ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: фебруар 2024

IN MEMORIAM

САХРАЊЕНА ЗОРИЦА ГОЛУБОВИЋ

У Понедељак је у родном Лапову сахрањена Зорица Голубовић. Била је новинар РНО
„Јасеница“ у Смедеревској Паланци, дописник београдског дневно листа „Вечерње новости“ и
сарадник више листова и часописа.
Рођена је 1950. године у Лапову. Завршила је Вишу педагошку школу и Школу новинарства
Удружење новинара Србије.
У Радио „Јасеницу“ дошла је из Крагујевца где је сарађивала у тамошњем листу „Светлост“.
Била је сарадник листа Индустрије опреме и возила „Гоша“ у којој је имала сталну рубрику
„Ветерани говоре“.
У РНО „Јасеница“ прошла је сва новинарска звања: од новинара сарадника до главног и
одговорног уредника листа „Јасеница“.
Пензионерске дане, после дуге и плодне каријере, проводила је у Лапову.
Објавила је књигу о Паланчанину, познатом композитору Божидару Трудићу.
Њен живот завршио се у једној од београдсских болница.
Почива у породичној гробници са оцем и мајком.

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: МИЛУТИН СРЕЋКОВИЋ, ТУМАЧ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА ИЗ ФРАНЦУСКЕ 7

Милутин Срећковић (Глибовац 1934 –  Смедеревска Паланка 1995.) волео је  књиге колико и живот.  Почео је да их чита  чим је савладао азбуку. На почетку другог разреда основне већ је  прочитао оне које су говориле о Сибињанину Јанку и  Бановићу Секули. Однекуд  их је  набавила његова мајка, која је као и он била велики књигољубац.  Читала их је радо  њему и комшијама у вечерњим сатима. Кад  су до његових руку стигле  књиге о Марку, Милошу и  косовским јунацима већ је имао прилично читалачког стажа. Радо их је препричавао у друштву својих вршњака. О томе је  оставио  интересантан запис:

„Мој школски друг Милутин Влајин и ја расправљали смо једног дана да ли је Краљевић Марко имао стопало дуже од школске клупе у којој смо седели, и сложили смо се да је наша клупа била краћа од јунаковог стопала. А онда сам  нашао две `златне` књиге: о Робинсону и Дон Кихоту. Био сам нешто начуо о књигама у којима се  причало о Робину Худу и Томи Савијеру, распитивао сам се о њима, али их нико није био прочитао, знали су их само по насловима…“

У то време у Глибовцу књиге су биле реткост. Зато се јако обрадовао   кад је у војничком коферу комшије Рајка, открио двадесетак. Узимао је и читао једну по једну. За тај кофер везана је лепа занимљивост:

„На унутрашњој страни поклопца тог кофера, налазио се цртеж који је представљао  Рајков лик – рад неког његовог друга из војске – изведен оловком, једноставан и доста веран. Чика Рајко, фигура до појаса, има на глави српску шајкачу, а на себи кратку војничку блузу. Сваки пут кад би чика Рајко отворио кофер да ми пружи књигу, ја сам бацио поглед на цртеж и веровао  да гледам у дело неког великог уметника…“

Те књиге из чаробног  Рајковог кофера, свакако су битно утицале на њега да студира књижевност и већи део радног века проведе као професор књижевности у паланачкој Гимназији. У књизи „Немирења“, која је објављена  постхумно 2005. године, оставио је запис о многим људима који су живели и радили у Смедеревској Паланци као што су били сликари Драгољуб Вуксановић и Милован Михајловић, професори Радун Шошанић, Владимир Бакић, Милева Јосифовић, Радојка Марковић, Вера Бабић и  Војислав Бабић, лекар др Светислав Јелић и др.

Професор Срећковић позабавиће се и 70-годишњицом гимназије „Света Ђорђевић“, која је у години јубилеја још носила име свог ђака – првоборца који је погинуо у народноослободилачкој борби, рођеног у Баничини. За њу ће у пригодном тексту рећи да је била духовни центар града, његова жижа вредности у свим областима  рада и облицима културног и духовног живота. Одржаће, такође, и говор на централној прослави велике годишњице и тада подсетити да су све српске гимназије родом из Сремских Карловаца,  светог места наше духовности, где је рођена  прамајка гимназија 1719. године

„И наша гимназија кореном је са тог стабла и њена сврха била је и остала: да буде извор знања и расадник духовности младим генерацијама, да буде моћна  оплодна ћелија из које се отвара непрегледни хоризонт универзалног, без кога се не може бити потпун човек, ни потпун свет“ – истакао је тада и додао: „За ових 70 година из њених су се учионица јасно сагледавали сводови свих најкрупнији знања у науци, из њених васпитних и образовних програма видело се да смо део света, да можемо опстати и трајати само тако, само ако смо део једног свеопштег самосазнања о свету као неразоривој целини…“

Срећковић је давао тон културном животу Смедеревске Паланке и шире.  Захваљујући њему Смедеревска Паланка је седамдесетих година 20. века имала више књижевних вечери него  половина градова у Србији укупно. Слушала је у немој тишини Васка Попу,  Зорана Гавриловића, Десанку Максимовић, Изета Сарајлића,  Брану Петровића, Николу Милошевића, Брану  Шћепановића, Адама Пуслојића, Драгана М. Јеремића, Србољуба Митића, Добрицу Ерића, Јелену Јововић, Милорада Р. Блечића. Миру Алечковић, Драгишу Витошевића, Бранимира Живојиновића, Ивана Студена, Васу Милинчевића, Гроздану Олујић, Димитрија Вученова, Даринку Јеврић…

Касније, осамдесетих, кроз њено око и ухо прошли су Павле Угринов, Данко Поповић, Милован Витезовић, Влада Булатовић Виб, Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Танасије Младеновић, Тања Крагујевић,  Антоније Исаковић, Брана Црнчевић, Гојко Ђого, Видосав Стевановић, Миодраг Булатовић…

Сусрете са истакнутим књижевним ствараоцима било је могуће уприличити захваљујући, пре свега, снажној подршци Скупштине општине. Ни једном се није десило да је од општинских званичника тражио помоћ, а да је није добио. Тако је било и кад је у Смедеревску Паланку требало довести Десанку Максимовић. Председник општине је Срећковићу и гошћи  дао свог најбољег возача Лоћу Азањца.

„У речени дан  и сат полазимо за Београд“- пише у `Пословима и сновима I“ професор Срећковић. „Лоћа успут прича како је  `нешто грипозан`, има  `мало ватрице`, али чим је чуо да треба ићи по Десанку, јавио се одмах, једва је умолио председника да га тако ровитог пусти. У колима прича како је сви његови укућани воле. Каже  да није читао њене песме, али његова ћерка  само о њеним стиховима говори.“

Професор Срећковић је много пута био са Десанком, али истиче како дуго није имао потпуну слику њене личности, али кад ју је стекао могао је изрећи овакву оцену:

„Њена личност је већ одавно  смештена у најчвршћи национални и вредносни рам свеопште  импресије о песникињи: изузетно осећајна жена, савршена доброта, у свему српски песник, да,  и мудра жена. У сусретима с њом ја сам налазио другачију, у свему здравију и у људском смислу непосреднију личност. Она је била сензибилна, али нипошто сентиментална; њено разумевање историјског бића српског народа почињало је у разумевању узрочника  патње тог народа, чији је језик волела оном страшћу којом верник приноси себе на жртву свом богу; у ње није било болећивости према човеку (добро је познавала и његове тамне нагоне), она је за тог човека имала много, много мелемних речи, оних које оздрављују, суочавајући човека са истинама живота; она се кроз поезију поистоветила са српским народом, кроз његову и своју причу о нама, певајући да би победила и зауставила своје време, нагонећи искуства наше прошлости и садашњости, сад знамо: и будућности да се наднесу над њено време и сагледају себе и његовом непролазном квалитету. Читајући њене песме, ми се осврћемо за собом, гледамо и своју колективну народну слику, наслућујемо себе у ритму будућности…“

Танасија Младеновића  упознао је тек 1960. године.  Био је тада млади професор књижевности коме поезија више није била ни уживалачка опсесија ни језичка тајна, јер се већ одговорније бавио проблемима њеног естетског квалитета и карактером њене  структуралне семантике. Био је тако задужен да организује „књижевно поподне с Танасијем  Младеновићем“, па се својски трудио да успе.

