ИГРАНКЕ У ГИМНАЗИЈИ (1)

Vreme je bez saosećanja prikrilo zaostavštinu sećanja na zaustavljenim trenucima, osmesima i stidljivim pogledima devojačkih i mladićkih, koje je opshrvio opojni zadah polivenog betona košarkaškog igrališta u dvorištu palanačke Gimnazije.

Na ravnom krovu svlačionice postavljen orkestar Kvintet Palančana. Samo za harmoniku bio je uključen mikrofon od školskog magnetofona preko nekog malog pojačala poznate fabrike iz Kraljeva. Iz te mašine svoje nabubrele stomake ispustile su žice, protegnute sve do obruča na koševima, a u vezanim mrežicama stajala su dva zvučnika od po pet vati, sa kutijama, koje smo skidali iz učionica, da niko ne vidi, od postojeće školske razglasne stanice. Za gitaru smo imali ručni rad pojačalce vrlo slično ondašnjem radio aparatu. Kontrabas, truba i bubnjevi su išli na suvo. Do prve večernje vlage na bubnjevima je i moglo nešto da se svira, a već u pola igranke jagnjeće kože su bile toliko vlažne i mekano onemele da se čulo samo tupo mumlanje: puf, f, f…

Tada se nije pevalo, bar kod nas na igrankama, a u Engleskoj Bitlsi kreću na svoju prvu turneju. Mi, palanački gimnazijalci, vrlo uredno ošišani, u istim prslucima i istim kravatama, sviramo prvo dve lagane instrumentalne melodije, pa onda sledi pauza od nekoliko minuta, pa sad sviramo dve melodije u ritmu ća-ća-ća, pa opet pauza, onda dva tvista, pa dva roken rola…

La paloma i Jabuke i trešnje, Besame mućo i Ruso ća-ća-ća, Lets twist e gen i Twist hula, Red river rock i Bugi-vugi…

I, tako, do deset sati uveče. A, već sutra, od ponedeljka do petka, prepliću se priče o ljubavnim i ostalim zanosima:

-Ideš na igranku?

-Pitala sam mamu. Pustiće me i danas, i u nedelju!

-Ovi naši: Nidža, Žuća, Paja, Cole i Toki odlično sviraju.

-Moja drugarica kaže da su dobri frajeri!

I, tako, svakog vikenda, sve dok letnji raspust ne dođe po svoju dodatnost, a onda, kud koji mili moji.

СЛОБОДАН ТОДОРОВИЋ ТОКИ

ДИРЕКТОР (2)

– Uđi – radoznao sam, obamro već od samog poziva i stražarnog sprovođenja dežurnog do zamandaljenih vrata iz čije se utrobe čuo taj preteći glas. Tu, s desne strane mramornog, širokog ulaza u školu, iščekivao sam svoje raspeće, spas od daljih muka i iskušenja, valjda!? Iskušenja, koja su počela pedesetak minuta ranije đačkim „nestašlukom“ na času engleskog jezika u II₃ – Gimnazije u Palanci. Protagonisti – drug Jovica, i profesor Ružica i, dabome, ja, uz svesrdačnu horsku pomoć, govorilo se tada u čaršiji – „elitnog odeljenja“ škole. Sve deca iz finih kuća! E, fino boga mi, a ja u tom „finom“ odeljenju naredih profesoru da napusti čas! Sporečkao sam se nešto sa Jovicom, profesor nas ukorio, više mene, nego njega, a ja – uvređen, pa … „Hajd, lepo Vi profesore – napolje! Niste u pravu, nego … ‘ajd, ‘ajd, polako napolje…“

Tako bi, ali sada, šta sada? Učinjeno je!

– Ma nema nikog! To se meni samo pričinjava da me iz kancelarije na čijim je vratima, na crnoj pravougaonoj pločici bilo ispisano belim ćiriličnim slovima „Direktor“, neko mami unutra!? Ipak, vaspitanje nalaže: pokucaj još jednom, oglasi se, ali – ruka se ne diže!? Muči se, previja, vara nadom… da je sve to plod greške, zavere planetarno-palanačkih razmera… Ipak, zgrčih srednji prst… i taman… da… kad iz sobe jeknu još jednom:

– Uđiii – rekao sam!!!

Vrata promuklo zaškrgutaše u zglobovima! Dugooo … tamnički …! Trupih u neprijatnu hladovinu nevelike sobe, i stadoh kraj same ivice izlaznog praga. Visinu plafona prostorije, ni širinu leđa stasitog čoveka u tamno plavom odelu, koji je stajao kraj prozora, uredno začešljane kose na potiljku, ruku prekrštenih na krstima, s desnom šakom u levoj, nisam mogao da sagledam. Plećata figura mramorna, sablasno uvoštena. Blago pognuta unapred, silueta je zurila-tamo, preko ulice, u pravcu SUP-a, mislim…? Ne sećam se…? Vrata izdajnički, promuklim praskom tresnuše za mnom…? Brava ciknu, škljocnu! Muk! Sitno caketanje sata marke „Darvil“, na širokom zglobu leve ruke čoveka kraj prozora, čuo sam kao da mi je bio prislonjen uz uvo. Ili sam to osluškivao svoje cviketavo srce… ne znam više!… Hladna, preteća, beskrajna tišina … Soba sve veća, i sve šira, i sve viša… Ogromna, široka teskoba pritisla sa svih strana, te i ono malo vazduha više ne dolazi do pluća, činilo mi se! Bolna tišina, traje!

Golgota koje sam dopao tada u toj prostoriji, kao da je počela mnogo ranije! Možda još kod upisa u Gimnaziju? A, kad pomislim, gde i u koju drugu školu bih se upisao? I otac i majka su u Gimnaziji maturirali. On u skamijama škole pisao pesme mojoj majci posvećene, pa ih posle čitao na književnim večerima: „ Mislim da nije mnogo/Što uvek želim/Da sjaj tvojih zena/U moje preselim…“, a ona smerno, devojački crvenela u sali. Bili su par kome su zavideli, pričali su mi kasnije njihovi drugovi. O Gimnaziji i njenim profesorima u kući su roditelji rado govorili: „Znaš kada je ono profesor Bakić… A profesor Šošanić mene izvede pred tablu… Profesor Babić je baš bio fin, a Radojka, a tek Desićka…“

I tako, ulica od mirisnog svoda lipa u kojoj se nalazi stara zgrada škole, sa visokim stubovima koji drže prostrani balkon, dvorište gimnazijsko gde počinju prve ljubavi, i uče se prvi košarkaški koraci, pa i jata čavki koje sleću pod krov, od malena su mi bili dragi! Volim je!

A sada, tu, u toj sobi, postiđen zbog svog gesta, stojim u hladnoj tišini, koja se kovitla u svakom kutku i snažnim damarima udara posred grudi… Figura čoveka kraj prozora – nepomična, bezglasna… a „Darvil“ – ciketa, ciketa, jednolično, tugaljivo, mirnooo… Kaplje njegov zvuk i ubada kao vrela igla uvo, pogled mi zamagljuje!

– I… oglasi se tiho figura širokih ramena?

– Pa… prokrkljah grleno, protivno svim zakonima fonetike, želeći, valjda, da nešto kažem. Težak, orkanski uzdah, ote se iz grudi čoveka kraj prozora, ne sačekavši moj odgovor! Iz hodnika škole, ni sa ulice, niotkuda ni šuška… tajac!

– Nismo te tako vaspitavali… lepo, lepo bogami, prozbori najzad figura u tamnom odelu, ne okrećući se. – Idi, naredi, odsečno, vojnički!

– Čuješ, možeš da ideš, sinko, dodaje još oštrije!

Našao sam se najednom u hodniku škole. Svuda kotrljavi zamor gimnazijske mladosti koja je hitala na odmor – na Jeremijine pogačice i jogurt. Oni odvažniji u skrovita mesta školskog WC-a, da podele „po jedan dim“. Bio sam kao pod staklenim zvonom! Nikad više ovo, zakleo sam se u sebi!

Te večeri dugo su bila upaljena svetla u profesorskoj kancelariji na prvom spratu škole. Nastavničko veće, sednica. Sutradan, na času razrednog starešine, uručena mi je đačka knjižica. Na jednoj od strana pisalo je: „… kažnjava se ukorom Nastavničkog veća pred iskljulenje“!Na mestu predviđenom za „roditelja, ili staratelja“, stajao je već potpis sa kaligrafski izvajanim inicijalom slova „J“ i oblim slovom „R“.

Bio je to potpis čoveka iz „one“ prostorije – potpis direktora Gimnazije: Jovan Ristić. Moj otac!

Eto! Tako je bilo!

НЕНАД Ј. РИСТИЋ

НЕКА СЕЋАЊА НА ГИМНАЗИЈСКЕ ДАНЕ (3)

Godina 1933/34.  Profesor Ivan Medved – srpskohrvatski jezik.

Koji su predlozi sa drugim padežom – reci ti Najdane. Ja nabrojah nekoliko, a Medved će meni Sedi dole, to je taman za jednu dvojku. Misleći da sam za izvesno vreme prebrinuo, nisam odmah naučio. Ne lezi vraže, opet me prozva idućeg časa, ja ponovih ono malo što sam već znao. Medved će meni Sada imaš dva plus. Vidim ja da je vrag odneo šalu. Zagrejem stolicu i naučim sve napamet. Medved je bio uporan, pa me prozva i treći put. A ja ću: od, do, iz, između, sem, osim, oko, van, zbog, radi, više, usled, mesto, pre, posle, nakon, duž, kod, kraj, pored, ispred, iznad, vrh, ispod, na dno, pod dno, u dno, čelo, uoči, sred. E, moj Najdane, da si prvi put tako znao, imao bi peticu a ja bih te ostavio na miru. Kada se sve sabere, to ti je samo trojka pored tolike muke. 

Naravoučenije: Naučite deco lekciju na vreme. Ja sada imam 82 godine i još uvek znam lekciju napamet, koju sam još tada naučio.

Godina 1937/38.  Profesor Natalija Cvetković – zoologija

Ne sećam se šta me je Natalija pitala, ali sam lekciju dobro znao. Dok sam odgovarao, nastavnica je prišla prozoru, uhvatila se za kvaku i naslonila glavu. Kada sam završio sa izlaganjem, nastao je tajac. Drug do mene brzo dohvati knjigu, nađe lekciju, pa će meni: Čitaj, zar ne vidiš da je izgubljena? Ja polako pročitah celu lekciju. Opet ništa. Drug će meni Čitaj ponovo! Ja počeh ispočetka. Počeše drugovi da se smeju naglas. Valjda je taj žamor probudio, pa će meni: Sedi, sedi, to ti je sve nekako na staklenim nogama. Možete li da zamislite kakav je tek tada smeh nastao jer su svi videli i čuli o čemu se radi. Ali, šta se tu može?

Današnji đaci bi za slične stvari svi štrajkovali. Za takve metode, u to vreme se nije ni znalo.

Godina 1938/39.  Dragoljub Marković, direktor

Direktor Marković je važio za strogog direktora. Nama je bio zabranjen korzo i javni nastup za Fudbalski klub. Mnogo sam se namučio i dovijao na razne načine da bih odigrao neku utakmicu u Palanci. Mnogo mi je u tome pomogao profesor nemačkog jezika, koji je i sam bio fudbaler i samim tim dobrovoljno se prijavljivao za dežurstvo na stadionu a mnogo i sam reskirao. Slučajnost se ipak desila. Naime, jednoga dana moj stariji drug Perica, koji je bio dopisnik Pravde (tadašnje novine)  zamolio me je da mu dam jednu moju fotografiju da bi kompletirao svoj album svih fudbalera FK Jasenica. Direktor Marković je svakog jutra stajao ispred svojih vrata dok su učenici ulazili u školu. Ulaz je bio iz dvorišta, svi su morali da prođu pored njega. Ne sluteći šta me čeka, i ja sam išao kuda i ostali. Dok sam skidao kapu da ga pozdravim on mi je pokazao da stanem u stranu. Skoro sam se onesvestio, jer do tada nisam imao ni ukor razrednog starešine. Kada je zazvonilo za početak časa, uveo me je u svoju kancelariju sa rečima: Izvolite gospodine, izvolite sedite. Hoćete li mi reći kako se to dospeva do novina. Ja sam 20 godina direktor pa mi nijedna slika ne izađe u novinama. Sav u znoju i zanemeo nisam znao gde se nalazim. Pošto me je dobro odmerio, reče mi: Sreća tvoja što si dobar đak i odličnog vladanja, trči na predavanje. Jedva sam stigao do učionice.

Godina 1939/40. Radun Šošanić – matematika, razredni starešina

Nikada nisam mnogo učio, ali sam zato bio pažljiv na času. Nikada nisam sedeo u prvoj klupi. Kako obično biva, i to je moralo da se desi, i to baš posledenjeg polugodišta pred maturu. Od drugog razreda do tog momenta, uvek sam imao najmanje četvorku iz matematike. Na časovima sam bio miran, ni danas mi nije jasno zbog čega se sve to desilo! Kada je trebalo da odgovaram tj. izađem kod table, uvek je to bilo sa rečima: Sada će to Najdan, naša sreća, naša nada nama sve lepo da objasni. Jednoga dana sam ja to sve lepo upropastio. Naime, trebalo je da sednem u prvu klupu. Zapanjen ovim, samo sam rekao da nikada nisam sedeo u prvoj klupi od osnovne škole do mature. Na to će on: E, pa došao je red i na tebe.

Posledice: Dragi moj razredni me obori, ali na popravnom dobijem četvorku. Ponovo me obara na maturi, a na popravnom opet dobijem četvorku. Eto tako ja maturirah.

