ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: август 2015

Друштво

Водичани узвратили  посету фудбалерима Ждребана: ШЕСТИ СУСРЕТ ПРИЈАТЕЉА              

IMG_1245-На заједничкој вечери и високи представници власти и Општине Модрича

 

Фудбалери – ветерани Водица узвратили су посету својим пријатељима у Ждребану. На терен „Слоге“ истрчали су појачани фудбалерима из Крчедина. Пред публиком су се тако нашли Шумадинци, Сремци и њихови домаћини из Републике Српске. Пријатељска утакмица у којој голови и победници нису били важни одиграна је у фер атмосфери.

Госте из Србије дочекали су стари знанци. Срдачно руковање, уз уобичајено „добро IMG_1266дошли“, продужило се под шатором. Учитељ Милан Тодоровић, иницијатор овог дружења, упркос дугом путу, делује свеже. Домаћини га упознају с протоколом сусрета и подсећају да је све почело пре шест година.

После утакмице послужена је заједничка вечера за обе екипе. У Ждребан су дошли високи представници власти и локалне самоуправе из Модриче. Бираним речима, баш као и представници Ждребана, поздравили су госте из Водица. Учинили су то посланик у Скупштини Републике Српске Бојан Видић, заменик начелника Никола Савић, секретар за привреду Аленка Иловчевић и начелник за урбанизам Јован Мишић.

IMG_1248Као и у ранијим приликама размењени су поклони, а потом су на сцену ступили свирачи и певачи. Репертоар од старих песама чију вредност је потврдило време, до новокомпованих, које славе новију историју и њене јунаке.

Милан Тодоровић, популарни Уча, и овога пута је био личност око кога се вртело све. И као што је за време утакмице био пожртвовани играч на терену, тако је давао тон слављу и дружењу.

Без њега, није на одмет рећи, све би било другачије.

Д. Ј.

Друштво

Нови портал „Шумадијске вести“: „САЗНАЈТЕ ПРВИ КО, ШТА, ГДЕ, КАД И ЗАШТО У ШУМАДИЈИ!“

Glava-za-sajt_finalПре неколико дана почео је са радом нови интернет портал „Шумадијске вести“, чију редакцију чине новинари из преко 20 градова и општина ове регије.

Део те велике редакције и уређивачког тима су и новинари „Паланачких“ и портала „Паланачка хроника“ из Смедеревске Паланке.

Уколико желите да се информишете „ко, шта, где, кад и зашто у Шумадији“ потражите овај медиј на адреси www.sumadijskevesti.com

Политика

Седница Главног одбора Демократске странке одржана у Смедеревској Паланци: ПОЧЕТАК ИЗБОРНЕ КАМПАЊЕ

IMG_4362-Др Бојан Пајтић: Не кандидујем се за председника покрајинске, него за председника републичке Владе

 

– Не верујем да власт Српске напредне странке, макар на нивоу месне заједнице, може донети било шта добро, било ком грађанину Србије. Зато ћу тражити од вас да Демократска странка изађе из свих коалиција са СНС-ом – рекао је у свом извештају Главном одбору, на седници која је одржана у Смедеревској Паланци,  др Бојан Пајтић, председник Демократске странке.

IMG_4654Пајтић је нагласио да је председништво Демократске странке једногласно донело одлуку о распуштању Општинског одбора ове странке у Великој Плани, који је, правећи коалицију са Напредњацима, деловао супротно интересима ДС.

У делу седнице отвореном за јавност, Пајтић је рекао да од данас почиње изборна кампања Демократске странке.

– Поздрављам размишљање Александра Вучића да поднесе оставку и распише ванредне парламентарне изборе. Сви подаци о економској и социјалној политици говоре у IMG_4383прилог томе да је Влада Србије апсолутно неспособна да води државу, и та се неспособност обија о главу грађанима Србије – рекао је предсесдник Демократске странке, и нагласио да ДС неће правити „Франкенштајн коалиције“, са оним странкама које подржавају СНС, и чији програм није у складу са настојањем Демократске странке око успостављања пуне демократизације друштва. – Нећемо дозволити да пропадне ни један једини глас оних грађана Србије који су очајни, који су безнадни и који желе да виде леђа овом режиму. Оваква политичка пошаст одавно није виђена. Данас улазимо у кампању, због IMG_4409тога што ми немамо могућности да путем медија изнесемо своје ставове, и да грађанима Србије објаснимо шта се дешава. С обзиром на то да ћемо гледати двадесетчетворочасовни риалити-шоу Александра Вучића, када буду расписани избори,  ми морамо у непосредној комуникацији, од врата до врата, у непосредном разговору да објаснимо грађанима да Демократска странка има и потенцијала и храбрости и снаге да смени овај режим.

Председник Демократске странке подсетио је да само четвртина грађана Србије подржава Вучићеву владу, и  да три четвртине људи, међу којима је највише оних који IMG_4559не смеју да се јавно изјасне да би гласали за ДС, не подржава актуелену Владу Србије и политику Српске напредне странке.

Пајтић је нагласио да економска криза у Србији погађа сиромашне и средњи слој, који треба да плате цех неспособности Вучићеве Владе:

– Држава у којој су банкари задовољни, а средњи слој и сиротиња скичи није срећна држава и не може бити држава за коју се Демократска странка залаже. Држава за коју се ДС залаже је држава социјалне одговорности – изјавио је др Бојан Пајтић.