„Морам признати: гонила ме радозналост да чујем његове најновије песме. Готово да сам пречуо речи секретара комитета: `Ти удеси то с поезијом, а после ћемо ми организовати разговор с нашим послаником`. Изненадио сам се: Таса Младеновић је човек нижег  раста, набијен снагом, али  некако гибак, као видра,  сав од живаца, веома живих очију, веома мушког гласа… Разговарали смо о поезији, наравно, тек повремено, кад га замолим за неку детаљнију информацију – говорио је о савременој поезији, све страсније, обузет темом… тонус разговора стално расте: додирнули смо поезију Бранка Миљковића, мог вршњака, који је био  песнички понос читаве генерације, и ја, на своје радосно изненађење, откривам песника од статуса посланика, па мислим: да овај човек није залутао међу политичаре, да га време и догађаји нису отерали тамо где се нашао по неким неизбежним морањима…“

Са Добрицом Ћосићем  срео се у више прилика, а први сусрет овако описује:

„Тај први сусрет са Добрицом памтим само у крупним импресијама. Најпре сам писац: човек средњег раста, снежно седе косе, нешто стиснутих усана, очи, које вас за све време разговора гледају у лице, продорне, упорне, не толико радознале колико замишљене, као да вас виде из најскривеније дубине бића оног који гледа… Водимо разговор о смислу историјског романа. Убеђен да је роман највећи уметнички израз наше епохе.  Ћосић сматра да су српски писци остали дужни својим  читаоцима – овај књижевни жанр није код нас био најсрећнији… Разговарамо о `Времену смрти.` Насмејемо се на примедбу оног критичара који је тврдио да прва књига овог романа треба да почне тек  после којих тридесетак страница. Критичари, каже, обично знају оно што писци и не слуте, неки само таква знања имају, али нажалост, писци морају једино себе да питају о оном што пишу, јер ко ће целом свету  колача намесити, како каже Вук. Него, нису критичари једини читаоци…“

Ћосић се Срећковићу неколико пута обратио подужим писмом, једном приликом и с напоменом: Милутину  Срећковићу, другу ка Могућем, његовом разумевању Немогућег:

„Желим да имате моју књигу са текстом у целости, онакву какву сам написао. Неки цензор уочио је, приликом штампања, моје `светогрдне` исказе и није се усудио да их објави. Отвори књигу на шестој страни:  чланак `Слобода уметничке исповести и дужности према друштву` је непосредан одговор  на једну ауторитативну… затим је отвори на 153. страни. Тамо стоји реченица: `Зевсови су истовремено били и Цезари који победничку славу нису уживали у самоћи, али су је потврђивали окрутношћу;  и за разлику од Јулија Цезара, они у својим одмаралиштима не читају Цицерона. Не волим кад ми се неписмене кукавице мешају у текст…“

Драгана М. Јеремића упознао је у Редакцији „Књижевних новина“. Био је послао чланак о Вибу,  али је  Блечић сматрао да га најпре треба дати  Драгану М. Јеремићу, веома разложном  човеку и он ће објавити  засигурно.

„Били смо сами у редакцији, па је разговор трајао нешто дуже“ – пренео је професор своје сећање  у књигу `Послови и снови`. „Јеремић је срдачан човек, распитује се за неке људе  који су нам заједнички пријатељи, измењујемо мишљења о књигама у моди, прелазимо на теме о сликарству, враћамо се Андрићу, започињемо причу о Кјеркегору … Видим: Јеремић ме гледа кроз тај разговор – природно, ја му враћам истом мером… За њега се причало да је моћан човек, да је веома утицајан, да вешто балансира између опресивног режима и храброг, више нормалног него политичког отпора појединих писаца… Без обзира на све околности , Јеремић је био (и остао) човек од видљивог присуства у српској књижевности, њен неоспорни вредносни идиом, и оспоравати ту чињеницу данас значило би прећутати један од запажених напора те књижевности да разуме  свој естетички феномен и разложи теоријску мисао у којој је настајала.“

Писао је још о Слободану Томовићу, Ивану  Студену, Миодрагу Булатовићу, Србољубу Митићу, Радојку Николићу, Младену Маркову, Радославу Војводићу, Браниславу Црнчевићу, Љубиши Јовановићу, Милораду Блечићу, али и о паланачким ауторима Миодрагу Тодоровићу, Боривоју Вукомановићу, Нени Радуловић, Ђорђу Радовићу, Предрагу Бајчићу, Николи Владисављевићу, Влади Илићу, Драгутину Паунићу, Милији Ђорђевићу, Љубивоју Миљковићу… У „Немирењима“ оставио је траг о паланачким ликовним уметницима:  Драгољубу Вуксановићу, Живославу Мијатовићу, Срби Талијану, Мирјани Мит Стојковић, Миловану Михајловићу, Миомиру Јелићу, Ђорђу Здравковићу, Снежани Палић, Драгану Томићу, Светлани Павловић Џиндо… Писао је и о позоришту у Смедеревској Паланци, а у сећању су његове дискусије након представа одиграних на некадашњем  Фестивалу аматерских позоришта Србије.

Књиге „Послови и  снови“ ( први део ) писао је од  априла 1993. до јануара 1994. године, а други део  од априла 1993. до јуна 1994. године. У првој књизи  напомиње да су у троуглу писац-време-дело истраживане претпоставке уметности њених јунака. Ту је одбацио фактографију имагинације и у свему се определио за имагинацију  фактографије желећи да прича о оном што је он лично доживео у контакту са својим јунацима, доследан само својој истини о њиховом животу и делу, свестан да је његова субјективност морала бити једини извор његових разумевања предочене проблематике.

Захваљујући професору Милутину Срећковићу, али и подршци Скупштине општине,  Смедеревску Паланку су походили и велики инострани писци. Готово сви који су били на Октобарским  сусретима писаца у Београду, боравили су и у Смедеревској Паланци. Они су били са разних страна света: из Русије, Пољске, Енглеске, Италије, Француске, Кине, Холандије, Данске… Срећковић се трудио да им покаже нека знаменита места из овог дела Шумадије. Водио их је да виде Карађорђев гроб и цркву Захвалницу у Радовањском лугу, Покајницу, Опленац…

Срећковић се  раних шездесетих година минулог века огласио као књижевни критичар. Од почетка осамдесетих па надаље, читаве две  деценије, све до смрти, налазио се у самом врху књижевне критике. У Београду, у Француској 7, годинама  је тумачио књижевна дела домаћих, али и страних аутора. Његова реч се ценила и изнад свега поштовала. У удружењу књижевника је  био и члан Комисије за пријем нових чланова. У књижевној историји Југославије и нарочито Србије оставио је неизбрисив траг.

                                                            оОо

Док сам радио у РНО „Јасеница“, често сам био у друштву професора Милутина Срећковића. Седели смо углавном у позоришном клубу и разговарали  о књижевности и мојој професији. Врлог професора нарочито је занимала репортажа као један од облика новинарског исказа. Разговоре на ту и друге теме не ретко смо, после позоришног клуба, настављали  у „Балкану“ Моме Питанане.  Моје  познавање те  форме новинарског рада, приметно је изненађивало професора Срећковића, а било је  резултат пажљивог праћења предавања професора  Колара у Југословенском институту за новинарство. Он је   недостатак литературе,  успевао да надомести  богатим  искуством личног  неговања тог новинарског жанра у време  док је радио у НИН-у. Професора Срећковића, док смо о томе причали, веома је занимала  естетика репортаже, јер се често  у новинарским круговима постављало питање да ли она спада у литературу и   где је граница између тог новинарског жанра и књижевности, пре свега између репортаже и  оног облика литературе који је по форми био њој најближи.

Ређе смо се виђали код њега у стану. Сећам се, задесио сам се тамо кад је умро књижевник Миодраг Тодоровић. Професор је управо писао говор који је требало да прочита на његовој сахрани на Градском гробљу. Али, како је још тада имао озбиљних проблема с видом, препустио је да то  уместо њега учиним ја. У сећању ми је још нешто. Кад се био озбиљно поболео, назвао је да ми каже како му је лекар саветовао да се не оптерећује чак и разговорима с пријатељима. Кад ми је то саопштио, заплакао се и ја га више нисам ни видео ни чуо.

Драгољуб Јанојлић

ОбразовањеСпорт

Савез за школски спорт: УСПЕШНО ЗАВРШЕНО ШКОЛСКО ОКРУЖНО ПРВЕНСТВО У ФУТСАЛУ

У Паланци је одржано Школско окружно првенство у футсалу на коме су учестовале основне и средње школе из Смедерева, Велике Плане и Смедеревске Паланке.