Ovo su bila moja pamćenja za sva vremena sa napomenom da dvojka nije bila, u ono vreme, prelazna ocena. Neka moja sećanja nisu bila vredna pažnje a neka, s obzirom na vremensku distancu od preko 60 godina, su izvetrela.

НАЈДАН ЈОЦИЋ

БИЛА САМ ЂАК И ПРОФЕСОР ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ (4)

U Gimnaziju sam došla posle završene osnovne škole u Natalincima. Bilo je to vreme pred sam II svetski rat. Našla sam se u potpuno novoj sredini, među novim drugaricama i drugovima i posebno su na mene ostavili lep utisak moji divni profesori kojima sam zahvalna na znanju i obrazovanju koje su mi pružili u toku osmogodišnjeg školovanja, čemu treba da zahvalim što sam kasnije postala profesor kao i oni. Za vreme svog rada, često sam se sećala kako i čemu su nas učili i trudili se da od nas stvore dobre, čestite i poštene ljude. Ne bih htela, ovom prilikom, da posebno izdvojim i budem nepravična prema nekima, jer su se svi oni zajedno trudili da postignemo što bolje rezultate, zajedno sa direktorima škole.

Bilo je to teško, jer nas je rat omeo da redovno pohađamo nastavu, časovi su održavani u prostorijama suda, i po privatnim kućama. To nas nije omelo da na vreme završimo srednju školu. U tim teškim ratnim danima, razvijalo se i blisko drugarstvo, kada nismo imali osnovna sredstva za učenje (pozajmljivali smo knjige jedni drugima) i učili po kućama u kružoocima.

To druženje zadržalo se do današnjeg dana, čini mi se da je sada još prisnije, bliži smo jedni drugima, sastajemo se godišnje i evociramo uspomene iz ranijih dana.

Ne propustimo da napravimo poređenje u kriterijumima u vreme našeg školovanja i dana kao formiranih ljudi na čelu sa direktorom koji je bio vrlo strog a koga smo veoma uvažavali kao i ostale profesore koji su imali visok kriterijum ocenjivanja našeg znanja i sposobnosti.

Kasnije, kada sam postala profesor te iste Gimnazije, shvatila sam da nije lako ocenjivati učenike i da je veoma važno da učenici steknu zananje koje će kasnije da primene u životu. Posebno sam se trudila, poput mojih profesora, da objasnim da je u životu veoma važno znanje i posedovanje radnih navika ako žele da nešto postignu.

I danas, kada prođem pored Gimnazije, koju je jedan od mojih direktora nazvao „hramom nauke“, srce mi zaigra od sreće što sam najlepši deo života provela u njoj i zahvalna sam joj kao i mojim dragim profesorima koji su do danas ostali u sećanju.

РУЖИЦА БЕЉИН

ЗНАЊЕ НИЈЕ ПИТАЊЕ ОЦЕНА ВЕЋ ПИТАЊЕ ЧАСТИ (5)

Uplela su se tri sećanja – očevo, sestrino i moje. U kući je Gimnazija starija od mene. Prisutna reč.

Ostala mi je jedna râna, prva slika iz nje – ne pamtim zašto me je otac poveo na čas, samo taj jedan put. Rekao mi je da sedim i ćutim, ali đak u prvoj klupi (veliki čovek – koliko sam ja mogla imati godina? tri? četiri?) držao je vežbanku nakoso, gotovo pod pravim uglom. Nagla sam se i šapnula: – Zašto tako pišeš?

-Zato što mi je tako lakše,

Klimnula sam glavom, zadovoljna odgovorom.

Za mnoge godine je ostala, u mojoj glavi, polumračna učionica u kojoj veliki ljudi pišu kako im se prohte (mene su terali da olovku držim pravilno, svesku pravo pred sobom); osećanje ponosa što te ljude uči moj otac, što moraju da ćute kao i ja. Izvestan svečani ton koji je dugo odzvanjao.

Očeva sećanja – kojima nisam mogla da odredim vreme, čas su delovala kao davna, čas kao da su se tek nedavno dogodila – potiču, sada znam, iz prvih posleratnih godina. To su priče o iskakanju kroz prozor (dobijala se kazna), o takmičenjima u snazi (ko će zubima podići katedru), o strogim predavačima (o profesorki – gromovnici koja se pela na stolicu i vikala: «Ja ovde vedrim i oblačim»); moja najdraža priča je priča o kapi.

-Jednom smo se strašno naljutili na tog profesora – veli moj otac. – Tad su u učionici, u uglu, stajali čiviluci. Pa pre nego što je došao na čas, a mi mu skinemo kapu s čiviluka i išutiramo je. Igrali smo fudbal kapom po učionici.

-A šta je profesor na to rekao?

-Ništa. Nije ni znao.

-Kako nije znao?

-Zato što smo je na vreme vratili na čiviluk.

O, blaženi gimnazijalci! I to je bila osveta … prašnjava kapa!

*

Kasnije je moj otac postao profesor Gimnazije. Bilo je to zlatno doba u mnogom pogledu; pamtim tu generaciju profesora – ozbiljnih, mudrih i strogih. Profesija koja se poštovala. Poštovan je bio i moj otac, Milutin Srećković.

Dovoljno je bilo ispred zgrade da kažem:

-A moja sestra ide u Gimnaziju!

I niko nije smeo da me takne.

Sestra je iz Gimnazije donosila svakakve priče. Znala sam sve njene profesore i čitavo odeljenje. Njena Gimnazija bila je stroga; devojke nisu smele da lakiraju nokte i šminkaju se. Pamtim njenu plavu školsku kecelju. I nazive predmeta koji su imenima ulivali strah: psihologija, lingvistika, marksizam. Strašna škola. Očeva pak škola bila je sveti hram znanja, kao neko blistavo igralište koje me očekuje. Naprosto nisam znala kakva me gimnazija čeka: ona sestrina, ili ona očeva.

To svakako ima veze s generacijama – jer i Gimnazija se, zajedno s đacima, menjala – tek, u moje vreme, Gimnazija je imala jednu retku ozbiljnost i predanost u radu, jedno poštovanje autoriteta, ali i jednu opuštenost i vedrinu kakva vlada po hodnicima univerziteta. Nikad u njoj nisam osetila provincijalni duh. Namesto njega osećao se jedan blagi duh pobune – mislili smo da smo je mi otkrili, ubeđeni i ponosni, a nismo znali da je i taj duh deo škole, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Tad smo mislili da smo strašni; bili smo bezazleni.

Najveća moja muka bio je žig profesorskog deteta – od kojeg se, otkako je sveta i veka, očekuje valjda da bude besprekorno, uzor – dete, dika i ponos škole. Moja đačka bukvica i dan-danas svedoči o tome. No moji profesori (eto najzad prilike da im se jednom izvinim!) verovatno pamte koliko su sočno bile začinjene te petice. Začinjene neopravdanim izostancima, disciplinskim kaznama, svime onime što je pred odeljenjem moglo da mi opere obraz odlikaški. Stvar ugleda: čitati strip ispod klupe. Biti izbačen sa časa.

A onda, posle zvona, rasprave o književnosti; analize matematičkih zadataka, neki put do svađe. Znanje, čini mi se sada, nije bilo pitanje ocene već pitanje ocene već pitanje časti.

Najlepši gest jednog profesora – antologijski gest – pripada mom razrednom iz druge godine, M. Milenkoviću. Imali smo tada druga koji se vazda hvalio time što nikada nije imao nijedan neopravdani izostanak. Ako me ne izdaje sećanje, mislim da čak ni opravdanih nije imao. Bio je to miran dečko koji se nikada nikome nije zamerio – njegovi izostanci bili su njegova lična stvar – ali jednom se dogodilo da se nismo dobro spremili za pismenu vežbu. Odmah je pao dogovor da ne idemo na čas – unapred smo se pomirili sa po jednim izostankom; naš profesor je u tom pogledu bio neumoljiv (i većina mojih izostanaka poticala je baš od njega) – a onda smo shvatili da neko nedostaje. Znali smo i ko je ostao u učionici.

I kad je došao sledeći čas – pamtim – pitao nas je naš profesor zašto smo pobegli; priznali smo, pokajnički ali iskreno; zatim je otvorio dnevnik i upisao samo jedan neopravdani, onom našem drugu koji je ostao, i mi smo ostali zbunjeni, jer nismo isprva razumeli, a onda smo zaklicali i zasmejali se, i mislim da smo možda tad najiskrenije voleli nekog profesora.

*

U ta vremena, dok je zbornica još bila u olimpskim visinama, na spratu, a prizemljem krstarila brkata senka direktora Bajovića, nije bilo mnogo prostora za manevar. Gimnaziju pamtim kao tihu. Samo žagor za vreme malih odmora, dok se selimo iz učionice u učionicu. Za vreme časa, dok vlada duboki gimnazijski mir, nije uputno naći se u hodniku.

Zato je dvorište bučno, uzburkano; svako ima svoje mesto – četvrtaci su na tribinama, prvaci uza zid škole, mala ekipa pušača ima svoje mesto kraj šipke. Trešti muzika i jedu se krofne (mali omaž gospodinu Jeremiji – nikada i nigde lepših krofni); prvi veliki odmor – dve cigarete, drugi – jedna.

-U moje vreme – kaže moj otac – profesor je imao prava da izbaci đaka iz škole ako ga negde, bilo gde, vidi da puši.

-I u kafani? – pitam.

-Ako ga vidi u kafani, ne treba mu cigareta. Nismo smeli da izlazimo na mesta gde sede profesori.

Ova zabrana odavno nije važila u moje vreme. Ali mi je ostala, do dana današnjeg, jedna navika: da izvadim ruke iz džepova kad sretnem nekog bivšeg profesora. Gimnazija je vodila računa o manirima svojih đaka. A đaci su, naravno, vodili borbu da uvedu neke nove manire.

Ne sećam se ko je prvi zalepio poster «Crvene zvezde» na zid učionice. U trećoj godini konačno smo dobili svoju učionicu; u prizemlju – ali svoju.

Neko je odgovorio – verovatno «Partizanom». Na stražnjem zidu učionice stali su da se nižu posteri. Donosio je ko je šta imao. Kad je posle nekoliko nedelja banuo direktor, centralno, počasno mesto zauzimale su golišave noge Katarine Vit.

I šta ćemo, morali smo da ih skinemo.

No nisu sve borbe bile uzaludne – tada su se momci izborili za dugu kosu. Nešto nečuveno u istoriji Gimnazije – dvojica hrabrih boraca mesecima su mučenički trpeli profesorske prigovore. Borba se završila time što su se obojica ošišala na kratko, ali je u gimnazijske knjige, sa sažetošću Dušanovog zakonika, zapisano:

«Muškarci mogu nositi dugu kosu, ali uredno očešljanu i vezanu.»

*

Nepobitna je istina da jednu školu čine njeni profesori – i njeni đaci – ali u samim zidovima Gimnazije postoji nešto što, u trenutku kad se prekorači prag, uliva strahopoštovanje. Kao da obitava u njoj duh jedne mladosti, i to ne samo one koja se decenijama tu taložila – već kao da su njeni dunđeri u nju uzidali nekakvu sen, da se održi zdanje. Sam se profesor menja kročivši u nju. Takvi su muzeji, takvi su hramovi. Nije lako đaku koji prvi put u nju stupa. Niti đaku koji, poslednji put, iz nje izlazi.

Ja sam, kao đak, poslednji put iz nje iskoračila pre sedamnaest godina.

Još i sad ista stoji.

ДУБРАВКА СРЕЋКОВИЋ ДИВКОВИЋ

БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ ЕНТУЗИЈАЗМА (6)

• Start
• O nama
• Redakcija
• Marketing
• Arhiva
• Kontakt

• SPOMENAR PALANAČKE GIMNAZIJE (PRIREDIO I UREDIO: ALEKSANDAR SAŠA JELIĆ)
• 0

Bilo je to vreme entuzijazma

BY PALANAČKE · 26 JUNA, 2016

U školskoj arhivi, sam slučajno pronašla crno-belu fotografiju sa ekskurzije prvog razreda u Sarajevu … Likovi sa fotografije oživljavaju, sećanja su sveža kao da se sve dogodilo juče …

Čujem školsko zvono koje oglašava kraj odmora, uzimam fotografiju, stavljam je u dnevnik i krećem na čas. Probijam se hodnicima prepunih đaka i njihovog glasnog žamora, dovikivanja … Prisećam se vremena kad sam ja bila đak ove škole. Sve je bilo mnogo drugačije. „Lajali smo na zvezde“. Morali smo da nosimo uniforme koje nismo voleli, hodnici su bili prazni osim, tokom velikog odmora, kada smo svi žurno napuštali školu da bismo stigli, među prvima, na Jeremijin kiosk da kupimo pogačice, jer ih nije bilo dovoljno za sve, žurno smo se, na prvo zvono, vraćali u učionice ustajali u tišini da pozdravimo profesora koji dolazi na čas. Vladalo je veće drugarstvo, cenile su se prave vrednosti: dobar uspeh u gimnaziji je predstavljao sigurnu kartu za odlazak na željeni fakultet, bolji život koji je pružala fakultetska diploma. Cenilo se znanje! Profesori su nam bili uzori i idoli. Odrastali smo u pitomom i srećnom vremenu u kojem nisu postojale velike socijalne razlike, kao danas. To je bilo vreme entuzijazma, poleta, vere u socijalizam, vreme radnih akcija, sletova, bratstva i jedinstva …

Bili smo sigurni da ćemo u XXI veku svi leteti na Mesec i da će svi ljudi živeti u miru i blagostanju. Poštovali smo starije, ugledali se na naše profesore…

Sada sam profesor u Gimnaziji, čiji sam bila đak i trudim se da nastavim putevima svojih dragih profesora koji su mi bili uzor za posao kojim se sada bavim. Entuzijazam iz đačkih dana u meni i danas postoji i ja se trudim da ga prenesem na svoje đake.