IMG_4597На почетку седнице Главног одбора, председник Демократске странке захвалио је Радославу Милојичићу Кени на доброј организацији и гостопримству, а домаћин се потом обратио члановима Председништва и ГО.

– Добро дошли у бастион Демократије. Очекује нас напоран рад, очекује нас формирање изборног штаба, очекује нас победа на изборима – нагласио је Милојичић.

На овој седници Главног одбора усвојени су Правилник о постпупку утврђивања листе кандидата за посланике и одборнике, извештај о раду Извршног одбора, а формиран је и Изборни штаб.

За шефа изборног штаба изабран је Радослав Милојичић Кена, док ће шеф свих кампања бити председник Демократске странке, др Бојан Пајтић.

IMG_4664 IMG_4627

Друштво

Гастарбајтерски дани Живослава Жилета Савића из Кусатка: СА ЦРВЕНИМ ПАСОШЕМ У НАТО ОБЈЕКАТ

IMG_1196Гастарбајтерски дани чине најзначајнији, могло би се чак рећи, најлепши део у животном  мозаику Живослава Жилета  Савића. Био је тек закорачио у друштвени живот родног Кусатка кад се указала прилика да крене у „бели свет“ и уновчи знање стечено у Индустријској школи „Гоша“. Тада је већ имао радно место у највећем радном колективу Смедеревске Паланке, али  га је било обузело незадовољство што поједини руководиоци форсирају кадрове са стране, а занемарују квалитет завичајних људи.

Још од „малих ногу“ истицао се у пионирској, а потом и у омладинској организацији. Са 17 година примљен је у Савез комуниста. Био је пун ентузијазма и младалачке енергије. Све то снажило је његово сељачко-радничко порекло. Упорно је тражио свој пут, а шансу је видео у одласку „преко гране“. У то да ће му у иностранству бити добро уверавало га је сазнање да су тамо успели неки његови познаници, који нису поседовали ни звање ни знање.

Да оде у Немачку помогао му је друг из детињства. Захваљујући њему стигао је у Лозбург, у Фабрику за шприцање пластике. Тамо је отишао без знања немачког језика, али са гарантним писмом у џепу и приметним страхом како ће се снаћи у туђој земљи. На пут наде кренуо је на св. Јована 1970. године.

-Путовање је било тешко и депримирајуће – сећа се Живослав Жиле Савић.- Воз је био дупке пун наших људи за које је у том моменту Немачка била обећана земља. Мене је лично све то подсећало на ратне транспорте интернираца у нацистичке и заробљеничке логоре. Композицију су кроз Аустрију вукле две локомотиве. Бојао сам се како ће ме тамо прихватити, али сам се страха ослободио чим  сам ушао у фирму. У њој је све било на свом месту, као у најбољој апотеци.

fdfУ подели посла, а тамо сам стигао с већом групом радника, мене су одабрали да радим у контроли.

Понуђени посао није са одушевљењем прихватио. Преко Немца, господина  Феста, који је у Југославију долазио да ангажује раднике, покушао је да објасни како је у Лозбург дошао да ради, а не да шефује и надгледа друге. Хтео је заправо да каже како би за машином имао већу зараду, а рационални Немац је одмахнуо руком и рекао да се не брине, јер се овде плата одређује према залагању и свеукупном доприносу јачању фирме. Био је задовољан послом и зарадом.

-После пола године рада и боравка у Немачкој добио сам позив да се јавим нашем Конзулату – прича нам наш саговорник. – Отишао сам и присуствовао састанку  активиста за координацију са југословенским радницима. Био сам најмлађи међу њима. Пажљиво сам саслушао упутства и, морам признати, да сам се изненадио кад ми је речено да се овде делује „у партизанским условима“. Касније сам тек схватио зашто је то тако. Наиме, у том делу Немачке било је пуно усташа,а ја сам себе сматрао великим Југословеном.

cccccНајпре је формиран вишенационални Фудбалски клуб „Ракета“, а потом и Културни центар СФРЈ са седиштем у Штутгарту, који је обједињавао све активности „југовића“ на подручју Беден-Винтерберга. Упоредо с тим отворена је и Допунска школа – Одељење у Фројндештату, чији су ђаци, деца наших радника, учествовали и у многим  културним дешавањима. Почела је да ради и Школа за одрасле за доквалификацију и професионално оспособљавање наших људи. Тада су се обележавали и државни празници, а Савић се сећа да су прослави 29. новембра – Дана републике, 1976. године присуствовали и високи  званичници:  председник  Савезне конференције ССРН Иван Збашник и председник синдиката Југославије Шиме Кроња.

-Учествовао сам и у  акцији уписивања зајма – износи Савић.-  То ми је, а верујем и другим активистима, био један од тежих задатака. Требало је ући у сваки стан и нашим људима објашњавати циљ да зајам успе. Слично је било и са убеђивањем наших грађана да се учлане у Титов фонд за стипендирање младих талената у домовини.

Упоредо с друштвеним активностима ангажовао се да нађе посао у некој производној  фирми, где би више зарађивао. Конкурисао је да ради као цевни бравар у фирми „Пресијаг“, којој је била поверена репарација НАТО нафтовода Кил – Тибинген. Било му је поверено да формира групу са задатком да ваљано обаве посао на терену и поврати углед фирме у Швајцарској.

