Лична прича
Мојом собом пролазе трамваји и у јатима пролећу птице. Закључан у нужнику, грицкам образ и погледом пратим напудерисану бабу. За њом кроз кухињски зид замиче дечак и нестаје трком.
Сваког јутра исто.
Па ипак нешто недостаје.
ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине
Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић
Month: јануар 2016
У Галерији модерне уметности отворена изложба младог архитекте Александра Гушића: У МОНОЛОГУ ПРОСТОРНИХ СЕКВЕНЦИ
– Хумани простор треба да се посматра у споји са природом, чиме се постиже хуманизација природе, учитавањем прецизних геометријских облика – каже Александар Гушић, млади архитекта пореклом из нашег града.
Пред неуобичајено много посетилаца, у Галерији модерне уметности, 29. jануара, отворена је изложба архитектонских пројеката младог Александра Гушића, рођеног у нашем граду 1986. године.
О младом уметнику и концепту изложбе говорила је руководилац Галерије, Славенка Чишић Урошевић, која је истакла да Гушић настоји да изражајним средствима архитектуре допринесе проширењу појма простора, који више неће бити схваћен само као пасивни сензоријум, већ, на основу тога што је оквир нашег физичког деловања – као подлога за трансцеденцију, за ширење и развој свести.
На левом зиду галерије постављени су „тродимензионални“ перскепктивистички прикази архитектонских објеката, а на десној њихови дводимензиoнални пројекти, наглашене геометријске структуре. На централном зиду, аутор у апстрактним композицијама показује спој геометријских структура и природне непосредности.
Следећи деконструктивистичко настојање да се суштина уметничког приказа не посматра у уским оквирима задатог простора слике или уметничког артефакта, Гушић простор разуме као неограничено поприште догађаја, чији се центри и осе изнова конституишу.
– Унутрашњи простор људских станишта није у непревладивој супротности у односу на простор спољашњег, природног света. Ова два простора се синтетизују. Хумани простор треба да се посматра у том споју са природом, чиме се постиже хуманизација природе, учитавањем прецизних геометријских облика – каже аутор изложбе, одговарајући на наше питање.
Александар Гушић дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду 2010. године, у класи професора Владимира Лојанице. У току студија боравио је на студијским путовањима на блиском истоку и у Берлину, сарађивао је са Архитектонским факултетом у Хомсу у Сирији, а у периоду од 2009. до 2010. био је сарадник у настави на предмету Простор и облик. Након дипломирања био вођа тима на конкурсном пројекту студија Rodgera Budscha у Берлину, а након тога је провео 6 месеци у централном Сибиру, у изолацији, где је утврђивао идеју о поимању простора. Тренутно ради на неколико пројеката у Београду.
Изашао је нови број „Паланачких“
Нови број:
Прослава Школске славе Свети Сава у Азањи
Дан Светога Саве у Азањи je обележен на начин који приличи величини нашег првог архиепископа, учитеља и просветитеља.
Света Литургија, у месном храму Св. бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, је окупила велики број деце, њихових родитеља и наставника. На Светој Литургији су били присутни ученици ОШ „Радомир Лазић“ као и деца из вртића са својим наставницима, учитељима и васпитачима.
По завршеној Литургији чланови Дечјег хора Св. Врачи отпојали су неколико пригодних песама посвећених Светом Сави. Након тога су свој деци која су присуствовала Светој Литургији уручени пригодни поклони, дар Црквене општине Азања (око 250 пакетића).
Прослављање је, природно, настављено у просторијама азањске школе где је обављено и славског колача.
Присутнима се обратио пригодним речима прота Драгиша честитајући свенародну славу Светог Саву и истакао његове заслуге за српски народ, његову веру и културу. Између осталог прота је захвалио свој деци која су уложила велики труд у припремању Академије и тиме показали свима како су достојни наследници својих предака и прави СВЕТОСАВЦИ.
Уследила је свечана Светосавска академија коју су припремили ученици Основне школе „Радомир Лазић“ са својим вероучитељем. У самој академији је учествовало око 40 ученика свих разреда. Овогодишња тема Светосавске академије била су путовања Светог Саве у Свету земљу. По завршеној Академији ученици су све присутне послужили славским колачем и житом, пожелевши свима да се остваре речи светосавске химне: „Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози…“
Copy – paste!
Желео бих да поделим са вама догађај коме сам присуствовао у једном од паланачких маркета.
Једна чудна ситуација постала је, касније, предмет мог дужег размишљања.
Наиме, пре неколико месеци, при уобичајном чекању у реду поред касе за плаћање, уочио сам крупног младића не старијег од 25-26 година, који је у наручју држао своје дете, и предложио му да из дужег реда у коме смо се налазили пређе на тек „отворену“ касу на којој би био први.
Рекао бих, једна обична маркет – ситуација.
Да, могла је бити…
Младић, кога сам тада видео први пут у животу, одговорио ми је: „Не хвала, ја не прелећем, као неки“, и остао, са дететом у рукама, да чека у реду.
Узгред, било каква асоцијација на такозване „прелетаче“ моментално ми изазива мучнину у стомаку из разлога што видим да је њихова партија – странка прелетача из свих осталих партија – постала најјача у држави.
Елем, признајем да ме је збунио неочекивани одговор па сам, једноставно, прешао на ту „нову“ касу, платио, и са излазних врата маркета погледао још једном у правцу момка који је још увек чекао у реду.
У тих пар тренутака, док сам га гледао, учврстио сам ранији закључак да га не познајем, али сам се потрудио и да запамтим то лице, јер сам имао утисак да ћу га видети поново…, у некој локалној изборној кампањи или на дан гласања крај неке бирачке кутије.
Личио ми је момак на ове новокомпоноване партијаше који су умислили да историја почиње од њих, па 24 сата дневно раде на „политичком стајлингу“.
Заправо, личио ми је на класичног „понављача“ јефтине страначке пропаганде о прелетачима, лоповима у туђим редовима, часнима и нечаснима…
Ух, личио ми је на – промају!
А његове речи одзвањале су ми у глави, као ратни бубњеви дивљих племена, који позивају на обрачун.