ЈАСМИНА МИЛАНОВИЋ

ПИСМО ИЗ АМЕРИКЕ (7)

Sa ove distance, vremenske i prostorne (pisano u Americi), mogu reći da se sećanja na moju đačku i profesorsku Gimnaziju stapaju u – nostalgiju.

Pretpostavljam da se mnogi profesori palanačke Gimnazije i danas sećaju generacije maturanata 1982/83., koji su bili ubeđeni da mogu skoro sve: i da laju na zvezde (što se uglavnom pokazalo kao pogrešna procena), a i da ih se domognu u što kraćem roku (uspešnost – bez statističkih podataka). Naravno, sva ta energija nije uvek išla tokovima usmerenim i odobrenim od strane profesora i/ili roditelja, te su mnoge usijane glave i oštri komentatori završavali u direktorovoj kancelariji – na razgovoru.

Međutim, đački problemi se nisu samo notirali (što je danas preovlađujući običaj), već su svi pokušavali da ih reše (čak i sami učenici!). Da je postojala titula Ekspert + za iznalaženje najboljih ili najbezbolnijih rešenja, razredni starešina tadašnjeg IV₁, Jelena Novaković, sigurno bi je osvojila.

U svet su nas poslali sa dobrim znanjem (želeli to da priznamo ili ne, uglavnom zahvaljujući profesorima), nekim neozbiljnim idealima (to zahvaljujući roditeljima i celokupnom društvu), sa sećanjima na uzbudljive ekskurzije, školske odmore često od životne važnosti (bar za zaljubljene), i sa pravim prijateljima koji su, meni lično, oduvek predstavljali najbolji  proizvod đačkog života.

Srećom ili nesrećom, vrlo sam brzo napravila polukrug i vratila se u Gimnaziju – ovog puta kao profesor. Za četiri godine sve se promenilo: đaci (naravno!), način školovanja (!!), ekskurzije (zašto?), čak i neki moji nekadašnji profesori (lična procena).

I sada, gledano iz ugla jednog profesora sa dugogodišnjim stažom, čini mi se da je gimnazijska slika doživela neku vrstu modernističke rekonstrukcije – oblici su malo neobični, boje zagasitije, ali je celokupna kompozicija interesantna i lepa.

Generacije đaka koje pristižu, na žalost, već nose sa sobom iskustvo življenja sa problemima, i oni nemaju prevelikih iluzija o svetu koji ih očekuje. Nekadašnji idealizam se, s pravom, izgubio.

Ipak, sasvim je očigledno da optimizam i pozitivna energija mladih ljudi, srećom, opstaju uprkos svim smerovima društvenih kretanja. Ti novi (koji uopšte nisu klinci) imaju ideje, znanje (uvek taman onoliko znanja koliko im je potrebno), i prepoznatljivu, tvrdoglavu ubeđenost da mogu sami da biraju svoje mesto pod suncem, i to je vrlo važno i vredno poštovanja svih nas.

Mislim da su, samo, negde usput, značaj drugarstva zamenili nekim drugim vrednostima. Ili, možda, mi stariji ne umemo da prepoznamo avangardu.

ВЕСНА ВРАШТАНОВИЋ

ТРАГ У БЕСКРАЈУ (8)

Zastaću na trenutak i oslušnuti dodir prošlosti… Otkrivam da u samom naletu toga saznanja o životu, postojanju i trajanju, čovek za vjek vjekova ima određenu nit koja se prepliće i svakog od nas čini posebnim. U takvom prostranstvu shvatila sam da je sve oko mene stvarno i da se odvija jednim normalnim ciklusom kosmičke sile koja nas neobično stavlja na tron onoga što se zove čovek. Istaknut osećaj za radost i životnost ponudili su mi da se osetim opušteno, i čedno prepustim toj igri sa samom sobom…

… Gorda i postojana u svojoj veličini, Gimnazija je decenijama oličavala svoju postojanost, uvek posebno i uvek ponosno. Sobom je uvek i zauvek nosila sve one koji su znali da je poštuju i sagledaju zašto ona predstavlja izazov kojem nisam mogla odoleti; a svojim postojanjem Gimnazija je oduvek budila u meni ono najtananije i prosto gonila da joj prilazim sa strahopoštovanjem. Pored majke, Mirjane Mitrović, koja je tada bila profesor likovne umetnosti, akademski slikar, Gimnaziju sam doživela još bliže. Sećam se, jednog jutra, davne 1988. godine, majka je obukla onu crvenu haljinu u kojoj je izgledala predivno, na tren učinivši da sve izgleda kao bajka, i povela me na svoj čas… u Gimnaziju… Velelepna dama je i dalje nepomično stajala, veličanstveni hodnici koji su odisali mirisom gimnazijskih dana, skrivanja pogleda koji su odlazili u nepovratno; stubovi, najlepši prinčevi, zvono koje je čuvalo tišinu cele te priče … i JA kao deo svega toga. Stajala sam u njoj, strepela od svega, ali, ipak, uživala što sam tu, u holu jednog vremena, pored majke koja je još više doprinela da osetim da postojim. Gledala sam sve očima deteta koje je shvatalo da je život upravo tu, u prizemlju Gimnazije, sa majkom i svim profesorima koji su zaista izgledali kao posebna bića sa privilegijom da uživaju u takvoj atmosferi. To je bio deo tog odrastanja koji mi je pomogao da dotaknem tren lepote i savršenstva, same Gimnazije koja je to predstavljala za mene…

… A onda je došao dan kada sam i sama postala đak te iste Gimnazije i uzdignute glave sa osmehom, ponosno prošla kroz ona ista vrata, rustična ali puna neopisive harizme. I ovaj put je susret bio ispunjen energijom koja mi je dala čudesan mir. Sve je odavalo utisak jednog sna koji je trebalo svakog trena da se raspline… Hodnici su i dalje mirisali na onaj dan kada sam kao mala sve to gledala zadivljeno; i predeo svih boja, talasi lave i nijanse plave, i neizbežni vrtlozi crvene haljine moje majke … sve je to predstavljalo buđenje života, Gimnazije, đaka. Zaista sam uživala, bila presrećna i imala utisak da mogu da poletim. Sve mi je bilo tako blisko, moje, i trebalo je samo zažmuriti i… sačekati da čuveno zvono obeleži početak nove školske godine i našeg vremena. Da, to je upravo bio početak  jedne nove generacije… govorio je tako samouvereno, gledao na sve podjednako istom smirenošću i pružao sreću… Naš razredni starešina, profesor istorije Aleksandar Jelić. Čovek koji je zaista doprineo da svi zajedno Gimnaziju shvatimo kao određenu osobu koja nas prima u naručje i nudi bezbroj mogućnosti. Bilo je potrebno samo biti deo cele te priče i prepustiti se. Sale je uspeo da od svega napravi pravu atmosferu u kojoj smo svi bili ponosni na sebe; gledali se zadivljeno i pokušavali da shvatimo zašto istorija mora biti takva, puna nekih neobjašnjivih momenata… a nama je tih dana bilo potrebno nešto mnogo drugačije, malo detinjasto ali iskreno… nešto što je Sale shvatao i svima nama pružio. Pravi drug, psiholog, čovek… Znao je kako da nas učini srećnima, družio se sa nama, znanje prenosio na jedan poseban način i ulivao ljubav prema istoriji, geografiji, književnosti, umetnosti, muzici… doprineo da nam svi profesori budu deo nas samih i da ih sve posmatramo kao deo našeg vremena.

A onda je u svemu tome, u toj igri staklenih perli ušao još jedan muškarac koji me je osvojio. Prva ljubav… kako smo samo bili srećni? U samoj Gimnaziji, njenom veličanstvu, stajali smo on i ja, zaljubljeni, srećni, mladi. Sve me je to učinilo posebnom, Gimnazija kao takva, razredni starešina koji uvek ima razumevanja i vremena, i ljubav. Sećam se da se profesorka Jela Novaković prolazeći pored nas, smeškala i stalno govorila kako je divno kad si mlad i zaljubljen. Eh… Četiri godine smo proživeli u našoj Gimnaziji; voleli se i družili, ali uvek ponosni što smo tu! Taj period od 1996-2000. godine zauvek će čuvati tajnu bremena koje je bilo samo naše… naš trag u beskraju…

НЕВЕНА МИТРОВИЋ

ЖАЛ ЗА СТАРОМ ГИМНАЗИЈОМ (9)

Ekspertska grupa šest plus jedan, koja se trenutno nalazi u PTT-u (za nedovoljno upućene u permanentno-transparentnoj tranziciji) posle iscrpne i, zašto ne, iscrpljujuće analize i evaluacije stavlja na tender kurikularnu reformu, prvenstveno u cilju edukacije edukatora…

Ne! Ne želim da pišem o reformi obrazovanja. Mada priznajem da je ta tema In. Blagodet globalizacije (a za neke možda i bauk) neumitno zaseca tkivo našeg bića. O globalizaciji, demokratizaciji, sorošizaciji, kompjuterizaciji i ostalim acijama neka pišu mlađi ili oni koji prežive sledećih trideset godina. Neko ko je iza sebe ostavio nekoliko reformi, a svaka je bila najdemokratskija, kako od prethodnih tako i od potonjih??!, nema više mašte a ni snage ni volje da vidi nešto čega nema. Još mi je u živom sećanju, kada sam kao mlad profesor pun entuzijazma, tumačio šuvaricu učenicima, roditeljima i građanima seoskih i gradskih mesnih zajednica, a već posle nekoliko godina osetio sam opori ukus promašenosti i kajanja.

Sa godinama, da li je to možda znak starosti, sve češće se vraćam mojoj prvoj Gimnaziji, Gimnaziji koja me je pripremila za studije, postavila temelje mojoj ličnosti i trasirala moj životni put. Od svih Gimnazija, koje su ostavile traga u mom životu, Gimnazija u Topoli, prvo radno mesto, Vojna Gimnazija u Zagrebu i sadašnja Gimnazija Sveta Đorđević u kojoj radim, ova prva kao i prva ljubav ima centralno i počasno mesto.

Moja generacija će uskoro proslaviti 40-godišnjicu mature. Za mlađe je to čitava večnost, pa se može postaviti pitanje, da li mi to možda sa ove distance ne idealizujemo naše vreme. Mnogi ga poslednjih godina ruže i napadaju, nazivaju ga mračnim i nedemokratskim. Smešno, verovatno nisu čuli za onu narodnu, koja veli da je svakoj majci, svoje dete najlepše.

Često uhvatim sebe kako povlačim paralele između one i ove moje Gimnazije. Šta je to što ih toliko čini različitim? Samo je zgrada ostala na istom mestu ali naružena dogradnjom. Nema više školskog kluba. Umesto njega su sada dve učionice, odvojene harmonika-vratima. Nema više starog ve-ce-a u dnu dvorišta, gde se jedino mogla popušiti neka cigareta, i to jedna cigareta na nekoliko učenika. Odavno su nestale one divne senovite lipe, ispod čijih krošnji su se rađale i umirale mnoge ljubavi.

U našoj generaciji, prvi razred je upisalo 163 učenika, ali njih 57 nije završilo Gimnaziju sa svojom generacijom. Ponavljali su, pali na popravnom ispitu, napustili školu zbog bolesti, ili su isključeni. Danas, skoro svi upisani učenici završavaju Gimnaziju. Ponovaca i isključenih učenika skoro da i nema. Odlični učenici su se mogli izbrojati na prste jedne ruke, ukoliko ih je bilo u odeljenju; danas se broj odličnih učenika u nekim odeljenjima približava broju učenika u odeljenju. Ali, mnogi iz naše generacije, koji su ponovili jednu ili dve godine, završavali su redovno fakultete kao što su pravni, ekonomski, saobraćajni ili nastavni fakulteti. Danas se u dnevnoj štampi mogu pročitati i ovakvi podaci: 25 vukovaca i 70 odsto odličnih učenika na prijemnom ispitu na Medicinskom fakultetu je ispod crte a njih 17 je bez i jednog boda. Univerziteti u Srbiji godišnje upišu oko 34.000 studenata, a svake godine diplomira prosečno 13.000 studenata, prosečno se studira osam godina, prolaznost na ispitima je izuzetno niska, od 5 do 10 odsto. Oko 20 procenata akademaca je pasivno i posle nekoliko godina napušta studije.

Daleko od toga da naša Gimnazija i danas nema učenika koji su prvi ili među prvima na prijemnim ispitima. Fakultete završavaju u roku sa visokim prosečnim ocenama, prave vrednosti uvek isplivaju na površinu, samo što je ovih drugih, sve veći broj.

U broju 19 godina V školskog lista Iskra (list je izlazio četiri puta godišnje) školske 1962./63. godine, mogu se naći interesantni podaci o takmičenjima odeljenja u uspehu, disciplini, estetskom izgledu i čuvanju društvene imovine u periodu od 1. marta do 25. maja.

Prvi po procentu prolaznosti je II1 (71,42 odsto) a najmanji procenat ima I4 ( 36,37 odsto). Danas se procenat prolaznosti odeljenja često približava broju 100 posto. Najmanje opravdanih izostanaka (36) ima III2 a najviše III3 (152). I1 (sa 34 učenika) nema neopravdanih, a 18 učenika IV2 imaju najviše 21. Ah, ta četvrta godina! Danas je broj upisanih izostanaka približno isti ali po učeniku.

U nezaboravnoj uspomeni ostao nam je jednodnevni (besplatni) izlet do Vrnjačke Banje kojim je škola nagradila naše odeljenje, kao najbolje u školskoj 1964./65. godini.

Da li je onda bilo štrajkova? Bilo je, ali samo u udžbenicima istorije. Kako smo mi tada mogli znati da je pravo na rad odlika diktatorskih režima, a da je štrajk (čitaj pravo na nerad) tekovina demokratskog društva.