У јутарњим сатима одигране су утакмице основних школа.
У првој утакмици код пионира састале су се екипе ОШ ”Димитрије Давидовић” Смедерево и ÒШ ”Свети Сава” В.Плана , резултат 2:1; затим су наступиле пионирке у финалној утакмици, ОШ ”Олга Милошевић” и ОШ ”Димитрије Давидовић” Смедерево, резултат 5:1.

Код пионира финалну утакмицу одиграле су екипе ОШ ”Димитрије Давидовић” Смедерево и ОШ ”ХИМ” Смед. Паланка, резултат 3:1.

Крајни поредак код основних школа пионирке:
1. ”Олга Милошевић” Смед. Паланка
2. ”Димитрије Давидовић” Смедерево
Пионири:
1. ”Димитрије Давидовић” Смедерево
2. ”ХИМ” Смед. Паланка
3. ”Свети Сава” Велика Плана

Након тога на терен су ступиле средње школе. Поредак код омладинки је следећи:
1. ”Гоша” Смед. Паланка
2. ”Вук Караџић” Велика Плана
2. ”Света Петка” Смедерево

Код омладинаца финална утакмица била је напета до самог краја, и у регуларном току завршена 2:2, па је бољим извођењем пенала победила екипа Паланачке Гимназије , друго место заузела је екипа гимназије Велика Плана, док је на трећем месту завршила екипа Економско трговинске школе Смедерево. Све првопласиране екипе стекле су право учешћа на међуокружном првенству које ће бити одржано почетком марта у Смедереву.

Спорт

Нова победа ”Младости СП”

 У 21. колу Друге лиге Србије кошаркаши ”Младости СП” су на домаћем терену победили ”Стар” из Новог Сада, резултатом 109:89.

Овом победом Паланчани су задржали другу позицију на табели.

Друштво

У Смедереву отворен ЈОБ инфо центар

У Смедереву је данас отворен Јоб Инфо Центар (ЈИЦ), на адреси Деспота Ђурђа 4, који ће младим људима, нарочито оним из теже запошљивих категорија, помоћи да дефинишу своје каријерне циљеве, сагледају своје вештина и интересовања, добију све информације о потенцијалним послодавцима у Смедереву и околини, слободним радним местима, могућностима за каријерни развој и друге услуге каријерног вођења и саветовања које Центар нуди.
Активности Јоб Инфо Центра Смедерево одвијају се у оквиру пројекта подизања запошљивости и
запошљавања „Знањем до посла – Е2Е“, који већ осму годину подржавају Владе Швајцарске и Србије.
Пројектом „Знањем до посла“ је на нивоу Србије формирана мрежа партнерских организација у
Књажевцу, Крушевцу, Пироту, Крагујевцу, Нишу, Пожеги, Шапцу, а од скоро и у Смедереву и
Краљеву. Улога локалног партнера у Смедереву, поверена је организацији Про.Ток21, која
активно ради са младим људима, на остварењу циљева у области одрживог развоја као споја
екологије, друштвених и економских фактора.
Пословни простор Јоб Инфо центра, посетили су представници бројних удружења, организација цивилног
друштва, школа, приватног сектора, али и Националне службе за запошљавање.
Јелена Стефановић, координаторка компоненте за каријерно вођење и саветовање програма
„Знањем до посла“ изјавила је да је отварање новог Јоб Инфо центра у Смедереву наставак још
интензивније сарадње са школама, компанијама и осталим корисницима из овог краја.
„У оквиру овог пројекта, имамо прилику да применимо добру вишегодишњу праксу у каријерном
вођењу и саветовању, , и допринесемо томе да млади у Смедереву добију прилику, не само да
нађу посао у складу са својим знањем и интересовањем, већ и да добију додатну подршку у
каријерном планирању и стицању практичних радних вештина кроз реално радно окружење.. Активности и
потенцијале које нуди наш Јоб Инфо Центар могу да искористе и потенцијални послодавци, који у сарадњи
са нама могу да укажу на то које су потребе овог тржишта рада и који профили и занимања су тражени у
њиховом радном окружењу. Такође, млади који долазе из рањивих група добијају прилику да у складу
са својим могућностима, пронађу одговарајући посао за себе или додатну едукацију која ће им
омогућити да сами управљају својом будућношћу и професионалним ангажманом“, рекла је Јелена
Стефановић и позвала окупљене да искористе потенцијал новоотворене канцеларије.

Оснаживање младих на њиховом каријерном путу и њихово повезивање са локалном заједницом и
приватним сектором ради запошљавања и квалитетнијих услова рада, носећа је идеја програма који је
представљен у Јоб Инфо центру у Смедереву. Про.Ток21, који је уједно и домаћин догађаја,
представио је окупљенима услуге Центра као швајцарски модел у управљању тржиштем рада у домаћим
условима.
„Јоб инфо центар Смедерево пружа незамењиву подршку младима у избору каријере и у сналажењу на
тржишту рада. Наш кључни фокус је да омогућимо младим људима да активно раде на личном и
професионалном развоју. Уз подршку нашег центра, млади могу детаљно да сагледају већ стечена
искуства и знања, да истраже каријерне могућности и створе планове за даљи развој. Осим за младе
кориснике, ту смо и за компаније, којима обезбеђујемо и стручну и административну и финансијску
подршку у процесу одабира, обука и запошљавања нових радника“, рекла је Наташа Рашковић,
директорка организације Про.Ток21.
Улога локалних партнера у програму „Знањем до посла“ јесте да пружају податке о стању на тржишту
рада младима у њиховим срединама, креирају програме обуке на радном месту, дају практичне
савете за развој каријере и професионалну обуку и помажу компанијама и незапосленима да се брже и
лакше пронађу и упознају.
Пројекат „Знањем до посла“ (Е2Е) је осмогодишњи партнерски пројекат Владе Швајцарске и Владе Србије
осмишљен да помогне младима да стекну своја прва практична искуства и да им олакша запослење.
Е2Е окупља кључне актере који се баве запошљавањем младих из Владе Србије, приватног сектора и
цивилног друштва и промовише њихову сарадњу за боље позиционирање младих на тржишту рада. Програм промовише швајцарску експертизу за управљање тржиштем рада прилагођену српском контексту.

Образовање

ОШ ”Олга Милошевић”: ПРОГРАМЕРИ СЕ ПЛАСИРАЛИ НА РЕПУБЛИЧКО

Другу годину за редом „ОЛГИНИ ПРОГРАМЕРИ“ тимски освајају Смедеревску тврђаву

У Смедереву је одржано Окружно такмичење у програмирању и управљању дроновима – фестивал „Знањем за будућност“, а у дисциплини мБот робот серија 2, ученици наше школе заузели су прво место и пласирали се на Републичко такмичење које ће се одржати у априлу у Београду. Победничку екипу чинили су ученици петог разреда и то: Ана Ресавац, Васа Милосављевић, Вукан Урошевић и Душан Чаировић.

У дисциплинама дрон и мБот робот серија 1 такмичили су се ученици седмог разреда, Тадија Тројановић, Јован Спасојевић, Урош Цвијовић и Матија Прокић, али нису успели да се пласирају у наредни круг такмичења.

Бити успешан значи сарађивати и помоћи другима, прави успех добија свој смисао тек онда када је тимски.

Честитамо ученицима и њиховом ментору Лазару Рашковићу на постигнутим резултатима и желимо им много успеха на Републичком такмичењу.

Друштво

Свечано отварање ЈОБ ИНФО ЦЕНТРА СМЕДЕРЕВО

Свечано отварање ЈОБ ИНФО ЦЕНТРА СМЕДЕРЕВО одржаће се у уторак, 20. фебруара у 13.00 часова на адреси Деспота Ђурђа 4, Смедерево.

На догађају ће бити саопштене информације о вишегодишњем партнерском пројекту Владе Швајцарске и Владе Србије и представљено које све могућности пружа младима, послодавцима и незапосленим лицима. Догађај ће бити прилика да се отворе нове просторије Јоб Инфо центра и представе услуге намењене младима. Јоб Инфо Центар Смедерево помаже ученицима, студентима и незапосленима у развоју вештина управљања каријером, припреми за тржиште рада, проналаску посла који је у складу са личним вештинама и интересовањима, док послодавцима између осталог пружа стручну помоћ у организација обука на радном месту, регрутацији и селекцији кандидата, повезивању са потенцијалним кандидатима за посао.