– Био је то за мене велики изазов – не таји Живослав Жиле Савић.-Нашао сам се пред дилемом кога да одаберем за тај посао од радника на располагању. Већ на старту сам знао да морам оправдати указано поверење, а то је значило да се никако не смем ослонити на наше људе. Толико сам тиме био опседнут да сам чак и сањао како састављам екипу. Сан ми је, наиме, највише и помогао. Кад сам се једног јутра пробудио, био сам изузетно срећан јер ми је у сну сугерисано да за посао у Швајцарској  за завариваче одаберем једног Енглеза и једног Француза, за бравара Корејанца, а за возача Турчина. Ја сам био пети члан тима. Кад сам то саопштио свом надређеном, био је више него задовољан. Посао је завршен у року и ја сам тада „процветао“.

Савић нам са задовољством ставља на увид платну листу из његових „немачких дана“. Тако из изворног документа сазнајемо да је једног месеца имао зараду од 25.700 марака!  Изненађење, наравно пријатно,  било је кад је казао да су радници које је предводио имали плату од чак 40.000 немачких марака.

IMG_1198Из Немачке се 1983. године вратио у „Гошу“.  Запослио се у Фабрици редуктора која је тада освајала технологију немачке фирме „Ајкоф“. Њеном пословодству заправо био је потребан неко ко добро говори немачки језик. На том послу се није много задржао. Вратио се у  Немачку, али не у фабрику већ у један хотел у Штутгарту, где је прво обављао послове економа. Онда су дошле несретне деведесете године и једно јако тешко време, нарочито за Србе. Данас као пензионер живи у Кусатку. Пријатељима често прича о раду и боравку у Немачкој. Један догађај из тих дана је посебно упечатљив.

Догодило се да је требало да ради у једном НАТО објекту у Килу.

-Како да уђем тамо кад немам  дозволу? – обратио се шефу.

-Теби, Савићу, дозвола не треба! – казао је Немац.

-Како не треба?  – зачудио се Савић.

-Црвени пасош је твоја дозвола – био је директан Немац.

И заиста, било је тако како му је претпостављени казао. На улазу је показао југословенски пасош и врата НАТО објекта за њега су била отворена.

Д. Јанојлић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ДРУГИ ПИШУ

Вучићев син се бахатио у Будви на Карићевој јахти: ЧУВАЛЕ ГА „КОБРЕ“

8WAQGc5Док премијер Вучић апелује на грађане да летују у Србији, његов малолетни син Данило провео је годишњи одмор у Будви и то на Карићевој јахти!

БАХАТО ДА БАХАТИЈЕ НЕ МОЖЕ БИТИ

Како Teleprompter.rs сазнаје од извора из Владе Србије, малолетни син Александра Вучића, Данило Вучић, провео је годишњи одмор на црногорском приморју. Наш извор додаје да је веома мали број људи знао за ово путовање.

– Само неколико људи је знало да је син Александра Вучића ове године летовао у Црној Гори. Ја више нисам могла да ћутим и да гледам премијера како кињи грађане који нису летовали у Србији, док се његов син бахати у Црној Гори о трошку тих истих грађана. Иначе, сви ми знамо да он сваке године летује у Црној Гори, али нико не сме ништа да каже – наводи наш извор из Владе Србије.

Она додаје да је генерални секретар Владе Србије, Новак Недић, отпутовао у Црну Гору са малолетним Данилом.

– Ово све вам говори јер знам да је Новак Недић отишао на летовање са Данилом. Недић је на неки начин ментор малолетном Данилу. Мора да UGEgJncга прати у стопу, додаје она.

IbCPjv8Иначе, Недићев отац, Војислав Недић, адвокат и близак сарадник Александра Вучића, недавно је саградио луксузну вилу вредну милион евра у Ријеци Режевића.

Према ранијем писању црногорских „Вијести”, вила се налази у месту познатом по „најскупљем квадрату на будванској обали”.

Како Teleprompter.rs сазнаје од другог извора, Недић је преко извесног Небојше Јанићијевића „Блеска” средио Вучићевом сину провод на јахти која припада Карићима. Млађани Вучић виђен је на Карићевој јахти између 20. и 23. јула.

G1soKkD– Малолетни Данило се уз алкохол и девојке проводио на јахти која припада Карићима. Зна се тачно која је чија јахта. Стварно је интересантно да се у том тренутку одмах поред Карићеве јахте, где је био Вучићев син, налазила и јахта Дарка Шарића – прича један очевидац за Teleprompter.rs.

Небојша Јанићијевић, веза преко које је Новак Недић средио малолетном Данилу провод на Карићевој јахти, у медијима је раније представљен као „човек од поверења Томислава Николића”.

8HyTLtJРежимски таблоид „Информер” раније је објавио фотографију на којој се види Јанићијевић у друштву уредника „Информера” Драгана Вучићевића и Богољуба и Драгомира Карића. Фотографија је настала када је Вучићевић отпутовао у Москву како би за ТВ „Пинк” одрадио „ексклузивни” интервју са Карићима.

Према писању појединих медија, Јанићијевић се представља као незванични саветник uAhi8qCза економију Томислава Николића. Спекулише се да је управо он главна веза за повратак Карића у Србију.

ДАНИЛА ЧУВАЛЕ „КОБРЕ”

Према сазнањима портала Teleprompter.rs, малолетни Данило Вучић бахатио се по црногорском приморју у пратњу војног обезбеђења „Кобре”.