Časovi se nisu skraćivali ni 31. decembra. Časovi se nisu skraćivali, a išlo se u pozorište, najmanje dva puta godišnje i to najčešće u Narodno ili Jugoslovensko dramsko pozorište. Časovi se nisu skraćivali, a išlo se u bioskop mnogo češće nego danas. Za dobar film, karta se najčešće kupovala od tapkaroša, ako nisi želeo da satima čekaš u redu, a onda ostaneš bez nje.

U večitom sećanju ostalo je urezano vreme, provedeno u druženju na društveno-korisnom radu, pri uređenju grada, branju jabuka, grožđa, kukuruza, paradajza, vađenju repe, čupanju soje ili uništavanju gubara. Danas smo zadovoljni ako učenici jedan sat godišnje provedu na uređenju svoje škole.

O jesenjem i prolećnom krosu održavanom na Mikulji, u Mirkovića zabranu i Krnjevačkoj šumi, prvomajskoj paradi i sletu, mogu se napisati desetine stranica.

Za naše vreme se možda može reći da je bilo teško, ali je bilo lepo kao što je svaka mladost lepa.

Nekada je Gimnazija trajala osam godina (u Nemačkoj i danas traje devet godina), zatim četiri godine (a bila je i ukidana), reformisana Gimnazija će trajati tri godine. Možda će se roditi novi Gašo Knežević, koji će program Gimnazije realizovati putem dopisnog kursa. Ali, rekli smo, nećemo ovoga puta o reformi.

МАТЕЈА МИЛОВАНОВИЋ

ЈЕСИ ЛИ ТИ МАЛАГИН? (10)

Moj prvi susret sa Gimnazijom „Sveta Đorđević“ u Palanci, vezan je za početke šezdesetih godina prošlog veka.

Kao klinca, nedeljom pre podne, moj pokojni otac Ljubiša Ilić-Malaga, takođe učenik predratne palanačke Gimnazije, vodio me je u prostorije Gimnazije, gde su se odvijale probe orkestra. Moj otac, kao vrsni poznavalac muzike, radio je sa orkestrom. Iz tog orkestra pamtim Tokija, Žuću, Coleta i druge. Ovi momci su od ranog jutra bili u učionici Gimnazije u podrumu, sa svojim instrumentima i uvežbavali zadate melodije. Za vreme tih probi pratilo ih je budno oko mog oca, a ja sam bio prezadovoljan kada mi dozvole da sednem za bubnjeve i malo udaram po njima. Nakon izvesnog vremena i određenih dogovora, otac i ja bismo otišli iz Gimnazije, ili na fudbalsku utakmicu, ili na palanački Kiseljak, a potom na nedeljni ručak, dok su pomenuti mladići ostajali u Gimnaziji i uvežbavali svoj repertoar do kasnih popodnevnih ili večernjih časova. Danas su to zreli ljudi, koji su i dalje ostali verni muzici.

Takođe, sećam se i nekih drugih mladića, učenika Gimnazije, koji su uz pomoć mog oca oformili Zabavni orkestar Gimnazije.

Na istom mestu, u podrumu Gimnazije, okupili su se neki drugi mladići, ovog puta Velja, Cile, Mirčevski, Braca, Miško. Sećam se njihovih nastupa za Dan škole Gimnazije, u bašti Kluba GOŠA, u sali Narodnog pozorišta u Palanci.

Gimnazija je vrlo često, u to vreme, bila organizator Akademija u sali Narodnog pozorišta u Palanci. Učenici Gimnazije su izvodili muzičke i dramske sadržaje, recitale. Nastupao je hor Gimnazije, zabavni orkestar Gimnazije, izvodili su se odlomci iz dramskih dela, govorili stihovi velikih pesnika i odlomci iz dela velikih pisaca. Moj otac, koji je bio zadužen za muzički deo ovih programa, vodio me je više puta, u palanačko pozorište na ove Akademije. Sedeći u krilu pokojnog Mićka Vlajića u kućici za suflere, imao sam izvanredan pregled događanja na sceni, ali i iza scene. U prvom redu publike, sedeli su profesorski bardovi, pokojni Jovan Ristić, Milutin Srećković, Srboljub Zdravković, čijem budnom oku nije mogla da promakne nijedna izgovorena reč na sceni.

Organizovanjem ovakvih manifestacija, Gimnazija je dala značajan pečat kulturnom životu Palanke.

Sećam se susreta u Palanci sa profesorom Radunom Šošanićem, ranijim direktorom Gimnazije i profesorom matematike. Nakon što bi se, uvek srdačno, pozdravio sa mojim ocem, koji je bio njegov đak i sa mnom, redovno je pitanje bilo: Kakav sam ja matematičar, a odgovor je bio: Isti kao i otac.

U Gimnaziju sam krenuo 1974. godine, odeljenje I₁ razredni starešina profesor Nadežda Jelić. Sećam se prve godine Gimnazije, ulazim u dvorište, a prema meni iz dvorišta ide čuveni profesor Gimnazije, Voja Babić. Tada je već bio u penziji. Javljam se profesoru Babiću, a on pita: Je li, jesi li ti Malagin? Ja mu potvrdno odgovorim, pozdravim se, popričamo, onda krenem na nastavu, a profesor Babić u prepodnevnu penzionersku šetnju. I nakon penzionisanja, profesor Babić je voleo da obiđe dvorište Gimnazije u kojoj je proveo ceo svoj radni vek.

Četiri godine provedene u Gimnaziji u Palanci, slobodno mogu reći, bile su najlepše i najbezbrižnije godine mog života. I danas, kada smo svi izloženi svakojakim problemima, stresovima i gadostima savremenog doba, vrlo često sebi kažem: Uh, kada bih sada mogao da se vratim u prvi Gimnazije.

Maturirao sam 1978. godine. I nakon mature, sve do pre nekoliko godina, redovno sam se sa svojim drugovima, takođe učenicima Gimnazije okupljao u dvorištu Gimnazije, da odigramo nekoliko basketa, na košarkaškom terenu na kome se sigurno igrao najbolji basket u Srbiji. Godinama se na ovom terenu okupljala ista klapa: Ivica Bajazit, Mikica Bejatović, Saša Jelić, Predrag Stanošević, Nenad Stojanović, Đorđe Jovović, Srba Simonović. Svima nam je bilo zajedničko da smo bili učenici Gimnazije i da svi volimo da odigramo basket baš na igralištu Gimnazije.

U vreme kada pišem ovo sećanje, moja generacija, maturanti Gimnazije 1978. godine, slavi jubilej 25 godina mature.

Dana 31.05. 2003. godine, naše razredne starešine ponovo će nas prozvati, a zatim ćemo uz dobru muziku, iće i piće evocirati uspomene na lepe i bezbrižne dane provedene u palanačkoj Gimnaziji.

ДРАГАН ИЛИЋ МАЛАГА

ПРОФЕСОРИ И УЧЕНИЦИ (11)

U Gornjem Milanovcu provela sam pet godina profesure i to su najsrećniji dani u mome profesionalnom životu. Tu se rodio i moj stariji sin Vladislav. Moj otac je držao do sebe i smatrao je da su naše mogućnosti daleko iznad života malog mesta. Pod njegovim uticajem, moj muž i ja smo tražili premeštaj i došli u Kruševac. Rat je bio na pomolu i morali smo da se približimo svojima. Tako smo došli u Palanku.

Moj muž Vojislav i ja smo počeli da radimo u Gimnaziji. Mučili smo se po tuđim stanovima dok nismo sagradili kuću, ali prošlo je dosta vremena da to ostvarimo, skoro kada je stariji sin pošao na studije.

Rodno mesto moga muža nas je relativno dobro prihvatilo, mada su vremena bila teška. Rat. Okupacija. Oslobođenje. Sve smo to pregurali preko glave. Politikom se nismo bavili, jer smo bili ljudi koje je interesovala kuća, deca i struka. Moj muž je radio mnogo na struci i odlazio na specijalizaciju kao stipendista Vlade Francuske, početkom 50-ih godina, u Grenobl i Pariz.

Predavala sam francuski, latinski i srpski jezik.

Družili smo se sa svima u kolektivu, posebno sa bračnim parom Bulatović. Drugovala sam sa Milevom Josifović i Milevom Stepanović, profesorima jezika, prva nemačkog, a druga francuskog.

Prvi direktor, Dragoljub Marković, bio je strog i zahtevan, ali nam to nije padalo teško, jer smo želeli da budemo što savršeniji u struci. U jednom periodu života, direktor mi je bio i moj muž. Imali smo sreću da nam i učenici postanu direktori gimnazije: Srba Zdravković i Jovan Ristić.

Pamtim mnogo talentovanih, pametnih i radoznalih đaka. Pamte i oni mene i mog muža. Neki mi pišu, neki mi dođu da se ispričamo. Uvek mi radost donosu lepe vesti o mojim bivšim učenicima.

ВЕРА БАБИЋ

ЦРНО БЕЛО СА ТРИ ПРСТА ИСПОД КОЛЕНА (12)

Prvog septembra 1971. godine sam kao i većina odličnih učenika upisala Gimnaziju i ne sluteći da će se među nama stvoriti neraskidiva veza.

Kao većina mojih drugova i drugarica, upisala sam Gimnaziju sa namerom da je završim i odem na studije, a Gimnazije se, eto, setim ponekad i to u crno-beloj tehnici, jer mi je to zapravo bila prva impresija.

Naime, sve učenice su nosile crne đačke uniforme, sa belom kragnicom. Sve su, kao i dečaci, u svojim đačkim uniformama izgledale isto. Kako su uniforme za devojčice bile dužine tri prsta ispod kolena, to su se razlikovale samo po liku, debljini i ponašanju. Šminkanje nije bilo dozvoljeno, pa smo sve bile prirodno lepe, neke ćutljive i povučene a neke malo živahne, kako se to tada zvalo.

Kako su po prirodi stvari dečaci u sazrevanju kaskali za nama, to sam se ja odmah zaljubila u plavookog Žareta iz četvrtog razreda, i odmah dobila jedinicu iz matematike, jer ljubav i učenje nikako ne idu zajedno. To je bila zajednička parola roditelja svih učenika moje generacije. Naravno, ja sam se potrudila da tu parolu deplasiram i uspelo mi je.

Zgrada Gimnazije, iz tih dana, ostala mi je u sećanju kao nešto najveće i najozbiljnije što sam videla. Za četiri godine provedene u Gimnaziji, imala sam troje razrednih starešina: prvo Dragišu Stojanovića, profesora sa najlepšim baritonom i naočarima skrivenim pogledom, zatim Negosavu Ivanović, profesorku koja je za mene tada bila pojam ženske lepote i, najzad, Tomislava Bogosavljevića, profesora strogog, duhovitog i zagonetnog.

Svi profesori, za mene i većinu iz moje generacije, bili su pojam obrazovanosti, elokventnosti (sa malim izuzecima), a svojom pojavom i ponašanjem su nas naučili da ih cenimo i poštujemo.

Jedna od tih koji su svojom pojavom i ponašanjem zaslužili da ih cenimo i poštujemo bila je i nastavnica fizičkog vaspitanja Milanka Đurđević, slatka mala plavuša, koja je svojom upornošću od mene načinila „ženu od gume“, i tako me opredelila i privukla svojoj struci. I sama sam, znači, postala nastavnik fizičkog vaspitanja.

Imala sam divne drugove i drugarice, puno smo se družili i u većini slučajeva bili spremni da pomognemo jedni drugima, stoga ne bih izdvojila nikog od njih.

I o mom školovanju u Gimnaziji mogla bih da pišem do „besvesti“ a da ne kažem sve. Ovaj deo ću završiti konstatacijom da Gimnaziju u to vreme, nikako nije mogao da završi neko ko, recimo, nije pročitao sve što je bilo predviđeno programom lektire. U to sam sigurna,  jer je svaki moj pokušaj bio osujećen.

U junu 1974. godine rastala sam se sa Gimnazijom nakratko, da bih se opet vratila 1980. godine, sada kao predavač. Tada sam prvi put ušla u nastavničku kancelariju malo opuštenije nego kada sam bila učenik i tamo ulazila jedino kada bi me neko od profesora poslao po nekom zadatku.

Moj odnos prema profesorima se nije mnogo promenio, jer su oni za mene, još dugi niz godina, bili moji profesori, sve dok me sami nisu upozorili da bih mogla malo da se opustim, jer smo sada kolege. Međutim, shodno mome vaspitanju i dalje sam sa njima bila na propisanoj distanci.

U to vreme, direktor škole je bio Milorad Bajović, profesor fizičkog vaspitanja, inače moj fah kolega, koji mi je kao početniku mnogo pomogao. Njega sam doživljavala na sasvim drugačiji način od direktora Jovana Ristića, koji je ovu funkciju obavljao dok sam ja bila đak. Naime, profesora Ristića sam kao učenik videla kao jednog pravog gospodina i čoveka od urođenog autoriteta. To naravno ne znači da profesora Bajovića nisu krasile iste osobine. Nasuprot. Međutim, nekako mi je bio dostupniji (možda zato što više nisam bila đak).

Učenici više nisu nosili uniforme, devojke su se uveliko šminkale i bile prave damice. Tako je Gimnazija za mene poprimila jedan drugi kolorit.

Iako je razlika u godinama, između mene i učenika, bila mala, moram da priznam da su se prema meni odnosili vrlo korektno i rado su dolazili na časove fiskulture, koji su po obostranom mišljenju bili interesantni, pa čak i oni na kojima se pripremala sletska vežba. Te godine smo kolega Branislav Lazarević i ja spremili sletsku vežbu sa melodijom Zdravka Čolića „Mađarica“ i Laboratorije zvuka „Skakavac joj zašo u rukavac“ i zauvek izbacili iz upotrebe koračnice koje su svima dosadile.

