ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

„Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека.

Medio in vita in theatro sumus“

 

На Божић, 7. јануара 1945. године, дилетантска група Н.О. УСАОС-а села Глибовац, приказује комад, “Мишеви“ да би сутрадан 8. јануара наступила са комадом “Дугме“.

Млади села Водице, 28. априла 1945. године играју скечеве: “Нервозни доктор“ и “Ревностан стражар“. Остварени приход, који је по оцени организатора М.О УСАОС-а био приличан, утрошен је за адаптацију основне школе.

Дилетанти села Рабровац, 14. маја 1945. године, играју први чин из представе “Еманциповани“ и скеч “Мобилизација, а Ангелина Мишулић, учитељица режира први чин комада “Ђидо“.

——————————————————————————————————

181

Младима села, Среза јасеничког, 2. новембра 1945. прикључују се и ученици гимназије који у “Шећерани“ играју “Муву“ и “Каплар и посилни“. По оскудном запису пријем публике био је веома добар. Наступ гимназијских дилетаната је за похвалу, смогли су снаге и за позоришни чин и у онако скраћеној школској години. У пролеће 1945. у гимназијској згради још је радила прва резервна болница “Седамнаесторице“ што је довело до кашњења у раду Гимназије.

—————————————————————————————————-

182

Поклоници позоришне уметности 21. новембра 1945. године окупљени у градском УСАОС-у извели су за грађанство представу “Наша девојка“.

Артиљериска бригада из Паланке 18. децембра 1945. године, игра скечеве “Глупак“ и “Јова на стражи“. Гостују у Церовцу и Рабровцу.

У Добром Долу 25. новембра 1945. године, одржана је приредба месног УСАОС-а која је извела и неколико скечева.

У селу Голобок, у току 1945. године, дилетантска група у режији учитеља Аце Митровића, игра представе: “Сумњиво лице“, “Власт“, “А шта сад“ и “Светски рат“.

Народна нижа пољопривредна школа у Паланци 27.јануара 1945. године, прославља школску славу Св.Саву. Пре подне у цркви сечен је колач, а по подне одржан је “шарени“ програм сатављен од рецитација, њихових инсенација, игара и хорских песама.

———————————————————————————————-

183

Сви наступи сеоских дилетантских група су у домовима културе оспособљеним за давање приредби, села која немају домове наступају у школским зградама или приватним кућама.

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

„Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека.

Medio in vita in theatro sumus“

 

Требало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности и добре намере “глумаца“ ускладиле са превисоким захтевима чика Веље као редитеља“. Било је мука, јер нису сви имали глумачког искуства било је ту и почетника који су тек улазили у тајне позоришне уметности. Код чика Веље није било попуста. На пробама, за столом, много пута су морали да понављају ствари за које су мислили да знају. Безброј пута је млади ливац Миодраг Радојковић-Рола морао да понови “Ја сам тако рећи, човек мали“, са нагласком на “мали“, или доброћудни пословођа Љуба Целић: “… живео, живео, па умро“, или инжињер Симић: “Има ли ту чаша хладног млека’, или поентер Бора Вуковић: “… ено је на прагу, ћући, ћући као матора керућа“ уместо “чучи, чучи“. Бора Вуковић бележи да није било лако: “Велики број учесника, требало их је држати на окупу: глумци неуки, пробе многобројне, требало је издржати. Редитељ строг, ништа не пропушта, требало је имати стрпљења и много разумевања“.

…………………………………………………………………………………………………….

177

Љубав и жеља да се успе у зачетку културе, све у замаху и обнови, учинили су да се ова аматерска група одржи, преброди сва искушења, и после вишемесечног увежбавања изађе пред публику, пред народ. Догодило се то јуна 1945. године у магацину шећера, простору познатом као “Шећерана“. Кулисе за представу урадили су столар Сретен Љубисављевић-Конкордија и фарбар и словописац Живојин Ђурђевић-Жика Мазало. Публику су чинили радници фабрике, а богме било је и доста грађана. Представа је трајала скоро три сата. Стрпљиво гледање ове ванредно упечатљиве драме у којој је сажет читав један свет, захваћен и обликован уметношћу Горкога, жив и убедљив, садржајан и идејан, било је награђено великим задовољством гледалаца.

…………………………………………………………………………………………………

178

У првој години слободе у Паланци, осим аматера који се окупљају да би се бавили позоришном и музичком уметношћу, организују се и они који се баве сликарством, фотографијом и карикатуром. Прва изложба организована је почетком пролећа 1945. године, тачније од 23. марта до 1 априла у Радничком дому од стране среског АГИТПРОП-а. Крајем 1944. године формиран је камерни оркестар, који се бавио извођењем озбиљне и забавне музике. Хор и фолклор увелико имају наступе. Чланови оркестра, хора,сликари и фолклорци били су уисто време и глумци у градским или фабричким позоришним представама.

……………………………………………………………………………………………

179

Дилетантске групе за своје наступе узимају краћа дела, која су највише одговарала њиховим снагама и могућностима. Међутим, до њих није било лако доћи. Зато је шаренило брзог спремања и импровизација присутно у већини наступа позоришних дилетантских група, што је доносило нужну мањкавост у квалитету. Оскудица позоришних комада, рецитација и скечева доводила је у ситуацију поједине уметничке групе да дају комаде недовољне књижевне и културне вредности и тиме наносе штету у васпитном, уметничком и књижевном смислу. У недостатку погодних текстова појединци се прихватају писања и тиме још више отежавају ситуацију. Да би се донекле поправило стање, Окружни народно ослободилачки одбор Округа Београдског донео је наредбу, да се забрањује даље давање и приказивање представа, док их он не одобри. Догађало се да се припремају исти комади и да се представе заказују у исто време, да ли из ината или услед неспоразума, тек у сваком случају на штету публике. Активност на позоришном плану није привилегија града, већ и мањих места у којима су основана или се оснивају дилетантска друштва.

