Month: јул 2015

Нова колумна  Драже Петровића за Н 1

Председник Владе Републике Србије отворио је прошле недеље Инстаграм, фото радњу у којој ће бити запослено око 3.000 људи, образовног профила шљакер-лајкер.
Пре тога, председник Владе Републике Србије отворио је Фејсбук, где је запослено такође око 3.000 шљакера-лајкера, док је отварањем Твитера “мајмун Сербиан ПМ” (@СербианПМ) почетком године упослено сво људство које се у том моменту затекло у фоајеу испред улаза у Српску напредну странку. Тако да је наш бруто друштвене мреже производ (БДМП) – у сталном порасту.
Е сад, један од шљакера–лајкера који је радио у новотвореним погонима премијеровог Инстаграма, Фејсбука и Твитера, у међувремену се увалио у графичко одељење Државне лутрије. И постао лото-бот.
Али, баш у уторак увече, професионално деформисан, дохватио је да укуцава поруку уобичајену за његова претходна радна места. Дакле: “Резулати ове Владе су фасцинантни, бројеви све говоре: за 4 квартала 6 невиђених страних инвестиција, 12 одсто смањен дефицит буџета, 13 одсто смањена незапосленост, 21 пут емитована ‘Тешка реч’, 27 пута гост био Лазански а 33 пута премијер. Свака част за импресиван резултат ове Владе: 4, 6, 12, 13, 21, 27, 33”. И кликнуо на “сенд”.
Већ код четвртог броја лотоа, гледаоци су сазнали првих пет успеха Владе, у бројкама. Иако је требало да сазнају само прва четири.
Министар за ванредне ситуације Илић Велимир одмах је приметио нешто сумњиво.
-Ало, Ацо, сад гледам нешто, је л’ знаш оно округло са оном полуосовином што се врти па избацује оне шарене кликере…
-Лото бубањ! – одмах је дешифровао премијер, који је то вече спремао лакши говор поводом годишњице тешких реформи, и таман стигао до ставке: “27 пута гостовао Лазански…”
-Е то! Бубањ подилканио начисто, мирише ми на неку буџевину! – казао је Веља.
-Пошаљи ми линк на “мајмун Сербиан ПМ”.
-Ево шаљем… Али ми враћа. Пише “мајмун нот фоунд”.
-Монкеy, Илићу, то је онај знак што само личи на мајмуна, али није мајмун! Подсећа на слово О, има велики реп и мало тело!
-Наш’о! Ево га! Шаљем! – рекао је министар Илић.
Цео живот Александра Вучића је лото. Чак је и партију мислио да назове Српска напредна седмица, али је превагнуло оно странка. Мада и даље мисли да је грађанство Србије срећније што је уболо Српску напредну странку, него што би било срећно да је уболо седмицу.
У већем периоду каријере највише је волео игре на несрећу, а временом је заволео и игре на срећу. И таман кад је помислио да му се, сем лотоа, почео дешавати и бинго, када је његова Влада за 4 квартала имала 6 невиђених страних инвестиција, 12 одсто смањен дефицит буџета, 13 одсто смањену незапосленост, 21 пут емитовану ‘Тешка реч’, 27 пута гост био Лазански а 33 пута он лично, десило се то. Онај лото-бот, навикнут да по Инстаграму, Фејсбуку и Твитеру цео дан укуцава лажне резултате, први пут је укуцао неки тачан резултат, али у погрешном моменту.
А према последњим истраживањама, знао је то премијер, од државних институција народ у Србији највише је веровао у Државну лутрију Србије, на другом месту је био одсек Државне лутрије за лото, на трећем одсек Државне лутрије за бинго и на четвртом месту одсек Државне лутрије за греб–греб срећке. Иза њих следе Туристичка организација Србије, кладионица Моззарт, новинско-издавачко предузеће Информер д.о.о., Хотел “Малдиви” и кабловски канал “24 китцхен”.
Премијер је знао да повратак поверења у државне институције иде теже него ишта. И онда му је синуло – Сузана Манчић!
Пре него што је постала једна врста “објекта под видео надзором”, Сузана је била лото девојка. Истина, Лотара Матеуса, по којем је назван лото, смувала је једна друга, али је Сузана, био је убеђен премијер, идеална особа за повратак поверење у државну институцију звану лото.
-Хало Сузана, добро вече! Извините што зовем овако касно, да ли сте можда видели овај најновији снимак? – питао је премијер.
Сузана је била шокирана, ћутала је минут.
-Јао, Александре, па ја већ имам два снимка, где сте ископали тај трећи?
-Па ево, сад сам видео преко мог Твитера “мајмун Сербиан ПМ”. За ово ће неко да иде у затвор!
-У затвор!? Па шта ту, побогу Александре, има лоше. Људи воде љубав, па то понекад сниме, откад се за то иде у затвор? – била је збуњена Сузана.
-Ма какво, Манчићева, вођење љубави! Диг’о ми се притисак…
-Па добро, ако је само притисак…
-Ево, погледајте, имате линк на @СербианПМ.
-Важи Александре. Мој Твитер је, ако ћете да ме запратите, @СербианСМ – рекла је Сузана Манчић.
-Важи, спремам неки говор, зваћу вас ујутру!
-Уморни сте, много радите. Зашто не покушате са орошавањем? – рекла је Сузана премијеру на растанку, а после јој је камен пао са срца, када је видела снимак и ону збуњену црнку крај бубња.
Исте ноћи премијер је понудио Верану Матићу да формира Комисију за истраживање самоубистава играча лотоа, а Марку Благојевићу да отвори Канцеларију за обнову поплављеног поверења у седмицу. Зорани Михајловић је наложено да изгради кратак пут до затвора, такозвани Коридор 12.
Сузана Манчић је већ ујутру пристала да она убудуће извлачи лото, а Небојша Стефановић је на полиграфу саслушао све запослене у Државној лутрији Србије. Резултати полиграфа за све испитане били су идентични: 4, 6, 12, 13, 21, 27, 33.
-Ацо, убо сам седмицу на полиграфу. Биће за пензије! – јавио је Стефановић усхићено премијеру.