Gimnaziju sam ponovo napustila, nakratko i vratila se u nju 1985. godine. Tu sam zatekla puno svojih đaka, sada profesora, kao i dosta svojih profesora, a među njima i Trifka Sušića na mestu direktora škole, koga sam doživela kao dobrog domaćina, taktičnog i spremnog za saradnju.

Postala sam sekretar Gimnazije i na tom radnom mestu sam i sada.

S obzirom da bi izlaganje mojih impresija o Gimnaziji trebalo da bude sažeto, to se izvinjavam mnogima, koje nisam pomenula,  jer to nije znak da nije trebalo, već da nije bilo prostora.

2001. godine

ВЕСНА НЕДИЋ МАКСИМОВИЋ

ШКОЛА ЖИВОТА (13)

Dok sedim i razmišljam o tome šta ću da napišem, osećam tremu, baš kao pre mnogo godina pred pismeni zadatak iz srpskog jezika kod profesora Milutina Srećkovića.Znam da se prošlost obično idealizuje, što vreme više prolazi, ali nije to samo moje mišljenje da su gimnazijski dani neponovljivi.

Ne želim da pravim razliku između današnje Gimnazije i Gimnazije iz mog vremena jer bih, u tom slučaju, to moje školsko vreme možda,  još više idealizovao.

Međutim, ne mogu a da se ne setim profesora, pravih institucija, Milutina Srećkovića, Tome Bogosavljevića, Milorada Bajovića, bračnog para Dragana i Lepe Vlatković i drugih koji su se, čini mi se, kao pedagozi duboko urezali u sećanje cele moje generacije.

Osećaj straha pred upis u Gimnaziju, pa preko ozbiljnosti u učenju tokom četiri razreda, kulminirao je mojom srećom po završetku mature. Osećao sam se uzvišeno jer sam završio jednu ozbiljnu školu, mogu slobodno reći školu života.

Šta reći o danima školovanja a da ne bude opširno i suviše detaljno?

Mislim da ću, pored divnih profesora koje sam pomenuo, uvek da se sećam i gimnazijskog dvorišta u kojem sam uz sport provodio sve slobodno vreme. Nezaboravne su i gimnazijske ekskurzije.

Zgrada Gimnazije i dalje stoji na istom mestu. Dvorište je nešto preuređeno. Neki novi đaci i danas idu na ekskurzije. Sve je to sada meni daleko i strano.

Međutim, moja Gimnazija, moje dvorište, moji profesori žive uvek u meni i živeće zajedno sa mnom i sa mojom generacijom i biće svaki put u našim pričama na proslavama godišnjica mature.

НЕБОЈША РИСТИЋ

СВАКА СЛИЧНОСТ… (14)

Učenica škole, u kojoj danas i predajem, postala sam septembra 1980. godine, zaplovivši tako u vrlo usmerene struje i tokove tadašnjeg srednjoškolskog života. Kao i svi ružni pačići ovoga sveta, i mi smo, pomalo zavidni stajali po strani, gledajući u već izrasli i dokazano lep lik starijeg prethodnika gimnazijalaca. Jer, šta bi mi, jadni usmerenjaci, drugo… Srećom, a na našu utehu, od tog septembra gimnazijsko dvorište vrvelo je samo od usmerenjaka; drug gimnazijalac beše uklonjen iz njega na nekih desetak godina, sve do vremena kada sam ja tu već bila prisutna samo kao profesor, do vremena kada je dvorište za mene već izgubilo onu draž prve mladosti i odrastanja, dobivši u međuvremenu druge dimenzije.

U početku mog zaposlenja u Gimnaziji i dalje sam se osećala gimnazijski. Tako je malo vremena prošlo, a ja sam ponovo bila tu, spremna da đački reagujem na glasove svojih profesora, sada kolega. Čudan osećaj. Već sam shvatila da moje obrazovanje spada u krajnje domete profesure jedne plejade ljudi koji su u našoj Gimnaziji proveli duge, pre svega radom i entuzijazmom ispunjene, godine i njoj ostavili nešto više od sebe. Ma kako mi profesionalno opredeljeni bili, pa stoga sledili svoje smerove, znanje koje smo poneli iz ove škole bilo je ravno, a u nekim, uglavnom novim oblastima ili čitavim predmetima, i premašivalo znanje koje bi stekao jedan gimnazijalac pre nas. Slutila sam, a sada sam i sigurna, da su i profesori učili, pre nas ili sa nama. Nisu nas mazili i podilazili nam poklonjenim ocenama. Bilo je i onih A, B, C ocena iz predmeta koji su smatrani veštinama. Bilo je i profesionalne prakse, uglavnom prva od ukupno dve nedelje zimskog raspusta. Bilo je i opremljenih učionica i potrebnih učila i opreme za izvođenje prakse; ili bismo kao stariji đaci odlazili da se učimo budućem pozivu van škole.

Znači, radilo se mnogo i mnogo se vremena provodilo u školi. Ne mislim samo da smo redovno pohađali nastavu – to se podrazumevalo. Pojedinačno bežanje iz škole nije bilo usvojena i gotova stvar, a kolektivno bismo izbegli čas pred neki praznik, kraj godine, ili pre, više nestašluka radi, radi dokazivanja sebe i sebi (duh kolektiva i drugarstvo moralo se testirati), a ne drugih i drugima. Mislim da smo bili spremniji na odgovornost od današnjih đaka. Sećam se kad smo pokrenuli čitavu akciju, koja bi se modernim jezikom mogla zvati: Ne uniforma i to jeste bio veliki posao ubeđivanja, organizovanja sastanaka, dokazivanja, i odjednom, nismo svi više bili jednako plavi. A kako bi i mogli, vreme je to i potvrdilo i možda bi se stvari same od sebe odvijale, ali bi mi bili uskraćeni za taj osećaj pobede. Bilo je pokušaja i samoopravdavanja časova. Ne, nikako ne mislim pojedinačno, bilo je to na odeljenjskim zajednicama, formirana bi bila komisija koja će sama, ili uz pomoć razrednog, odrađivati taj naporni posao. I uopšte, odeljenjske zajednice i drugi oblici omladinske organizacije imale su veću ulogu, bolje rečeno, bar su imale neku ulogu. Nešto se dešavalo u školi i oko nje. Makar popularni kvizovi četvrtkom uveče (uvek smo bili u finalu), rad sekcija, doček Novih godina u školi, igranke na otvorenom …

Ekskurzije su bile prava blagodet. S jeseni, taman kad bismo na prelasku iz godine u godinu opet upadali u novo odeljenje (predusmeravanja, usmeravanja), eto prilike da upoznamo nove drugove, naročito dođoše. (Ta promena odeljenja, škola meni je lično najviše smetala, tu smo najviše bili na gubitku u odnosu na klasične gimnazijalce). A onda, te ekskurzije su trajale danima, obilazila se čitava ona zemlja, i tačno se znalo gde i kako se u kojoj godini ide. Doduše, u mom trećem razredu nismo išli nigde, zbog nekakvih propisa da se veći deo ekskurzije mora zaraditi (znači odraditi mladalački), pa je cela škola pomagala, a išli samo maturanti. Već sledeće godine, maturanti smo bili mi, pa nam onda ni pranje starih i dotrajalih vagona u Goši nije teško palo. Sve za nekoliko dana u Dubrovniku!

Bilo je svakako i teškoća. Na mom smeru, jedna od komplikovanijih stvari koja se učila, bilo je kucanje na pisaćoj mašini na slepo; pa onda stenografija. Bilo je i dosta ponavljanja gradiva zbog razlike opšte-usmereno, a i učili smo predmete i delove oblasti koje su se posle dokazano ukinule. Što bi rekli, takva su bila vremena.

Ne kažem da nisu bila dobra, i da nisu bila ona neophodna karika u lancu postojanja i trajanja naše Gimnazije. I treba se osvrnuti na njih. Nikoga ne bih posebno isticala i pominjala, ne što to ne bih mogla… Žalim što tih godina nisu štampani godišnji Izveštaji škole, ali sigurna sam da se čuva dosta pisanih dokumenata iz tog perioda, ostalo je zabeleženo u sećanju.

Kada me moji đaci pitaju kako je u školi bilo, u to moje vreme, ja uvek kažem da nije bilo lepo, ne bih se ni vraćala; morate mi verovati na reč, pre svega reč jednog bivšeg gimnazijalca, koji često sebe ogleda u mnogim drugim mladim licima u prolazu.

ВИОЛЕТА СТАНКОВИЋ

   УНИФОРМЕ У КУТИЈУ (15)

Kao učenik sam proveo u Gimnaziji od 1980. – 1984. godine, kao profesor od 1995. a jedno vreme od 1999. do 2000. bio sam direktor.

Kada sam bio učenik, profesorski kadar je bio zadovoljavajući. Na mene, najveći utisak ostavila je profesor istorije, gospođa Aleksandrić.

Ocenjivanje je bilo slično današnjem; i druženje je bilo slično današnjem.

Učio sam iz klasičnih knjiga, a dodatna literatura se svodila na razne zbirke i novine na koje smo bili pretplaćeni, kao npr. (Zemlja i ljudi, Globus, Politikin zabavnik).

Ekskurzije su se odvijale na teritoriji tadašnje SFRJ.

U to vreme su se nosile uniforme. Ujutro, na ulazu u školu uvek je stajao pokojni profesor Paja i proveravao ko ima, a ko nema uniformu. Bio sam u prvom razredu kada su se učenici dogovorili da skinu uniforme i stave ih u jednu veliku kutiju. Na vratima, profesor Paja čeka da uđu učenici, a jedan donosi kutiju i predaje Paji. Paja je otvara i ima šta da vidi. Uzima kutiju, odnosi je direktoru Baji, koji uzvikuje svoju čuvenu rečenicu Božju vam kuvaricu. Od toga dana ukidaju se uniforme.

Čini mi se da smo srećnije rasli i da nam je detinjstvo bilo lepše nego ovim učenicima sada, više smo poštovali profesore.

Kao učenik Gimnazije učestvovao sam na mnogim takmičenjima i na taj način podizao ugled škole koju sam predstavljao.

Kao šahista sam četiri godine bio u postavi ŠK „Goša“, člana Prve savezne lige. Godine 1981. i 1982. osvojio sam prvo mesto na turnirima za juniore Podunavsko-Braničevskog regiona.

1984. godine sa fudbalskom ekipom Gimnazije osvojio sam četvrto mesto na Olimpijadi škola Srbije.

Šahovska sekcija škole u vreme mog direktorovanja, učestvovala je na Republičkom festivalu šaha i ostvarila zapažene rezultate. Ekipa u sastavu: Igor Vulićević, Vlastimir Stojanović, Nenad Ilić, Nenad Bubanj i Dragana Rajković osvojila je 1999. godine treće mesto u Srbiji a 2000. godine delili su prvo i drugo mesto. 1999. godine Igor Vulićević je u pojedinačnoj konkurenciji osvojio treće mesto, a 2000. Dragana Rajković bila je prva u Srbiji.

Kao profesor, trudim se da ne razmišljam o prošlim vremenima i da imitiram svoje profesore, jer to vreme ne može da se vrati. Prilagođavam se novim vremenima. Procenjujem za sebe da obavljam posao za ocenu vrlo dobar (4-).

Kao direktor pokušavao sam da prilagodim školu ovakvom vremenu. Da škola bude što bliža đacima i da oni pokušaju da je prihvate kao svoju kuću. To je sada teško, ali kroz koju godinu, mislim da se može ostvariti.

 ДРАГАН ЈОКОВИЋ

ГИМНАЗИЈА „СВЕТА ЂОРЂЕВИЋ“ У МОЈИМ СЕЋАЊИМА (16)

Uspomene iz mladosti skoro uvek imaju sladak ukus. Uvek se dogodi taj neminovni odabir u oku sećanja kada se prašinom pospe sve ono što je bilo neprijatno, a kroz sito propuste i jarkim koloritom oboje doživljaji i trenuci radosti.

Radost, igra, druženje, iščekivanja, snovi, nadanja, ljubavi i po koji pismeni zadatak. To je ono što boji moja sećanja na gimnazijske dane. I naravno, čitava galerija likova.

Vreme je tada stajalo. Prolazili smo kroz njega kao kroz kaleidoskop i verovali da je čitav kosmos tu samo zarad jedne naše želje.

Središte kome smo svi gravitirali, zdenac sa koga smo se napajali životnim sokovima, znanjima, iskustvima, bila je upravo ova stara, za palanačke prilike monumentalna zgrada, u ulici Vuka Karadžića.

U to vreme, škola je još uvek imala nešto od šarma i atmosfere elitne škole. Iako nas je, što bi rekao pesnik, već bila zahvatila zapadnjačka reka, biti gimnazijalac nije bila mala stvar. Gimnazija je sama po sebi bila institucija, ali je i gimnazijski profesor ili đak Gimnazije takođe bila neka vrsta institucije.

Iako crno-beli svet naših đačkih uniformi nije bio autentičan, već samo puka forma koja nam je teško padala, poštovanje koje smo osećali prema profesorima i ozbiljnost s kojom smo prilazili ovoj instituciji bili su stvarni.

Mladost je sama po sebi neobuzdana i plaha, i neću da kažem da nije bilo nestašluka i izleta u nepoznato. Takvih stvari se najčešće i sećamo na generacijskim sastancima, kada nam se čini da se ničim drugim nismo u školi ni bavili do zabavljanjem i zbijanjem šala. No, na drugi pogled, dešavalo se tu nešto mnogo složenije. Sazrevali smo i postajali ljudi pod budnim okom naših profesora.