————————————————————————————————–

 

 

 

 

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300-194x300-194x300У листу „Гоша“ од 27. јануара 1988. године Љубивоје Миљковић пише:

„Према казивању Радета Исаковића, пуковника у пензији, кафана ‘Касина’ коришћена је и пре рата за потребе радничког културно-уметничког аматеризма.“

Пуковник Исаковић је описао ову кафану:

„Када је оживео поново ‘Абрашевић’, у зиму 1936/37. године,Драган се са већим бројем радника из фабрике ‘Јасеница’ АД укључио у рад овог друштва. Тада смо били без локала. Била је једна кафана Милоша Влајића, такозвана ‘Касина’ на углу, сада Улица Маршала Тита и 10. октобра, према железничкој станици. Била је запуштена, плафон је отпао, патос натрулио, столарија дотрајала, а стакла је било само на понеком прозору. Ми смо успели да добијемо тај локал, и уз помоћ радника врло брзо смо га уредили, а за узврат смо могли да га једно време користимо без плаћања кирије. Направљена је једна мала преграда, тако да је у делу зграде према железничкој станици радила дилетантска секција, у првом делу музичка, а иза збирање, разговор. Читав друштвени живот одвијао се у том локалу.“

***

Отварање Радничког дома у преуређеној и свечано опремљеној сали кафане „Касина“, обављено је 3. децембра 1944. године, пре подне у 9,30 сати, бележи Михајло Хајдуковић. После поздравног говора отпевана је химна “Хеј Словени“, Драга Лазаревић рецитује песму „Угљари“ Алексе Шантића, а мушки хор пева песме: „Химна раду“, „Работници, работнички“. Програм је завршен песмом „Буди се исток и запад“ у извођењу радничког секстета.

***

Десет дана по свечаности на главном одбору РНОФ-а предлаже се спремање позоришних комада „Просидба“, „Трагичар по невољи“ и „Мргуд“. Из евиденције и сећања није могло да се утврди да ли су предложени комади уопште и спремани.

***

Желећи да позоришна дилетантска секција располаже пригодним позоришним делима, упућен је Културно-просветној групи Р.Н.О.Ф. „Абрашевић“-Београд допис следеће садржине:

„Како ова ново основана секција не располаже пригодним позоришним делима, а жели да пружи публици актуелне ствари из радничког живота, то упућујемо нашег друга вами, са молбом да нам посудите известан број пригодних позоришних комада, којима бесумње располажете, с тим да та дела препишемо и вратимо назад у року који ви одредите.

Избор дела остављамо вами, као искусним по овом питању.

У исти мах вас умољавамо да нам дате ближа обавештења где бисмо могли и на који начин да добавимо потребне реквизите, као перике, шминку и др. за потребе ове секције.

Надамо се да ће те изаћи у сусрет овој нашој другарској молби. СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ!“

Паланка Смед. 15. децембра. 1944. год. за позоришну Секцију Р.Н.О.Ф. Живојин С. Ђурђевић

***

После успешних позоришних представа у граду, Велимир Живојиновић-Масука, или „наш чика Веља“ како су га називали аматери са великим ентузијазмом окупља групу аматера из града и фабрике и под окриљем Културно-уметничког друштва “Јасеница“ у оквиру РНОФ-а фабрике „Јасеница“ крајем зиме 1944. године започиње пробе позоришног комада „Непријатељи“ Максима Горког. Како је Синдикална подружница фабрике „Јасеница“ почетком године, формирала Културно-уметничко радничко намештеничко друштво “Абрашевић“ премијера је изведена под именом овог друштва.

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300-194x300167

Млади на свој начин доприносе продору позоришне речи у места до којих није досезала градска представа. У свим селима и школама Среза јасеничког оснивају се дилетантске позоришне групе које спремају шарене програме или целовечерње представе. При прављењу репертоара морало се водити рачуна, да комад има критичку дистанцу према своме времену, да исмева настраности и деформације буржоаског света а посебно власти. Најпогоднији су текстови руских писаца, до којих није било лако доћи, па се прибегавало мање квалитетним и непровереним писцима.

……………………………………………………………………………………………………..

168

Да су дате сугестије о избору комада доследно спровођене види се из овог дописа упућеног Среском Народно ослободилачком одбору у Паланци:

„Драги другови!

Месни одбор УСАОС-а и ЈНОФ-а даје сваке недеље културно позоришне приредбе у вези са Народно-ослободилачким покретом. Тако је 24. децембра 1944. г. даван комад “Четничка мобилизација“. Ту је приказан садизам и поквареност “југословенске војске у отаџбини“, “Европа пред Хитлеровим налетом“. Победоносни и надмени Хитлер добија оштар нокаут од Стаљина и он се повлачи, његова наказа “Нова Европа“ распада се, а поробљени народи заједно са Стаљином против Хитлера. 31. децембра 1944. г. Играју се “Чиновници ортаци“ Ту је приказан бирократизам и корумпираност нашег чиновништва у бившој Југославији….“

У потпису су учитељ и просветни референт Драгослав Живковић и председник НОО Глибовца Р. Стевановић.

……………………………………………………………………………………………………………….

169

Актив месног културног одбора са позоришном секцијом спремио је скечеве „Тореадор“ и „Вереница“ и почевши од 10. децембра 1944. године приказао, прво у болници, граду, а потом по селима Среза. Програм се састојао из: скечева, хорских рецитација: „На Газиместану“, „О класје моје“ и „Себри“ те песама „Титовка“, „Каћуша“, „Хајд јунаци“ и „Буди се Исток и Запад“. Улазница за приредбу био је добровољни прилог за Народни Фронт.

……………………………………………………………………………………………………………….