Заправо, анализирао сам касније тај тренутак и схватио да одавно нисам чуо нешто тако тупаво, али опасно.
Потпуно бенигно – али погубно.
У каквом свету живи момак који љубазну понуду непознатог човека одбија са тако глупим, па и ратоборним, коментаром?
О чему размишља?
Чему се радује?
Шта види испред себе, у будућности?
Али, да не би прича добила погрешно тумачење, потребно је да појасним свој доживљај.
Сигуран сам да изговорене речи нису биле упућене мени или некоме у реду крај касе. Није то била та прича.
Била је то само празна представа, потреба да се „испадне“ паметан, оригиналан и ангажован на јавном месту.
Било је то за публику.
И из тих разлога и пишем о томе.
Данашња Србија звечи као испражњено буре у коме је некада била добра „смедеревка“.
Обучена у безидејност.
Copy – paste!
Таква је и ова актуелна, изрежирана, ујдурма око парламентарних избора. Звечи, баш као онај петоминутни аплауз од пре неки дан.
А у вези са тим парламентарним изборима – назовимо ствари правим именом.
Вучић веома добро зна статистику коју знам и ја, да његова партија има веома лош рејтинг на локалу (у односу на републички ниво), па на пример, тренутно у Новом Саду имају 24 одсто без парламентарних а 42 одсто са упоредним парламентарним изборима.
Тај однос у Краљеву је 23:36, и тако даље. На неки волшебан, Србима својствен начин, успео је „вођа“ да „шармира“ сопствени народ, па ће то и овога пута да искористи.
То ништа не мења у мом дубоком уверењу да имамо власт која је изабрала лаж као главно политичко средство.
А у лажи су кратке ноге…
Нова изложба у Галерији модерне уметности
У петак, 29.јануара у 19 часова, у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци биће отворена изложба пројеката архитекте Александра Гушића, нашег суграђанина.
Изложбом под називом „У монологу просторних секвенци“, Александар Гушић уводи нас у истраживачки процес упознавања шире јавности са савременим идејама и концептима архитектуре као идеје простора, која посредством покрета, емоција и доживљаја ствара основ развоја шире свести и поимања архитектуре као неизоставног дела нашег битисања.
Светосавска свечаност у Водицама у слици и речи: НА ПОНОС СВИМА
-Заједнички програм ђака и њихових пријатеља из Дечјег села
У Основној школи у Водицама, која ради у саставу ОШ „Олга Милошевић“, одржана је традиционална светосавска свечаност. Почела је сечењем славског колача и заједничким програмом водичких ђака и њихових пријатеља из Дечјег села из Сремске Каменице.
Свечаре и њихове госте поздравио је председник Општине Смедеревска Паланка Радослав Милојичић-Кена, изразивши на самом почетку лично задовољство што присуствује једном оваквом догађају. Он је посебно нагласио да ће се локална самоуправа заузети да се 
започети радови на изградњи цркве приведу крају, адаптира школска зграда и учини напор да ово село добије оно што му је најпотребније.
-Заиста је задовољство бити на једном оваквом месту – казао је Здравко Крунић, представник Дечјег села. – Пријатно је и сазнање да на целој земаљској кугли само српска деца и Срби имају славу, Светог Саву. И заиста је то свима нама на понос.
Учитељ Милан Тодоровић подсетио је на славну прошлост Србије и велике догађаје из њене историје. Водички основци говорили су стихове посвећене Првом светском рату. У пригодном рециталу доминирале су песме посвећене Светом Сави.
У сваком погледу ово је била једна у низу свечаности које учитељи Водица припремају са својим ђацима. За школску славу издали су и лист „Светосавац“ чије странице су одговарајућим поетским и прозним радовима испунили сами ђаци.
Д. Ј.
Занимљива животна исповест Слободана Ескића: СТАЛНО ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ
-Рођен је на Светог Илију, био је у животу и Громовник, али на своју штету, живео је у Београду и чезнуо за завичајем свог детињства, радио је у Индустрији грађевинског материјала „Опека“, ангажовао се у културном животу Смедеревске Паланке, сада је на челу Удружења АРС
-Рођен сам на Светог Илију, 2. августа 1953. године. Не знам колико је то мојима донело радост, али сматрам да је нови живот сам по себи леп догађај у животу оних који се самим тим чином уписују у књигу родитељства. Сматрам да ова „ситница“ живот чини лепим, па се с тога од кад знам за себе трудим да оставим неки траг који би могао послужити као узор…
-Да ли си у животу био Громовник?“ – прекидамо ову исповест Слободана Ескића.
-Јесам!- одговара као из топа. – Да, био сам Громовник, али на своју штету. Било је много преломних тренутака и много тога се ломило преко моје грбаче. Често је много тога ишло на моју штету. Ево и зашто. Рођен сам да будем члан колектива и да га истински поштујем. Тако сам се понашао тамо где сам радио и где данас битишем. Личне амбиције сам некако увек стављао у запећак. И кад сам нешто преламао, трудио сам се да колектив нема штету, да људи виде моје часне намере. Нисам то радио због неког признања, једноставно тако сам васпитаван и растао, често и на своју штету. Преиспитивао сам многе своје поступке у трагању за смислом. То чиним и данас, у овим годинама, и тешко да бих могао све то да дефинишем.
После ове искрености, желимо да знамо у каквој је породици рођен овај човек?
-Тешко да бих могао то да дефинишем, јер је по мом рођењу убрзо дошло до развода родитеља, а растао сам у Водицама код мајке – прича Слободан.- После десет година, прешао сам у Београд код оца. Њихов развод је оставио трага као да сам лично крив што живот нису наставили у брачној хармонији. Својим понашањем то нисам показивао, стоички сам носио тај терет и трудио се да будем користан члан друштва. Углавном сам био сам у невољи која ме снашла и која ме очврсла .Често се и сад сетим једне мисли моје мајке Радмиле која гласи: „Ако не знаш добро да живиш, онда научи добро да трпиш“.
За своје одрастање и школовање каже да је било више него трауматично уз напомену да сада први пут јавно о томе говори.