Božiju vam kuvaricu, magarčine jedne, gde vam je oprema? – orilo bi se često školskim dvorištem. Naravno, bio je to naš profesor fizičkog i direktor Gimnazije Milorad Bajović, namrgođen i ljut, kome nije bilo teško da udeli i po koji vrući šamar. Primalac šamara bi ga podnosio stojički i bez pogovora, jer ruku na srce, bio je zaslužen. A ispod crnih oštrih brkova našeg profesora, već za koji minut, zatitrao bi osmeh. Voleli smo ga i tako prgavog i prekog, jer je i on nas voleo, a mi smo to osećali.

Enciklopedijo, otvori se! – rekao bi tihim, baršunastim glasom naš profesor književnosti Milutin Srećković, obraćajući se đaku koji se upinjao da dobije dvojku. Dede da vidimo. Dante Aligijeri, Božanstvena komedija. Proveo nas je, boga mi, taj divni čovek kroz svih devet paklenih ali i božanstvenih krugova, ne bi li nam udahnuo malo razumevanja i ljubavi za svet literature. I na književne večeri smo išli pod moranje, ali je vredelo. Zavoleli smo lepu reč i shvatili da je blagotvorna, da hrani, i, hvala mu na tome.

Evo kao da sada vidim kako hodnikom jezdi, kao iluzija, kao dašak vetra, naša lepa profesorka Mirjana Mitrović, da nam prepriča boje, da nam oboji misli, da nas upozna sa Sezanom, Moneom, zagonetnim osmehom Mona Lize, da nam pokaže čarobnu kičicu za koju vredi živeti.

Često sam se pitala da li moja razredna Miroslava Elek ima u sebi nemačke krvi, ili su je studije nemačkog jezika učinile takvom. Odgovornom, vrednom, principijelnom, zahtevnom, no u dubini duše toplom. Also, ima tu nečeg. Možda nismo naučili svaku deklinaciju. Nemački je, najposle, težak jezik. Ali smo naučili da je jezik mnogo više od deklinacija i padeža, da je živ, da komunicira najlepše emocije.

U oku moga sećanja vrte se, kao na karuselu, likovi mojih profesora, smenjuju se slike, naviru uspomene, a isprepleteni sa njihovim nižu se likovi mojih drugara, obešenjaka i mladih dama, koji sunčanim karucama nestrpljivo hrle ka svojim akademskim danima.

U današnje vreme učionicama palanačke Gimnazije žumore glasovi nekih drugih đaka, neke nove mladosti. Sada mojih đaka.

Slučaj je hteo da se ponovo obrem ovde, ali ovoga puta u drugoj ulozi.

No, ja našu Gimnaziju, iako oronulu i posrnulu pod teretom teških okolnosti, još uvek gledam onim istim očima, punim ljubavi i nade da ćemo joj vratiti stari sjaj.

Jer, najposle, Gimnaziju ne čine ovi visoki ispucali zidovi, ni polomljene klupe, ni opustošeno dvorište, već ova mladost, nestišljiva i poletna, svakako različita od naše, u koju ja svim srcem verujem.

БОЈАНА РАДОСАВЉЕВИЋ

ЈЕДАН МИЛИОН (17)

Osnovnu školu, četvorogodišnju, regularno smo, đačići generacije iz koje sam, završili o Vidovdanu. Onda je trebalo ići na prijemni ispit za upis u Realnu gimnaziju.

Bila je poslednja godina Velikog rata, 1944. Meseci kraja proleća i leta u kojima su nebesima gotovo iz dana u dan, često i noćima, brodile stotine, hiljade, savezničkih aviona-tvrđava ka udaljenim ciljevima; često se rasterećujući, na žalost i tugu, i nad srpskim gradovima.

Grupa devojčica i dečaka, koja je prethodno dve godine išla u zabavište, kod gospođe Bojke Nešić u staroj zgradi Škole kod crkve, četiri razreda je, ratnom nesrećom, učila i provela što po kafanama (Drenjinoj, Diskovoj, Kod dva seljaka, Smederevu), što u školi u prirodi na najbližoj periferiji varoši (bagremaru Srete Đokića ili Šulejića vinogradu). Zgrade osnovnih škola i Gornje (kod crkve) i Donje (kod žitne vage, u Màli), baš kao i Gimnazije zaposele su bile neke vojske.

Prijemni ispit smo imali pod sličnim uslovima, otežanim utoliko što su neke vojske odlazile, neke se spremale da odu, a neke se očekivale da tek dođu. Doduše, alarmi Achtung, achtung sve ređe su se oglašavali a iznenadni doleti, poput stršljenova, nekih malih aviona iz kukuruzišta, pikavaca, plašili su svet a ponekad su i mitraljirali Silos i teretnjake na peronima i uveliko nagoveštavali neko drugo vreme.

Svi strahovi od dolazećeg ispita nisu mogli biti umanjeni iščekivanjem nečeg novog, za dečije glavice – nejasno svetlog. Njihovim roditeljima i budućim profesorima trebalo je dodati, uz kontrolisanu euforiju zbog izvesnog oslobađanja od okupacije i svekolike strepnje od nepoznatog što neminovno nadire.

Ispiti su srećno okončani za sve kojima je proveravana spremnost za dalje školovanje. Dobro pamtim: u staroj kafani, dosta kasnije srušenoj, u današnjem kompleksu „Dejanović“, iz matematike sam imao zadatak – napiši broj jedan milion; napisao sam a ispitivao me je moj kasniji profesor latinskog jezika, poštovani Voja Babić.

U prvoj dekadi oktobra, stiglo je oslobođenje. Brzo je trebalo poći u školu. Bili smo prva postokupacijska generacija u prvom razredu Realne gimnazije. Bejaše nas podosta, čak za pet odeljenja. Nastavnika, pak, premalo. Profesorka Vera Babić nas je, u prvom pet, učila iz čak pet predmeta.

U stvari, ta i sledeća godina bile su vreme „uvođenja u red“ i svekolikog prilagođavanja novim okolnostima. Saglasno novim odnosima u svetu, država je postavljena na nove osnove a istovremeno je trebalo ići u obnovu i izgradnju razorene zemlje, jer gotovo da je aforističar u pravu – „pre rata nismo imali ništa a onda su došli Nemci i sve nam uništili!“. Novu školu za novo društvo je tek trebalo profilisati. Zato izgleda normalno da u to vreme provizorni nastavni programi podrazumevaju, ne samo teorijsko obrazovanje već i vaspitavanje i đaka i nastavnika u radno-fizičkom aktivitetu. Škole su, gledano iz današnje vizure i u filozofskoj ravni, imale prevashodni cilj stvaranja inženjera ljudskih duša. Časovi u školi u klasičnom (i današnjem) smislu nismo imali previše, jer smo i mi đaci, i nastavnici, školu pohađali i okupljanjem u pionirskoj organizaciji, manifestacijama podrške subjektivnim snagama ali i raščišćavanjem kruga kasarne (o čemu je u jednom od svojih prvih brojeva beogradski „Pionir“ objavio jedan moj člančić). Udžbenika i literature, razumljivo, nije bilo pa je kreativnostima profesora otvoreno široko polje a učenicima je data prilika da unapređuju brzinu upisivanja diktiranih lekcija u svaštare. Stanje nije bivalo mnogo bolje ni u sledećim razredima, te gotovo da smo maturirali iščitavanjem zapisa iz jedne jedine svaštare. Da, izuzetak su bili spravočnici iz ruskog a kasnije udžbenici za nemački ili francuski i latinski jezik. Ali, tu je problem bio metodološki: iscrpljivanje u usvajanju gramatike i pravila književnog izraza a zapostavljanje živog govornog jezika koji nam je ipak ostao udaljen; kao da smo se svi spremali za filologe …

Vremenom se stanje stabilizovalo, pa je s ukupnim progresom, porodičnom brigom i s velikom ljudskom i pedagoškom pomoći nastavnika, generacija odnegovana i obrazovana u dobre građane i solidne stručnjake.

Patina vremena od skoro šest decenija krije mnogo doživljenog u školi, ali i čini oplemenjenom pozlatu nezaboravnog drugarstva i sećanja na profesore uz koje smo stasavali.

Uz veliki rizik da se ogrešimo o neke ličnosti iz plejade cenjenih profesora, neki likovi su iz nezaborava generacije.

Uvek ću pamtiti junačke i fatalistički obojene priče životnošću nabijenog Ace Bogdanovića; poštovati dostojanstvenost Vere Babić i voleti žovijalnost i, mladeži primerenu, finu frivolnost Voje Babića; ostaće  u nama majčinska nežnost Bose Bulatović, i  zagonetnost njenog muža Bulata; uvek će imponovati gospodstvenost Šošanića i umnost Bakića; a pokatkad mnogi od nas i sada će se u snu trzati kada u odeljenje uleti za đake mačbožji a uvek pravedni matematičar Maksa Stanojević.

S najvećim poštovanjem, pak, generacija se seća stroge gospođice Vidosave Dešić. Od male do velike mature nam je bila razredni starešina a mi smo njoj zamenjivali porodicu.

СРЕТЕН ВЛАДИСАВЉЕВИЋ

ПРОФЕСОР И ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ (18)

Sećanje na Gimnaziju počinju sećanjima na okolnosti mog dolaska u Palanku iz radoznalosti.

Krajem avgusta 1966. godine bio sam na odmoru u Mostaru, kada sam dobio poziv za telefonski razgovor na broj telefona 31-057 iz Smederevske Palanke. Pretpostavljao sam da je poziv poslao moj kolega i prijatelj sa studija Ljubomir Simović. Prijatno sam se iznenadio kada mi se javio profesor Srboljub Zdravković, direktor Gimnazije i na preporuku mog drugara sa studija, ponudio da dođem da radim u Gimnaziji. Pošto sam već u Beogradu bio primljen na tri konkursa u tri škole, obećao sam da ću da dođem na razgovor. Iako sam u Palanku dolazio samo nekoliko puta, na proputovanju, već sam imao poznanike među ljudima od posebnog ugleda kao što su profesor Milutin Srećković, profesor Jovan Ristić, Slavko Jeftić i priličan broj drugih. Direktor Gimnazije mi je ponudio platu za 22 odsto veću nego u beogradskim školama. Ponuđena plata uz već stečena poznanstva, mirnoća i toplina malog grada, prevagnula je da svoju životnu sudbinu vežem za Gimnaziju.

U Gimnaziji sam proveo od 1966. do 1993. godine.

Profesorski kadar u Gimnaziji bio je uvek prvorazredna briga direktora škole, pa me je kolektiv koji sam zatekao u Gimnaziji impresionirao brigom za uspeh i renome škole, a u okviru toga posebno mesto je imalo prihvatanje mladih kolega i pružanje pomoći u prilagođavanju, životu i radu škole. Na temeljima iskustva starijih, entuzijazma i ambicija mladih, stvarana je neprolazna snaga i vrednost nastavničkog kolektiva i autoritet škole. Predanost nastavničkog kolektiva interesima gimnazije najbolje ilustruju reči profesora Milutina Srećkovića: „U stanju smo da za nož hvatamo golim rukama, kada je u pitanju interes Gimnazije“.

Kao ilustraciju snažnog jedinstva kolektiva ističem divna sećanja na profesora Vojislava Babića. Njegov jedan sin je moja generacija, što je često isticao sa posebnim zadovoljstvom, ali u druženju pokazivao mladalački duh i prosto uživao da se druži sa mlađima i uvek bio spreman da pomogne, ohrabri, posavetuje kako na poslu, tako i u životu. Doživljavao sam ga kao dragog kolegu, kao roditelja i učitelja.

Sednice Nastavničkih veća bile su prava škola stasanja i sazrevanja mladih u stručnom, pedagoškom i organizacionom smislu.

Kriterijumi ocenjivanja bili su apsolutno na visini. Ovo se jasno može sagledati iz godišnjih izveštaja 1967-72. godine. Na kraju nastavne godine razred je završavalo 70-75 odsto učenika, popravni ispit polagalo oko 20 procenata a razred ponavljalo oko pet odsto. Iz ovakvog kriterijuma ocenjivanja proizlazio je kvalitet. Učenici koji su Gimnaziju završavali sa dobrim uspehom, uspešno su upisivali i završavali najteže fakultete kao što su Medicina i Tehnički fakultet. Uspešnost polaganja prijemnih ispita na Tehničkom fakultetu u Beogradu, standardno je bila oko 90 odsto.

Broj vukovaca bio je po dva do tri učenika u najboljim generacijama. Odeljenje IV₄ školske 1967/68. godine, tri godine bilo je najbolje odeljenje u školi. Nijednog vukovca nisu imali ali svaki peti učenik ovog odeljenja postao je doktor nauka u svojoj struci. Kriterijum ocenjivanja, ostao je na zavidnoj visini do ukidanja Gimnazije. Kao potvrdu ovoga ističem da je Zoran Vuruna četvrti razred završio sa dobrim uspehom 1979. godine, kada su gimnazije, na žalost, bile formalno ukinute, ali bez problema je upisao i završio Građevinski fakultet.

Svi mi koji smo decenije proveli u Gimnaziji, najradije bismo kao ružan san zaboravili, usmereno obrazovanje. Meni je to posebno palo teško, jer sam u to vreme pored redovnih poslova u školi, obavljao i poslove prosvetnog savetnika na teritoriji Podunavskog regiona. Sa druge strane po nekim samoupravnim ključevima dobijao sam zaduženja od stručnih aktiva, škole, opštinskih institucija i komisija da učestvujem na brojnim sastancima, gde se raspravljalo o koncepciji i realizaciji sistema usmerenog obrazovanja. U svim raspravama bio sam žestoki protivnik katastrofalnoj koncepciji opšteg i stručnog obrazovanja u srednjoj školi. Jednom prilikom, posle dužih polemika na savetovanju u Beogradu, jedan moj kolega i prijatelj mi reče: „Ćuti čoveče, otići ćeš u zatvor“. Sva protivljenja ljudi od struke i nauke bila su uzaludna.