170

Замаху културног а нарочито позоришног живота града прикључује се и Културно уметничко друштво „Јасеница“ истоимене фабрике, основано, октобра 1944. године, од стране Радничког народно- ослободилачког фронта, са пет секција: глумачком, мушким хором, музичком, читалачком и шах секцијом. Мора се рећи да су из фабрике кренули први импулси културно просветног рада, који су се проширили и на град. КУД „Јасеница“ са новоформираним секцијама није могла да ради док се за његове активности не обезбеде одговарајуће просторије. Према једном запису, КУД-у је додељена зграда кафане „Касина“ коју је требало преуредити и дотерати да би постала прави Раднички дом. Активисти фабрике „Јасеница“ прихватили су се задатака да обезбеде бину са кулисама, столовима и седиштима. Машинска столарница се обавезала да за десет дана направи сав потребан инвентар за дом. Радећи у слободно време направили су бину са кулисама, столове, хоклице и клупе. Кулисе су исликали Радмило Милосављевић-Муско и Лазар Станковић. На једној страни су насликали природу а на другој унутрашњост стана, забележио је Михајло Хајдуковић, секретар Главног одбора РНОФ-а.

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300Сећајући се тих дана архитекта Крстић забележио је следеће редове:

„Још за време првих проба осетио сам да се спрема велика представа у тадашњој малој Паланци. Како смо се ближили крају припрема, ја сам све више уживао у игри појединаца, а по највише начину на који је „чика Масука“ помагао да што верније и квалитетније донесемо лик који играмо. Што се више ближио дан премијере, ја сам све више стрепео за свога Феђу, све више сам веровао да ја то не играм на прави начин, посебно због глумаца у екипи који су све боље улазили у своје ликове, а још више због „чика Веље“ који нам је из вечери у вече све пластичније и опипљивије дочаравао суштину ове једночинке. Представа ми се толико урезала у памћење, да се са уживањем сећам тренутака кад сам понесен глумом неких учесника, понајвише Моме Ракића и Аце Митровића, безмало заборавио када ја као Феђа треба да уђем на сцену. На незабораван начин дочарана је атмосфера, а гледаоци су са усхићењем говорили о великом успеху паланачких глумаца, а све то захваљујући великом редитељу Масуки.“

***

Вредно је, истаћи околности под којима су припремане прве позоришне представе, и упорност којом су аматери савлађивали препреке на које су наилазили у свом раду. Пре свега, пробе су у то време најчешће одржаване по ходницима, а мање у зато одговарајућим просторијама и трајале су дубоко у ноћ. Када би се изговорила последња реченица драмског текста, није се одлазило кућама, већ се настављао рад на припреми декора и других потреба за извођење представе.

***

Упоредо са радом на Нушићевој „Ожалошћеној породици“ Масука је спремао и Нушићеву једночинку „Власт“. Нема плаката, не зна се ко је играо. Само фотографија добијена од Радомира Јелића-Доле са гостовања у Селевцу, која приказује Јелића у једној сцени, и доказује да су дилетантске представе из града игране по селима, у које се ишло пешице, у поворци која пева, уз хармонику, корачнице и друге борбене песме.

***

Гледајући оно мало постојећих фотографија и слушајући сећања учесника, види се све сиромаштво сцене и костима. Наследства од старог позоришта скоро и да нема, а и оно је дотрајало и неупотребљиво. Костими нису шивени, одела су добијана на поклон. Највећи део је стизао приватном иницијативом. Грађани су позајмљивали и поклањали изношену гардеробу. Недостатак позоришних реквизита и сценографије надокнађиван је радом чланова ансамбла који су данима самоиницијативно проводили у техничком опремању представа и другим радовима на припремању комада. Све су то тешкоће које карактеришу сваки почетак организованог рада који се манифестује и преко руководећег кадра који је био неискусан и често мењан, не би ли се пронашао најбољи облик организовања.

***

Заљубљеника у чаролије позоришта увек је бивало, међу ђацима, занесеним професорима и радницима, који бавећи се овим послом сваког дана проживљавају две врсте живота. Захваљујући послу који им је судбина наменила, (оном за који примају плату), дато им је да обично с вечери дају себи одушка. За њих тада не постоји ништа друго осим лика који тумаче на сцени, јер аматеризам је спонтана културна делатност, која није побуђена тежњом за стицањем средстава за живот, већ је израз унутрашње мотивације и потребе човека да делује и изражава се културно уметнички.

 

(наставиће се)

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта (9)

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300Како је изгледала проба коју је водио Масука, послужиће сећање арх. Радослава Крстића:

-„Кривац“ за мој долазак у време одржавања проба чика Веље, била је моја тадашња „ђачка љубав“ која је играла у представи. Пробе комада су већ, биле поодмакле и глумци углавном знали напамет свој текст. Рад чика Веље Масуке, заинтересовао ме је од првог тренутка, не из радозналости да сазнам садржину комада, већ његов начин рада као редитеља. Видео сам да Масука, не само да зна текст комада напамет, него тачно свакоме глумцу дословно и врло прецизно показује како треба изговорити сваку реченицу, мењајући интонацију, па чак и имитирајући женски глас за улоге намењене женама. Нису то била гола објашњења појединцима о карактеру личности коју тумачи, већ и о односу према другом партнеру. Слушајући Масукина изговарања текста уз његова повремена објашњења карактера личности у комаду, пратећи пробу од почетка до краја, ја сам практично на неки начин „одгледао“ целу представу. Пробе су одржаване у једној омањој просторији, иза једног од локала који су се налазили у приземној згради у главној улици, где се сада налази продавница „Борово“. Убеђен сам да је та просторија била баш тачно на месту где је данас поменута продавница.

***

Играти Чехова прави је изазов јер, Чеховљево позориште је доста тешко, њега се подухватају само добри познаваоци позоришне естетике. Очигледно, Масука припада том кругу редитеља, зато и не чуди што је следећи подухват Велимира Живојиновића био Чехов и његови комади „На друму“ и „Медвед“.

