Поводом смрти проф. др Радмиле Милентијевић, која је и Почасна грађанка наше општине, Општина Смедеревска Паланка и Месна заједница Влашки До приредиће комеморацију која ће се одржати у њеној задужбини у Влашком Долу, у суботу, 24. септембра, у 18 часова. Поред богате научне каријере Радмила Милентијевић била је и велики хуманиста и дародавац. Памтићемо је по залагању за очување културе, вере и традиције нашег краја и као великог ктитора. Позивамо грађане да присуствују комеморацији и одају последњу почаст проф. др Радмили Милентијевић у Влашком Долу, месту где је рођена.
У издању Културног центра у Смедеревској Паланци, из штампе је изашла књига „Мизансцен у огледалу“, нашег суграђанина Владимира Ђурђевића. Књига садржи текстове о позоришту, а њен највећи део чине позоришне критике представа одиграних на сцени Градског позоришта, као и на сценама у Великој Плани и Смедереву, које су извеле аматерске трупе или професионални позоришни ансамбли.
Ауторов приказ базиран је на идеји ангажованог театра, па је посебан осврт посвећен релацији позоришта и политике.
Владимир Ђурђевић је током своје новинарске каријере највише пратио културне догађаје, о којима је извештавао и које је анализирао и коментарисао у телевизијским емисијама „Облици“, као у новинским чланцима и критикама.
Овом књигом је настављена већ плодна и богата издавачка делатност Културног центра, а недавно су из штампе изашле и нова књига Томе Митровића, и драме Слободана Ескића.
Књига „Мизансцен у огледалу“ биће ускоро представљена у Културном центру.
Крајем августа 2022., под називом „Нећу се смирити док не подигну Радника” у великој сали Дома културе у Рачи одржан је омаж српском и холандском академском вајару Славомиру Милетићу.
Снопови светлости видео-бима ређали су фотографије Славомира Милетића, од ране младости и студентских дана до зрелог доба, приказом необичног ствараоца, који је пленио подухватима великих идеја и формата, монументалних споменика, у непрестаној борби за постојаност скулптура које је стварао и изложио на културном простору Србије, Француске и Холандије.
Пригодним прилозима о Славомиру су говорили: Маја Ветровић, професор, директор Библиотеке „Радоје Домановић” Рача [Биографија академског вајара Славомира Милетића]; др Малиша Станојевић, професор културне историје Срба [Имагинација вајарске фигуре у простору и времену]; Љубодраг Ивошевић -Ћира, професор [Париски дани са Славомиром] ; Светлана Стамболић, сликарка [Чудотворни уметник се дружи с мојим оцем]; Радмило Мићковић, књижевник [Тако је говорио, тако сам записао].
Др Станојевић је кратким освртом представио и виђење Драгољуба Јанојлића, публицисте и књижевника, темом „Стваралачки занос постојаног вајара”. Јанојлић је јадан од најбољих познавалаца стваралачког опуса Славомира Милетића, а може се рећи и његов биограф. Објавио је већи број новинарских текстова и студија у књигама о споменицама Смедеревске Паланке и околине, поготову о споменицима: Жртвама Балканских, Првог и Другог светског рата и стрељаним сељанима у периоду тих ратова; споменик генералу и академику Живку Павловићу у Башину.
Славомир Милетић у импровизованом атељеу ваја фигуре за споменик у Селевцу 1979. године. На фотографији је и Драгутин Паунић (фото: лична архива др Малише Станојевића)
Славомир Милетић (1930-2022) рођен je у Бошњану код Раче [Крагујевачке]. Гимназију је учио у Смедеревској Паланци и посветио се цртању и вајарству. Запажен је од професорке ликовног после успешно израђене статуе Афродите, богиње љубави из грчке митологије. Академију ликовних уметности — одсек вајарство у Београду — завршио је 1959. године у класи професора Јована Кратофила. Како у интервјуима истиче Никола Кока Јанковић имао је велики утицај на његов рад. Био је у генерацији студената Академије с Милићем Станковићем — Милићем од Мачве. По завршетку студија стипендиста је Академије лепих уметности Француског института у Паризу. Излагао је портрете и скулптуре на Јелисејским пољима, у „Galerie Loujetsky” у Хагу, у Зандаму и у „De Drie Hendricken” у Амстердаму.
Важнија дела: „Лучки радник”, „Борба са водом”, „Попрсје сликара Willem Jansen”, „Зашто” [Pourquoi], „Слободна жена”, „Спомен револуцији [композиција пет фигура у револуционарном покрету]”, „Солунац Живко Павловић”. Недовршена дела — скице и [фигуре у глини] предложак за монументални споменик „Карађорђе позива на устанак” и споменик „Станоје Главаш”.