– Ма наравно да су биле „Кобре” са малолетним Данилом. Вучићев син већ дуже време има војно обезбеђење – додаје наш извор који је лично видео Данила Вучића у Будви.

Nmw8akmДодаје да је Вучићев син током свог боравка у Будви одсео у хотелу „Сплендид” – најлуксузнијем и најскупљем хотелу на црногорском приморју.

ВУЧИЋ ЛИЦЕМЕР

Подсетимо да је Александар Вучић овог лета покренуо кампању „Моја Србија”. Премијер већ неколико месеци позива грађане да летују у Србији како бисмо „показали да наша земља има туристичке капацитете и садржаје који могу да буду далеко боље искоришћени, а да уједно новац грађана остане код нас”.

Влада Србије делила је ваучере од 5.000 динара грађанима који су ове године летовали у домовини.

Врхунац лицемерја забележен је када је Вучић пре неколико дана на конференцији за штампу у Влади Србије изјавио да грађани ове године неће добити бесплатне уџбенике јер су новац потрошили на море, уместо на књиге!

 

(преузето: телепромптер.рс)

ДРУГИ ПИШУ

Како смо изгубили Косово са 5:0 за нас

draza-petrovic-kolumna-poster-brisel-vucic-50Када је новинар Јутела на борбеном положају у словеначкој недођији пре 25 година питао једног војника ЈНА: „Знате ли због чега се води овај рат?, он је, у лежећем положају, са камуфлажним шлемом на глави, без претходно написаног сценарија, одговорио: „Кол’ко ја кужим то, они као хоће да се отцјепљују, а ми им као не дамо“.

Када би ових дана просечно обавештеног Србина неко питао: “Знате ли око чега се воде ови преговори у Бриселу”, сигурно би се нашао бар један који би тачно описао стање ствари: „Кол’ко ја кужим то, они се отцепили, а Вучић им као не да“.

С тим што Марко Ђурић, шеф некакве Канцеларије за Косово и Метохију, кужи сасвим супротно: он мисли да смо се ми отцепили, а они нам као не дају.

Ђурић Марко је иначе особа талентована да све ствари исприча једноличним тоном спикера који чита извештај о водостају на Првом програму Радио Београда, па већ после 30 секунди његовог обраћања Срби мењају канал, што не значи да Србе боли уво за Косово и Метохију, већ их више боли уво за извештај о водостају у Бриселу.

Тако да су сви били изненађени када је ових дана Ђурић Марко улетео у наше телевизоре, усхићен:

-Људи, победили смо Косово 5:0! – био је одушевљен ко онај кафеџија са Чубуре који је пре 85 година, у недостатку телевизора, ексклузивно дознао да смо у Монтевидеу победили Бразил 2:1.

-Ко је дао голове?

-Премијер Вучић главом у 13. минуту, потом премијер Вучић левом ногом у 27. минуту, онда премијер Вучић десном руком под пречку из волеја… – викао је Марко.

-Ко је дао четврти?

-Премијер Вучић из корнера!

-А пети?

-Премијер Вучић са пола терена!

-Дај да га продамо Манчестер јунајтеду!

-Косово није на продају!

-Ма добро, знам то! Мислио сам, премијера Вучића да продамо Манчестеру!?

-Ни премијер Вучић није на продају! – био је одлучан Марко Ђ.

Резултат преговора у Бриселу, дакле, показао је једну ствар: Косово је, изгледа, примљено у ФИФА, што је лоша вест, док је добра вест да имају такве кршине од фудбалера да и премијер Вучић може да им забије пет комада.

И као што је Гари Линекер после пораза од Немаца 1990. изјавио : „Фудбал је веома једноставна игра у којој 22 играча трче за лоптом 90 минута, а на крају увек побеђују Немци”, тако је и Марко Ђурић потврдио да су бриселски преговори једноставна игра у којој 22 преговарача трче за Федериком Могерини, а на крају увек победи премијер Вучић.

Само је Иса Мустафа, у очају због катастрофалног пораза, цитирао Фадиља Вокрија из времена када је овај још играо фудбал: “Ова ноћ није била мој дан”.

Као специјалног извештача са преговора у Бриселу требало би убудуће слати Милојка Пантића. Па да сваки Дневник 2 РТС почне извештајем из Брисела чувеном Милојковом кованицом: “Пријатељи фудбала, добро вече”.

-Поред мене је господин Педересен… – рекао би Милојко, а онда би камерман проширио кадар, па бисмо десно од Милојка угледали мрку фацу премијера Вучића.

-Премијер Вучић! – исправио би намрчени премијер Вучић насмејаног Милојка.

-Извините господине Педерсен, поред мене је премијер Вучић – исправио би се и Милојко, нашироко славан због сличних лапуса & бисера, попут оног на утакмици Југославија – Иран: “На терен управо истрчавају Перуанци”, или оног када га је изнервирао норвешки судија Руне Педерсен, па је рекао: “Господине Педерсен, заиста заслужујете такво презиме”.

Заправо, ако би Милојко Пантић преносио бриселске преговоре, нико не би морао да насилно упада испред камере и виче “Вучићу, Педерсену”. Пошто би то гарантовано уживо у програму рекао Милојко, наш познати лапсусар.

Када је потписан “Брисел 1”, премијер Вучић је био у животној фази “Рамбо 2”. Сада, када је потписан “Брисел 2”, премијер Вучић је у животној фази “Рамбо 3”. Тако да је с правом стечен утисак да је “Брисел 2” потписао наш премијер “Рамбо 3”.