***

Не дуго, после „Ожалошћене породице“, 27. новембра 1944. године изведена је премијера „На друму“ и „Медвед“. Представе су игране у част дана Републике у хотелу „Централ“, простору у коме су игране све ратне премијере а ево сада и послератне. „Централ“ је одувек био место у коме су се дешавале многе битне ствари из културног и делом политичког живота вароши. Данас постоји само зграда, хотела нема одавно. Објекат је променио намену. Сада је то пословни простор једне од многобројних банака у граду. Публика је веома добро примила обе представе (једночинке) и потврдила Масукино исправно опредељење за Чехова.

***

Пробе нису одржаване у Радничком дому, већ у кући Драге Шумоње,(девојачко Никодијевић) Масукине рођаке у којој је он становао са породицом. Плаката нема, листа поделе је урађена по сећањима Аце Митровића и Радослава Крстића за „На друму“, Бранка Бошковића и Саве Живанчевића за „Медведа“. Представа је чиста, сигурна, са пуно динамике и нијансирања. „На друму“ је слика односа између људи разних социјалних занимања и различитих интелектуалних могућности. Глумци су успели да врло изразито, пластично и верно донесу на сцену ликове које су тумачили, што је у многоме допринело квалитету. „Медвед“ је бриљантна минијатура о љубави, животу и свету. Сва три глумца: Вера Михајловић, Сава Живанчевић и Бранко Бошковић остварили су уверљиве улоге.

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког позоришта (8)

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300Позориште треба што пре оживети. То је захтев тренутка. Оно мора да афирмише револуционарно-социјална хтења народних маса. За почетак шарени програми сачињени од партизанских песама, рецитација, фолклора, скеча или једночинке. Почетак рада позоришта, по сећањима, могао би се везати за приредбу, одржану за руске и наше борце 18. октобра 1944. године, у “Шећерани“. Програм се састојао од руских и наших песама, рецитација, фолклорних тачака и кратких скечева насталих у рату. Било је много песама: соло, дуета и малих хорова. Весеље се пренело на улице. Међутим, то није оно што жели град навикао на праве позоришне представе. У стварање “новог“ позоришта укључују се људи разних професија, навика и образовања. Треба много урадити а за то треба и знање. У граду се појављују нове глумачке снаге, које су до јуче биле у гледалишту, помно пратећи сваки покрет и изговорену реч љубимаца.

***

Жељу за доказивањем “нових снага“ на позоришним даскама требало је искористити. Група пасионираних позоришних аматера, почиње прве озбиљније припреме за рад на подручју сценске уметности. Материјални услови који би помогли убрзању услова рада били су веома скромни, не постоји стална позорница, декор, гардероба, као и низ других неопходних реквизита за рад једне драмске групе. Жеља да се успе доводи до стварања најнеопходнијих услова за рад. Срећна околност за њих, позоришне ентузијасте, била је Велимир Живојиновић Масука, песник и редитељ који у то време живи у Паланци. Народно ослободилачки одбор поставља Живојиновића за чиновника на рад у просветном одсеку. У образложењу решења стоји напомена:

“…да је друг В. Живојиновић стручњак јачег квалитета за рад са дилетантским групама.“ Нађен је прави човек за позориште којег би пожелели много већи и јачи центри од Паланке. Велика је то срећа за позориште да јој се на челу налази један такав позориштник, који је увек знао и умео да окупи бројне заљубљенике у театар, спремне да помогну.

***

Масука се прихватио тешког посла да са неискусним ансамблом оживи позориште. За почетак два драмска великана: сјајни Нушић и маестрални Чехов. “Ожалошћена породица“, “На друму“ и “Медвед“. Формирано је Народно позориште Просветног отсека Народно-ослободилачког Одбора, започиње изузетна мисија у тек ослобођеном граду, у којем се и даље често оглашавају сирене за узбуну. Био је то мукотрпан посао. Требало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности ускладиле са захтевима Масуке као редитеља. Али, љубав и жеља да се успе не знају за препреке.

***

Сачуваних података о репертоару и броју одиграних представа мало је. Сећања и понеки оскудни запис помажу да се реконструише нешто што се у први мах чини немогућим. Љубитељи позоришта с нестрпљењем ишчекују дан премијера, предосећајући да ће то бити доживљај. И нису се преварили, 19. новембра 1944. године првим отварањем и затварањем завесе у “Централу“, аплаузима глумцима и редитељу започело је једно ново време. Представа “Ожалошћена породица“ била је прави повратак позоришта граду и публике позоришту. Био је то сусрет са једном занимљивом и добро припремљеном представом. Остварена је уједначена и успешна представа. са зналачки осмишљеном режијом.

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

Scan-150221-0001-194x300-194x300Јесен је хиљаду деветсто четрдесет четврта, седмица друга, месец октобар. Са истока и југозапада све се јасније чула канонада. Немачка војска ужурбано се извлачи из града. Иза ње остаје слика пораза, шлемови у блату и преврнути топови. Позоришни живот је замро, Паланка је узаврела, људи су изашли из својих домова и скровишта, исчекивала се слобода. Поподне, десетог октобра ушле су прве регуларне јединице партизана и Црвене армије. Град је добио ново рухо, нестало је Фрање Кемпфа, логора, објава о стрељању, улице су постале отворене и широке.

***

Богатство репертоара у ратним годинама, који су носили „Позориште Црвеног крста“, „Јасеничко позориште“, како му је касније дат назив, потом „Јасеничко повлашћено народно позориште“, позориште „Обвезника националне службе“, и „Дилетантске групе завода за принудно преваспитавање омладине“, употпуњено путујућим позоришним трупама које су посећивале Паланку, биће прекинуто. Завеса је спуштена на позоришна збивања, али завеса је пала и на немачку окупацију града. Слобода је стигла у Паланку, али не и у друге крајеве. Велики број грађана мобилисан је и упућен на Сремски фронт, са њима су и дојучерашњи глумци. О томе Ненад Ј. Ристић пише:

Тих дана ће часно бити спуштена завеса на сцени код „Централа“, а чланови позоришта биће послати на Сремски фронт, на обале реке Босут где су они често умели да уз „миликерц свећу“ вечерима рецитују Бојићеву „Плаву гробницу“ тихо. Позориште и ту није дало мира. Тако рећи читава група је била мобилисана.

