ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Култура

Омаж академском вајару Славомиру Милетићу

Крајем августа 2022., под називом „Нећу се смирити док не подигну Радника” у великој сали Дома културе у Рачи одржан је омаж српском и холандском академском вајару Славомиру Милетићу.

Снопови светлости видео-бима ређали су фотографије Славомира Милетића, од ране младости и студентских дана до зрелог доба, приказом необичног ствараоца, који је пленио подухватима великих идеја и формата, монументалних споменика, у непрестаној борби за постојаност скулптура које је стварао и изложио на културном простору Србије, Француске и Холандије.

Пригодним прилозима о Славомиру су говорили: Маја Ветровић, професор, директор Библиотеке „Радоје Домановић” Рача [Биографија академског вајара Славомира Милетића]; др Малиша Станојевић, професор културне историје Срба [Имагинација вајарске фигуре у простору и времену]; Љубодраг Ивошевић -Ћира, професор [Париски дани са Славомиром] ; Светлана Стамболић, сликарка [Чудотворни уметник се дружи с мојим оцем]; Радмило Мићковић, књижевник [Тако је говорио, тако сам записао].

Др Станојевић је кратким освртом представио и виђење Драгољуба Јанојлића, публицисте и књижевника, темом „Стваралачки занос постојаног вајара”. Јанојлић је јадан од најбољих познавалаца стваралачког опуса Славомира Милетића, а може се рећи и његов биограф. Објавио је већи број новинарских текстова и студија у књигама о споменицама Смедеревске Паланке и околине, поготову о споменицима: Жртвама Балканских, Првог и Другог светског рата и стрељаним сељанима у периоду тих ратова; споменик генералу и академику Живку Павловићу у Башину.


Славомир Милетић у импровизованом атељеу ваја фигуре за споменик у Селевцу 1979. године. На фотографији је и Драгутин Паунић (фото: лична архива др Малише Станојевића)


Славомир Милетић (1930-2022) рођен je у Бошњану код Раче [Крагујевачке]. Гимназију је учио у Смедеревској Паланци и посветио се цртању и вајарству. Запажен је од професорке ликовног после успешно израђене статуе Афродите, богиње љубави из грчке митологије. Академију ликовних уметности — одсек вајарство у Београду — завршио је 1959. године у класи професора Јована Кратофила. Како у интервјуима истиче Никола Кока Јанковић имао је велики утицај на његов рад. Био је у генерацији студената Академије с Милићем Станковићем — Милићем од Мачве. По завршетку студија стипендиста је Академије лепих уметности Француског института у Паризу. Излагао је портрете и скулптуре на Јелисејским пољима, у „Galerie Loujetsky”
у Хагу, у Зандаму и у „De Drie Hendricken” у Амстердаму.

Важнија дела: „Лучки радник”, „Борба са водом”, „Попрсје сликара Willem Jansen”, „Зашто” [Pourquoi], „Слободна жена”, „Спомен револуцији [композиција пет фигура у револуционарном покрету]”, „Солунац Живко Павловић”. Недовршена дела — скице и [фигуре у глини] предложак за монументални споменик „Карађорђе позива на устанак” и споменик „Станоје Главаш”.

Славомир Милетић, 2004. године, на дан откривања споменика „Лучки радник” (фото: Wikipedia)

О изузетном вајару, осим текстова у периодици и интервјуа, није написана монографија, није приказан његов уметнички опус и није му додељено заслужено место, имајући у виду вредности његове уметности, која је у Холандији, Србији и европској култури део споменичке културе.__

Читан је одељак из књиге Малише Станојевића „Документи огледала прошлости” у издању Библиотеке „Радоје Домановић” Рача:

Била је недеља поподне, 20. јуна 2004. године. После 40 година, „Лучки радник“ је постављен [Zaandam]. Милетић је био дубоко уверен да ће радници и грађани схватити димензију скулптуре. Свечаном откривању присуствовао је велики број људи, који су долазили пешке, бициклом, аутомобилом, а међу њима је било и некадашњих радника из ветрењача које су покретале пилане и из фабрика за прераду дрвета. Вајару Славомиру Милетићу градоначелник [Ruud Vreeman] је предао Медаљу части, круну његових напора да „Лучки радник” „живи”.