Јоб Инфо Центар Смедерево отвориће: Наташа Рашковић, директорка организације Про.Ток21, Јелена Стефановић, координатор компоненте за каријерно вођење и саветовање пројекта „Знањем до посла“, а о услугама каријерног саветовања рећи ће нешто више Сања Димић, каријерна саветница из организације Про.Ток21.

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: ГРГУР МИЛОВAНОВИЋ, РАТАРАЦ НА ЧЕЛУ ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ

Гргур Миловановић (Ратари 1842 – Београд 1924.), био је декан Велике школе и професор Правног факултета у Београду. Рођен је на св. Саву 1842., две године после смрти оца Панте, за оно време прилично писменог сељака. Мајка Ружица је потицала из Крњева од рода Хранисављевића. Буквар и часловац завршио је код учитеља  Стевана Абдића у Гроцкој, где му се мајка била преудала. Школовање је  1852. године наставио у гимназији, а издржавао се тако што је као ђак послуживао код једног од имућнијих београдских трговаца.

О Гргуру се у родном крају  годинама готово ништа није знало. Требало је да прође читав век па да се његовом животном биографијом позабави професор Милија Ђорђевић, некадашњи кадровик у „Гоши“, доцније професор у истоименој Техничкој школи и до краја радног века новинар у „Узору“ и коректор у Штампарији „10. октобар“.  Захваљујући њему међу живе Ратарце враћен је некадашњи професор и једно време декан Правног факултета. Био је личност блиставе каријере која је стално била у успону.

Његова биографија, како је то  написао Ратарац проф. др Александар Јовановић, може се разумети и као својеврсна „похвала упорности,  бистром уму и непрестаном раду у корист отаџбине.“ Животни пут Гргура Миловановића се у многоме подудара са настајањем и успоном младе српске државе.  Рођен је девет година после турског хатишерифа  књазу Милошу; и како подсећа професор Јовановић, у крајњем изводу у турској држави, живео у Кнежевини и Краљевини Србији, а умро у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

„Миловановићева биографија нам посредно пружа и неке од могућих одговора на ова питања како је био могућ тако брз  и темељит успон“ – пише професор Александар Јовановић. „Један од одговора крије се у односу државе  према својим најбољим ученицима и студентима.  Сиромашна земља није жалила новаца да би их слала на дошколовавање у иностранство и, према томе,  сасвим им је прецизно одређивала права и обавезе. Били су дужни да воде рачуна о новцу и да редовно извештавају министра просвете о ономе што су слушали и о наставницима који су им предавали.“

Милија Ђорђевић је, радећи на монографском делу о професору Гргуру Миловановићу, гласно проговорио  и о двоструком забораву  којим су „захвални“ потомци прекрили живот и дело овог знаменитог Ратарца.  Први пут су то учинили након његове смрти, у међуратном периоду,  због учешћа и осуде његовог сина пуковника Милана Миловановића на Солунском процесу 1917. године, а други пут после 1945.  јер је у књизи „О слободи штампе“, као и у приступном предавању одржаном на Великој школи још 1875.  рекао да анархизам, нихилизам и комунизам воде друштво у дивљаштво.

Професор Александар Јовановић, радећи на предговору Ђорђевићевој књизи, напоменуо је „да се  не може заборав Миловановићег имена објаснити само овим двема чињеницама, мада су оне несумњиво и у великој мери на заборав утицале. Изгледа да има нешто дубље од идеолошких разлога у природи наше културе што нам онемогућава да чувамо предачка искуства и да потпуно и ефикасно  (раз)решимо основне националне и друштвене недоумице које су срећнији народи на време резрешили. О томе је, такође, Гргур Миловановић говорио више пута, можда најпотпуније у приступном предавању.“

Професор др Зоран Стојановић, говорећи о Гргуру Миловановићу као професору и теоретичару кривичног права, један од разлога што је овај Ратарац заборављен „треба тражити и у томе што је после појаве радова Томе Живановића такорећи све што се пре тога дешавало пало  сасвим у сенку. Иако је допринос Томе Живановића  науци Кривичног права у Србији највећи, он не спада у осниваче те науке. То место припада тројици научника: Ценићу, Авакумовићу и Миловановићу. Не само да се та улога Гргуру Миловановићу не може озбиљно оспорити, већ је он, кад је реч о високошколској настави Кривичног права,  без сумње на првом месту.“

Неправду и празнину која данас постоји у погледу улоге и значаја Гргура Миловановића, како оцењује проф. др Стојановић,  отклониће књига његовог земљака Милије Ђорђевића. Иако она не може надоместити штампање његових предавања, она ће у великој мери допринети разумевању улоге коју је Гргур Миловановић имао као професор и теоретичар Кривичног права у Србији у време када је у њој настајала та наука.

Миловановић је у приступној беседи одржаној почетком септембра 1875. године навео да није лако бавити се науком и указао на метод намераваног предавања одржаног одмах после Указа о постављењу за професора катедре   Кривичног законика са поступком, а у присуству  министра просвете Стојана Бошковића. Из ширег излагања издвајамо:

„Из пространог кола наука, из венца окићеног богатим резултатима среће и благостања човековог рода, ми данас предузимамо изучавање науке, која је по природи својој један од најважнијих,  а по значају и вредности један  од најзнаменитијих цветова тога венца. О нежности, значају и вредности лако ћемо се уверити, чим се опоменемо,  да наука Кривичног права засеца у област приватног и јавног живота човековог,  засеца у области части човекове, дотиче се нежне родитељске љубави, деликатне брачне везе, засеца у област богодатног живота човековог, засеца у организам,  у тело и срце друштвеног живота…“

Из ових неколико реченица могуће је закључити степен његове књижевне писмености.  Читао је и много волео народну епску поезију. Песма о слепом Гргуру толико му се свидела да је на основу ње променио своје крштено име Григорије. Учинио је то не тражећи дозволу министра унутрашњих дела. Због тога његова сведоџба из Лицеја  гласи на име Григорија, а не на име Гргура  Миловановића.

У својој широј аутобиографији пише да се у Лицеј, у прву годину  права уписао 1859. године.  Дружина која је тада издавала повремени спис „Лицејку“ замолила га је да за њу напише један чланак правничке садржине.  Радо се томе одазвао и написао текст „Држава и Држављани“. Тадашњи цензор и ректор Лицеја  Коста Бранковић  предао је његов текст на оцену министру финансија, тадашњем заступнику Управитељу Просвете, који је забранио да се то, како је записао Миловановић, печати.

„Услед тога по одлуци дружине и по жељи самог ректора“ – пише у својој аутобиографији Миловановић – „отишли смо ја и Чеда Мијатовић Кости Цукићу да га молимо  за нужну дозволу или протествујемо против неоправдане забране. Примио нас је сасвим мирно, па саслушавши рекао: ви још треба да слушате и учите а не да већ пишете. После дужег говора рекао је да је углавном ово где се говори у чланку какав владалац треба да буде, одмах ће се замишљати кнез Мијаило у ленти…“

Школовање је наставио у Хајделбергу, где је на универзитету провео  четири семестра слушајући углавном важније предмете: римско, кривично право и државно право, а упоредо и судску медицину. Из Хајделберга отишао је на универзитет у Лајпцигу на студије  кривичног права код чувеног професора Вехтера, а ту слушао и предавања из економије и финансија код познатог професора Росера и хигијену код Реклама. Из иностранства је редовно слао извештаје о томе која је предавања и код кога слушао, као и којим се делима и писцима служио. Тако се у једном писму дотакао дела Либерова и неких његових мисли, које је доцније на српски превео  тадашњи претедент на престо, а доцније краљ Србије Петар Први Карађорђевић.

Вративши се у земљу предао је молбу министру правде за рад у државној служби, изричито у  судској струци ма где било. Тако је септембра 1865. постављен за писара друге класе у чачанском Окружном суду, где је имао задатак да води интабулационе књиге, наплаћује таксу и заступа државног правобраниоца у грађанским споровима и обавља послове  деловође при грађанским и кривичним споровима. Већ следеће године постављен је за секретара друге класе у Ужицу у коме је било тада преко суђење за кривце због хајдучије, која је у то време цветала у планинским и врлетним пределима ужичког краја.

Указом је 1866. године по потреби службе постављен за протоколисту у Министарству правде што му се није баш допало. После два, три месеца пребачен  је у  економско одељење министарства војног, како наводи у својој аутобиографији, поглавито због нужних уговора о набавкама и лиферацијама за војску, а потом је био одређен за заменика војног судског аудитора.

