ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Познати Паланчани

Познати Паланчани

Сусрет с Марком Павковићем, изузетно талентованим фудбалером и успешним тренером: ФУДБАЛСКА МАРКА ЧАВА

-Рођен је у Паланци, школовао се у Паланци и Београду, играо у Партизану, Раду, Звездари, Обилићу, Морави, Јасеници и  још неким клубовима, остварио запажен успех са Школом фудбала, сад има ангажман у Јагодини који ће му сигурно бити одскочна даска у каријери

 

Он је фудбалска марка. У том спорту је од малих ногу. Зову га Чава. Годи му кад га ословљавају надимком. Њиме је ушао у фудбалски свет. Поносан је на то и поносно га носи. Надимак је нешто више од  средства  ословљавања. То је, пре свега, његов спортски идентитет. И обавеза да  га очува, али резултатом који није просек. Зато се у фудбалској каријери пење степеник по степеник. Полако и сигурно.

Марко Павковић је рођен у Смедеревској Паланци. На велику радост мајке Јасмине и оца Зорана. Они су 14. јануара 1985. године  добили близанце. Марко је млађи само 15 минута од сестре Марије. Отац Зоран, радник „Гоше“, на жалост, није међу живима. Јасмина ради као физиотерапеут  у Дому здравља у Великој Плани.

Марко је од првог до петог разреда био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“.  Пресељењем породице са Колоније на Влајића брдо, постао је ученик ОШ „Херој Иван Мукер“. Седми и осми разред осмољетке завршио је у Београду. Наиме, после шестог разреда отишао је у Партизан. Тамо га је одвео велики фудбалски таленат.

Како је постао заточник  фудбала?

-Знате како, мени је то изгледа било предодређено. Надимак сам добио по Чави Димитријевићу. Он је био врхунски фудбалер. Мој покојни отац је често говорио како су Моца Вукотић и Чава Димитријевић два велика, сјајна фудбалера. И тако од малена добих надимак Чава.

Фудбалску каријеру, ако се тако може рећи, започео је на Колонији. Тамо је, како наглашава, живео у „црвеним зградама“, тик уз стадион Радника. Ту је као дете скупљао лопте. И маштао да обуче дрес неког тима. Прилика за то му се пружила већ у другом или трећем разреду  основне школе. Примљен је у „Младост – Гошу“.

-Играо сам углавном у екипи старијих – наводи Марко.-  На једној селективној утакмици у Костолцу, запазили су ме људи из Партизана. Назвали су телефоном моје родитеље и убрзо сам отишао у Београд „на пробу“. Тад ми је било 11 и по, односно 12 година. Клуб ми је обезбедио смештај у Интернату. У „Јелици Миловановић“ сам провео две године, а потом сам  мењао станове по Београду.

Осмогодишње школовање завршио је у  ОШ „Свети Сава“. Ванредно је уписао и завршио  Техничку школу – смер за компјутерско конструисање.

-У Партизану сам остао три и по године. Чувени играч и тренер Никица Клинчарски ме довео у Партизан. Прве две године само добро играо, баш сам бљеснуо пуним сјајем.  Пребачен сам у млађе кадете, па у кадете. Тада је за тренера дошао Звонко Живковић. Ту су већ били играчи, попут Вукчевића, Смиљанића, Бабовића, Ђурића, Станчевског… Створена је жестока конкуренција. Искрен да будем, сопственом немарношћу, мислећи да сам већ постигао ниво, који ми може обезбедити високо место у играчкој каријери, нисам се приближио задатом циљу.

Из Партизана је прешао у Рад. Ту су тренери били Мирко Михић и Ивица Момчиловић. Услови су били одлични. Ту је одрадио полусезону. Онда је стигао позив из Обилића,  тада једног од водећих клубова у Србији, чији је тренер био Звонко Ђорђевић.

-Њему сам и данас захвалан. Премда нисам играо код њега, он је у нас фудбалере усађивао своје богато искуство. Пре свега, дисциплину и ред. Без тога у овом спорту нема успеха. Од њега сам научио да је упорност највећа формула успеха.

Из Обилића је отишао у Звездару, која је била првак Омладинске  лиге Београда. Ту се показао као један од најбољих стрелаца. Одатле се вратио у Смедеревску Паланку, а онда  почео да игра за великоплањанску Мораву.