(преузето са Н 1)

Са сајта Спутник Србија преносимо део интервјуа са Владимиром Милутиновићем, чији је аутор Јелена Вучићевић

Можете бити или неолиберал или комуниста. Иако су заправо и једно и друго идеолошке крајности, тај велики простор средине, у којој можете бити мало лево, мало десно, као да не постоји, оцењује у интервјуу за Спутњик аутор књиге „Неолиберална бајка — Критика неолибералне идеологије“ Владимир Милутиновић.

О неолибералној идеологији, поретку који пропагира уклањање државе из економије и препуштање економских токова слободном тржишту, Спутњик је разговарао са аутором књиге „Неолиберална бајка“, филозофом и уредником портала „Двоглед“ Владимиром Милутиновићем.

Да ли је заиста неолиберална идеологија доживела крах, односно да ли садржај Ваше књиге оправдава назив „Крај неолибералне бајке“?

— Нажалост, не би могло да се каже да је неолиберална идеологија доживела крах. Пре би могло да се каже да је она мало окрзнута. Док је у Европи то опште познат појам, код нас смо у фази да су људи тек сада почели да схватају о чему се ради, док већина оних који су присутни на јавној сцени брани ставове који су у основи неолиберални.

Због којих елемената се неолиберализам може назвати бајковитом идеологијом?

— Ево, на пример, да узмемо мере штедње, оно што је код нас актуелно у последњих годину дана. Неолиберализам се на нашим просторима своди на смањење броја запослених у јавном сектору и приватизације, с тим да се подразумева да ће после тог болног периода, болних резова и проласка кроз неку патњу, све бити добро и да стиже светла будућност. Тако се налазите у некој врсти апсурда — отпуштају вас са посла, имате све мању плату, дугови су све већи, али ви чекате да за коју годину дође до процвата и преокрета. Међутим, тај преокрет се у ствари неће десити и то је бајковито у том смислу. У ствари, у питању је лажна бајка, бајка у негативном смислу, бајка која нема срећан крај.

Занимљив је пример Грчке, у којој се десио преокрет са доласком Сиризе на власт. Та земља је пре три-четири године уводила мере штедње које су тренутно актуелне код нас, и сви су причали да најзад Грчка одустаје од комунизма и иде правим путем. И видите шта се десило — уместо да дође до обећаног бољитка, ствари су кренуле у другом смеру, на чело државе је дошла власт која заступа сасвим супротну идеологију, иако ни тим новим снагама није ни мало лако да се снађу у том поретку.

У којој мери је у Србији присутна неолиберална идеологија и колико је она одговорна за економске последице које тренутно осећамо?

— Она је присутна већ годинама. Наш премијер је рекао да је неолиберализам за њега најидеалнији систем и није спорно да власт подржава неолиберални концепт. Али занимљиво је да критичари власти такође подржавају неолибералне мере и да су критичари често и радикалнији од власти. Моје колеге филозофи који су познати као економски стручњаци заступају ставове да уместо отпуштања 25.000 запослених, без посла у Србији треба да остане 400.000 људи. И када критикују власт не критикују је зато што је неолиберална, већ зато што је мало или недовољно неолиберална. Несумњиво је да неолиберални концепт имамо и у власти и у опозицији, а веома се мало прича о нечему што би била алтернатива.