Већ три године, наиме, сваки повратак из Брисела личи на кафанску исповест Џона Рамба после малтретирања слабијих од себе.

– Уђе Тачи, ја га пљунем преко стола, проспем му киселу воду у крило, узмем његову кафу, кажем му: „Ова кафа је исто моја колко је и твоја“, онда он оде у клозет, ја га закључам у клозет, после је Могеринијева звала домара да разваљује врата, ја му за то време избушим гуме на колима, ишчупам ретровизор, поломим брисаче, па натерам једног голуба да му се покења на кров службеног возила Владе Косова… – описује, отприлике, те хисторијске сусрете премијер Вучић, Рамбо 3.

– Браво, мајсторе. А јесте се руковали ви и Тачи и ви и Мусатафа? – питају га знатижељни новинари.

– Ма који руковали, кад сам их видео, одма’ сам им звизнуо шљагу, џукеле, бре, дошле у Брисел да ми се курче…

– Значи, нисте се руковали?

-Ма где руковали, бре, држо сам руке у џеповима, у инат, туко сам их само ногама. Да не прљам руке…

Откад је Вучић почео да брани Косово из петних жила на првим борбеним линијама ЕУ институција, напредњаци, еx радикали, више се не поздрављају традиционалним ускликом “Догодине у Призрену”, већ “Догодине у Бриселу”. Напредњаци су на први поглед малко тупава групација људи. Залажу се за све против чега су се борили. Једини Албанац кога су редовно виђали док су били опозиција, био је онај Ајдеми Попуши из “Курсаџија”, шаљивџија са напредњачких предизборних митинга, па није ни чудо што мисле да су преговори из Брисела онај виц: седе Србин и Албанац у Бриселу, не знам тачно шта је у међувремену било, али је на крају победио Србин. Ха, ха, ха, је л’ овај добар?

Па је од напредњачке тактике: “Никада нећемо признати Косово”, настала нова, веома оригинална тактика: “Никада нећемо признати да смо признали Косово”.

Са друге стране, Борко Стефановић, лидер опозиције у Демократској странци, пожалио се ових дана да би њега и председника Тадића напредњаци својевремено обесили на Теразијама да су потписали у Бриселу оно што је Вучић потписао. Али, додао је, они немају намеру да обесе Вучића, ваљда јер је тактика српске опозиције стрпљиво ишчекивање да се Вучић обеси сам.

Вучић од пре пет година, истина, обесио би актуелног Вучића на сред Теразија, али Вучићева тактика личи на ону: “Идем да се обесим, одмах се враћам”.

Тако да није искључено да ће се сви из опозиције ускоро колективно обесити. Вучићу око врата.

 

(преузето: N1)

Друштво

У Тополи асфалтирано још пет километара путева

valjak2Настављају се радови на локалним путевима у Општини Топола, па је у другој фази асфалтном траком прекривено око пет километра сеоских саобраћајница у Клоки, Маскару, Војковцима, Јарменовцима, Светлићу, Доњој и Горњој Трнави.

Пре тога асфалтирана су три километра, а за ову годину предвиђено је асфалтирање 11 километара путева, чија укупна вредност радова износи око 11 милиона динара.

Друштво

Програм ТВ „Јасеница“ и на IP TV – 265. канал

iptv_150827_193121Програм ТВ „Јасеница“ из Смедеревске Паланке почео је да се емитује и преко IP TV услуге компаније Телеком Србија, за кориснике са подручја паланачке општине.

Гледаоци програм ове угледне медијске куће, са дугом и успешном традицијом, могу пронаћи на 265. каналу, који се налази у склопу основног пакета МТС ТВ-а.

На овај начин ТВ „Јасеница“ је постала доступнија већем броју потенцијалних гледалаца.

Политика

37. седница Скупштине општине Смедеревска Паланка: УСВОЈЕН ПРОГРАМ ОБНОВЕ ОБЈЕКАТА ЈАВНЕ НАМЕНЕ У НАДЛЕЖНОСТИ ОПШТИНЕ КОЈИ СУ ПРЕТРПЕЛИ ШТЕТУ У ПРОШЛОГОДИШЊОЈ ПОПЛАВИ

SEDNICA_SO_27_8_150827_154711На 37. седници Скупштине општине Смедеревска Паланка, која је заказана по хитном поступку, усвојен је програм обнове објеката јавне намене у надлежности локалне самоуправе, који су претрпели штете у прошлогодишњим поплавама.

На овај начин испоштован је рок који је дала Канцеларија за обнову и развој поплављених подручја Републике Србије и стекли су се услови за одобравање средстава у износу од око 140 милИона динара за санацију штете.

Приротети за санацију су водотокови Ивачког потока и Медведњака, локални путеви и постројења „Водовода“.

На овој седници усвојена је и одлука о дугорочном задуживању општине кредитима код пословних банака, као алтернативна могућност, уколико се не реализује пројекат кредитирања путем муниципалних обвезница, у износу од 150 милиона динара. Средства су намењена за капиталне инвестиције у комуналној инфраструктури.

На захтев Општинске организације Пензионера и ПУПС-а формирана је Комисија, која треба да утврди исправност термалне и термоминералне воде на Паланачком кисељаку која се користи за физикалну терапију.

Скупштина општине ће учествовати и у пројекту изградње спомен обележја ескадрили из Првог светског рата које ће бити постављено 12. септембра у парку код ОШ „Херој Иван Мукер“.