Бронзана скулптура је постављена тако да гледа на воду
[Zaan]. Величанствен завршетак друштвене драме је у сликама које приказују Славомира на крану, изнад скулптуре, са букетом цвећа и водом из реке [Zaan] са којом крсти „Лучког радника”. Дирк Верстег [Dirk Versteeg] је написао и прочитао песму; мишљења је да је вајар „Лучком раднику” [Houthavenkade in Zaandam] даривао цветно признање и да је тим чином дао скулптури душу.

Занимљива излагања и евоцирања успомена на славног вајара Славомира Милетића, оплемењена су музичким програмом. Наступио је ансанбл флаута “Flautissimo“ професора Александра Буркерта и извео дела Листа, Штрауса, Хачатуријана и Чајковског. Чланови ансамбла: Лилијана Сокол (ученица из Мађарске), Исидора Козлина, Дијана Драгосављевић, Ирена Панић, Маша Оршолић, Ленка Оршолић, Дијана Череш (ученица из Мађарске) и Залан Дунка Штадлер (ученик из Мађарске), композицијама великана музичке уметности увеличали су несвакидашњи догађај.


Ансамбл Flautissimo (фото: Але Ђорђевић)

Овим наступом дата је и подршка школи флауте која се ове године реализује 14. пут за редом. До сада је преко 200 ученика флауте похађало, летњу и зимску школу. Поред младих флаутиста из Србије, полазници су били и ученици из Мађарске. Ове године, ученици из музичких школа: „Владимир Ђорђевић“ (Београд), „Коста Манојловић“ (Земун) и „Живорад Грбић“ (Ваљево) активно су наставили са радом и свирањем у ансамблу „Flautissimo“, који постоји дужи низ година и који је остварио многобројне резултате и лауреате. Ансамбл је био изузетно запажен на наступима у Словенији, Мађарској, Црној Гори и Македонији. Велика љубав према овом инструменту, дружењу, јавним наступима и музици уопште, одржава овај ансамбл и даје мотивацију и жељу за даљим радом и новим успесима.

Омаж великом и значајном уметнику организовале су институције културе Раче: Народна библиотека „Радоје Домановић” и Културни центар „Радоје Домановић”. Програм је водила Ивана Стојановић.

Вече у Рачи било је кишовито, с грмљавином која је учеснике задржала у дужем разговору, веома бурном, јер је и живот уметника био препун анегдота и стваралачке енергије. Публика је узела учешће у разговору, као да је свако присутан хтео да придода неки нови детаљ причи о необичном човеку, који је волео свој завичај — одлазио и враћао се; и који је са својим вајарским делима трајно присутан у овом делу Шумадије. Коментари су били у духу гледишта Милића од Мачве, који је био Славомиров близак пријатељ и који је у другом делу „Повеснице — лет балвана — пуним замахом на крилима маште”, између осталог написао да га „види у побуњеничкој улози”; додајмо, која сличи ономе што је било 70-их година када је у обимној репортажи „Илустроване политике” поред једне фотографије написано: „Један наш вајар већ годинама узбуђује Холанђане: три његове скулптуре налазе се на трговима овог великог холандског града (Амстердама и Зандама) и око сваке је било гужве”.

Омажем академском вајару Славомиру Милетићу приређена је пригодна добродошлица, попут оне коју је учинио редитељ Пол Хонинг, после чланка у часопису о банкротираном животу уметника (Милетића) и дао му прву наруџбину у Холандији. Месец дана касније, за славу радничке класе, испред Хонигове нове зграде стајала је огромна бетонска мушка фигура: радник који је носио тежак терет.

На плакату, рад Николе Станојевића, Славомир величанством уметника испред монумента у бронзи, насмејан, са подигнутом руком поздравља и слави „Лучког радника”. Тако се немирни дух стваралаштва и великих идеја и тежњи, као много пута раније, вратио у завичај.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *