadograđuje, stvarajući pred očima publike mesto radnje, Ostojić je i u ovoj predstavi nastojao da prizor i elemente zapleta dočara pre svega mizanscenom i muzičkom matricom (za pohvalu je koliko je instrumentalnih i vokalnih verzija „Cojla“ reditelj pronašao, i znalački primenio u svrhu oslikavanja mesta ili dinamike radnje).

Mladi ansambl se začuđujuće dobro snašao u ovoj predstavi. To se pre svega odnosi na Sanju Dojčinović, koja Persidu, ministrovu sestru, igra sasvim autentično, gradeći njen karakter neverovatno istančano i uverljivo. Tu je i izvanredna Nevena Miljković u ulozi Julke: scenski govor, dikcija, suptilnost i lakoća scenskog pokreta – u svrhu dočaravanja lika, zaista imponuju, ostavljajući utisak vrhunskog glumačkog umeća. Utoliko je za pohvalu i Dijana Vlajić, kojoj polazio za rukom da u scenama sa Nevenom ne bude u senci, već da se ravnopravno nosi sa Neveninom upečatljivom scenskom pojavom.

Što se tiče muškog dela ansambla, Radoje Đurđević je, u ulozi Save Savića, doslovno izvanredan. Njegove scene sa Sanjom Dojčinović i Nevenom Miljković svakako su najbolji delovi ove predstave, koje zahtevaju aplauz na otvorenoj sceni.

Aleksandar Mišić (Manojlo) je stamen i siguran u svojoj ulozi, a ubedljivu rolu ostvario je i Slađan Stanić, u ulozi njegovog brata Aćima.

Aleksdandar Stošić imao je težak zadatak da ulogu ministra interpetira u jednom začuđujućem obličju: Ostojić predstavlja ministra kao „meditanta“, koji se upražnjavanjem istočnjačkih veština brani od nametljivih molilaca. Pa ipak Stošić je uspeo da se snađe, baš kao i Radica Mitrović, koja interpetira sa drugog mesta pozamljeni lik, priznajemo – lepo ukomponovan u ovu postavu „Protekcije“.

Ne možemo a da ne ohrabrimo i najmlađe učesnike, Stefana Lazarevića (Mladen Đurić), Dimitrija Novakovića, koji se odvažno suočava sa iskusnim glimcima, naizgled – bez imalo treme, i mladog Davida Gitarića, čiji trud, u ovakvoj scenskoj postavi, sigurno treba istaknuti. Ana Karapandžić (Draginja, ministrova kći) i Dragana Radovanović (Saveta, Aćimova supruga), lepo i dosledno prate rediteljsku narativnu liniju, zaokružujući skladnu i uglavnom uravnoteženu igru ansambla.

Amaterska pozorišta žive od posvećenika i entuzijasta, a istinska je sreća kada se među njima nađu pravi znalci, kao što je Saša Srdić. Frizure i šminka doprinose uverljivosti likova i izgradnji njihove „psihologije“, a to se naročito odnosi na Persidinu frizuru, koja dočarava kako njenu prezrelu dob, tako i infantilni karakter.

„Protekcija“ je lepo vođena, narativno pitka i dopadljiva predstava, koju će publika sigurno dobro prihvatiti. Gradskom pozorišu treba čestitati na dobrom repertoarskom potezu, a celokupnom ansamblu, uljučujući i tehničko vođstvo Vladice Tanasijevića, i izradu dekora Miroljuba Milenkvića, zahvaliti na posvećenom radu.

Nadamo se da ovo nije kraj saradnje sa Draganom Ostojićem. “Protekcija“ možda nije predstava koja ima domete njegove prethodne režije u palanačkom pozorištu, ali je  svakao reč o autorskom poduhvatu, preko potrebnom u svetu „štancovanih“, beskrvnih pozorištarija naših dana. A to je, već samo po sebi – najveća moguća pohvala.

Vladimir Đurđević

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.