 

ДРУГИ ПИШУ

Пајтић повукао потез какав после 5. октобра нико у Србији није повукао

94815Председништво Демократске странке једногласно је одлучило о обавези одборника Демократске странке да промене одлуку о смени председника Општине Велика Плана Дејана Шулкића из Демократске странке Србије, поново га изаберу на то место и да упуте извињење грађанима Велике Плане.

***

Свашта се последњих дана говорка у београдском „кругу двојке“ о новим тумбањима у српској политици и судбини Демократске странке.

Упркос свему, Пајтић има нешто што нико после 5. октобра – чак и ако има – није показао.

Показао је да има личне политичке храбрости и поштења и да је у стању да призна макар неке грешке.

Ево доказа.

Вучићеви напредњаци су ових дана уз помоћ одборника ДС-а сменили председника Општине Велика Плана Дејана Шулкића. Пајтић је на то одреаговао сазивањем страначког руководства, о чијој одлуци се појавила једна једина, али за прилике у Србији индикативна реченица:

„Председништво Демократске странке једногласно је одлучило о обавези одборника Демократске странке да промене одлуку о смени председника општине Велика Плана Дејана Шулкића из Демократске странке Србије, поново га изаберу на то место и упуте извињење грађанима Велике Плане“.

***

У закључку ове информације треба додати да је дан касније и распуштен Општински одбор Демократске странке у Великој Плани.

(преузето: Serbian point)

 

ДруштвоКултура

Четрдесет година научног, просветитељског и уметничког рада др Малише Станојевића: ЧОВЕК ВЕЛИКИХ ТЕМА И МАЛИХ СТВАРИ

Sa prof. dr Draganom Boskovicem na promociji Ybornika  MALISA 2015-Песник у души, сликар у оку, књижевник  по вокацији, био је и остао појам лојалности кући у којој је радио и оличење професионалне врлине, поседовао је високе организаторске способности, ретку марљивост и благу шумадијску упорност

 

На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу одржан је округли сто поводом четири деценије просветитељског, научног и уметничког рада др Малише Станојевића и његовог одласка у заслужену пензију. Био је један од првих наставника поменуте високошколске установе и шеф Одсека за филологију којег је, како је оценио проф. др Иван Коларић, умногоме обликовао у препознатљивом формату – као заједницу марљивих и одговорних људи, као заједницу добрих пријатеља.

-На такав факултет је жеља и привилегија доћи, као и руководити њиме – нагласио је декан др Коларић. – Онај ко је Факултет таквим учинио, добро и лепо је учинио – чиме је колективни живопис, који је испунио странице обимног зборника, заиста и заслужио.

Марија Лојаница је, пре свега, изразила велико лично поштовање према, како се изразила, „Нашем Великом Шефу, Малиши Станојевићу“.

-Кад сам сазнала да на располагању имам само две шлајфне да у њих преточим оно што Малиша Станојевић мени значи, моја импулсивна и инстиктивна реакција била је: „То је немогуће!“ Како Вама, Малиша, речима захвалити? И: постоји ли довољно велика и јака реч? Како захвалити за лекције из предмета којих у школама нема? За лекцију из предмета Визија, Мисија, Вера, Снага, Оптимизам?   Како захвалити за лекцију из људскости? Како захвалити за лекцију из опроста? Ја то не умем… Не на две, не умем ни на двеста две стране – речи су Марије Лојанице.

Autosave-File vom d-lab2/3 der AgfaPhoto GmbH
Autosave-File vom d-lab2/3 der AgfaPhoto GmbH

И Томислав Павловић не таји како је тежак задатак достојно се захвалити људима који полажу темеље, наводећи како је заиста  тешко наћи речи које  су сразмерне оном што је у радном веку др Станојевић учинио, и најпосле оном што човек осећа.

-Не претерујем, надам се, ако кажем да се у свему што је Филолошко-уметнички факултет, са нама у свом окриљу, постигао, види Малишин печат – искрен је Павловић.- Све нас је надахнуо својим оптимизмом, истрајношћу и смелошћу да се ухвати у коштац са сталним тешкоћама, храбрио нас у свим нашим недоумицама и колебањима, увек је једноставно био ту када нам је требало. Као млад асистент, тада нисам ни схватао које је административне и остале проблеме требало решавати када је ФИЛУМ требало подићи и тек током  времена, кад се гомилају искуства, многа и не баш пријатна, схватам величину његовог прегнућа. И шта онда може значити мировина? Не знам ни једне речи која би била у већем нескладу са Малишиним карактером.

Душан Живковић, осврћући се на  мисију Др Малише Станојевића у институционалном креирању Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и његову комплементарну функцију шефа студентске службе Филолошког факултета у Београду, наглашавајући његов уметнички и научни рад, изрећи ће, како и сам каже, само мали знак захвалности Малиши у једном специфичном сегменту – стварању услова за развој младих научних кадрова. У том смислу, значај др Малише Станојевића у академској сарадњи између Филолошког факултета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, има своје директне и индиректне исходе:  у директном смислу – у стварању услова за развој науке и образовања у афирмацији много генерација младих људи, као  и индиректно – у упорном генерисању креативних академских појединаца и академске мреже коју чине образовани млади професори.