-Док сам живео у Београду, понашао сам се помало и као бунтовник –обелодањује Слободан.- Да ли је то било с ваљаним разлогом, или не, то заиста не знам. Као свршени основац отишао сам да се упишем у Средњу техничку школу „Никола Тесла“, која је некад, а верујем да је тако и сада, била елитна образовна установа. Учинио сам то трећег, последњег дана уписне грознице…
Ту Слободан Ескић ставља тачку на упис, као да се прибојава неће ли пропустити нешто јако важно да каже. А онда следи неочекивана прича као „гром из ведрог неба“.
-Био сам учесник студентских немира 1968. Пратио сам све што се дешавало на Филозофском факултету. Сећам се да су многи штрајковали глађу. Био сам и на мосту, гледао на лицу места сукоб студената и полиције. Искрен да будем, тада и нисам био свестан зашто се то догађа али ме је понела енергија тог бунта. Могуће је да ми је тај случајни „упад“ међу студенте, касније помогао да се искажем као човек…
У наставку, брзо прелазећи с теме на тему, подвлачи да је био онај срећник у својој генерацији који је гледао премијеру „Косе“ у „Атељеу 212“. То му је – каже – давало вољу за живот и уливало наду. Ни данас, после много година, не може да каже како је дошао тамо, 
али је – наглашава – улазницу добијао увек кад је хтео. Њу му је редовно обезбеђивала билетарка, која га је слала на балкон.
-Гледање „Косе“ је био догађај који ће ме касније определити да радим у култури –предочава Слободан, осветљавајући у наставку приче свој долазак у Смедеревску Паланку.- Била је то прекретница у мом животу. Београд је лепо место за живот, али је мене нешто вукло назад – у град где сам потрошио првих десет година живота. Сећам се, бар 50 људи је чекало у реду да обезбеде пребивалиште у Београду, само сам ја тражио одјаву места боравка. „Да ли си ти нормалан?“, упитао ме зачуђени шалтерски радник. Никад се нисам покајао што сам се вратио из Београда. И даље мислим да је Смедеревска Паланка леп град и да има људе вредне пажње, да има неки свој специфични дух, али као да се понекад трудимо да то прикријемо.
Његова мајка је тада живела у Водицама, а имао је и рођаке, поред осталих, Светислава Стојадиновића-Жућу, каратисту с којим је одрастао. Посао је нашао у Индустрији грађевинског материјала „Опека“.
-Почео сам да радим у фирми која је пропадала – напомиње Слободан Ескић.- Што се то није десило заслужан је превасходно Радослав Милићевић-Доса. Он је изузетно способан пословни човек који је успео да „Опеку“ стави „на ноге“. Он је умео од једног да направи десет динара. Ја сам радио на одржавању, био сам шеф смене, а у последњих десет година шеф транспорта.
Био је активан у позоришном животу града. „Дебитовао“ је у представи Мирослава Јозића „Мика Хитац“. С Јозићем је био и на ратишту, где су се – каже – спријатељили. Кренуло му је боље него што је очекивао. Тада се и дошло на идеју о оснивању Удружења „АРС“, које живи и данас.
-То што сам радио може доћи под лупу, јер сам томе приступао искрено и с љубављу, трудећи се да свакоме пружим шансу да се искаже – сматра Ескић.- Имам и самостална режијска остварења с којима сам учествовао на „Врњачком лету“. Тешко је, међутим, радити у условима кад се много тога нема, али смо опстали организујући књижевне вечери, изложбе слика и друге садржаје из области културе. Уз мене су били Ђорђе Јоцковић, Сања Боровина, Драгица Милановић, Драган Недић, Сања Петковић…
Неко време, заједно са Љубом Миљковићем, бавио се издаваштвом. Заједно су објавили књигу Милутина Срећковића „Немирења“. Десило се то постхумно, на десетогодишњицу смрти овог познатог гимназијског професора, књижевног критичара и књижевника. Били 
смо, на пример, у преговорима са Добрицом Ћосићем да објавимо један од његових рукописа.
Ескић је на свој начин допринео организацији Међународног сусрета философа „Видовдански сусрети“. За ову годину најављено је учешће врло угледних философа. Сусрети су и прилика да се град представи на најбољи начин.
-Поносан сам што ме још увек, а сад ми је 63 године живота, држи воља трагања за смислом – истиче Слободан.- Поносан сам што смо покренули иницијативу да се у Смедеревској Паланци одржи велики скуп који би био посвећен књижевности, језику и писму. То мора бити на највишем нивоу. Управо преговарам да се одржи скуп историчара. Замисао је да се на свака три месеца одржи по неки такав скуп. Што се теме таквог окупљања тиче, залажем се да њу одреде стручни људи. У овоме имамо подршку локалне самоуправе. За све што сам радио наилазио сам на разумевање и помоћ, у првом реду председника Општине Радослава Милојичића – Кене.
Ескић не таји да је, од људи са којима се пословно сретао, на њега најбољи утисак оставио Слободан Антонић, баш као и Јуриј Стојанов, учесник прошлогодишњих Философских сусрета. — Врлина великих људи је скромност – каже Ескић. -Одазивају се на позив, чак и телефонски. Многи од њих су јако заинтересовани за наш град, његову историју и савремене прилике.
Очито је да челника Удружења АРС Слободана Ескића у свему овоме води ентузијазам, љубав према граду у коме живи и ради и жеља за успехом. Култура је за њега нешто што се мора неговати и што представља трајну вредност. Зато јој се у службу и ставио целим бићем.
Д. Јанојлић
ЦЕС 2016.
Највећи светски Сајам потрошачке електронике, познат по скраћеници ЦЕС, сматра се одличним мерилом тога шта нас током године чека у различитим технолошким сегментима. На овогодишњем сајму у Лас Вегасу могао се видети огроман напредак у областима роботике, беспилотних летелица, 3Д штампача и возилима која се сама крећу.
Пролазећи поред безбројних штандова на Сајму потрошачке електронике, није тешко просудити шта се спрема за потрошаче – не само у области кућне електронике, већ и на професионалном нивоу.
Развој свих представљених уређаја – робота, аутомобила који се сами крећу, 8К дисплеја, 3Д штампача, беспилотних летелица и осталог – довео нас је на корак ближе ка аутоматизованој будућности, с обзиром да све ове направе постају паметније и једноставније за коришћење.
