Фото вест: РАДНА АКЦИЈА НА ПАЛАНАЧКОМ КИСЕЉАКУ
Запослени у Општинској туристичкој организацији уприличили су радну акцију уређења парка на Паланачком кисељаку, уочи традиционалног Првомајског уранка.
ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине
Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић
Month: април 2015
Радно време током празника
Међународни празник рада, 1. мај биће нерадан дан за државне институције и јавна предузећа. Важне установе у Смедеревској Паланци радиће скраћено или неће радити.
Дом здравља ће у петак радити до 12 часова, а служба Хитне помоћи, као и обично, 24 сата. Градска апотека радиће у празничном режиму, од 8 до 15 часова.
Пошта у Смедеревској Паланци неће радити 1. и 2. маја, осим Поште у Смедереву која ће 2. маја бити дежурна од 8 до 15.
Нерадни дан за ученике основних и средњих школа је петак, што важи и за вртиће ПУ „Чика Јова Змај“.
„Ласта“ ће 1. маја радити по недељном реду вожње, а у наредним данима уобичајно.
Изношење смећа из домаћинстава и са јавних површина у граду и селима обављаће се по редовном распореду током празника.
Хит слово
Свакога дана, на порталу „Паланачких“, разни чланови и ботови нас оптужују за пристрасност.
Биће да имамо право само на њихово мишљење.
Twitter (@DejanCrn61)
Политички „земљотрес“ у Смедеревској Паланци: ЛОКАЛНИ ФУНКЦИОНЕРИ СНС ПРЕЛАЗЕ У ДС
У просторијама Општинског одбора Демократске странке данас је одржана конференција за медије. Повод је био учлањење у Демократску странку сада већ бившег председника Месног одбора Српске напредне странке у Церовцу, Бојана Маринковића.
Новинарима се најпре, у име Демократа, обратила Јована Радовановић:
– Ово је још један од показатеља да Српској напредној странци нису важни одговорни и вредни људи, који имају сопствени став и мишљење, него само они који слепо слушају наредбе вође. Колико сам ја упућена, Бојан и његови сарадници били су међу најактивнијим члановима, који су искрено веровали у добре намере људи са којима су радили, или за које су радили. Ипак, за њих никада није било довољно поштовања и простора у напредњачким редовима, тако да је неминовно дошло до тренутка када су откривена права, лицемерна лица и лоше, интересне намере. Нема сумње да свако ко има другачије виђење, ко мисли о добробити народа, супротно интересима надређених – аутоматски није подобан члан СНС-а. Насупрот томе, Демократска странка итекако поштује различитост мишљења, јер се једино тако долази до правих решења и неких нових идеја, – изјавила је Јована Радовановић, функционер Општинског одбора ДС у Смедеревској Паланци.
Након потписивања приступнице, новинарима се обратио Бојан Маринковић, који је најпре обзнанио разочарење бившим партијским колегама, и потом указао на разлоге због којих је прешао у Демократску странку.
– После моје одлуке да пређем у ДС, вероватно ће много њих прећи. Ја сам, још од оснивања СНС-а, много дао за ту странку. Онда су се појавили неки људи којима смо ми, оснивачи, сметали, који су ту само из користи. Мислим да сам много радио у СНС-у и да су многи људи гласали због мене. Прешао сам у ДС из разлога да се борим против руководства СНС-а, јер би највеће зло задесило нашу општину, када би на чело Смедеревске Паланке дошло садашње руководство СНС-а – изјавио је између осталог Бојан Маринковић, а на питање новинара због чега је одлучио да се учлани у Демократску странку одговорио je:
– Зато што је то организована странка. Желим да пружим подршку, како на власт у Паланци не би дошли ови који сада воде СНС у нашем граду. Они би уништили Паланку. Јуче сам се ишчланио из Српске напредне странке, зато што у тој странци више нема вредновања рада, него се сада вреднује ко је добар са Нектаријевићем, који је постао председник Oпштинског одбора.
Бојан Маринковић је надаље говорио о стању у паланачком СНС, истакавши да је Дејан Нектаријевић на превару дошао до челне позиције у Oпштинском одбору Напредњака.
Маринковић је такође констатовао да је Нектаријевић постао посланик захваљујући превари СНС-а, због које су бирачи масовоно гласали за ову партију на парламентарним изборима.
Успех ученика графичке струке Средње школе „Жикица Дамњановић“
Ученици графичке струке Средње школе „Жикица Дамњановић“ у Смедеревској Паланци остварили су велики успех на Фестивалу графичких школа, који је одржан у Лесковцу, освојивши друго место.
Уз признање ученицима, велика заслуга за овај одличан резултат припада и њиховој професорки Слађани Илић.
Људи и догађаји: КОНЦЕРТ ЗА КОРЕОГРАФА
-Миле Барјактаревић обележава два јубилеја: 35 година рада у паланачком „Абрашевићу“ и пола века бављења фолклором
Културно-уметничко друштво „Абрашевић“ није могло на лепши начин да захвали кореографу Милету Барјактаревићу на свему ономе што је учинио и постигао у раду са фолклорном дружином. Њему у част приредило је концерт којим су истовремено обележена и два његова јубилеја: 35 година рада у најстаријем културно-уметничком друштву Смедеревске Паланке и пола века бављења фолклором.
Барјактаревић је у „град вагона и киселе воде“ дошао 1964. године. У брзо се учланио у Одред извиђача „Гоша“ при коме је тада деловала и културно-уметничка група у којој су слободно време трошили Љубивоје Миљковић, Слободан Тодоровић, Милоје Милекић и др. Спремали су приредбе и гостовали по околним селима.
-Ја сам тада по мало певушио, најпре у Водицама, родном месту моје мајке Лепосаве – износи Барјактаревић. – Чак сам и глумио, али сам мање играо. У Великој Плани у којој и данас живим, у време када сам био основац, као да је било забрањено облачити народну ношњу, што су изгледа неки моћни људи тог времена сматрали националистичким чином! Срећом, 1970. године, када сам се вратио из војске, у извиђачкој организацији још је радила група која је неговала културни аматеризам. Пробе је редовно одржавао Славко Митровић и тада је некако почело обнављање Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ уз свесрдну помоћ Завичајног клуба студената.
Барјактаревић се присећа да је тада са школским другом Живомиром Митровићем почео да води фолклорну секцију. Она је радила при Савезу извиђача и звала се „Момир Гајић“, а учествовала је на Шестим сусретима Савеза извиђача Југославије на Петровој Гори и Сусретима извиђача у Дечанима 1977. године. Све се то дешавало у време кад је покренута иницијатива за обнову „Абрашевића“ и формирање Дома омладине у Великој Плани. Али како је тешко бити поп у свом селу, неколико играча и играчица је прешло у Културно – уметничко друштво „Гоша“ које је било у фази реоснивања.
Наш саговорник се са задовољством присећа „златног времена“ аматеризма и гостовања у иностранству. Године 1979. била је веома успела турнеја у Немачкој. За наше раднике изведен је допадљив програм у Дрездену, Лајпцигу и Браденбургу. На програму је била и позоришна представа „Шамар“ у режији Бранка Плеше у којој је главну улогу имао његов син Горан. Свирало се и певало, а за Дан младости у Источном Берлину КУД „Гоша“ је извео програм који је одушевио тамошњу публику.
Барјактаревић прича и о томе како је упловио у „фоклорне воде“. На једном семинару за руководиоце фолклора, који се одржавао у Културно-уметничком друштву „Бранко Цветковић“ у Београду, где су предавачи били Драгомир Вуковић Кљаца, Вера Ристић и Деса Ђорђевић, упознао је једну старију госпођу, која је уочила колико се он интересује за фолклор и да стално нешто записује. Он је тада помагао, односно показивао како се игра једна од тежих игара која се зове „Косо моја“. Како га је запазила као доброг играча, упитала га да ли би био вољан да похађа Југословенску школу фолклора у Загребу. Позив је прихватио и касније сазнао да је то била професорка Бранка Котуровић, шеф Катедре за игре на београдском Факултету физичке културе.
Наредних десетак година је редовно одлазио на летње семинаре на Крк, али и на острво Бадија близу Корчуле. Очекивао је да ће доћи до споразума југословенских република да ови семинари прерасту у Југословенску академију фолклора, што се и десило.
-Добили смо индексе, слушали предавања, одржавали вежбе и полагали испите – прича Барјактаревић. – Ја сам чак добио и тему за дипломски испит. Гласила је: Игре и обичаји православних Рома. Имали смо предмете, као што су историја игре, културне карактеристике игре, плесно писмо, дечје игре, плесне играчке зоне Југославије… А зоне су Алпска, Панонска, Јадранска, Динарска, Моравска и Вардарска. Руководилац Академије био је покојни Иван Иванчан, а њен организатор Културно-просветни сабор Хрватске. Све су републике дале своје предаваче и то за сваку зону, затим етномузикологе, етнокореографе, етнологе за костим, демонстраторе игара и њихове помоћнике. Све је било лепо замишљено, радовали смо се сусретима, записивали смо, просто су нас били „инфицирали“ истраживањем фолклора на терену, а онда је почео рат… Србија је добила своју Школу фолклора на Педагошком факултету у Кикинди на којој је, рецимо, дипломирао наш Марко Трајановић, који сада ради и специјалистички испит.
Барјактаревић је од 1980. године у „Абрашевићу“ који је и његово матично Културно-уметничко друштво у коме је урадио многе кореографије: Македонију, Западну Србију, Шумадију и Поморавље, игре из Тимочке Крајине, Банат, седељке на Космају, игре са Рудника, Јасеничко прело, обичаје везане за одлазак у војску и рат, игре из Горењске Словеније… Осим њих, увежбане су, али још нису доведене до краја игре из Подравине, Срема, ромске и још неке друге. Кореографским послом бавио се у културно-уметничким друштвима у Великој Плани, где је урадио Плањанску свадбу, која се састоји од више кореографија и регистроване су у Министарству културе, које је за то издвојило и значајна средства, затим Варошке игре и европску игру „Мазурка“. У Смедеревској Паланци, за потребе омладинске организације, радио је Бранково коло с великим бројем парова из свих културно-уметничких друштава општине и сплет игара Југославија. Био је ангажовани и у Културно-уметничким друштвима „Филип Вишњић“ у Рачи Крагујевачкој, „Раде Марковић“ у Сараорцима, „Вуја Поповић“ у Азањи, „Милоје Поповић Ђак“ у Кусатку, „Рудник“ у истоименој вароши…
За досадашњи рад стигла су и вредна признања: Златна значка КПЗ Србије, Октобарска награда Смедеревске Паланке, Мајска награда омладине, Октобарска награда Месне заједнице „Стари одбор“, Златни и Сребрни јаворов лист Савеза извиђача Србије, Златна значка Црвеног крста Србије. Носилац је и црквеног чина ипођакона.
Д. Јанојлић
Завршни турнир Мини-макси лиге
У Спортском центру „Колонија 11421“ у Смедеревској Паланци одржан је завршни турнир Мини-макси лиге Србије за најмлађе фудбалске категорије.
Овим, изузетно квалитетним и занимљивим турниром окончана је успешна сезона.
Прво место освојила је Школа фудбала „Тика-така“ из Суботице, на друго место пласирала се екипа „Олимпик“ из Београда, док је трећа била „Црвена звезда“ из Ужица.
Медаље и пехаре најуспешнијим учесницима овог такмичења уручили су Игор Јанковић из Сектора за базични фудбал Фудбалског савеза Србије и директор Мини-макси лиге Маријан Менићанин.
Обележен Дан ОШ „Олга Милошевић“
У Основној школи „Олга Милошевић“ низом манифестација обележен је Дан школе. Централни део свечаности организован је у паланачком Градском позоришту где су подељене награде најбољима из разних области, а директор Милан Томић истакао је своје огромно задовољство и понос због залагања свих ученика и пожелео им још више успеха у будућности.
У оквиру богатог програма изведена је и представа на енглеском језику, „Dare to be different“.
Ученици ОШ „ХИМ“ одлични на Републичком такмичењу из физике
Ученици ОШ „Херој Иван Мукер“ наставили су са одличним резултатима на републичким такмичењима из физике.
Овога пута, на такмичењу које је одржано у Београду, прво место освојила је Јелисавета Алексић, ученица седмог разреда, а друга места освојили су Вукан Терзић, ученик шестог разреда и Михаило Алексић, ученик осмог разреда.
Ратне године и обнова позоришног аматеризма (3)
***
Смедеревска Паланка крајем септембра 1942. године добија нове суграђане. У бараке негдашњег логора за партизане, 22. септембра уселила се прва група омладинаца, питомаца Завода за принудно васпитање. „Завод“ је формиран ради спаса српске омладине од „погубне материјалистичке мисли“. Унутар завода постојао је двадесет и један објекат. Барака под редним бројем осам предвиђена је за културне манифестације и постаје стециште културних догађања унутар Завода . Оснива се дилетантска позоришна група коју ће водити васпитач Предислав Кубуровић, члан Љотићевог „Збора“, што ће у многоме утицати на сам рад драмске секције. Секција је званично отпочела рад 4. октобра позоришном једночинком Косте Трифковића „Честитам“ са „ненаученим улогама и тешким сналажењима на позорници“. Био је то први позоришни покушај новоформиране дилетантске дружине.
**
Формирање дилетантске позоришне групе у Заводу за принудно васпитање омладине није новина. Такву врсту позоришног рада налазимо у „Записима из мртвог дома“ Фјодора Михајловича Достојевског који прича о позоришној представи која је трећег дана једног од његових десетак сужањских Божића, одржана у сибирској тамници у којој је великан руске и светске књижевности окајавао своје „грехове“.
**
Колектив младих глумаца Завода за принудно васпитање омладине, 13. децембра 1942. године има другу премијеру. У редитељском дебију, васпитач Кубуровић опредељује се за комад „Моравка“ Михаила Сретеновића, шалу из сеоског живота коју публика радо гледа. Треба рећи да је пре сваког позоришног извођења даван шарени програм. Стеријин „Кир Јања“ одигран 07. јануара 1943. године, а на Светог Саву приказан је Нушићев „Аналфабета“. За разлику од „Циганина на суду“, који је игран само за питомце „Завода“, „Кир Јања“ ће се представити у граду на позорници у Централу, о чему Ненад. Ј. Ристић у књизи „Џумбусана у централу“ пише: „Најзад, 7. фебруара, питомци ће изаћи и пред паланачку публику својом шеснаестом приредбом. Град ће бити облепљен плакатима који ће позивати на “Велику забавну приредбу“ у хотел „Централ“у 17 сати“. Управа је, очигледно, хтела да на овај начин задобије поверење мештана. У својим извештајима управник Поповић ће то и констатовати.
**
Мора да је ово прво излажење питомаца из „Завода“ наишло на обазриво интересовање варошана, јер многима од њих још увек није био јасан карактер новоосноване установе. Ипак, позоришна знатижеља ће превагнути, па је и приход са ове добротворне представе, игране у корист заробљеника, износио 12.000 динара. „Обичан човек“ Бранислава Нушића, који је игран у Заводу 25. априла 1943. године, интересантан је по глумачкој подели. Међу глумцима налазимо име Милутина Дорославца који ће се касније, као књижевник, потписивати као Мило Дор.