***

Град навикао на позоришне представе тражи своје позориште и не прихвата чињеницу да га нема. Ту жељу веома брзо уочава народна власт која веома добро схвата значај позоришта и његовог рада у свим слојевима народа и посвећује му велику пажњу, јер позориште је идеалан инструмент политичке пропаганде и продора културе и уметности у широке народне масе. Стваралачки елан који је захватио целу земљу створио је основне претпоставке за почетак развоја у свим областима. У граду се формирају: Индустријска школа од деце из пострадалих крајева, Женски дом за децу без родитеља, културно уметничке дружине са секцијама: музичком, фолклорном, хорском и дилетантском позоришном групом. Почиње градња домова за смештај школске омладине, креће се у обнову порушеног.

***

Школе су заузете или оштећене, школска година не почиње на време. Креће се са аналфабетским течајевима. Чине се први кораци на културном преображају најширих маса уз свесрдну помоћ Народно ослободилачког одбора и Команде места, формираних 10. октобра. Новембра 1944. изабран је Срески народно-ослободилачки одбор. Један од првих задатака нове власти, која се у многоме разликује од претходне, био је оживљавање позоришног живота у граду и Срезу јасеничком (установљен за време Књаза Милоша, 1837. године а укинут после 120 година постојања од нове власти).

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког позоришта (6)

Scan-150221-0001-194x300Последња представа позоришних дилетаната „Завода“ је историјска драма „Ђакон Авакум“ Михаила Сретеновића 13. јула 1944. године на сцени „Централа“. Започета Молијерове „Школа за жене“ неће имати премијеру, јер септембра месеца и последњи службеник напушта „Завод“, који престаје са радом.

**

Пошто  је упознао могућности ансамбла, Масука поставља комад „Врачара Божана“ Славомира Настасијевића. Биће то ново искуство глумаца у односу на оно које су стекли радећи са Светозаром Поповићем и Душаном Марковићем. Овога пута испред себе су имали правог професионалца. 26. августа 1944. године је одржана премијера представе „Врачара Божана“ у којој ће  наступити неки нови глумци, који ће, у каснијим годинама, чинити окосницу ансамбла.

**

Рат се ближио крају, велики број грађана мобилисан је и упућен на Сремски фронт, са њима су и дојучерашњи глумци. О томе Ненад Ј. Ристић пише: „Тих дана ће часно бити спуштена завеса на сцени код ’Централа’, а чланови позоришта биће послати на Сремски фронт, на обале реке Босут где су они често умели да уз ’миликерц свећу’ вечерима рецитују Бојићеву ’Плаву гробницу’ тихо. Позориште и ту није дало мира. Тако рећи читава група је била мобилисана…, Сава Живанчевић, Радомир Јелић Дола, Ново Чогурић, Мома Ракић, Света ‘Бајдара’, Пера Митровић, Васић, Петровић… Свако је после Срема кренуо својим путем, а неки су се вратили својој љубави – Позоришту.“

**

Богатство репертоара у ратним годинама, које су носили „Позориште Црвеног крста”, „Јасеничко позориште”, како му је касније дат назив, потом „Јасеничко повлашћено народно позориште”, позориште „Обвезника националне службе”, и „Дилетантске групе Завода за принудно преваспитавање омладине”, употпуњено путујућим позоришним трупама које су посећивале Паланку, биће прекинуто. Завеса је спуштена на ратна позоришна збивања, али завеса је пала и на немачку окупацију града. Слобода је стигла у Паланку, али не и у друге крајеве.

 

 

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта

Scan-150221-0001-194x300

**

У новембру и почетком децембра у Паланци гостује Позориште удружења глумаца „Мачва“ под вођством Драгољуба Јеличића, које ће одиграти следећи репертоар: „Ваљевска подвала“, „Ђидо“, „Два наредника“, „Први пут с оцем на јутрење“, „Девојачка клетва“, „Коштана“, „Зона Замфирова“ „Зла жена“ и „Деоба“.

**

У септембру 1943. године „Завод за принудно преваспитавање омладине“ обележио је годишњицу постојања.  У присуству тадашњег министра просвете Јонића био  је изведен пригодан програм у којем је значајно место дато дилетантима који су наступили са драматуршки обрађеним комадом  Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“. И поред великог труда, ипак, драматизација није била на довољно завидном нивоу јер је било великих пропуста, али избор никако није био случајност, то је савршено могло да буде у функцији васпитних циљева у Заводу. „Наглашена моралистичка црта у Лазаревићевој прози тј. повратак патријалхалној  идили грађанске породице и духовно отрежњење главног лика  приповетке Митра, спас од нечастивих сила коцкарске страсти које су га раздирале и претиле потпуном катаклизмом, повратак у смерност верског живота.“ Драму у једном чину Јована Мокрањца „Ратникова вереница“ питомци Завода одиграли су 17. октобра 1943. године.

**

Играње Нушића Позоришту гарантује и солидан приход због његове велике популарности код гледалаца. Почетком марта 1944. године  Душан Марковић са ансамблом, сада „Јасничког повлашћеног позоришта“, спрема „Сумњиво лице“ са изузетно расположеним глумцима. По наводима Марковића, даљи рад на представи наставиће Велимир Живојиновић Масука, познати писац, преводилац, позоришни критичар, редитељ, песник… који је напустио Београд услед сталних напада  савезничких авиона.  Међутим, у попису Масукиних режија у Паланци ова представа није забележена. Из сећања Душана Животића, датих у књизи „Моје успомене“ и  Душана Марковића, редитеља и глумца паланачког позоришта, сазнајемо да је Велимир Живојиновић Масука режирао Нушићев „Свет“, који је премијерно одигран 8. јула 1944. године, што документује и плакат рађен за ову премијеру.