Инжењери раде на развоју возила која се сама крећу и истичу да су постигли огроман напредак у компјутерском напајању и способностима за опажање.
Стручњаци се слажу да напредак у другим сегментима, попут вештачке интелигенције, виртуелне реалности, уређаја који се носе на телу и личних транспортних средстава, обећава да ће 2016. бити изузетно узбудљива година.
Конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“
У Смедеревској Паланци је конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“ у Водицама. За председника је изабран Славољуб Ђурић, председник Скупштине општине и актуелни председник Грађевинског одбора за изградњу поменутог објекта, за секретара дипл. правник Гордана Костић, за потпредседника историчар уметности Стеван Мартиновић и за заменика председника челник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић.
-Изградња се приводи крају, рачунам да ће све бити готово до половине текуће године, а да би Спомен-кућа функционисала на задовољство свих нас, потребно је да на време осмислимо садржај њеног рада – заложио се Мића Загорчић.- У то треба да се укључе и неке релевантне установе као што су Културни центар, Народни музеј, Историјски архив, Библиотека „Милутин Срећковић“ и др. – На нама је да предложимо и одлучимо шта ће се све тамо налазити и чувати, односно како ће тећи рад Спомен-куће с обзиром да Водице треба да постану и прво Новинарско село у Србији.
Славољуб Ђурић је оценио да је ово право време да се започне са предлогом садржаја рада Спомен – куће која чим грађевински радови буду завршени, одмах отпочне са реализацијом програмских активности. Оно што је присутно од самог старта њене изградње, јесте та визија Смедеревске Паланке као града будућности.
-Смедеревска Паланка, по некој мојој процени, за неколико година неће изгледати овако, а један од ослонаца ће бити и Спомен-кућа „Пере Тодоровића“ – додао је Ђурић.- Оно на чему желимо да градимо будућност, поред осталог, је и развој туризма с обзиром да смо близу Београда и да имамо шта да покажемо као туристичку понуду. С обзиром да је ово подручје и историјски значајно, ићи ћемо да неке догађаје осветлимо. Овај Програмски савет би практично имао два задатка: да осмисли садржај рада Спомен-куће и како да привучемо људе од струке да дођу и дају свој допринос остваривању нашег циља. Кућа би требало да буде стециште и седиште неких специјализованих удружења, а у духу имена и дела Пере Тодоровића.
Слободан Тодоровић-Токи је предложио да се упоредо са другим активностима решава питање вешања и осветљења уметничких слика како би се у адекватном простору за то повремено приређивале и изложбе, што не треба схватити као конкуренцију Народном музеју, већ као још једно галеријско место. Ту треба да има места и за сликарски еснаф, Клуб новинара Смедеревске Паланке итд. Он се заложио да се покрене и годишњак књижевно-новинарске варијанте који би био посвећен активностима Спомен-куће.
Дејан Црномарковић је предложио да се Спомен-кућа писмом обрати школама у Србији, да у Водице долазе, екскурзије, ђаци и њихови наставници, да све то прате лепо осмишљени садржаји.
-Ми смо пре неколико година, искористивши неке приватне везе и то да је он мој деда, успели да из стана Божидара Трудића у Београду донесемо овде његов клавир, уметничке слике, радни сто, нотне записе, а прва идеја је била да нешто од тога евентуално сместимо у Спомен-кућу Пере Тодоровића, што би могло бити културна и историјска атракција – нагласио је Црномарковић.- Клавир заиста изгледа добро, стар је преко 200 година, и интересантно га је видети. Логичније је да све то иде у Нижу музичку школу, али мени се допада да то буде у Водицама, јер су Пера Тодоровић и композитор Божидар Трудић били и најјачи ликови нашег краја. То би могла бити још једна понуда Спомен-куће, ако не спомен-соба а оно бар кутак и сећање на човека који је завршио два факултета и, поред осталог, компоновао „Оду родном граду“. Он је сликао, писао, компоновао…
Др Слађана Бркушанин, начелник Службе хитне помоћи: НАЈОПАСНИЈА СТВАР ЈЕ РУТИНА
– Проблем у данашњој Србији је то што се сви бавимо последицама. О узроцима као да сви избегавамо да причамо. Јер, ако се говори о узроицима, у данашњој Србији, неизбежно стигнете до теме о којој ја не волим да говорим, а то је политика
Доктор Слађана Бркушанин, специјалиста ургентне медицине и начелник Службе хитне помоћи Дома здравља у Смедеревској Паланци, припада оној групи високообразованих здравствених радника, који настоје да болести посматрају комплексно, а пацијента у склопу друштвених прилика, које често представљају један од узрока обољења. Управо из тог разлога, овај интервју са др Бркушанин нисмо желели да сведемо на статистику, повећање броја ургентних случајева у првом месецу нове године, већ смо се дотакли тема о социјалним факторима ризика, методама хитног збрињавања пацијената, значају здравствене превентиве, повећању суицида и покушаја самоубистава…
Паланачке: Постоје одређени периоди током године, када је патологија која захтева ургентно збрињавање већа него иначе. Јануар је у том смислу „црни месец“. Зашто је то тако?
Др Бркушанин: Да, јануар је, како ви кажете – „црни месец“. Сезонске болести су тада изражене. Али, не само инфективне болести, него долазак праве зиме, као и наступање пролећа, изазива и читаву лепезу психичких поремећаја, који често доводе до стања када је неопходно ургентно збрињавање. Знате, у јануару је пуно празника, и људи се тада сами са собом суочавају. Укаквом друштву и у каквој ситуацији проводите и дочекујете празнике? Колико сте усамљени, или искључени из социјалне заједнице? То се све највише види за време празника. И зато је јануар и време када је повећан и број суицида или покушаја самоубистава.
Паланачке: Шта у таквим ургентним стањима хитна помоћ може да учини?