О томе пише:

„Ту сам тешких и мучних часова имао у подручју тадашњег начелника војске. Често смо долазили у сукоб при расправљању  кривичних случајева. Он је на прилику сасвим друге казне одређивао, а не оне које сам ја на основу кривичног закона и реферат наводио.“

Кад је 1868.  у Топчидеру погинуо кнез Мијаило, Гргур Миловановић је одређен за деловођу при ислеђењу у одсеку у коме је Марко Лазаревић, доцнији министар унутрашњих дела,  био иследник.

„Кнез Мијаило је у истини био вољен – и све је кипело и врило од мржње у народу према окривљенима, па у томе нису умногоме били слободни ни иследници ни деловође“ – наводи Миловановић у својој аутобиографији. „ Ја сам се у одсеку својем, са иследником трудио, да се извиђање чини:  sine ira et studio;  и рад овог одсека дао је повода Сими Ненадовићу,  окривљенику, да пролазећи поред канцеларије мога одсека у тзв. Пашином конаку узвикне пред светом који је тада био: „Ево браћо, овде се само строго по закону ради!“

После тог процеса Гргур Миловановић је унапређен  са 50 талира  за секретара прве класе у суду пожаревачког округа. Колико је посла имао у суду, толико га је било и ван суда. Са млађим и способним људима, успео је да оснује читаоницу и певачку дружину и покрене акцију за изградњу пруге од Дубравице до Пожаревца. Стално је говорио  да се мали народи, осим оружјем морају борити и пером, па је тако одржао пригодну беседу:

„Ако ме памћење не вара, на данашњи дан у суботу 4. фебруара 1804. године наши су се стари искупили у  селу Бањи испод планине Венчаца па заверили или да се ослободе или да изгину, изабравши себи за вођу Карађорђа.“

После те беседе 1871. године постављен је за судију окружног суда у Књажевцу. Био је тада, како је записао, још народни војник, редов у артиљерији, па се тако десило да је као судија с војском морао ићи пешке од Ластавичког Поља до Новог Хана.

„А како сам тада у грађанству и код чиновништва примљен и цењен, може се изводити отуда, што су ме,  кад сам  са женом услед указа кренуо из Књажевца за Београд, многи грађани и чиновници допратили на колима (а неки и на волујским) чак до Новог Хана, где су ме стараоци разних маса, па и удовице неке, сишав са околних висова, дочекали, да ме поздраве и испрате“ – стоји у Миловановићевој аутобиографи.

Те 1873. године постављен је за секретара друге класе у Министарству грађевина, уз унапређење  од сто талира годишње. Тадашњи министар Ранко Алимпић сматрао је да би Миловановић  „због нужних уговора између Србије и извесног друштва ради трасирања и подизања железничких пруга – што су неки саветовали познајући га – био добар избор.“ Ту се, пре свега имало у виду да је  био „ ваљан ђак у Германији и Француској.“

Гургур Миловановић  својим радом углавном је припадао Великој школи. У њој је радио пуних 28 година. За бурна времена у којима је он живео, то је био јединствен пример. У политичком вртлогу,  њега је као правника,  научника и одличног професора,  одржала на катедри висока свест о потреби да предано  служи позиву којем се предао. Био је исто тако и одличан васпитач. Он је осећао од колике је потребе улити у младе душе осећај правичности и патриотизма. Може се рећи да се његовом васпитном утицају има заблагодарити што су судије код нас имале онај велики осећај правичности и законитости. Миловановић је доживео да види  плодове свога рада. Доживео је да види како су генерације које он спремао, оствариле његову највећу жељу:  ослобођење и уједињење наших народа. Живео је тихо, скромно и повучено све док се 5. новембра 1924. његов живот није угасио у 81. години.

                                                                                                                                                                                                Драгољуб Јанојлић

Образовање

ОШ Олга Милошевић”: eTWINNING АМБАСАДОР – НАША ЈАСМИНА МИЛИЋЕВИЋ

Фондација Темпус је у фебруару 2024. године изабрала eTwinning амбасадоре, који ће у наредне две године промовисати овај програм Европске уније широм Србије. Велико задовољство и част нам је што је професорка енглеског језика, Јасмина Милићевић, изабрана за eTwinning амбасадора.

Неке од активности eTwinning амбасадора су:

-пружање помоћи Националном тиму за подршку у организацији догађаја, промоције и представљања eTwinning портала у Републици Србији;

-организовање и самостално спровођење промотивних и едукативних догађаја и обука у школама и предшколским установама у Републици Србији, у координацији са Националним тимом за подршку, са циљем повећања броја регистрованих учесника eTwinning портала, повећања броја пројеката и побољшања њиховог квалитета;

-организовање онлајн обука уз коришћење ИКТ алата на eTwinning порталу, као и учествовање на онлајн обукама и догађајима које организује Национални тим за подршку;

-допринос размени примера добрих пракси са колегама у Републици Србији и у другим земљама;

-учешће на састанцима, конференцијама и семинарима са осталим eTwinning амбасадорима у земљи или иностранству на које их упути Национални тим за подршку;

Јасмина је и једна од eTwinning амбасадора за Републику Србију. Одличан је вођа нашег пројектног тима, али и повезује запослене у школама и предшколским установама како би осмишљавали и спроводили заједничке пројекте и размењивали примере добре праксе.

Култура

ЈАНОЈЛИЋ И ПЕТРОВИЋ НАГРАЂЕНИ У МРКОЊИЋ ГРАДУ

Чланови савеза књижевника у отаџбини и расејању Драгољуб Јанојлић и Милован
Мићо Петровић, који територијално припадају огранку Смедеревска Паланка, награђени су у
Мркоњић граду.

Клуб уметничких душа доделио је Јанојлићу књижевну награду Најоригиналније љубавне песме диптихон, а Петровићу за најемотивнију љубавну песму.
Награде су освојили на 23. јавном конкурсу љубавне поезије Песме над песмама, а поводом Дана заљубљених.

И Јанојлић и Петровић награђени су у категорији Афирмисани песници.
Д.Ц.

Култура

Књижевна награда ”Златни диптихон” Тањи Радивојевић

На Конкурсу љубавне ”Пјесме над пјесмама”, који је расписао Клуб умјетничких душа у Мркоњић Граду поводом Дана заљубљених, књижевну награду ”Златни диптихон” добила је Тања Радивоевић.

Наша суграђанка награђена је за песму на тему ”Са љубави твојом” у категорији ”Афирмисани пјесници”.

Д.Ц.

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: МИЛОСАВ МИХАЈЛОВИЋ, OСНИВАЧ ВОДОПРИВРЕДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ „ПАЛАНКА“

Кажу да је обожавао Превера. Многе његове песме знао је напамет. Говорио их је махом у пригодним приликама. Најчешће ону о води. Природно, јер  је струком био везан за реке и језера. Уређивао их је и кротио безмало целог радног века. Уживао је посматрајући их у распеваном наручју природе.

Погађате, реч је  Милосаву Михајловићу ( Милошево 1927 –            )  инжењеру и вансеријском стручњаку.  Дипломирао је  на хидротехничком одсеку Грађевинског факултета у Београду. У бившој Југи и шире био је стручњак на гласу и експерт у својој струци. Специјалност му је, уз крштено име, наденула надимак. Звали су га Миле Водењак. Тако су га ословљавали радници, пословни партнери, рођаци, комшије… И поштовали сви од реда као крсну славу. Заслужено, наравно!

Запослени у фирми имали су солидне зараде, чак веће него радници у другим предузећима. Михајловић је поштовао и ценио рад, ред и оданост фирми.  У колективу је био омиљен лик. То је боло очи злурадој чаршији, по неком политичару и њиховим подрепашима. Али, о томе касније.

У Смедеревску Паланку је, на градилиште у Фабрици вагона и металних конструкција „Гоша“, дошао из добростојећег београдског предузећа „Рад“. Пажњу околине скренуо је изванредним руководећим способностима и иницијативом која је пленила. Једна од њих, која је у почетку личила на сан, убрзо је постала стварност: 1956. године формирана је Водна заједница на челу с њим.  Директорске послове обављао је до 1972. године када је прешао у београдску „Мораву.“

Поседовао је невероватну радну енергију. Управљао је колективом и озбиљно се бавио инжењерском струком. Аутор је преко 140 стручних радова, које је саопштавао на стручним скуповима у земљи и иностранству. Објавио је 12 књига које су и данас незаобилазна литература у пракси. Његови радови односе се на микро акумулације, мале хидроцентрале, врећасте бране,  инжењеринг малих акумулација…

Био је руководилац од речи, привредник за пример, визионар…  По његовој замисли, 1964. године дошло је до преоријентације у раду Водне заједнице. На годишњој скупштини одлучено је  да се даља пословна политика усмери на  послове наводњавања, одводњавања, изградњу водовода,  заштиту водних токова од загађења… Водна заједница је у тим активностима постала пионир у Србији и уживала велико углед у пословном свету.