Školske 1977/78. godine upisana je prva generacija srednjeg usmerenog obrazovanja. Prve dve godine bile su zajedničke osnove i obavezne za sve srednjoškolce, tako da je praktično, osnovno obrazovanje produženo na 10 godina. Svaka škola je morala da ima najmanje jedno proizvodno zanimanje i mi smo tako dobili da pored ostalih zanimanja školujemo i građevinske tehničare.

Gimnazija je preimenovana u Obrazovni centar i prema tradiciji škola je dobila struke i zanimanja koji su negovali osnove fundamentalnih prirodnih i društvenih nauka. Zahvaljujući renomeu škole i kvalitetu nastavničkog kadra kroz programe trećeg i četvrtog razreda usmerenog obrazovanja, nastavljena je tradicija Gimnazije pa su iz naše škole izlazili đaci dobro pripremljeni za upis na fakultete.

70-ih i 80-ih godina i sve do pojave usmerenog obrazovanja, gimnazijski udžbenici i prateća literatura bili su na zavidnoj visini. Bez obzira na kvalitet udžbenika, beleške učenika su bile dragocene, a među profesorima vladala su podeljena mišljenja o njima što je zavisilo od predmeta. Ja sam imao vrlo precizan stav prema beleškama učenika. Beleške učenika moraju da budu osmišljene u planu i pripremi celovitosti časa i na takvim beleškama sam insistirao najmanje iz dva razloga. Prvi razlog je što takve beleške olakšavaju učenje, a drugo što takve beleške mogu da budu pravi materijal za uvid u rad nastavnika i realizaciju celovitosti nastavnog programa tokom cele godine.

Uvođenjem usmerenog obrazovanja sa udžbenicima i pratećom literaturom zavladalo je takvo stanje da se može reći: programi loši udžbenici nikakvi. Ja sam časove pripremao sa vrlo preciznim činjenicama šta učenik treba da zabeleži i nauči. Moram da priznam, bez lažne skromnosti, da mi je laskalo kada saznam da nastavnici u drugim školama beleške naših učenika koriste za predavanja na časovima.

Iz jedinstva kolektiva proizlazio je smisao za druženje, što je bio poseban kvalitet i snaga kolektiva Gimnazije. Često i lako smo nalazili razloge za druženja i slavlja. Stručni ispit položio sam kada su položili Ljubica Marković i Petar Krneta. Mi smo skromnim slavljem to polaganje proslavili, jedne večeri, ali se slavlje nastavilo do samoga jutra. Krajem svake školske godine, kao zahvalnost za celogodišnje napore organizovani su izleti na dan-dva, a najduže je trajala ekskurzija u SSSR 15 dana. Svi izleti pored zabave i rekreacije imali su snažan edukativni karakter. Posebno mesto u druženju imaju posete gimnazijama u drugim gradovima, a najbrojnije su bile obostrane posete Gimnaziji iz Škofija Loke koje su trajale po nekoliko dana svake druge godine, dok prijateljstvo nije okončano raspadom Jugoslavije.

Sva naša druženja i putovanja uvek su bila ispunjena nezaboravnim šalama, anegdotama i vicevima da je smeha bilo do suza, a vreme prolazilo filmskom brzinom. Glavni igrač na sceni redovno je bio profesor Milutin Srećković, a među mlađima imao je zanimljive pratioce.

Đačke ekskurzije su bile deo vaspitno-obrazovnog procesa koji verovatno nigde nije sa toliko odgovornosti planiran, pripreman, analiziran i izvođen kao u našoj školi. Za sve razrede postojali su planovi koji su obuhvatali istorijske znamenitosti i prirodne lepote od Bleda do Ohrida i od Dubrovnika do Đerdapa.

Vannastavne aktivnosti su bile sastavni deo obrazovno-vaspitnog rada. Svi stručni aktivi i svaki nastavnik obavezno su imali svoja zaduženja i operativni plan rada za tekuću školsku godinu. Iz celovitog nastavnog procesa i preko slobodnih aktivnosti škola je postizala najveća priznanja, jer su naši učenici bili masovni učesnici na republičkim i saveznim takmičenjima. Najveći uspeh postignut je plasmanom na matematičkoj olimpijadi školske 1966/67. godine, gde su u ekipi bili Milutin Obradović i Radoslav Gojković. Sličan uspeh je postignut na Svetskom takmičenju mladih saobraćajaca 1986. u Varšavi gde sam vodio mog učenika Dobricu Spasića.

Posle 10 godina stručnih kritika, kritika privrednika i nezadovoljstva roditelja i učenika izvršena je takozvana reforma srednjeg usmerenog obrazovanja. Suština reforme bila je u tome što su usmerenja uvedena od prvog razreda srednje škole, dok su struke i zanimanja uglavnom  ostali.

Po ovom programu upisan je prvi razred srednje škole 1987/88. godine. Koliko je vredela ova promena dovoljno potvrđuje činjenica da je posle tri godine izvršena nova reforma srednjeg obrazovanja. Ona je, nažalost, bila vraćanje unazad 23 godine na tradicionalne gimnazije i srednje stručne škole. Tako naša škola ponovo postaje Gimnazija 1990/91. godine, kada je upisan  prvi razred gimnazijalaca.

Zbog ovako brzih reformi u mom direktorskom mandatu 1989-93. u školi su egzistirali nastavni programi iz tri reforme, što dovoljno potvrđuje složenost organizovanja rada škole. Posebni problemi su bili ukidanje nekih nastavnih predmeta i uvođenje novih, što je neke profesore ostavljalo bez časova, a za nove predmete nije bilo odgovarajućeg kadra. Teško jeste bilo ali časovi su bili stručno zastupljeni i redovno držani čak i školske 1991/92. godine, kada je zbog ratnih sukoba u zemlji u jednom trenutku četvrtina nastavnog osoblja bila mobilisana.

U okviru režimske politizacije svega u državi, krajem 1992. i početkom 1993. godine Ministarstvo prosvete RS u roku od dve nedelje postavlja Školske odbore, raspisuje i rešava konkurse za direktore svih srednjih škola u Srbiji sa striktnim zadatkom da se smene svi direktori škola koji nisu članovi SPS-a.

Kao veliki broj škola u Srbiji i kolektiv Gimnazije i većina članova Školskog odbora se izjasnila protiv partijskog nametanja direktora bez uvažavanja mišljenja kolektiva. Ja nisam prihvatao nuđena članstva nijedne političke stranke tako da mi je ishod konkursa unapred bio poznat.

Uz zahvalnost kolektivu škole na podršci i saradnji 1993. godine otišao sam iz Gimnazije na drugo radno mesto.

ТРИФКО СУШИЋ

Е, МИЛОЈЕ, МИЛОЈЕ… (19)

Ja sam Miloje Milekić – Žuća, učenik Gimnazije 1961-65.

Posle osnovne škole izgubio sam jednu godinu u tehničkoj školi u Beogradu iz raznih razloga. Posle tužnih godinu dana provedenih u toj mračnoj školi, povratak u rodni grad i dolazak u palanačku Gimnaziju doživeo sam kao oslobođenje i radost, a sada i kao prosvetljenje. Nisam bio odličan učenik, ali sam dobro pratio nastavu, učio od profesora, voleo i družio se i, odrastao.

Bilo je profesora, koji su svojom ličnošću i stručnošću, radom i posvećenjem svom pozivu, postali prave i velike, ali još uvek nepromovisane legende naše gimnazije. Uz veliko poštovanje prema svim svojim profesorima, ja sam ovde izdvojio nekoliko meni najdražih  o kojima ću nešto reći s poštovanjem, s ljubavlju i zahvalnošću.

Vojislav – Voja Babić je bio profesor francuskog jezika. Obožavao je francuski jezik, smatrao ga svojim drugim maternjim jezikom, a Francusku svojom drugom otadžbinom. Voleo je Pariz, za koji je često  govorio da je:La ville lumier et le serveau de la Frans.(Grad svetlosti i srce Francuske.) Kada je dolazio na čas pozdraljao nas je sa:

– Bonjour me les enfans! (Dobar dan moja deco!), a mi smo odgovarali:

– Bonjour notre profeseur! (Dobar dan naš profesore!)

Pre no što stigne do katedre setio bi se nečeg interesantnog, stavio bi dnevnik na klupu i pričao nam o tome, na to bi se nadovezalo još nešto, pa još nešto; pričao je o Parizu, o vremenu kada je bio mlad i lep i čas bi brzo proleteo. Dok je zvonilo za kraj časa na brzinu je stojeći pored katedre, zapisivao čas i rekao šta u udžbeniku da pročitamo kod kuće. Francuski nam je predavao fakultativno – bez ocenjivanja.

Često nam je sa velikim žarom pevao Marseljezu, francusku himnu. Hvalio je lepotu francuskog jezika upoređujući ga sa ostalim jezicima. Prvo je imitirao italijanski izgovarajući jako i otegnuto: mangare, macarone, cantare, volare -želeći da ga prikaže neozbiljnim. Onda bi u stavu mirno odrecitovao prvu strofu nežne pesme Hajnriha Hajnea – Lorelay – Ich weiss nicht, was soll es bedeute, /Dass ich so traurig bin; /Ein Märchen aus alten Zeiten,/Dass kommt mir nicht aus dem Sinn. Govorio je glasom kao kada je Hitler držao svoje govore, želeći da pokaže strogoću i nemuzikalnost nemačkog jezika. Engleski je imitirao kao da ima vruć krompir u ustima. A onda bi umilnim glasom odrecitovao nekoliko ljubavnih stihova na francuskom, hvaleći ga kao najmuzikalniji i najnežniji jezik, i govorio da je to jezik umetnosti, kulture i diplomatije.

Bio je omanjeg rasta, temperamentan, vedre i vesele prirode, sa talentom velikog oratora. Smejao se glasno, od srca, dečje iskreno i sa onim njegovim čuvenim – o la, la!

Na proslavi jedne mature, na početku svečane večere novopečenim maturantima je održao nadahnut govor, koji je završio svojom čuvenom  pričom – o Sreći.

Sreću je predstavio lepom devojkom, koja jaše belog konja, dok se njena duga kosa vijori na vetru. Devojku je jurio mladić želeći da je stigne, a ona je bežala, bežala… U jednom momentu mladić ju je sustigao, ali mu je u ruci ostao samo mali pramen njene plamene kose!

Usledio je jak aplauz i profesor je seo zadovoljan zbog svog uspešnog nastupa. Do njega je sedeo, mlad profesor književnosti Zoran Milojković, čestitao je profesoru Voji i upitao ga kako tako lepo zna da priča. Profesor Voja, prihvativši svoju čašu, nehajno mu reče:

– Kako ne bih lepo pričao, kada to isto pričam 35 godina, dragi moj kolega!

Milutin  Srećković – Srećko je bio profesor književnosti. Ceo svoj radni vek je proveo u prosveti Palanke. U Osnovnoj školi „Heroj Ivan Muker“ predavao mi je nemački jezik, a kao momak  stanovao je u mom komšiluku kod Ruže Tasine, Mađarice, druga kuća na kraju Jeftićeve ulice, do pruge, s desne strane. Imao je ogromno znanje iz svih oblasti nauke, umetnosti i života. Imao je lep, jak muški glas, srdačan osmeh, ali i svoje čvrste, jake i jasne stavove. Jednom, kada je trebalo, a bilo opasno, odlučno je odgovorio  nekima:

– Vi Milutina možete da slomijete, ali nikada da ga savijete!

Imao je neobičan kraći kružni pokret desnom rukom u smeru kazaljke na satu, kojim je potvrđivao ono što govori. Kada bismo ga nečim razljutili, opet bi učinio taj pokret i jakim dubokim glasom izveo: BBBBBB… od koga su mu treperile obe usne, čime je hteo da nas zaplaši, a mi smo znali da je dobra i široka duša.

Bio je godinu dana upravnik našeg Pozorišta i prvi predsednik gimnazijskog KUD-a. Organizovao je naše priredbe u gradu, po selima naše opštine i gimnazijama u Mladenovcu, Aranđelovcu, Kumanovu.

U IV razredu na prvom času književnosti u septembru 1964., profesor Srećko nam je govorio kako treba i moramo više da učimo i onda jakim, skoro pretećim glasom dodao:

– Učite, jer ću vas JAčekati u junu na maturi, kao ogroman breg i samo jake bujice mogu da me pređu!  

Pažljivo i uplašeno smo ga slušali, a ja sam tiho ali dovoljno glasno da svi čuju, rekao:

– Tiha voda breg roni! – Nastao je prigušen smeh. Profesor je takođe čuo, zastao, ozbiljno me pogledao, osmehnuo se i sam, i rekao:

– E, Miloje, Miloje!

Posle završene Gimnazije bila mi je čast da budem u društvu sa profesorom Srećkom, kako su ga svi zvali po nadimku od njegovog prezimena. Sretali smo se više puta u kafani, kada je bio penzioner i uvek sam se njime oduševljavao, jer sam uvek imao nešto lepo i pametno od njega da naučim. Profesorove dve ćerke Jelenka i Dubravka, bile su moje učenice u osnovnoj školi „Olga Milošević“, a  Dubravka i u muzičkoj školi.

Tomislav – Toma Bogosavljević – profesor geografije. Predavao mi je u Osnovnoj školi „HIM“ i u Gimnaziji, pa se tako znamo celog života.

Uvek je bio lepo obučen i doteran. Veliki je poznavalac mnogih oblasti znanja, inteligentan i duhovit. Kada bi nam kao učenicima, a i kasnije, ispričao nešto smešno i dok smo se mi smejali, on bi načinio neobičan izraz lica sa malo zaleđenim poluosmehom, kao da nije ispričao ništa tako smešno, ali videlo se da je uživao u tome. Primetio sam tu neobičnost, koja me i sad oduševljava.