Др Бркушанин: Најважније је препознати. Ако то препозна околина и чланови породице, па нас позову, ми реагујемо у што краћем року. Те интервенције знају да буду веома тешке и непријатне, јер се морају обавити уз асистенцију полиције. Такве особе често не могу самостално да доносе одлуке, не владају собом, пружају отпор хоспитализацији и транспорту на одељење психијатрије, и зато нам је некада потребна помоћ полиције. Када год смо успели да то избегнемо – а некада малте не преговарамо са њима – ми нисмо ангажовали полицију. То су углавном ситуације када су нам познати пацијенти, када знамо да нису претерано агресивни, и да ћемо моћи да са њима изађемо на крај. Али, већина пацијената није свесна своје болести, и да морају да се хоспитализују, и то што пре. Многи пацијетни шаљу аларм, а то је оно када кажу – „рекао сам да ћу да се убијем“. На тај начин та особа нам упућује позив – „помозите ми“, свесно или несвесно. До лекара је да препозна колико је тешко тој особи, колико је њој потребна наша помоћ, и, наравно, помоћ психијатра. Само искусан лекар, хитне помоћи, изабрани лекар или психијатар – може препознати такве пацијенте.
Паланачке: Ипак, не приступају сви лекари на овакав начин, већ се пре свега баве отклањањем последица, односно реагују само на непосредно уочљиве симптоме…
Др Бркушанин: Мислим да и колеге психијатри сносе део одговорности због тога што
не приступају пацијентима на онакав начин како су то чинили доајени психијатрије у нашој земљи, они који су нас учили и писали уџбенике. Прича је, разуме се, много шира. До пре две-три деценије ми смо живели у бајковитој земљи која се звала Југославија. И тада је све некако било другачије. Треба упоредити проценат самоубистава у то време и последњих двадесет-тридесет година. Па, уколико постоји значајан пораст, онда се треба запитати зашто је то тако. А одговор на ово питање можемо да наслутимо. Човек на себе дигне руку из очаја. Само је питање шта је изазвало тај очај. Суицид је увек последица. Проблем у данашњој Србији је то што се сви бавимо последицама. О узроцима као да сви избегавамо да причамо. Јер, ако се говори о узроцима, у данашњој Србији, неизбежно стигнете до теме о којом ја не волим да говорим, а то је политика. Из тог разлога, суицид је тема за велики број стручњака – за социологе, психијатаре, психологе, па и за филозофе.
Паланачке: Да ли је уопште могуће адекватно лечење било ког пацијента, независно од патологије, у, да тако кажемо – болесним друштвеним околностима?
Др Бркушанин: Врло тешко. Ако се фокусирамо само на конкретан здравствени проблем који има одређени пацијент, на одређену дијагнозу, а све то не посматрамо у ширем контексту, нисмо много урадили. Ми ћемо тај здравствени пороблем да решимо, али ако је исти окидач, ако постоји проблем који је изазвао неко патолошко стање, онда ће та особа поново имати исти проблем, шта год да је у питању. Док не видимо шта је узрок, ако не дођемо до корена, који треба сасећи, нисмо трајно решили проблем.
Паланачке: У порасту су и такозване психосоматске болести. Ту има и опасних стања, као што су апоплексије, инфаркти миокарда. А све су то болести које могу да буду проузроковане или потпомогнуте стресом…
Др Бркушанин: Управо тако. А ове су болести веома распрострањене, у свим друштвеним слојевима. Ја се никада нисам слагала са тим да су инфаркт или мождани удар првенствено менаџерске болести. Чак ни када су о томе писали људи који се уско и стручно баве кардиологијом. Има ту неких других важних предуслова. Најпре, као што су о томе писали наши познати психијатри, кардиоваскуларни болесник је по својој природи сангвиник. Менаџери, барем у Србији, труде се да зараде што више новца за што краће време, и нису баш склони емоцијама. То су у великом проценту врло површни људи. Мислим да је код њих по среди други фактор ризика. Како им је растао новчаник, тако им је растао и стомак, а крв постајала све маснија. Онда добију висок крви притисак, аритмију, па апоплексију или инфаркт. Наравно да међу менаџерима има пуно кандидата за кардио-васкуларне болести, али је још много већи број међу онима који нису никакви менаџери, али су сангвиници, емотивни људи. За те људе се често каже да имају „кратак фитиљ“. Е сада, ту је фактор и материјално-социјално стање. Ту има доста људи који су на нижој социјалној лествици, али и средњег сталежа, интелектуалаца. Има и млађих људи, па и студената, који су већ имали срчани удар.
Паланачке: Постоје ли знаци који код привидно здравог болесника, који је позвао хитну помоћ, а приликом прегледа није уочено ништа значајно – да он, упркос томе, може да доживи срчани или мождани удар?
Др Бркушанин: Када је реч о срчаном удару, ту је важно од пацијента добити информацију да ли бол у грудима дуже траје. Ако бол кратко траје, неколико минута, или је везан за покрет, ми знамо да је то бол мишића. Срце пати онда када су болесни крвни судови. Тај спазам, односмо запушење артерија, манифестује се једним доста типичним болом. Иако се клиничка слика инфаркта доста променила, тај бол је и даље релативно лако препознати. Бол је у средини груди, шири се на све стране, на горе према врату, доњој вилици, зрачи у рамена, шири се и на леђа и изазива и бол у лопатицама. Врло често боле обе руке, или трну. Уколико пацијенет има историју кардиолошке болести, дијагнозу ангине пекторис, генетско, наследно оптерећење, друге факторе ризика, заиста није тешко препознати озбиљан пороблем, чак и ако је ЕКГ у том тренутку потпуно нормалан. Треба урадити кардио- специфичне ензиме, који ће показати да ли ће тај инфаркт да се развије, или се већ развио, а на ЕКГ-у то још није регистровано. У нашем послу, не само када је о овим болестима реч, важно је да посумњамо, и да онда пацијента упутимо специјалистима који таква стања виђају чешће.
Паланачке: Другим речима, лекар треба да загребе испод површине, да открије и оно што није видљиво на први поглед?
Др Бркушанин: То је замка медицине. Ако лекар упадне у рутину, временом постаје површан. Најопаснија ствар је рутина. Изазов наше професије је да се препозна нешто што није типично, што није свакодневно, или је у литератури другачије описано. Ту вам је лепота и филозофија медицине. И зато неке моје колеге имају ту креативну, уметничку црту, која се испољава и у томе што лепо пишу – од Горана Милашиновића до примера из прошлости, Чехов, Лаза Лазаревић, и тако даље. Има на срећу лекара који имају тај филозофски приступ, способност да нешто препознају, да ствари сагледају у ширем контексту, да не уђу у колотечину, да измакну рутини.