-Пре дванаест година, ушавши у простор кога нема, у факултет који је био у повоју, међу много забринутих и намрштених лица,  само једно лице је одједном изронило из сећања – речи су Бранке Радовић.- Питала сам се ко је то био, чији сам лик препознала. Осмех дечака са зеленим очима вратио ме је у  студентске дане и у студентске клупе, сетио и на дружење после часова у Коларцу, тада култном месту свих студената са наше групе… Кад је Малиша написао своју  књигу о краљу Петру, и када сам прочитала већ у првим реченицама „Предговора“ да је настала као плод „дугогодишњег истраживања“, схватила сам да онај мој друг из класе,  ђаволски дечак зелених очију,  крије неку много дубљу тајну. Читајући књигу, сазнала сам за наше додатне везе које се такође нису у првом моменту уочавале. Ширина духа и захвата  довела је Малишу писца и истраживача у интердисциплинарне воде и методе које су и мени биле веома блиске.

Лела  Вујошевић ће га овако „насликати“:

-Кључни појам којим бих описивала Малишину личност је – пристојност, а његов живот и рад би обележило настојање да постигне  конзистентност у пристојности. Малиша нема такмичарски порив, већ његове активности прожимају пријатељске везе, а етику интереса  замењује етика страсти. Он је показао да позив универзитетског наставника изискује посвећеност и страст у обављању разних организационих активности у које треба несебично улагати време и енергију, као и одговарајући степен жртвовања. У тој мисији није разликовао струку од хобија, марљивост и амбициозност од честитости, научни рад од есејистике, професорски ауторитет од педагошке саосећајности… И после две деценије познанства и сарадње са Малишом, остајем при тврдњи да је он био и остао – човек без скандала и порока.

Миодраг Стојиловић, сећајући се почетака сарадње са Малишом Станојевићем, предочава да је она кроз бројне године решавања практичних питања у утемељењу студија филологије и будућег ФИЛУМ-а, прерасла у пријатељство.

-С  јесени 1996., крајем септембра, позове ме у канцеларију тадашњи градоначелник, тачније председник Скупштине Крагујевца, Живорад Нешић – сећа се Стојиловић. – Код њега затичем двојицу људи: први, високи, елегантни, смирени и господствени професор др Слободан Грубачић, декан Филолошког факултета у Београду;  други, ситније грађе, исто тако елегантан, али слутим нешто жустрији, мр Малиша Станојевић, координатор  наставе на тек основаним студијама филологије – српског језика и књижевности и енглеског језика и књижевности у Крагујевцу… Понајвише захваљујући Малиши Станојевићу, посвећеном, амбициозном, преданом и истрајном мисионару, један ангажман на успостављању и унапређењу наставе филологије у Крагујевцу, као претече данашњег ФИЛУМ-а, израстао је у културну мисију, која је оставила трајан траг. Успостављен је историјски лук: Крагујевац је Београду даривао Лицеј, а из њега настали Београдски универзитет враћа део свог дуга обновом хуманистичких студија. Лицеј се вратио у Крагујевац.

Бошко Сувајџић ће рећи да је Малиша Станојевић, несумњиво, стваралац несвакидашњег нерва и истанчаног рафинмана. Човек који је утемељио  Катедру за српски језик у Крагујевцу, стуб Филолошког факултета Универзитета у Београду преко 40 година.  Уређивао је и водио студентску службу строгом педантношћу, сигурном  руком и црним налив-пером. Песник у души, сликар у оку, књижевник по вокацији, Малиша је био и остао појам лојалности кући у којој је радио, оличење професионалне врлине. И они који су га волели, и они други, Малиши Станојевићу су признавали високе организаторске способности, ретку марљивост и благу шумадијску упорност.

-Професор Малиша Станојевић, управник Наставног одељења у Крагујевцу Филолошког факултета у Београду представља човека који је унапредио наставу филологије и оформио институционални рад факултета – оцена је Бранке Миленковић.- Међутим, наш Управник, Шеф, свима нама симболизује светионик, извор енергије око које смо се окупили, попут овчица око свог Пастира. Он нам поклања најдрагоценији дар – идентитет, припадање периоду који с поносом носимо – припадање „Малишином добу“… Малишин аутобиографски идентитет темељи се на његовом културно-историјском схватању времена кроз писану и усмену традицију српске књижевности, истражујући домете народне културе у савременим условима.

Маја Анђелковић запажа  да се у Малишином случају, све некако чудесно сустекло у имену, а он, онако мали растом, стао у име Малиша.

-Приликом уписивања на Филолошки факултет први пут сам чула за извесног Малишу, дакле – не Малишу Станојевића, него једном речју – Малишу  – искрена је Маја Анђелковић.-Није уопште било битно ни ко је декан ни ко је продекан, ни који су ти професори – једино је био битан Малиша, као, опет чудесан, сустицај алфе и омеге Филолошког факултета. Таман што сам уписала Филолошки у Београду, кад отвори се одељење у Крагујевцу, и ја се лепо, као човек и локалпатриота натоварен финансијском кризом, пребацим у Крагујевац. Кад тамо – опет Малиша. Дуго је мени Малиша био као митско биће – знала сам да постоји, али га никад нисам видела. А кад сам га видела, мислила сам да му људи тепају па га зову Малиша.