U osnovnoj školi je jednom učeniku, koji je počešao svoja leđa o naslon klupe, rekao:

– Šta se češeš k’o krava o šljivu!

I danas, kad se setim toga, slatko  se nasmejem.

Na jednom času, u Gimnaziji, profesor Toma nam je govorio kako prosvetni radnici vremenom malo „popuste“.

– Sve što je zategnuto – digao jeobe ruke kao da nešto zateže, pogledao nas značajno dve-tri sekunde i nastavio – vremenom popusti! Popustila Drinska divizija, a da ne popustimo mi!

Mi smo se svi nasmejali, a on ne – jer je to istina.

Nekom učeniku, koji je zimi na času imao šalče, ili neka učenica lepu maramu oko vrata, profesor Toma bi rekao:

– Skini tu krpu oko vrata! – Onda je objasnio: da ako učenik u učionici ima nešto oko vrata, kad izađe napolje, lakše će da se prehladi!

U palanačkom Pozorištu je gostovao glumac Tihomir Arsić. U okviru svoje monodrame o Titu kontaktirao je sa publikom postavljajući neka pitanja na koja, kako je on posle rekao, nigde niko nije dao tačan odgovor. U određenom momentu je upitao našu publiku:

– Ko je bio 1961. predsednik afričke države Mali?

Rečeno mu je da u prvom redu  sedi profesor Toma, on je upitno pogledao u njega i završio sa – Profesore!

Profesor Toma je odmah glasno rekao:

– Modibo Keita!

Usledio je aplauz, a glumac je sišao u gledalište i čestitao profesoru.

Oko 1997-8, sreo sam preko dana profesora Tomu u bašti nekog restorana. Pozdravio sam ga i On me je pozvao za svoj sto. Prišao sam, rukovali smo se i bila mi je čast da budem u Njegovom društvu. Razgovarali smo o životu, o školi i o Gimnaziji. Profesor Toma se i danas seća svih mojih drugova i drugarica iz Gimnazije, ko je gde u učionici sedeo i kako je bio obučen.

Godine 1996. spazio sam na ulici, malo dalje ispred sebe profesora Tomu. Sustigao  sam  ga  da  ga  pozdravim  i rekao sam mu:

– Profesore, pa vi još uvek imate hod kao Džon Vejn!

– Da, ali iz starih dana!  reče profesor s osmehom.

Ljubiša Ilić – M a l a g a je godinama uspešno vodio muzičku sekciju u Gimnaziji. Bio je divan i lep čovek. Svirao je gitaru i prelepo pevao. Bujnu talasastu kosu je češljao unazad, ponekad je imao brkove i uvek osmeh na licu. Kada bi se nasmejao, blago bi zažmurio.

Malaga je vodio gimnazijski orkestar, spremao vokalne soliste, duete i  držao je mali kurs gitare na koji sam ja išao od septembra 1961. Pozvao sam nekoliko svojih drugova da dođu i uče sviranje na gitari. Došli su, učili smo i vežbali. Muzičke probe su se održavale svakodnevno u suturenskim prostorijama škole, u koje se ulazilo iz dvorišta sa desne strane zgrade, gledano sa ulice.

Kvartet gitara u muzičkoj sekciji je osnovao Malaga i učio nas je da sviramo. U kvartetu su bili: Dragan, Vladeta Đokić, Slobodan Todorović i ja. Svirali smo dalmatinske pesme. Prvi nastup nam je bio u pozorištu na školskoj priredbi za Dan škole. Imali smo malu tremu, a dobili smo veliki aplauz.

Malaga je završio našu Gimnaziju. Kada bi mu se nešto svidelo, govorio je – Malaga, Malaga! Tom rečju je odavao priznanje i iskazivao svoje divljenje prema nečemu ili prema nekome. Ta melodična reč, koja je ime španskog crnog vina iz istoimene španske pokrajine, postala je njegov nadimak, po kome su ga znali svi u gradu, a i u celoj Srbiji. Za nas je reč Malaga bio njegov nadimak, ali i simbol za muziku.

Gimnazijski  orkestar  Kvartet – Kvintet  Palančana

U II razredu gimnazije 1962. osnovao sam orkestar sa svojim drugovima i prešao sam na harmoniku. Prva pesma, koju smo svirali i koja je orkestarski zazvučala bila je Biljana platno beleše – u zabavnom stilu. Nazvali smo se  Kvartet Palančana: Nikola, Slobodan, Pavle i ja.

U III razredu nam se pridružio Ljubomir Jovićević – Cole na kontrabasu i postali smo – Kvintet Palančana. Vežbali smo svakodnevno od 17 sati u muzičkoj sekciji. Za vreme redovne nastave, na velikom odmoru, celo naše odeljenje bi došlo u prostorije muzičke sekcije i malo smo svirali i igrali. Vežbali smo i nedeljom pre podne, a Malaga nas je redovno obilazio sa svojim malim sinom Draganom.

Kvintet Palančana 1963.

Pavle Vesić gitara, Miloje Milekić harmonika, Nikola Jovanović truba,  Slobodan Todorović bubnjevi,  Ljubomir Jovićević kontrabas.

Na betonskoj ploči  svlačionce  u dvorištu Gimnazije.

Igranke u Gimnaziji

Prvu igranku smo svirali sa osam pesama u sali Gimnazije 1963. Jednu pesmu odsviramo 3-4 puta, zatim minut pauze – poluvreme, a parovi ostaju na podijumu za igru. Zatim, ponovimo istu pesmu, posle koje parovi idu na svoja mesta, a uz novu pesmu se biraju novi parovi. Odsviramo svih osam pesama i pauza od 20 minuta, pa sve to ponovimo 3-4 puta i za  tri sata, igranka je bila gotova, i svi  zadovoljni.

U III i IV razredu svake nedelje smo svirali igranke u sali Gimnazije i u velikoj sali ili u bašti Doma JNA. U Gimnaziji smo svirali i na košarkaškom igralištu u dvorištu. Postavljali smo instrumente sa skromnim ozvučenjem i malom rasvetom na krovu svlačionice, da nas publika bolje vidi i čuje. Imali smo svoju uniformu – crne pantalone, bela košulja sa crvenom pertla – kravatom i zeleni prsluk na zakopčavanje, od valjane vune, opšiven trakom od crnog skaja. Neke pesme smo pevali svi zajedno u dva glasa, a popularna pesma je bila Tvist hula, na havajskom jeziku. Tokom večeri posle tuša najavili bismo:

– Ovaj ples drugarice biraju!

Tad se videlo ko je kome simpatičan, drag i koji se vole.

Omladinski rođendani gimnazijalaca

Postali smo dobar orkestar i prihvatili smo ponudu Omladinske organizacije naše škole, da sviramo Omladinske rođendane. Napravljen je oblik i sadržaj tihOmladinskih rođendana, koji su se jednom mesečno održavali u Domu JNA, u novoj, velikoj i lepoj zgradi. Slavljenici su bili svi omladinci i omladinke iz gimnazije, koji su rođeni tog meseca. Omladinski rođendani su postali, za nas mlade ljude, jedna značajna kulturno – zabavna manifestacija, koju smo s radošću očekivali.

Uveče, u 19 časova, u velikoj sali Doma JNA započinjali smo program instrumentalnim kompozicijama. Onda je počinjao zvanični deo proslave u kome je organizator te manifestacije predsednik Omladine drug Nikola Vladisavljević sa voditeljkom, nekom lepom omladinkom, pozdravio prisutne, čestitao slavljenicima rođendan i polako čitao spisak slavljenika uz skandiranje prisutnih posle svakog pročitanog imena. Posle toga je bila koncert – igranka sa vokalnim solistima iz naše muzičke sekcije. Omladinski rođendani su trajali oko godinu dana. Na poslednjem Omladinskom rođendanu u znak zahvalnosti dobili smo od organizatora po jedno penkalo na poklon i bili smo zbog toga presrećni.

Poslužitelji

U svakoj školi su prisutni i dobri, neprimetni ljudi, bez kojih škola ne može da funkcioniše. To je pomoćno osoblje – poslužitelji. U moje vreme u Gimnaziji su to bili: Vlasta, Kolarević, tetka Milka, tetka Perka…

Proslava 40 godina mature

Moja generacija je imala proslavu 40 godina mature  4. juna 2005.  Dok sam odlazio na proslavu imao sam malu tremu, da li će da me prepoznaju, da li ću ja sve da prepoznam itd. Okupilo se nas četrdesetšestoro iz tri odeljenja IV razreda 1964/65. Od profesora je bio samo uvaženi profesor Toma Bogosavljević. Bio mi je uzbudljiv susret sa drugovima i drugaricama, koje nisam video po 10, 15, 20 i više godina. Zdravili smo se izuzetno srdačno. Neke nisam odmah prepoznao, ali po osmehu i glasu brzo sam se setio ko je ko. Nije bilo pojedinačnog predstavljanja kao ranijih godina. Organizator ove proslave mature bila je Galina Bukumirić (devojačko Butovska), koja je svakom od nas dala spisak svih nas sa telefonskim brojevima da bismo kaontaktirali međusobno. Pili smo kafu i sok,a atmosfera je bila prijatnija nego ranijih godina. Imao sam utisak kao da se posle više vremena sastala jedna velika familija. Kontakti su odmah uspostavljeni i bilo je kao nekad na velikom odmoru! „Devojčice“ su bile nasmejane i lepe, iako sa po nekim kilogramom viška, „dečaci“ sa sedom i nešto proređenom kosom.

Aktuelni direktor Gimnazije, profesor Dragoljub Đorđević, nas je pozdravio lepim govorom u kome nam je predstavio sadašnju Gimnaziju i poželeo nam da slavimo još mnogo matura. Dobili smo po knjigu „Izveštaj Gimnazije 1999-2004“ i slikali smo se ispred naše Gimnazije.

МИЛОЈЕ Б. МИЛЕКИЋ

СТРОГА СЕЛЕКЦИЈА (20)

Gimnaziju u Smederevskoj Palanci pohađao sam u periodu 1955-1959. godine. Postojali su udžbenici za sve strane jezike kao i starija izdanja gramatike srpskog jezika i teorije književnosti. Međutim, istorija, filozofija pa čak i fizika učile su se iz beležaka, što je bio veliki nedostatak nastave.

Predavači su bili profesori, nijedan nije bio nastavnik. Skoro svi su bili impozantne, dostojanstvene i ugledne ličnosti u očima đaka i građana, naročito oni iz starijih generacija, od kojih neki više nisu živi.

Ocenjivanje učenika u većini slučajeva bilo je realno. Odgovaralo se za ocenu dva puta u toku polugodišta. Malo profesora imalo je moderniji pristup ocenjivanju, tako da se nikada nije prozivalo za ocenu, već se propitivanje vršilo skoro svakog časa.

Disciplinu su uglavnom kršili pušači, jer je pušenje bilo zabranjeno na javnim mestima kao i u školskom dvorištu.

Društveni život, satkan od niza aktivnosti, bio je vrlo bogat i sadržajan. Otuda, osećaj usamljenosti, poznat u ambijentu velikih gradova, nije bio tipičan za omladinu palanačkih srednjih škola.

Svake večeri se izlazilo na korzo, gde se odvijao defile đaka. U to vreme, sem Gimnazije, postojala je Učiteljsko-domaćička ženska škola internatskog tipa, kao i Industrijska škola. Skoro svake subote, u Gimnaziji ili pomenutim školama priređivale su se igranke uz muziku za igru, koju su izvodili poznati omladinski sastavi.

Povremeno su se događale književne večeri uz učešće gimnazijskih i drugih lokalnih književnika i pesnika.

Bila su česta sportska i šahovska takmičenja, na kojima smo se nadmetali sa učenicima iz drugih gradova.

Na kraju školske godine, izvodila se spektakularna priredba, uz zapaženo učešće recitatorske, dramske, muzičke, folklorne i drugih sekcija. Sa ovom priredbom se, s velikim uspehom, gostovalo širom Srbije.

Sećam se jednodnevnih izleta u Beograd, da bi se prisustvovalo nekoj pozorišnoj predstavi ili videla značajnija fudbalska utakmica.

U poslednjoj godini Gimnazije, obavljala se ekskurzija, npr. do Opatije, Bleda i Ljubljane. Višednevni susreti sa učenicima drugih škola, iz drugih gradova, ostaju u najlepšoj uspomeni.

Program gimnazijske nastave krajem pedesetih godina bio je toliko obiman i ozbiljan, da je za gimnazijalce predstavljao intenzivan psihofizički napor. Neuspešnim pismenim ispitom iz srpskohrvatskog jezika na velikoj maturi, gubila se godina, bez obzira na uspeh u razredu, što se ponekad dešavalo i vrlo dobrim učenicima. Međutim, sticao se širok spektar obrazovanja, podsticale su se sposobnosti.

Ovakvim programom vršena je stroga selekcija, tako da su formirani učenici superiorniji u odnosu na one iz srednjih stručnih škola.

Za profesionalno opredeljenje i karijeru u struci, gimnazijski pečat, kao obeležje ličnosti predstavljao je garanciju kvaliteta.

ANEGDOTA:

S proleća 1959. godine, na času hemije kod profesora Velizara Mihajlovića, Momir-Mele Pavlićević i Radoslav-Lola Babić sedeli su u prvoj klupi. Odjednom, Pavlićević je počeo nekontrolisano da zeva.

Zaprepašćeni profesor je uzviknuo:

-Pavlićeviću, na šta to liči, ima li ovde nekog reda!

-Ima, sada će Babić da zeva!

РАДОСЛАВ БАБИЋ

-КРАЈ-