Владимир Ђурђевић
ГОВОР МРЖЊЕ
У овом тексту нећемо о пропагирању политичке коректности у изборној кампањи. Наша тема нису јавне увреде и препуцавања политичких партија, већ насиље и говор мржње у знатно перфиднијој варијанти, иза кулиса институционалне толеранције.
Пре неколико дана у новинама сам наишао на занимљив чланак. Уважени министар финансија, и свеприсутна Кори Удовички, предлажу да се, у јавном сектору, зараде за време боловања обрачунавају на основу минималаног личног дохотка. То значи да ће запослени, независно од висине плате, уколико је месец дана на боловању, примити око 13 хиљада динара! Ако се не налази на болничком лечењу, а под условом да нема породицу која зависи од његове плате, то и није неизводљиво. Када га отпусте, на рачуну ће имати 13 хиљада, таман да плати болничку партиципацију, и учешће за лекове који су „на негативној листи“. Храну и чесмушу има у болници.
Исти министар поручује здравственим радницима: ако им се не допада економска политика актуелне владе, нека потраже другу државу, да слободно парафразирамо садржај новинског написа о овој теми. Да се разумемо, овде се ради о изјавама званичних представника власти. А када томе додамо мото овогодишњег господина Полажајника (који нам је на најгледанијој приватној телевизији улепшао најрадоснији хришћански празник) – да „нико није јачи од државе“, тешко се можемо отети утиску да је по среди посебна врста насиља: држава ће да ради онако како је наумила, не обазирући се на негодовања и рогоборење. Ако сте незадовољни, жалите се, а ако то не уроди плодом, или се покорите, или пут под ноге!
Најављивати бедну надокнаду за време боловања, због које оболели може остати без струје, воде и грејања (јер неће моћи да плати рачуне), поручивати људима да купе прње, ако не могу да поднесу „неминовне мере“ које „цео свет подржава“, израз је класног гнушања према лењим и непредузимљивим губитницима транзиције, који нису, као Полажајник, озарени веберовским величањем протестантизма, на коме почива „дух капитализма“.
Насиље и мржња не могу да се универзализују. Они који оправдавају снагу институција, којој се сви морају повиновати, који бахато поручују да се носимо ако нам се не свиђа, уверени су да се сами никада неће наћи у сличној ситуацији. Зашто бисмо ми отишли из државе, а министар остао тамо где јесте? Одговор гласи: зато што министра штите институције државе, од које нико није јачи. Тако се легалност (законитост) изједначава са легитимношћу (оправданошћу). Оно што спроводе државни органи, по томе је аутоматски и оправдано. Тај легитимитет, сматра се, гарантује победа на изборима.
Насупрот овом, раширеном и популарном објашњењу, усудићемо се да ствари сагледамо из нешто другачијег угла. Политика коју је подржала већина бирача не мора да због тога буде и легитимна. Чак и ако занемаримо чињеницу да је поменута „већина“ само део укупног бирачког тела, и у случају да се стриктно спроводи оно што је у кампањи обећано – то не легитимизује очигледне насртаје на живот и дотојанство људи. Послужимо се примером: ако жртва аболира насилника, то не значи да насиље није почињено. Уколико радикални, разобручени либерализам произведе неиздрживе животне прилике, ако унесрећује оне који су га својим гласовима подржали – он не може бити легитиман, иако је легално заснован на „изборној вољи народа“.
Или, да уместо Вебера парафразирамо Достојевског – несрећу других немамо право да опростимо, чак и ако је сами унесрећени опросте.
Другим речима, у идентификовању легално изабране власти са легитимношћу њених поступака, крије се она позната синтагма: „Признајем само суд своје партије“. За разлику од човека који је цитирану реченицу изрекао, доводећи у питање легитимитет суда једне диктаторске државе, поменута сентенца постаје далекосежно опасна и дијаболична, када је, између редова, пронађемо у изјави неког државног званичника.
Будући да „нико није јачи од државе“, довођење у питање легитимитета власти, опасно се изједнечава са угрожавањем уставног поретка, а они који не верују у институције „веберовског“ друштва третирају се као нецивилизовани екстремисти, који, како то каже мој професор Младен Козомара – „излажу људску заједницу погибељи, као неурачунљиви и недоговорни“. Зато су „звиждачи“ у Арени само бедна мањина, новинари који постављају незгодна питања – пуки плаћеници, а критички настројени интелектуалци, или озлојеђени пољопривредници испред Скупштине – рецидиви превазиђеног политичког поретка.
Имајући у виду да ова игра, у којој се легалитет и легитимитет изједначавају, лако може да доведе до заплене рачунара, за који је аутор овог текста пословно и емотивно везан, овом приликом мораћемо да разочарамо све оне који у овом тексту желе да за то пронађу згодну прилику. Оно за шта ми пледирамо је – просвећење. Када неку легитимност доведемо у питање, када прокажемо стварне последице нечега што на први поглед звучи наивно и опште прихватљиво, онда смо већ на добром путу. И зато уместо „нико није јачи од државе“ треба да кажемо – „нико није јачи од народа“.
Горан Дугић, председник Општинског одбора ЛДП-а у Смедеревској Паланци: ПРИОРИТЕТ СУ ПРОБЛЕМИ НАШИХ ГРАЂАНА
– Две хиљаде дванаесте нису били идеални односи између ЛДП-а и ДС-а, на републичком нивоу. Отишао сам код председника странке и практично га само обавестио да ми у Паланци улазимо у коалицију са ДС-ом. Питао ме је „да ли гарантујеш добар резултат за нашу републичку листу у Паланци?“ и ја сам потврдно одговорио. Нисам погрешио – каже Горан Дугић
Горан Дугић, председник Општинског одбора Либерално-демократске партије у Смедеревској Паланци, већ годинама је у политичком животу. Дуго је био члан Демократске странке, са којом и сада одржава присне политичке контакте.