Славомир Милетић, 2004. године, на дан откривања споменика „Лучки радник” (фото: Wikipedia)
О изузетном вајару, осим текстова у периодици и интервјуа, није написана монографија, није приказан његов уметнички опус и није му додељено заслужено место, имајући у виду вредности његове уметности, која је у Холандији, Србији и европској култури део споменичке културе.__
Читан је одељак из књиге Малише Станојевића „Документи огледала прошлости” у издању Библиотеке „Радоје Домановић” Рача:
Била је недеља поподне, 20. јуна 2004. године. После 40 година, „Лучки радник“ је постављен [Zaandam]. Милетић је био дубоко уверен да ће радници и грађани схватити димензију скулптуре. Свечаном откривању присуствовао је велики број људи, који су долазили пешке, бициклом, аутомобилом, а међу њима је било и некадашњих радника из ветрењача које су покретале пилане и из фабрика за прераду дрвета. Вајару Славомиру Милетићу градоначелник [Ruud Vreeman] је предао Медаљу части, круну његових напора да „Лучки радник” „живи”.
Бронзана скулптура је постављена тако да гледа на воду [Zaan]. Величанствен завршетак друштвене драме је у сликама које приказују Славомира на крану, изнад скулптуре, са букетом цвећа и водом из реке [Zaan] са којом крсти „Лучког радника”. Дирк Верстег [Dirk Versteeg] је написао и прочитао песму; мишљења је да је вајар „Лучком раднику” [Houthavenkade in Zaandam] даривао цветно признање и да је тим чином дао скулптури душу.
Занимљива излагања и евоцирања успомена на славног вајара Славомира Милетића, оплемењена су музичким програмом. Наступио је ансанбл флаута “Flautissimo“ професора Александра Буркерта и извео дела Листа, Штрауса, Хачатуријана и Чајковског. Чланови ансамбла: Лилијана Сокол (ученица из Мађарске), Исидора Козлина, Дијана Драгосављевић, Ирена Панић, Маша Оршолић, Ленка Оршолић, Дијана Череш (ученица из Мађарске) и Залан Дунка Штадлер (ученик из Мађарске), композицијама великана музичке уметности увеличали су несвакидашњи догађај.
Ансамбл Flautissimo (фото: Але Ђорђевић)
Овим наступом дата је и подршка школи флауте која се ове године реализује 14. пут за редом. До сада је преко 200 ученика флауте похађало, летњу и зимску школу. Поред младих флаутиста из Србије, полазници су били и ученици из Мађарске. Ове године, ученици из музичких школа: „Владимир Ђорђевић“ (Београд), „Коста Манојловић“ (Земун) и „Живорад Грбић“ (Ваљево) активно су наставили са радом и свирањем у ансамблу „Flautissimo“, који постоји дужи низ година и који је остварио многобројне резултате и лауреате. Ансамбл је био изузетно запажен на наступима у Словенији, Мађарској, Црној Гори и Македонији. Велика љубав према овом инструменту, дружењу, јавним наступима и музици уопште, одржава овај ансамбл и даје мотивацију и жељу за даљим радом и новим успесима.
Омаж великом и значајном уметнику организовале су институције културе Раче: Народна библиотека „Радоје Домановић” и Културни центар „Радоје Домановић”. Програм је водила Ивана Стојановић.
Вече у Рачи било је кишовито, с грмљавином која је учеснике задржала у дужем разговору, веома бурном, јер је и живот уметника био препун анегдота и стваралачке енергије. Публика је узела учешће у разговору, као да је свако присутан хтео да придода неки нови детаљ причи о необичном човеку, који је волео свој завичај — одлазио и враћао се; и који је са својим вајарским делима трајно присутан у овом делу Шумадије. Коментари су били у духу гледишта Милића од Мачве, који је био Славомиров близак пријатељ и који је у другом делу „Повеснице — лет балвана — пуним замахом на крилима маште”, између осталог написао да га „види у побуњеничкој улози”; додајмо, која сличи ономе што је било 70-их година када је у обимној репортажи „Илустроване политике” поред једне фотографије написано: „Један наш вајар већ годинама узбуђује Холанђане: три његове скулптуре налазе се на трговима овог великог холандског града (Амстердама и Зандама) и око сваке је било гужве”.
Омажем академском вајару Славомиру Милетићу приређена је пригодна добродошлица, попут оне коју је учинио редитељ Пол Хонинг, после чланка у часопису о банкротираном животу уметника (Милетића) и дао му прву наруџбину у Холандији. Месец дана касније, за славу радничке класе, испред Хонигове нове зграде стајала је огромна бетонска мушка фигура: радник који је носио тежак терет.
На плакату, рад Николе Станојевића, Славомир величанством уметника испред монумента у бронзи, насмејан, са подигнутом руком поздравља и слави „Лучког радника”. Тако се немирни дух стваралаштва и великих идеја и тежњи, као много пута раније, вратио у завичај.
Клупе на Тргу културе ”освануле” су изжврљане фломастером, а плато под смећем.
Како се ради о истом рукопису јасно је да је то дело једне особе, која је, срећом, снимљена сигурносним камерама.
Тим поводом надлежни из Библиотеке ”Милутин Срећковић” обратили су се јавности преко своје фејсбук странице:
Драги корисници, да ли би ТРГ КУЛТУРЕ овако требало да изгледа? Да потсетимо,видео надзор постоји, и ради! Молимо оне који су овако „удесили“ клупе да их обришу, да не бисмо јавно објављивали снимке „уметника“!
Предлажемо надлежнима у Библиотеци да ”молитву” допуне пријавом полицији и предајом снимака починиоца, јер је то једини начин да се стане на пут безобразлуку, бахатости и простаклуку појединаца.