Долазак Живојиновића у позориште био је квалитативни напредак, како за публику која је пратила позоришна остварења, тако и за саме глумце који се по први пут сусрећу са правим позоришним радом.

**

„Кумова клетва“ Синише Равасија, представа питомаца „Завода“, поред премијере у „Заводу“ 05. децембра 1943. године, имала наступе и у граду пред публиком у „Централу“. Комад „Два наредника“ Николе Ђурковића био је на репертоару, према извештају Управе о раду за јануар 1944. Других података нема. Игран је за Божић 07. јануара 1944. „Светски рат“ Бранислава Нушића уз премијеру 08. јануара 1944. године приказан је и пар пута у вароши на сцени у „Централу“. „Аналфабета“, Нушићева шала о чиновничкој глупости играна је када и „Светски рат“ У овој представи појавиће се као глумац, и Младомир Пуриша Ђорђевић. „Завод“ прославља Ускрс премијером „Два цванцика“ Милована Глишића у режији Предислава Кубуровића. Припреме Нушићевог комада „Власт“ отпочеле су фебруара 1944. године, премијера је одржана 13. јула 1944. У оквиру гостовања  „Повлашћеног позоришта Душана Животића“  у Паланци 16. јуна, након Пожаревца и Смедерева, одиграна је у „Заводу за принудно васпитање омладине“ представа  „Јазавац пред судом“  без одобрења власти, што је прошло без последица.

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког позоришта

Scan-150221-0001Ванредно велики допринос позоришном животу Паланке даће појављивање Душана Марковића који је приступио „Позоришту Црвеног крста“. Марковић је остао упамћен као глумац и редитељ. Поповић и Марковић постају сјајан редитељски тандем који је обележио ратни период позоришног стваралаштва  Паланке. Паланачка дилетантска секција „Позоришта Црвеног крста“ почетком 1943. године бележи значајане успехе на премијерама и репризама комада из, углавном, домаћег репертоара. Наступи су: 10. јануара „Џумбусана“, 17. јануара „Тома се жени“, „Вереница“, „Сви у ред“ и „Џумбусана“. „Два лопова“, „У професоровој соби“ и „Први пут с оцем на јутрење“ играју се 24. јануара. „Несуђени зетови“ 14. а „Џумбусана“, „Незгодан гост“, „Чајанка на селу“  и „Тетка из иностранства“ 28. фебруара.  Врло захтеван комад „Улични свирачи“ Шурека-Сасмана изведен је 7. априла . По речима  врло компетентних личности тог периода паланачки „Улични свирачи“  били су изнад тадашњег дилетантског нивоа.

Истовремено у „Заводу“ играна је Трифковићева „Избирачица“. „Снежана“, пародија на заводски живот коју је написала Весна Бутјер,  питомац овог Завода, изведена је на Ђурђевданској приредби 6. маја 1943. Након „Снежане“, још једно оригинално дело питомаца је на репертоару. „Циганска крв“, прича из циганског миљеа је ауторско дело групе питомаца. „Циганска крв“ играна је 13. јуна 1943. Истог дана приказани су делови из Шекспировог „Кориолана“, а насловну улогу је играо М. Дорославац (Мило Дор).У „заводском листу “ рецензент представе  Ц. Марковић пише:  „…За нас је најважније што приказивање „Кориолана“ несумљиво значи један велики успон у развоју наше позоришне дружине“ Нушићев „Кнез Иво од Семберије“ игран је за Видовдан, забележено је у „Заводском листу“ од 10. јула 1943. Игра је била успешна у сваком погледу, а представа је сврстана у боља остварења.

**

Питомци Завода не посустају у свом позоришном раду. Августа месеца 1943. одиграна је „ансамбл“ представа „Ђидо“ уз учешће великог броја питомаца и то на прилично високом уметничком нивоу. О премијери у Заводском листу позоришни осврт даће питомац Завода Светолик Митић, који каже: „ …Ова представа је још једном дала доказ о завидној висини квалитета наших глумаца“. На самом крају 1943. године дилетанти Завода одиграли су за грађанство  још две представе „Кнез Иво од Семберије“ и прикупили на благајни приход од 24.500 динара у корист заробљеника.

**

Активности чланова „Позоришта Црвеног крста“ подробно бележи и допис Окружног начелства округа Београдског упућен Министарству просвете и вера – одељењу за високо образовање и народну културу. У допису су забележени основни подаци о Позоришту, о управнику, о томе да Позориште нема одобрење за рад, о броју чланова и списак играних комада и датуме играња. Из дописа се види да је од 1941. до средине 1943. године Позориште Црвеног крста имало веома успешну продукцију, а самим тим и приход који је употребљен за прикупљање хуманитарне помоћи за заробљенике и њихове породице.

**

У позориште све чешће залази Драгутин Велимировић, в.д. начелника среза Јасеничког, што  ће донекле пореметити рад, јер Велимировић у раду позоришта види шансу за личну афирмацију код виших власти. Из политичких разлога Велимировић инсистира да позориште промени назив у „Јасеничко народно позориште“, што наилази на противљење чланова ансамбла, јер би, по њиховом, у случају промене назива Позориште изгубило аутономност у раду коју им је карактер организације Црвеног крста обезбеђивао.

Оваква ситуација доводи до подела унутар ансамбла: једни су били за приступање „новом“ Позоришту, док је већина сматрала да треба да остане старо име. Међу глумцима је постојала стрепња да ће се позориште угасити. Жеља за игром била је пресудна, па је прихваћен предлог Велимировића о промени имена. Прва премијера под новим именом „Јасеничко позориште“ је „Ивкова слава“ Стевана Сремца у режији Душана Марковића августа 1943., друга је „Скамполо“ Дарија Никодемија, коју режира Димитрије Марковић Демарк, син велике српске глумице Милке Марковић и Михајла, такође глумца.