Паланачке: Какав је профил Либерално демократске партије у Паланци?
Дугић: Исти као што је био и у претходном периоду. Деловање и циљеви наше партије су добро познати. Наша политика је проевропска. Ми пратимо став наше Централе, али у много чему смо аутономни у доношењу одлука. Рецимо, имамо слободу да самостално склапамо коалиције на локалном нивоу. Тако смо ми део коалиције која руководи локалном самоуправом. На другој страни, ми пратимо активности наше Централе, и укључујемо се у акције које врх ЛДП-а организује.
Паланачке: После турбулентног периода на почетку, чини се да је Општински одбор ЛДП-а у Паланци последњих година ушао у мирније воде.
Дугић: Да, после оштрог старта, ушли смо у мирнији период. Има и сада мало турбуленција, и пријатних и непријатних, али и даље следимо исте идеје, као и када смо основани. У суштини, ми следимо идеје др Зорана Ђинђића, према коме сви чланови ЛДП-а имају неизмерно поштовање. Морам да нагласим да смо ми други одбор ЛДП-а који је основан у Србији. Пре тога били смо Либерално-демократска фракција.
Паланачке: На локалном нову, ви сарађујете пре свега са Демократском странком. Колико ова сарадња омогућује испуњење ваших политичких аспирација?
Дугић: Морамо да најпре разграничимо локални ниво од високе политике. Ми смо задовољни коалиционим односом са Демократском странком, како у политичком смислу, тако и на плану међуљудских односа, који су међу нама изванредни. Имамо, дакле, одличну сарадњу са Демократама, али и са осталим коалиционим партнерима. Једно време били смо ван локалног парламента, а од 2012. смо у коалицији која руководи општином.
Паланачке: Очекују нас избори на свим нивоима. Да ли ћете ићи у предизборну коалицију са Демократском странком?
Дугић: Ја ту немам дилему. Већ смо покренули разговоре о томе. Видите и сами да се такви разговори воде и на републичком нивоу. На локалу, и овога пута ће стожер бити Демократска странка. Две хиљаде дванаесте нису били идеални односи између ЛДП-а и ДС-а, на републичком нивоу. Отишао сам код председника странке и практичко га само обавестио да ми у Паланци улазимо у коалицију са ДС-ом. Питао ме је – „да ли гарантујеш добар резултат за нашу републичку листу у Паланци?“ и ја сам потврдно одговорио. Нисам погрешио. Тако ће бити и овога пута.
Паланачке: Шта су основни проблеми који су пратили рад локалне владајуће коалиције?
Дугић: Првенствено глобална економска ситуација. Пратио нас је велики недостатак новца. Ту је затим и тешка социјална ситуација у којој се грађани налазе. Ми смо као локална самоуправа на све начине настојали да грађанима изађемо у сусрет. Ометали су нас и наши политички опоненти, односно, конкретно, Општински одбор Српске напредне странке. Да се одмах разумемо – нико не спори да они, као опозиција на локалном нову, критикују власт, али постоје неке елементарне ствари за живот грађана, а они су баш у овим областима систематски опструирали наше напоре да те проблеме решимо. Првенствено мислим на уличну расвету. Ту су нам умногоме отежали решавање проблема. Имам информације да су покушали да осујете реализацију пројекта комасације, који се, на срећу, и поред свих опструкција, успешно реализује. Било је и проблема који, због ситуације у земљи, оптерећују и друге локалне самоуправе. Моје је мишљење да смо, без обзира на све наведене недаће, а имајући у виду околности, успешно водили ову општину.
Паланачке: Шта треба урадити у будућности?
Дугић: Мислим да су социјални и економски проблеми грађана оно са чим се и у наредном периоду, ако будемо на власти, морамо суочити. Ми овде не треба да се бавимо високом политиком, већ да тражимо начине да олакшамо живот наших грађана. Наравно, треба радити и на путној инфраструктури, и на прављењу неке нове индустријске зоне, али о том, потом.
В. Ђ.
УСПЕШАН УЗГАЈИВАЧ ШАРПЛАНИНАЦА
Горан Дугић рођен је у Смедеревској Паланци, 1975. године. Више од 25 година професионално се бавио музиком, а познат је и као успешан узгајивач паса расе шарпланинац.
Један је од оснивача ЛДП-а, а пре тога дуго је био члан ДС-а.
Председник Синдиката „Независност“ ОБ „Стефан Високи“ Милосав Бабић: КРИВИЧНЕ ПРИЈАВЕ ПРОТИВ СМЕЊЕНОГ ДИРЕКТОРА БОЛНИЦЕ ДР ГОРАНА БОГДАНОВИЋА
-Због ненаменског трошења новца против др Богдановића ће бити поднета кривична пријава, а један део ненаменски потрошених средстава Болница ће морати да врати Фонду за здравствено осигурање – каже наш саговорник
-Пре неколико дана био сам позван на седницу Управног одбора. То код смењеног директора др Горана Богдановића није била пракса, иако председник репрезентативног Синдиката треба да присуствује седницама Управног одбора, каже на почетку нашег разговора Милосав Бабић, председник Гранског синдиката здравства „Независност“ у Општој болници „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци. – Тада нас је в.д директора, др Жељко Смиљанић, упознао са затеченим стањем. Рекао нам је да следе кривичне пријаве против бившег директора, др Горана Богдановића.
Паланачке: Због чега ће бити поднете кривичне пријаве?
Бабић: Због ненаменског трошења новца. Болница ће један део тих средстава чак морати да врати Фонду за здравствено осигурање.
Паланачке: Да ли је и синдикат поднео кривичну пријаву?
Бабић: Ми ћемо такође поднети кривичне пријаве. Једна од њих биће због ненаменског трошења средстава. Реч је о познатом „саветнику“, кога је др Богдановић запослио мимо закона, а који нам је нанео велику штету. Испоставило се да је његово знање веома оскудно. Тај човек је дошао у Болницу без тендера услуга, дакле мимо закона. Он је доста коштао Болницу.
Паланачке: Колико?