Михајловић је вукао смеле потезе. Руковођење је одвојио од управљања и на тај начин добио широки простор за деловање. Од органа управљања је претходно затражио да му препусте управљање фирмом, а ако такав начин рада не даје резултате што ће се видети по  завршном рачуну, понудио је  оставку на свој положај. Власт  на то није баш благонаклоно гледала.

Једног дана су га позвали у Општински комитет и отворено упитали зашто Водна заједница нема партијску организацију? Пре свог одговора упитао је сме ли да буде довољно  искрен? Гледали су га зачуђено. А онда је наступио шок кад је казао да нико у Водној заједници не жели организацију Савеза комуниста!  Био је чак спреман да напусти директорско место ако партијска врхушка на томе инсистира. У томе је остао  чврст и истрајан до краја јер је, кад је водопривредна делатност у питању, био неприкосновени ауторитет.

Његова улога у  пројектовању неких објеката  у сливу Јасенице, Кубршнице, Великог Луга и других водотокова била је изузетно плодна. У периоду од 1956. до 1972. године  велика пажња била је усмерена на заштиту од поплава. Обимни радови изведени су у сливу више  река. Истовремено су урађени и мостови преко Јасенице на путу  Наталинци – Сараново – Рача, а подигнут је и дрвени мост на путу Паланка – Водице код Института за повртарство.

Изузетан допринос дао је водоснабдевању становништва.  У његово време водовод су,  захваљујући трудбеницима Водне заједнице и средствима грађана и  државне касе,  добили Свилајнац, Петровац на Млави, Параћин, Сопот, многа места на Пештерској висоравни, Радовање… Тада је потекла и идеја о међуопштинском пројекту  водоснабдевања „Морава 68“. Тај систем био је предвиђен да поји Велику Плану, Смедеревску Паланку и Младеновац.

Михајловић је имао и кључну улогу у пројекту  н а в о д њ а в а њ е, а у склопу тога и у реализацији система „Азања“. За  изградњу акумулације Влашки  До, која је ометана  са више страна,  лавовски се борио директор азањске Земљорадничке задруге Александар  Бата Марковић:

„Ја сам сељак за бране и језера, технички неписмен, али имам осећај да ће се изградити брана и формирати акумулација којом ћемо се поносити“ – бранио је свој наум и пројекат Водне заједнице.

На припремном  састанку неки су добацивали и говорили како је он лаик и не разуме се у акумулације, али се он није дао и обећао да је спреман ставити у залог све што је постигао у животу ако у Влашком Долу крај задружног воћњака не „прогледа“ језеро.

Брану је, разуме се, пројектовао Миле Водењак, акумулација се преко зиме напунила, а директор Задруге га је позвао да дође у Влашки До и на лицу места се увери да је подухват успео. У Влашки До је дошао и директор  Института за кукуруз др Владимир Трифуновић који се интересовао за запремину акумулације, висину бране, сливно подручје…  Професор Трифуновић и његови сарадници били су пријатно изненађени како је на благо нагнутом сливном терену  саграђена акумулација запремине преко 700 хиљада кубних метара воде.

Приликом тог сусрета директор Марковић је челнику Водне заједнице понудио новчану награду, коју је  он одбио рекавши да највећом наградом сматра пуно језеро. Ипак, Задружни савет задруге је  14. јуна 1965. године донео  одлуку да му се  у знах захвалности  за инжењерску смелост изда трајна дозвола за пецање на Влашкодолском језеру. То је са задовољством прихватио и доживео  као  највеће признање  за инжењерски рад који је трајао пуних 50 година.

Изградњи акумулације Кудреч на профилу Попова чесма, која се налази на периферији Смедеревске Паланке, претходила је јунска поплава 1948. године у којој је једна особа изгубила живот и причињена велика материјална штета.  Ревизија пројекта рађена је на неколико нивоа: од општине преко среза до републике. И сви су указивали на проблем количине воде, јер готово нико није веровао  да се акумулација  од милион кубних метара може напунити са тако мале сливне површине. 

Изградња бране и формирање акумулације Кудреч, како су писале локалне новине, спасили су 1970. године  Смедеревску Паланку од поплаве, сличне оној која се десила 1948.  Изградња брана,  нарочито малих акумулација, било је инжењерско опредељење Милосава Михајловића читавих пола века његовог рада. Био је и остао убеђен да у Шумадији  само мале акумулације, посебно у сливу Јасенице, Кубршнице и Великог Луга с притокама, могу у првој фази  да обезбеде довољно воде за наводњавање. Осим тога, оне су и одлична брана од поплава, јер су у стању да задрже поплавни талас.

Он се срчано залагао за изградњу  водопривредног музеја на отвореном простору, а за читав слив Велике Мораве. Било је замишљено   да се на површини од неколико хехтара у потесу Кудреч, поставе макете објеката које је градила Водна заједница. То би био јединствен музеј под отвореним небом. Била је остављена могућност да се на том простору изграђеним објектима представе и друга водопривредна предузећа, а у „поставци“ би биле воденице, ваљаонице сукна, стругаре и мале хидроцентрале.

Средина, заправо појединци у њој почели су да подмећу ногу  инжењеру Милосаву Михајловићу. У Служби друштвеног књиговодства, наиме, потрудили су се да га зауставе у реализацији заиста сјајних идеја каква је била ова, али и друге. Смишљена је, наиме, прича о његовој великој плати и лансирана преко новина.  Неки новинари из Смедерева и Смедеревске Паланке, који су знали о чему се овде ради,  нису пристали да  буду увучени у прљаву политичку игру. Међутим, у њу је ушао НИН, пишући како неки директор Водопривредног предузећа, сваког првог у месецу прима већи лични доходак (чак дупло) од председника Савезне скупштине, а готово исто колико и Драгослав Дража Марковић, Миленко Бојанић и Бранко Пешић заједно.

После објављивања те лажне информације, посланици су већ на првој седници Скупштине од председника Бранка Мирковића Пуше затражили  исцрпну информацију о томе,  знајући да је Смедеревска Паланка била његова изборна база. Мирковић је телефоном назвао Михајловића и упитао да ли чита НИН? Одговорио је да га чита  али повремено , па се Мирковић потрудио да му прочита онај део текста у коме се каже да има већу плату од Марковића, Бојанића и Пешића. Михајловић је био сигуран  да је таква информација злонамерно пуштена у јавност да би га компромитовали.

После паузе од десетак минута, поново га је назвао Мирковић и казао како је Служба друштвеног књиговодства погрешила те да им је наредио  да одмах ураде исправку  и доставе тачну информацију пре почетка послеподневног заседања Скупштине.

„Није то грешка, Пушо“ – казао је у телефонску слушалицу Михајловић. „То је злонамерно. Ако су погрешили  око плате, како су могли да погреше око моје стручне спреме. И сам знаш да сам дипломирао на Грађевинском факултету, а започињем и постдипломске студије.“

Међутим , НИН  у наредном броју у тексту  под насловом „Врх плате није на врху“ коментарише висину примања појединих функционера у Федерацији и при поређењу истиче да директор Водопривреде из Смедеревске Паланке има месечни лични доходак од  17.085 динара, далеко више од савезних функционера, уз нагласак да је завршио само средњу школу.