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Ратне године и обнова позоришног аматеризма (3)

Scan-150221-0001

***

Смедеревска Паланка крајем септембра 1942. године добија нове суграђане. У бараке негдашњег логора за партизане, 22. септембра уселила се прва група омладинаца, питомаца Завода за принудно васпитање. „Завод“ је  формиран  ради спаса српске омладине од „погубне материјалистичке мисли“. Унутар завода  постојао је двадесет и један објекат. Барака под редним  бројем осам предвиђена је за културне манифестације и постаје стециште  културних догађања унутар Завода . Оснива се дилетантска позоришна група коју ће водити васпитач Предислав Кубуровић, члан Љотићевог „Збора“,  што ће у многоме утицати на сам рад драмске секције. Секција је званично отпочела рад  4. октобра позоришном једночинком Косте Трифковића „Честитам“ са „ненаученим улогама и тешким сналажењима на позорници“. Био је то први позоришни покушај новоформиране дилетантске дружине.

**

Формирање дилетантске позоришне групе у Заводу за принудно васпитање омладине није новина. Такву врсту позоришног рада налазимо у „Записима из мртвог дома“ Фјодора Михајловича Достојевског који прича о позоришној представи која је трећег дана једног од његових десетак сужањских Божића, одржана у сибирској тамници у којој је великан руске и светске књижевности окајавао своје „грехове“.

**

Колектив младих глумаца  Завода за принудно васпитање омладине, 13. децембра 1942.  године има  другу премијеру. У редитељском дебију, васпитач Кубуровић опредељује се за комад „Моравка“ Михаила Сретеновића, шалу из сеоског живота коју публика радо гледа. Треба рећи да је пре сваког позоришног извођења даван шарени програм. Стеријин „Кир Јања“ одигран 07. јануара 1943. године, а на Светог Саву приказан је Нушићев „Аналфабета“.  За разлику од „Циганина на суду“, који је игран само за питомце „Завода“, „Кир Јања“ ће се представити у граду на позорници у Централу, о чему Ненад. Ј. Ристић у књизи „Џумбусана у централу“ пише: „Најзад, 7. фебруара, питомци ће изаћи и пред паланачку публику својом шеснаестом приредбом. Град ће бити облепљен плакатима који ће позивати на “Велику забавну приредбу“ у хотел „Централ“у 17 сати“. Управа је, очигледно, хтела да на овај начин задобије поверење мештана. У својим извештајима управник Поповић ће то и констатовати.

**

Мора да је ово прво излажење питомаца из „Завода“ наишло на обазриво интересовање варошана, јер многима од њих још увек није био јасан карактер новоосноване установе. Ипак, позоришна знатижеља ће превагнути, па је и приход са ове добротворне представе, игране у корист заробљеника, износио 12.000 динара. „Обичан човек“ Бранислава Нушића, који је игран у Заводу 25. априла 1943. године, интересантан је по глумачкој подели. Међу глумцима налазимо име Милутина Дорославца који ће се касније, као књижевник, потписивати као Мило Дор.

 

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта: РАТНЕ ГОДИНЕ И ОБНОВА ПОЗОРИШНОГ АМАТЕРИЗМА (2)

Scan-150221-0001“Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека.

„Medio in vita in theatro sumus.“

 

**

Наставак позоришних догађања која све више придобијају публику али и нове чланове – глумце је са  једночинкама „Мува“ ,  „Кијавица“ и „Срећа“  на сцени у „Централу“ осмог јануара 1942. године. Инжињер Светозар Поповић Куфер у Паланку је дошао 1940. године у фабрику  А.Д. „Јасеница“. Будући да је био привржен позоришту, а знајући могућности  ансамбла Позоришта црвеног крста, из његових ранијих наступа, поставља на сцену  комад „Ђидо“ Веселиновића-Брзака. Премијера се догодила осмог фебруара 1942.  Делимична реконструкција поделе урађена је на основу групне фотографије ансамбла „Ђида“. Са „Ђидом“  Светозар Поповић Куфер најављује блиставу каријеру редитеља.

**

Нису само паланачки глумци дочаравали позоришне чаролије својим суграђанима. У Паланку су навраћале путујуће позоришне трупе, као што је гостовање Уметничког позоришта Удружења глумаца Србије, који  су одиграли „Хасанагиницу“,  „Лако је мушкима“, „Зоне“,  „Мала“,  „Др“, „Зулејка“,  „Ивкова слава“,  „Хоће жене да виде Папу“,  „Девојачка клетва“,  „Моје жене“,  „Породица Бло“. Задњег дана гостовања одиграли су представу „Зулумћар“ за сиромашне у општини, а приход предали Општини.

**

„Два цванцика“ Милована Глишића одиграна су петнаестог марта 1942. године у „Централу“. На основу фотографије и овде је реконструисана подела улога као у случају „Ђида“  Честа играња представа донела су пунију касу Црвеног крста тако да је он лакше испуњавао постављени задатак – помоћи сиромашним логорашима. Безброј пакета биће послатo ратним заробљеницима у Немачку од прихода који је оствариван продајом улазница.

У избору комада водило се рачуна да се публици прикаже оно што јој је познато па су тако комади Радослава Веснића „Путем искушења“ и „Обичан човек“ Бранислава Нушића били поново на репертоару. Током 1942. године играју се једночинке „Параграф“ и „Жућа хаубичар“ у склопу шарених програма, популарно названим „Џумбусана“.

„Џумбусана“ је био полукабаретски програм који је глумачком ансамблу служио да остане у континуитету игре, али и да се одмори од напорних представа и припрема. Следеће представе су „Београд некад и сад“, „Џумбусана“ и крајем године „Девојачка клетва“ Љубинка Петровића.