Бабић: Не располажем тачним цифрама, али, отприлике, поред осамдесетак хиљада динара плате, плаћано му је, месечно, и стотинак хиљада динара за путне трошкове. На све то, наравно, плаћан је и порез. Такође, кривичне пријаве против др Богдановића ћемо поднети зато што је покушавао да наш Синдикат обори испод репрезентативности. Ми смо тада имали више од 150 чланова, а за репрезентативност је потребно 87. Др Богдановић је тада кренуо са насилним ишчлањењем људи. Негде око тридесет чланова се тада ишчланило. Занимљиво је да су скоро сви имали исти текст, написан на истој машини, који се разликује само по томе што су уписана различита имена подносиоца захтева. Тада то нисмо могли да докажемо, али знамо да је др Богдановић, преко својих најближих сарадника, терао људе да се ишчлане. Овоме сам се супротставио, јер нико не може да се ишчлани из Синдиката уколико није потписао иступницу, и измирио финансијске обавезе према Синдикату. Било је ту и синдикалних кредита, и тако даље. Упркос томе, рачуноводство је натерано да прихвати све те иступнице. Чак је прихваћено и то што је једна медицинска сестра ишчланила не само себе, иако је сама имала кредит, него је својим потписом ишчланила и кћерку и зета, који такође раде у Болници. Др Богдановић је сматрао да мора да се уради све оно што он каже, и да нико не може да га казни за то.
Паланачке: Да ли је тачно да је др Богдановић крио да је стигло решење о његовој смени?
Бабић: Ја сам имао најаве да ће тих дана доћи решење о његовом разрешењу. Успели смо да сазнамо када је то решење стигло. Такође смо сазнали да је др Богдановић наредио кадровској служби, под претњом отказа, да сат или два не смеју да причају да је решење стигло. Моја заменица и ја смо почели да анимирамо људе, и договорили смо се да се после неког времена окупимо у дворани Болнице. Позвали смо и шефа правне службе, који се појавио на нашем скупу и потврдио да је поменуто разрешење стигло.
Паланачке: Ваш Синдикат дошао је у фокус шире јавности управо после смене директора Болнице. Каква је генеза вашег сукоба са директором?
Бабић: Ја сам преузео руковођење Синдикатом у Болници у септембру 2014. године. Желео сам да направим један тим, који ће се, на основу одлука наше централе, борити за права радника. У том тренутку, наше чланство било је испод броја који је потребан да би Синдикат био репрезентативан. Моја заменица, Зорица Ступић, медицинска сестра, и ја, кренули смо у акцију да учланимо што више људи. Већ у марту имали смо довољно чланова за репрезентативност Синдиката. Тада сам стекао утисак да руководство Болнице не жели да будемо репрезентативан синдикат, већ да то буду неке друге синдикалне организације. Ми смо упркос томе постали репрезентативан Синдикат, и после тога смо све више јачали. После доношења посебног колективног уговора, тражили смо да рад недељом буде плаћен, а то у нашој Болници није било плаћано више година. На овај наш захтев директор је дао негативан одговор. Затим смо, заједно са повереништвима других синдиката у Болници, затражили просторију за рад Синдиката, и да се формира одбор за безбедност и здравље на раду. Овај одбор у нашој Болници не постоји већ дуже време, а не постоји чак ни лице задужено да се бави овим пословима. Ми смо то питање покренули, зато што су нам радници постављали одређена питања, која је могао да реши само тај одбор. И сама Болница би морала да плати велику казну, када би се нешто десило, или када би дошла контрола и установила да поменути одбор за безбедност и здравље на раду у нашој Болници не постоји. Казна је негде око милион динара. Речју, нисмо тражили ништа што није у интересу Болнице и запослених. После ових захтева наилазимо на отпор директора, и тада крећу сукоби. Креће преписка са њим, а истовремено Синдикат нараста.
Паланачке: Да ли истовремено расте незадовољство начином на који је смењени директор управљао Болницом?
Бабић: Прикључују нам се и три бивша директора Болнице, др Предраг Ђорђевић, др Милан Бркић и др Периша Јовановић, јер схватају да руковођење Болницом није добро. Они су то најбоље могли да препознају, јер су били директори. Али, да се вратим на причу. Директор није удовољио нашим захтевима, ни када се ради о организовању одбора за безбедност и здравље на раду, и ми смо се тада обратили Комисији за аутентично тумачење колективног уговора, у Министарству, а припремали смо се да се обратимо и самом министру. Прича се у међувремену компликује. У здравству је тешко користити одмор у два дела, јер то не дозвољава сама организација посла. А др Богдановић нам није дозвољавао да одмор користимо у више делова, иако је и то било у интересу организације посла у Болници. Истовремено, др Богдановић је укинуо потврде за куповину у продавницама.
Паланачке: Какви су односи са новим директором?
Бабић: Садашњи вршилац дужности директора, др Жељко Смиљанић, трећег дана по ступању на дужност, заказао је састанак са представницима свих синдиката у Болници, на коме смо ми њему изнели проблеме које смо имали. Када је саслушао шта смо од директора тражили, а што нам он није одобрио, др Смиљанић је рекао да ће у најкраћем року све што смо тражили бити испуњено, јер све то су нормални захтеви. Добили смо синдикалну просторију, послао је допис у коме је тражио конкретна упуства за организацију и плаћање рада недељом, и ускоро ће то почети да се спроводи.
Паланачке: Другим речима, са др Смиљанићем имате коректне односе.
Бабић: Управо тако.
В.Ђурђевић
Преферанс клуб „Јасеница“ задржао шесто место на табели
У организацији Преферанс клуба „Јасеница“ у Смедеревској Паланци је одиграно 6. коло Лиге Србије у преферансу.
У мечу са екипама „Слога“ из Краљева и „Космај“ из Младеновца домаћи клуб је освојио друго место и 18 поена, задржао шесто место на табели, са шансом да у последњем колу поправи пласман.
Екипа „Јасенице“ је играла у саставу Слава Васић, Томислав Петровић-Бели, Јоца Стефановић, Небојша Влајић и Живко Петровић.
Преферанс савез Србије и ПК „Јасеница“ захваљују се власнику и особљу ресторана „Јаворов хлад“ на беспрекорној услузи и материјалној помоћи.