Свака сличност…
Ученица школе, у којој данас и предајем, постала сам септембра 1980. године, запловивши тако у врло усмерене струје и токове тадашњег средњошколског живота. Као и сви ружни пачићи овога света, и ми смо, помало завидни стајали по страни, гледајући у већ израсли и доказано леп лик старијег претходника гимназијалаца. Јер, шта би ми, јадни усмерењаци, друго… Срећом, а на нашу утеху, од тог септембра гимназијско двориште врвело је само од усмерењака; друг гимназијалац беше уклоњен из њега на неких десетак година, све до времена када сам ја ту већ била присутна само као професор, до времена када је двориште за мене већ изгубило ону драж прве младости и одрастања, добивши у међувремену друге димензије.
У почетку мог запослења у Гимназији и даље сам се осећала гимназијски. Тако је мало времена прошло, а ја сам поново била ту, спремна да ђачки реагујем на гласове својих професора, сада колега. Чудан осећај. Већ сам схватила да моје образовање спада у крајње домете професуре једне плејаде људи који су у нашој Гимназији провели дуге, пре свега радом и ентузијазмом испуњене, године и њој оставили нешто више од себе. Ма како ми професионално опредељени били, па стога следили своје смерове, знање које смо понели из ове школе било је равно, а у неким, углавном новим областима или читавим предметима, и премашивало знање које би стекао један гимназијалац пре нас. Слутила сам, а сада сам и сигурна, да су и професори учили, пре нас или са нама. Нису нас мазили и подилазили нам поклоњеним оценама. Било је и оних А, Б, Ц оцена из предмета који су сматрани вештинама. Било је и професионалне праксе, углавном прва од укупно две недеље зимског распуста. Било је и опремљених учионица и потребних учила и опреме за извођење праксе; или бисмо као старији ђаци одлазили да се учимо будућем позиву ван школе.
Значи, радило се много и много се времена проводило у школи. Не мислим само да смо редовно похађали наставу – то се подразумевало. Појединачно бежање из школе није било усвојена и готова ствар, а колективно бисмо избегли час пред неки празник, крај године, или пре, више несташлука ради, ради доказивања себе и себи (дух колектива и другарство морало се тестирати), а не других и другима. Мислим да смо били спремнији на одговорност од данашњих ђака. Сећам се кад смо покренули читаву акцију, која би се модерним језиком могла звати: Не униформа и то јесте био велики посао убеђивања, организовања састанака, доказивања, и одједном, нисмо сви више били једнако плави. А како би и могли, време је то и потврдило и можда би се ствари саме од себе одвијале, али би ми били ускраћени за тај осећај победе. Било је покушаја и самооправдавања часова. Не, никако не мислим појединачно, било је то на одељењским заједницама, формирана би била комисија која ће сама, или уз помоћ разредног, одрађивати тај напорни посао. И уопште, одељењске заједнице и други облици омладинске организације имале су већу улогу, боље речено, бар су имале неку улогу. Нешто се дешавало у школи и око ње. Макар популарни квизови четвртком увече (увек смо били у финалу), рад секција, дочек Нових година у школи, игранке на отвореном …
Екскурзије су биле права благодет. С јесени, таман кад бисмо на преласку из године у годину опет упадали у ново одељење (предусмеравања, усмеравања), ето прилике да упознамо нове другове, нарочито дођоше. (Та промена одељења, школа мени је лично највише сметала, ту смо највише били на губитку у односу на класичне гимназијалце). А онда, те екскурзије су трајале данима, обилазила се читава она земља, и тачно се знало где и како се у којој години иде. Додуше, у мом трећем разреду нисмо ишли нигде, због некаквих прописа да се већи део екскурзије мора зарадити (значи одрадити младалачки), па је цела школа помагала, а ишли само матуранти. Већ следеће године, матуранти смо били ми, па нам онда ни прање старих и дотрајалих вагона у Гоши није тешко пало. Све за неколико дана у Дубровнику!