**

Почетком рада „Националне службе за обнову Србије “ на регулацији корита реке Јасеница у лето 1942. године у Паланци долази до формирања дилетантске  позоришне секције. Нову драмску секцију чинили су обвезници Националне службе из Београда уз помоћ једног дела глумаца постојећег позоришта. По налогу мајора Јовичића, старешине Четврте групе обвезника  „Националне службе за обнову Србије “, Александар Огњановић режира дело Славомира Настасијевића  „Несуђени зетови“. Не желећи да ризикује са глумцима почетницима, Огњановић за премијеру ангажује професиналне глумце из  Београда за поједине улоге. Током рада на представи помагао му је писац Славомир Настасијевић. Премијера је одржана 23. августа 1942. године врло успешно,  како бележи лист  „Ново време“: „Културно-просветна делатност Националне службе за обнову Србије све се јаче манифестује. Свуда где раде обвезници ове службе основане су позоришне, музичке, књижевне и спортске секције. Нарочиту активност показали су обвезници у Смедеревској Паланци. Особито је агилна позоришна група обвезника, коју сачињавају млади и талентовани глумци. Они спремају „Несуђене зетове“ од Славомира Настасијевића, у чијим је припремама учествовао и сам писац који је ових дана боравио у Смедеревској Паланци. Представа се даје 23 о.м. и публика из Паланке са нестрпљењем чека да види резултате напора ових вредних младића. Приход са представе намењен је заробљеницима и избеглицама.

**

„Ново време“ бележи 22. августа 1943. гостовање Повлашћеног позоришта Удружења глумаца „Шумадија“ Владе Страгарца са следећим репертоаром: „Коштана“, „Зона Замфирова“, „Ваљевска подвала“, „Несуђени зетови“, „Две сиротице“, „Мадам Сен-Жен“, „Два наредника“ и „Сеоски лола“.

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Ратне године и обнова позоришног аматеризма (1)

Scan-150221-0001“Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека.

„Medio in vita in theatro sumus.“

**

Рат, највећи у историји човечанства, који је отпочео нападом Немачке на Пољску и брзо се ширио читавим светом, није мимоишао ни Краљевину Југославију, а самим тим и Србију  унутар ње. Рат, као деструктивна појава, претио је уништењу свих видова живота, а тога није био поштеђен ни културни живот у Србији. Рад културних институција је доведен у питање, па је и позориште у Паланци затворило своја врата публици.

Крваво клупко стварности, одузело је позоришту  више личности, које су, свака на свој начин, биле заслужне за развој паланачког позоришта. У првим данима окупације, у крвавој 1941. години, многи су пали  као жртве фашистичког терора. Априлски слом и окупација  насилно су зауставили рад Позоришта. Глумачки ансамбл се распао. Они који су остали на разне начине учествоваће у покрету отпора и помоћи ослободилачком рату.

**

И у најтежим тренуцима живота људске душе се отварају, исповедају и исцељују пред чудесном магијом глуме, јер позориште  је стална духовна, животна потреба човека у миру, у рату, у изгнанству, и у заробљеништву. Оно живи и траје. Паланка је уз предратну имала и ратну театарску традицију, не партизанску на фронту, већ у граду. У најтежим данима за нацију, позоришни аматери налазили су у себи снаге да створе представе, да ободре клонуле, да упале у немогућим условима прометејску бакљу човечности и надања.

**

Раде Марић, некадашњи вођа ,,Марићевог покрајинског казалишта“, оснива „Путујуће позориште Марић“ и гостује по Србији. На једном од тих путовања  ратне 1941. године гостоваће и у Паланци,  у хотелу „Централ“, са три шаљива комада од Бранислава Нушића. „Ово је, колико је за сада познато, прво помињање рада позоришта у П аланци, за окупацијских дана“, пише о том гостовању Ненад Ристић у својој књизи „Џумбусана у Централу“, која ће нам бити основни извор података у обради позоришног ратног периода, и додаје: „Знам да је тема о деловању позоришта и позоришном животу у окупираној Србији током другог светског рата у југословенској историји позоришта фрагментарно обрађивана. Знам да су више него скромни радови о театарским дешавањима у Србији у периоду од 1941, после априлског рата и слома Краљевине Југославије, па све до 1944. године и ослобођења Београда од немачке окупације. Знам да је ова тема за ширу јавност била „terra inkognita“, а разлог због којег се театролози нису њоме у већој мери бавили, макар не јавно, може се наслутити у нетолеранцији власти која је имала изграђен систем принуде за све  оно што њој није ишло у прилог“.

**

У својим сећањима, Сава Живанчевић каже да су Паланчани од немачких власти у Београду тражили одобрење за оснивање позоришта, али да ту дозволу нису добили.   Жеља за позориштем се не губи. Траже се друга решења. Једно од њих је да се у оквиру организације Црвеног крста  формира Драмска секција која би играњем обезбеђивала додатни приход. Захваљујући др. Ивану Манојловићу, угледном паланачком лекару који је и председник Одбора Црвеног крста, ова идеја је заживела. Основано је Одељење Подмлатка Црвеног крста,  које је имало и своју драмску секцију. Тако је настало  Позориште Црвеног крста, које ће ратних година мењати име,  али неће прекидати театарску чаролију..

Почело се са „шареним“ програмима у којима су обавезно место имали и скечеви, наступи су били у хотелу „Централ“, као у предратном периоду. Глума је та која је помогла

Нушићева „Два лопова“ и „Светски рат“  06. децембра 1941. обележавају почетак и наставак позоришне традиције. Недуго затим двадесетосмог децембра изведени су комади „Мотор“ и „Кукавица“. Међу првим прегаоцима истичу се: Радомир Јелић – Дола, Сава Живанчевић и Радомир Радовановић – Мика: „Прво смо наступали у неким једночинкама. У једној од њих и ја сам играла. Сећам се да ме је спопао такав страх кад сам изашла на позорницу, а оно сала препуна, па ни реч да проговорим. Разазнајем да ми нешто суфлирају иза завеса…, знам да сам нешто почела да говорим, али то све, некако, ван мене. Јао, помислих, упропастила сам ствар. Ма какви, сви су ми говорили, после иза завесе, све си их очарала том својом пуначкошћу“, описиваће свој наступ Дана Јањић.

 

(наставиће се)