Колико су актуелни закони који се у Србији доносе у складу са неолибералним поретком?

— Већ дуго година они прате тај концепт, Закон о приватизацији, Закон о раду, а сигурно је да неки закони омогућавају да уговори које држава закључује са инвеститорима не буду јавни. Другим речима, да имамо обавезујуће законе, имали бисмо и јавне уговоре и пре потписивања и после. Случај Железаре, где послује приватни страни менаџмент, а не знамо шта је тачно држава потписала са њима. Не знамо елементе уговора са „Ер Србијом“, са „Фијатом“. Све су то послови приватног капитала са државом, односно са свима нама као грађанима, а нама није познато о каквим се уговорима ради. Најављено је објављивање уговора за „Београд на води“, али то још није учињено. Ми, у ствари, имамо законе који омогућавају нетранспарентност.

Заговорници неолиберализма неуспехе те идеологије приписују рецидивима комунистичког режима. Колико је то основано?

— То је један елемент на основу кога се јасно види да је неолиберализам идеологија. Шта је идеологија? Смислите једну причу која нема везе са реалношћу. Један затворени систем који исказује само жељене тезе. И шта може једна идеологија која перципира приватно власништво као идеално, шта би она могла да апострофира као узроке лошег? Наравно, нешто што је супротно њеним основним постулатима. И онда она у великој мери измишља комунизам. Занимљиво је да се у нашој јавности неко ко заступа левичарске ставове одмах у медијима представља као комуниста. И ту се види стварање једне лажне дилеме. Можете бити или неолиберал или комуниста, иако су заправо и једно и друго идеолошке крајности које постоје, а тај велики простор средине, у којој можете бити мало лево, мало десно, он као да не постоји. Другим речима, комунизам је омиљено страшило, човек од сламе неолиберализма, и то што још увек причамо о комунизму као алтернативи је у ствари доказ велике присутности неолиберализма на нашим просторима.

Када говоримо о свету или Европи, ко или шта има највеће заслуге за неуспех неолибералног концепта?

— Сам неолиберални концепт ствара сопствене проблеме. Он ствара неравнотежу између људи који имају крупан капитал и осталог дела друштва. А када имате велику неравнотежу, имате и велике проблеме. Срећом, барем у неким државама, у Шпанији или Грчкој противљење неолиберализму се на неки начин материјализовало. Сада имамо у тим земљама покрете који добијају све већу подршку. Алтернатива није више само прича, већ се и материјализовала. Неолиберализам заправо на неки начин урушава сам себе. Ово што се дешава на Блиском истоку такође је на неки начин последица забране левог, анатеме која је бачена на лево. И зато је алтернатива тренутном поретку десно, још десније, нешто што подразумева хаос, екстремни национализам, а заправо је све последица тога што је лево, као такво, забрањено.

Да ли је претерано рећи да је свака земља којој је наметнут неолиберални концепт запала у тешку економску кризу?

— Криза је опште место. Али различите државе су на различитом степену кризе. Тако се, рецимо, Америка и Енглеска ту кризу доста добро држе под контролом. Иако се дешавају радикалне промене, оне су још увек под контролом. С друге стране, постоје државе које да не примају стране кредите, за које се не може ни претпоставити када ће моћи да их врате, оне буквално не би могле да функционишу. Србија већ сутра не би могла да исплати пензије или плате. Ми смо пример државе на којој су се мане тог неолибералног поретка већ показале у сасвим материјалном виду. Што сте ближе центру неолибералног поретка, то се лакше борите са последицама неолиберализма и обрнуто.

Шта је алтернатива неолибералном поретку?

— Моја књига се махом тиме бави. То није књига о економији, мада има и тих елемената, колико је о идеологији. Први корак би био ослобођење од једне мантре: болни резови, мере штедње, светла будућност. Затим да видимо који су главни елементи неолибералног система који би могли да се исправе. Оно што је јако битно јесте транспарентност. Код нас, рецимо, уопште не постоји транспарентност власти. А где је нетранспарентност, ту је корупција; а где је корупција, ту је неравнотежа. И приватизације које су код нас апсолутна мантра, теза да се цео систем наводно сређује када је приватан, потискује чињеницу да се тема приватних монопола уопште не види и не схвата. Приватни монополи су проблем у систему, то није никаква тржишна привреда, то су монополи.

Дакле контрола над транспарентношћу и над монополима су први кораци за државе које не желе да буду неолибералне.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/intervju/20150614/2552415.html#ixzz3hMxLMJuT