Било је свакако и тешкоћа. На мом смеру, једна од компликованијих ствари која се учила, било је куцање на писаћој машини на слепо; па онда стенографија. Било је и доста понављања градива због разлике опште-усмерено, а и учили смо предмете и делове области које су се после доказано укинуле. Што би рекли, таква су била времена.
Не кажем да нису била добра, и да нису била она неопходна карика у ланцу постојања и трајања наше Гимназије. И треба се осврнути на њих. Никога не бих посебно истицала и помињала, не што то не бих могла… Жалим што тих година нису штампани годишњи Извештаји школе, али сигурна сам да се чува доста писаних докумената из тог периода, остало је забележено у сећању.
Када ме моји ђаци питају како је у школи било, у то моје време, ја увек кажем да није било лепо, не бих се ни враћала; морате ми веровати на реч, пре свега реч једног бившег гимназијалца, који често себе огледа у многим другим младим лицима у пролазу.
Виолета Станковић, професор енглеског језика (2003.)
Свечана академија поводом Дана Општине Велика Плана
Свечана академија поводом обележавања Дана Општине Велика Плана, уз присуство бројних гостију, одржана је у Свечаној сали Центра за културу „Масука“.
У оквиру програма одржана је и Свечана седница Скупштине општине Велика Плана, заслужним појединцима и колективима су уручена признања и награде, а приређен је пригодан културно-уметнички програм.
Све присутне поздравио је председник Општине Велика Плана, Дејан Шулкић, који је говорио о досадашњем раду и плановима и обавезама у будућем периоду.
Дан Општине Велика Плана ове године обележава се низом манифестација у периоду од 24. до 30. априла.
Одржано Општинско такмичење „Шта знаш о саобраћају“
На спортском терену средње школе „Жикица Дамњановић“ одржано је Општинско такмичење ученика основних школа „Шта знаш о саобраћају“ на коме је учествовало шест школа.
Такмичење се састојало из практичног и теоретског дела, тако да су такмичари, поред вештине у вожњи морали да покажу и завидно знање из познавања саобраћајних прописа.
Најбоље пласирани из свих основних школа чиниће екипу на Окружном такмичењу.
Организатор овогодишњег такмичења била је ОШ „Херој Иван Мукер“, а помоћ у организацији пружило је АМД „Јасеница“.
Каратисти „Гоше“ освојили осам медаља у Чачку
Каратисти „Гоше“ су остварили одличан резултат на Међународном турниру „Златни појас Чачка“, и у конкуренцији 650 такмичара из шест држава освојили осам медаља: две златне, једну сребрну и пет бронзаних.
Златне медаље освојили су Ана Нијемчевић, Лена Бисенић и Бојана Павићевић у катама екипно и Ана Нијемчевић у катама појединачно у апсолутном нивоу, а Ана Нијемчевић је освојила и сребрну медаљу у катама појединачно у „Ц класи“.
Бронзане медаље освојили су Урош Дончић, Стефан Селенић и Стефан Глишић у катама екипно, Урош Дончић у катама појединачно, Лена Бисенић у катама појединачно, Александар Миловановић у катама појединачно и Милица Радошевић у борбама појединачно.
У Паланци одржан семинар „Практични приступи деци са аутизмом и АДХД-ом“
У Смедеревској Паланци је одржан акредитовани програм стручног усавршавања под називом „Практични приступи деци са аутизмом и АДХД-ом“.
Овом скупу су присуствовали стручни сарадници у васпитно-образовним установама, дефектолози, васпитачи и наставници из Лапова, Раче, Велике Плане, Младеновца и Смедеревске Паланке.
Представљене су најсавременије методе за приступ деци са аутизмом и АДХД-ом, а едукатори су били дефектолози и стручна лица из Зрењанина.