Милосав Михајловић је пресавио табак и поводом објављеног чланка затражио да НИН демантује писање новинара Вука Драшковића. Уредништво није имало куд објавило је деманти у коме већ у првој реченици стоји:

„Пре свега извињавамо се другу Милосаву Михајловићу за наводне грешке. На жалост, дешава се и то у новинама. Ако за нас ипак има неког оправдања, податке о просеку прошлогодишњих зарада у предузећима Србије које смо објавили приликом писања о платама савезних руководилаца, добили смо у Служби друштвеног књиговодства, тачније у њеној централи за Србију… Накнадним проверавањем, а на тражење републичког Секретаријата за рад, установљено је да је СДК направила грешку, када је срачунала да је генерални директор Здруженог водопривредног предузећа из Смедеревске Паланке, минуле године примио плату од 17.085 динара…“

Био је то почетак краја радног ангажмана дипломираног грађевинског инжењера Милосава Михајловића у Смедеревској Паланци. Решио  је да спакује и кофере и са женом крене у Београд да тражи нови посао. Било је узалудно  да из дана у дан доказује супротно од онога што су други писали и говорили. Тих дана се сетио савета  дипл. инжењера  Милана Шишковића, првог председника Управног одбора Водне заједнице:

„Ви сте колега млади и имате резултате и сви Вас хвале. Ако будете опрезни, може доћи време да они који Вас хвале, забораве све оно што сте добро учинили и почну да вичу уа, уа…“

Михајловић је слегао раменима и упитао:

„Па шта ја тада да радим?“

Шишковић га је посаветовао:

„Прво, немојте случајно да се браните, јер ће бити све горе и горе…“

Заћутао је на тренутак па додао:

„Најбоље је да се том приликом придружите тим букачима и да почнете да вичете: уа, уа…. И тако напустите борбу, а најбоље је да напустите место становања.“

Изабрао је ово последње. Дао је отказ Водној заједници, узео одмор и пошао у Београд код старог познаника, генералног директора Здруженог предузећа „Морава“ Исидора Чоловића. Чим је крочио у његову канцеларију и испричао шта му се све десило у Смедеревској Паланци, Чоловић је позвао секретарицу и рекао јој да оде у кадровско одељење и каже  да сада већ бившем директору Водне заједнице „Паланка“ напишу решење којим се поставља за шефа Самосталног одељења за водопривредни развој „Мораве“.

Чим је стигло решење, Чоловић је устао, пружио му руку и казао:

„Иди сада и поздрави се са Паланчанима заувек! Одавно сам ти говорио да их напустиш, не знам шта си толико чекао?“

Драгољуб Јанојлић

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: ЈЕЛИСИЈЕ АНДРИЋ, ТЕОЛОГ, КЊИЖЕВНИК И ХУМАНИТАРАЦ

Јелисије Андрић (Ужице 1894 – Смедеревска Паланка 1922.) био је теолог, књижевник и хаманитарац. Рођен је у Ужицу 12. јула 1894. године у занатлијској породици као шесто дете Светозара и Сене. Први светски рат га је затекао као ученика Богословије „Свети Сава“  у Београду. Приликом повлачења  војске кроз Албанију био је  болничар у Моравској дивизији.

Са српском  војском прешао је Албанију. Током 1915.  и 1916. године водио је ратни дневник. На Крфу је у Српским новинама, уз чланке, објављивао родољубиве песме. Једна од њих  сада је експонат  у Српском музеју на том грчком острву. Уз дневник, чланке и песме, писао је  есеје на етичке, духовне  и књижевне теме, а објављивао их је махом, у црквеним гласилима.

Био је један од 28 богослова који су, уз подршку  Николаја Велимировића,  наставили школовање  у Енглеској. Теологију и књижевност студирао је на Богословском факултету у Оксфорду. Ту је на енглеском језику, ишчитавајући доступну  литературу до друге деценије 20. века и наводећи преко 300 фуснота,  написао „Историју српске цркве од 1219 – 1463“. Та његова студија на објављивање  у оригиналу и преводу  у Србији  чекала је читав век, а у руке читалаца стигла је тек 2019. године.

Приређивач Ангелина Чанковић Поповић пише да та Андрићева књига доноси рељефан приказ најсјајнијег периода државности, духовности и културе Србије и српског народа у средњем веку и додаје:

„Не знамо зашто није објављена за ауторовог живота или касније. Да ли није било воље у издавачким круговима (енглеским или домаћим) или је Андрић желео још да дотерује текст и додатно провери литературу, јер рукопис даје основа и за такву претпоставку.“

Она наводи да двојезичност овог издања представља надградњу ауторовог послања у тренутку када се Србија  и српски народ, а са њима – као што је по природи ствари вазда било – Српска православна црква поново налази пред тешко пробојним и повисоким новоподигнутим зидом незнања и неразумевања на Западу, али и на источним просторима Европске уније. Ту оригинални текст на енглеском језику треба да помогне разграђивању тог зида. Превод на српски језик има сличну сврху –  да прекорачи зид неразумевања нас самих за сопствене корене и припадајуће нам  место у савременом  свету у светлу нових, неповољних историјских околности  на међународној  политичкој и културној сцени.

„Књига која стиже пред читаоце наставак је и круна позвања и послања Јилисија Андрића, захваљујући решености његових потомака  и издавача“ – подвлачи Ангелина Чанковић Поповић. „Мени као преводиоцу-приређивачу, свесном     многодеценијског греха недовољног  чињења или чак нечињења на плану афирмисања нашег  културно-историјског наслеђа у иностранству, била је велика част и радост  да поверени ми посао, у духу племенитог тумача, схватим и као лично послање.“

Занимљиво је и задивљујуће како је Јелисије Андрић, изврсно савладавши енглески језик, као младић у раним двадесетим годинама пожелео да своје знање важног језика стави у службу свог народа и прикаже његову далеку прошлост везану за настанак српске нације, српске државе и Српске цркве, те њихово опстајање у лавиринтима државно-политичких и верско-политичких интереса моћних сила средњега века. Као и позив богослова, Андрић је осећао  и позив тумача у двострукој улози: онога који објашњава историјске околности, догађаје и одлуке  те устројство и улогу Српске православне цркве и онога који преводи (термине и текстове) са свог и других језика на енглески.

По повратку из Енглеске оженио се, засновао породицу и запослио као учитељ у пожаревачком крају, у селу Ливадици. Затим је прешао у Чачак за  секретара Окружног суда. У том граду  био је и управник америчког  Дома за српску сирочад. Са те дужности, кад је дом  расформиран, отишао је  за секретара Министарства за социјалну политику и народно здравље.

У Чачку је  1922. године, у издању Штампарије Стевана Митића, објавио поетску збирку  под насловом „Књига песама“. У њој   на предлисту пише: „Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце.“  Уводна песма носи  наслов „Видо, острво мртвих“, коју је написао 1916. године.

Краћу белешку о „Књизи стихова“ Јелисија Андрића објавио је Српски књижевни гласник у броју 8 од 16. августа 1922. године. Нешто дужа белешка штампана је у „Прегледу“ број 7 и 8 за јул и август исте године. Приказивач у Српском књижевном гласнику открио је  у песнику одушевљеног читаоца наше старије поезије, од Јакшића до Дучића, и донео суд:

„И он је врло течно, са по негде топлијим осећањем и  у понекој лепшој слици, а без снаге и оригиналности, добро уритмовао многе теме.“

Међутим, дневник који је Андрић водио од 23.  октобра 1915.  до 27. маја 1916. године (датуми су по старом календару)  уистину је његово најбоље књижевно дело.

Повлачећи се са одељењем  болничара преко Црне Горе, Андрић је био међу првим трупама, које су успеле да се повуку како-тако организовано, па зато није ни видео сав ужас  колективног умирања од глади и изнемоглости. Из његовог ратног дневника лепо се види да је он човек сјајне осећајности, права песничка душа, са неком човекољубивом романтиком у свом односу према људима. Он има много разумевања за изнемоглог Мађара заробљеника; пун је искрене захвалности према Црногорцу који је  њега и другове примио на конак и вечеру; његов опис несрећног касационог судије добар је у слици и уверљив у импресији;  од газда-Агоша и Бибе, католичких Арнаута са којима је једно време радио у пекари, растаје се као стари пријатељ, „пољубивши се по  аrнаутском обичају – додирујући се образима.“

Андрић има веома изоштрено осећање правде. Пише, на пример да је преноћио у кући  неког Црногорца у Пећи „чија гостољубивост је била преко мере скупа.“ Али кад говори о управнику болнице, редовно је незадовољан његовим егоизмом и зато је пун ироничних алузија на управниково поступање  са војницима. И даље, видео је пред Жљебом: „Један официр са коња туче своје коморџије мотком од шатора. Псује, пада с коња, седа и опет бије.“

„Андрићева опсервација је тачна, а детаљ изоштрен, експресиван“ – оцењује приређивач књиге дневника „Кад су војске пролазиле“ Драгутин Паунић. „Тако, веома упечатљиво слика страшне очи коња који изнемогао, скапава на путу. Или други детаљ: „Опет један во! Лежи са подигнутом главом. Пред њим  стоји мало каљавог сена, он га не једе. Укочен поглед крупних очију поражава.“ И тада Андрић помишља да би Толстој, видећи ово, могао написати „један нов Рат и мир.“   Аутор дневника уме да депатетизује романтику јунаштва и да тачно представи призоре људске острвљености и анимализације, које прате сужавање свести: `Опет пуцњи. Јежим се. Знате зашто ? Овде те може свако да убије, наљућен можда што си га  мало нагазио; у провалију одакле се не извуче да гурне; да те удари ножем  што си му прошао испред коња или да те кундаком удари зато што си се очешао о њега и избио из руке цигару! Овде  живот једног човека не значи ништа. Он мање вреди од једног гутљаја воде или парчета кукуруза куваног.` Андрићев дневник спада у занимљива, често снажна сведочанства о времену које је овај песник преживео на војиштима Првог светског рата. То је документ о патњи и људској  суровости.“

Умро је од турбекулозе 1925.  код своје сестре  учитељице Јеле у Смедеревској Паланци, где је и сахрањен. Живео је 31. годину, а иза себе је уз збирку песама, оставио и ратни дневник кога је  новинар и књижевник Драгутин Паунић уврстио у  књигу  „Кад су војске пролазиле.“ Андрић је и аутор је и неколико писаних беседа, које је изговорио у разним пригодама, као и прегршт књижевних  приказа,  штампаних у „Прегледу“, полуслужбеном листу Епархије жичке.