Odbrana doktorske disertacije 2001.Један од Малишиних студената, Часлав Николић,  написаће о њему, поред  осталог, и ово:

-Можда је он ту мисао чуо од другог, а други засигурно од других, али је памтим као мисао професора Малише Станојевића, изречену нама, студентима, о томе шта је култура: „Када од свега оног што си икада научио одузмеш све што си заборавио, оно што остане јесте култура“. Пошто је знао да се исходишни формат наших скромних, индивидуалних бића културе, као и за формат културе у целини, од првог сусрета мора делати, наш професор је, почетком октобра 2002. године, на пријему нове генерације студената – прве генерације студената новооснованог Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу – сугерисао како је  неопходно да од ступања на Факултет, и пре него што ће нам према програмима својих предмета академски регистар обликовати други наставници, свакодневно читамо, све да читамо, и увек  више да читамо.

И тако читав рој казивања о Малиши Станојевићу, књижевнику и књижевном историчару, рођеном у Рачи Крагујевачкој, у Шумадији, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1974. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, 1980. магистрирао, а потом и докторирао. Учествовао је у оснивању књижевног часописа Филолошког факултета „Знак“. Почетак његовог књижевног и уметничког рада везује са за 1974. годину када је објавио циклус песама под називом  „Игра“.  Као новинар радио је у Студентском граду и у редакцијама Радио Београда. На  Филолошком факултету у Београду дуго година, био је управник Одсека за студентска питања. Од 2002. до 2005. године налазио се на месту управника Одсека за филологију Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Оснивач је и уредник Библиотеке Лицеј. Приредио је и уредио Зборник радова у спомен Радоју Домановићу, а са Видосавом Стевановићем и Татјаном Јовићевић и сабрана дела овог сатиричара. Оснивач је и идејни творац манифестације „Под орахом“ у Вучићу. Један је од оснивача фонда „Вожд Карађорђе“ и члан  Одбора за подизање споменика вођи прве револуције на Балкану. Заступљен је у Библиографском речнику Међународног славистичког центра и Библиографском речнику Центра за митолошке студије Србије. Сада као пензионер живи на релацији Београд – село Вучић.

 

Драгољуб Јанојлић

 

ПРВИ СУСРЕТ С МАЛИШОМ

 

????????????????????????????????????
????????????????????????????????????

Прво сам се срео с његовим књигама, а потом и с њим, др Малишом Станојевићем. Било је то на Преображење, сад се више и не сећам које године. Пријатељ из Раче ми јавио да се на тај дан у Вучићу одржава манифестација „Под орахом“. Знао је да је то „моја тема“ и да ћу сигурно доћи. Тада сам био новинар „Експреса“ и сарадник „Франкфуртских вести“. Ни за живу главу тај догађај не бих пропустио.

Стигао сам „на лице места“ нешто раније. Руковао се са пријатељем, мојим  сталним информатором о „догађајима за новине“ с подручја рачанске општине. Ко је овде главни? – упитао сам.

„Ено, онај што окачиње рефлекторе“ – показао ми га.

Пожурио сам да му се јавим. Ја сам…- представио сам се др Станојевићу.

„А  ја очекујем госпођу Зорицу“ – казао ми и наставио да расплиће електричне каблове.

Догађај сам пратио професионално, од почетка до краја. Написао сам текст, приложио фотографије и  све то послао својој Редакцији.

Не знам како је сутрадан, кад је у „Експресу“ угледао текст с мојим потписом, реаговао Главни, тек сигуран сам да је био задовољан како сам читаоцима пренео слику о манифестацији „Под орахом“, темељећи је на осећају доживљеног.

Тада ни слутио нисам да ћу с Малишом годинама сарађивати и да ће ми постати пријатељ „за сва времена“. Нас је, ако тако могу рећи, зближио и наш завичајни писац Радоје Домановић о коме сам чак објавио и фељтон, користећи сећање његовог синовца, учитеља Александра Домановића. Малиша ће ме, о стогодишњици смрти великог сатиричара, ангажовати да напишем и текст за зборник „Лако перо Радоја Домановића“. Касније  ћу се придружити и групи аутора која је радила на књизи „Село Вучић у Шумадији“. Мени је запала тема: Културни живот у Вучићу.

У др Малиши Станојевићу сам нашао правог сабеседника за оно што радим. Тако је радо пристао да ми за зборник песама о нашим краљевима напише рецензију. Позванијег за то од њега и нисам могао да нађем.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Друштво

Округли сто у Центру за социјални рад у Смедеревској Паланци: РОДНИ АСПЕКТ ВАНРЕДНИХ СИТУАЦИЈА

IMG_1190-Организатори Удружење жена „Фемина“ и Центар за социјални рад

 

У Смедеревској Паланци, у организацији Удружења жена „Фемина“ и Центра за социјални рад, одржан је округли сто на тему: „Родни аспект ванредних ситуација“. Циљ овог скупа  био је да се релевантни фактори у локалној заједници упознају са  родним аспектом ванредних ситуација са акцентом на укључивање родне димензије у управљању ванредним ситуацијама.

IMG_1187Округли сто одржан је у склопу пројекта „Јачање локалних капацитета да одговоре на потребе жена у ванредним ситуацијама“, који заједно реализују Удружење жена „Фемина“ и Центар за социјални рад на челу са Добрилом Катић и Слађаном Црномарковић.

Пројекат је подржан у склопу пројекта „Унапређена виталност за одговор на ванредне ситуације“ који, средствима Владе Јапана, а у сарадњи са Канцеларијом за обнову и помоћ  поплављеним подручјима Владе Србије, подржава и спроводи Програм Уједињених нација за развој (УНДП).