Давно заборављеним  песником Јелисијем Андрићем, у време кад је раних шездесетих година минулог века био главни одговорни уредник листа „Гоша“, гласила истоимене Индустрије опреме и возила у Смедеревској Паланци, позабавио се  Миодраг Тодоровић који је некако у то време  постао и  члан Удружења књижевника Србије. Љубазношћу др Малише Станојевића, дошло се  до текста под насловом „Маховина преко лица“ кога је у „Борби“ од 6. априла 1965. године потписао  Божо Булатовић скренувши пажњу читаоцима да је управо Тодоровић међу првима почео да скида покорицу заборава са имена и дела некадашњег теолога, ратника и књижевника Јелисија Андрића.

„Овдашњи грађанин, песник и индустријски новинар Миодраг Тодоровић закорачио је у ово време (април 1965. године ) на паланачко Градско гробље“ –  пише новинар „Борбе“.   У листу „Свет“ појавио се низ чланака који су трагали за аутором једне песме која је, по атмосфери и мотиву,  могла бити Бојићева, али се испоставило да ју је написао Јелисије Андрић, заборављени  завереник стиха, грудоболни човек из  ужичког краја, који је у Паланку дошао у посету сестри и ту  му  препукле груди од страшне бољке. Тако су се срела два песника, оба по мало заборављена. Тако је Паланка, захваљујући трагичном излету Јелисија Андрића  упознала и прихватила једног песника. Тодоровић је скинуо маховину са Андрићеве фотографије на споменику, почупао траву са гроба и отишао да трага за потомством заборављеног поете.“

Месец дана касније у Паланци је одржано комеморативно вече заборављеног песника на коме је прочитан есеј,  а глумци Аматерског позоришта рецитовали његове стихове. У првом реду седеле су две старије жене и плакале: песникова  мајка Сена и сестра Јела. Плакали су и глумци.

Булатовић пише да је са те вечери објављена репортажа у листу  који издаје фабрика „Гоша“ и да од тада на гробу који је припадао Јелисију Андрићу стоји букет цвећа. Он вели да Андрић није песник формата Диса, Бојића и Васиљева али им се придружује судбински и поетски.

„Са првом двојицом везује га трагика наших народа у Првом светском рату када се албанска одисеја надовезала на Бојићеву  `Плаву гробницу` и Дисове `Утопљене душе`. Видели су њих тројица сву ужас рата и  посртали од туге за далеком отаџбином. Бојић је умро у туђини. Дис се тамо утопио, а Јелисије Андрић баш као и Васиљев – оба учитељи и грудоболници – подлегли првих година после рата…“

Јелисије Андрић, дете бројне породице ужичког ковача и  богослов,  због бесплатног школовања, написао је још у том лику и чину „Химну богословском пасуљу“ због чега је имао и неприлика. Написао је и у једном војном листићу објавио песму „Смрт ратника“. У Светском пожару, како је писала  „Борба“, био је  добровољни ватрогасац.  По завршетку рата ради као учитељ у једном селу пожаревачког краја,  где на прозор учионице ставља војничко ћебе да сакрије кашаљ од радозналаца у времену  када је грудобоља била неизлечива и срамна болест.

Три године пред смрт, у Чачку је објавио збирку песама  „Књига стихова.“ У њој је потресан запис о људима који се у немоћи обраћају немоћном небу:

 „Чека нејач на свога бабајка.  

Срца мала  јецају  у тузи

 док их плаше опустели лузи.

Чека нејач на свога бабајка.

 Моли мајка, а бог вечно ћути.”

Једна  друга Андрићева краћа песма имала је одјек на солунски дозив „Тамо далеко“ иако је та популарна мелодија зачела своје стихове у њој па се после  дописала од многих непознатих:

”Тамо где руже сунчани ките крај

тамо је земља моја, мој мили завичај.”

Аутор текста у „Борби“ подсећа да се за песму „Видо, острво мртвих“ није знало да ли  је Бојићева или Андрићева. Утицај Бојића је очевидан мада је висока патетика „Плаве гробнице“:

”Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео

и прозирно море непрекидно снива

ваки од нас жудно одмора би хтео

нико од нас жељу

за миром не скрива

А гле, поред уског усамљена пута

овде онде сенке сусталих јунака

згрчена им тела, крв им замрзнута

и умрла мушкост моравских сељака…”

Тако је Паланка пронашла песника који је дошао у њу да падне у заборав и као човек и као аутор једне збирке песама. Борба“ је тог 6. априла пре 59 година објавила да ће на кућу  у којој  је  умро Јелисије Андрић бити постављена спомен – плоча. Поред тога, известила је  своје читаоце да  у Паланци  живи лекар Миливоје Васић  од кога је песник тражио лек од бољке, али се  пензионер у поодмаклим годинама  у мноштву својих пацијената није могао сетити Јелисија Андрића.

                                                                        Драгољуб Јанојлић

Култура

ПАЛАНЧАНИ НА МЕЂУНАРОДНОМ КОНКУРСУ ПОЕЗИЈЕ У РУСИЈИ

Драгољуб Јанојлић и Милован Петровић, чланови Савеза књижевника у отаџбини и расејању,  чије је седиште у Новом Саду, учесници су Другог међународног песничког конкурса у Нижњем Новгороду у Русији. То је заправо Меморијал В.М. Терехова – 2023, а њихове песме нашле су се и у алманаху  „Арина НН“.

Јанојлић је недавно потписао своју 21. књигу у којој је описао свој вишегодишњи рад у ”Експресу”, најпре као хонорарног сарадника из Љубљане, а потом и као сталног дописника из Подунавског и дела Шумадијског округа. Он уз прозу пише и поезију, а објавио је две збирке песама.

Милован Петровић је, по годинама чланског стажа, најстарији члан Огранка Савеза књижевника у отаџбини и расејању у Смедеревској Паланци.  Објавио је три, а пред издавањем је и четврта збирка поезије, коју је насловио „Тумански двокрст“. Петровић пише махом родољубиву и поезију за децу.

                                                                                    Д.Ц.

Образовање

ОШ ”Олга Милошевић”: НОВА ГОДИНА ДОНЕЛА И ЕВРОПСКЕ ОЗНАКЕ КВАЛИТЕТА

Пројекат „The Joy of New Year“ реализован је сарадњом школа „Др Камил Тархан“ и „Шехит Харун Парлак“ из Турске и „Олга Милошевић“ из Србије.

Овај пројекат је дао прилику ученицима тадашњег 4/2 да поделе своју срећу због празника припремајући садржаје и размењујући их кроз видео – записе о школи, декорацији учионица, о одељењу, припремајући и делећи е-честитке, новогодишње песме и стварајући слике.

Обогатили су своје новогодишње активности новим знањима и вештинама користећи дигиталне алате. Заједнички продукти за све три школе су новогодишња песма коју изводе ученици обе земље, заједнички календар за 2023. годину, падлет са новогодишњим честиткама које су поставили једни за друге, дигитална књига свих активности.

За учешће у пројекту ученици су награђени адекватним дипломама, а још већу радост им је донело сазнање да је пројекат награђен националним и европским ознакама квалитета које су заслужено добиле њихова учитељица Слађана Вукосављевић и наставница енглеског језика Јасмина Милићевић.

Честитамо нашим ученицима и њиховим наставницама и желимо још много успеха у еТвининг пројектима.