-Играли смо у Зони и борили се за Српску лигу – износи Марко.-  Бранио сам и боје других клубова. Године 2005. формирана је Јасеница. На позив Вељка Спасојевића почео сам да играм за ту екипу. Кренули смо од најниже лиге и догурали до Српске.  Нажалост, однедавно тај клуб више не постоји. Политика је ушла у многе поре живота, па и у спорт у коме јој апсолутно није место.

Марко се определио за тренерски посао.  Са 23 године живота играо је и истовремено тренирао децу. У Јасеници је био најбољи стрелац. У новију историју фудбала уписао се са највише постигнутих голова.

-Девета је година како се бавим тренерским послом  – предочава. – Узео сам да тренирам двехиљадито и двехиљадепрво годиште. Они су тада имали шест, седам и осам година. Направио сам план и програм и поставио висок циљ. У томе ми је доста помагао Милан Грујић (Мика Шотак). Заједно смо окупљали децу и стварали играчку базу ГФК Јасеница.  Ишли смо и на међународне турнире на којима смо освајали прва, друга и трећа места. То су јаки турнири. Последњи је игран у Бугарској, где смо освојили треће место.

Школа фудбала и данас постоји при ГФК Јасеница. Она окупља преко сто дечака. У зимским месецима опадне број, али с првим лепим данима врати се на пређашњи ниво.

-Генерација коју сам преузео била је првак Пионирске лиге, групе Дунав. – То је највећи успех у новијој историји. Остварили смо импресивну гол разлику – дали смо сто, а примили 13! У следећој сезони смо били други, дакле вицешампиони. Изгубили смо последњу утакмицу у Аранђеловцу. Презадовољан сам  момцима из екипе, који су чисти бисер у сваком погледу.

План за ову годину је да буду прваци. На полусезони остварили су само један нерешен резултат. Све остале утакмице завршене су победом. То ни једна друга екипа у Кадетској лиги Србије нема. Реч је о лиги која се простире у пречнику од 200 до 250 километара, од Кучева до Аранђеловца. Доста је јака и прилично квалитетна лига.

-Некад је Смедерево важило као град фудбала, а ми смо заједничким снагама, моја маленкост,   Милан Грујић и још неки људи, успели да Смедеревска Паланка буде фудбалски центар. Направили смо врло озбиљан резултат, који ће златним словима бити уписан  у анале  паланачког фудбала. У таквој  ситуацији десило се нешто невероватно – угашен је први тим   кад је на сцену  ступила нова власт.

Марко је, ипак, наставио да тренира и без принадлежности које се у сваком послу, па и у фудбалу, подразумевају. Истина добија неку котизацију, али то ни издалека није оно што треба да добија неко ко прави добре резултате.

-Током првог дела сезоне плаћао сам гориво из свог џепа, а моја мајка је, на пример, прала дресове  – износи  наш саговорник.- У међувремену сам добио сина Деспота што је значајно изменило ситуацију.  Од општине сам добијао само котизацију, али она није била довољна за егзистенцију увећане породице. Рекох да су први, сениорски тим угасили, јер им је, не знам из којих разлога, био рак рана. Мени је допуштено да водим тренинге са младима. Да то нису урадили, убеђен сам, избио би грађански рат, јер уживам апсолутну подршку родитеља.

-Што се тиче тих најмлађих, није нам циљ да по сваку цену будемо победници, или да освајамо турнире, јер све је то процес кроз који се „праве“ добри играчи – предочава Марко. – Већ у шеснаестој, седамнаестој години види се ко ће бити добар фудбалер. Обично играчи који су били доминантни у млађим категоријама, завршавају на клупи, или су престали да играју фудбал. Само упорни играчи, који су давали све од себе, остварују задовољавајући успех. Мој тим чине заиста сјајни момци, који су углавном одлични ђаци и добри људи. Немерљив је њихов допринос томе што смо постали познати и препознатљиви у Србији. Без њих ни ја не бих био ово што данас јесам.

Марко је, поред осталог, и инструктор Подунавског округа за млађе категорије.

-Све то не бих постигао да нисам имао подршку супруге Сање – подвлачи.- Она је имала, и има, апсолутно разумевање за оно што радим. Кад дође викенд…, петак, субота, недеља, ја сам увек радно ангажован. Већ у понедељак се ради анализа одигране утакмице, уторком већ креће тренинг. Можда је само четвртак слободан дан, па дође петак и опет „Јово наново“. То је један, рекао бих, сурови професионализам. Ја сам се и определио да будем професионалац у тренерском послу.

Као провереном и доказаном фудбалском стручњаку, Марку је уследио позив из Јагодине.

-А онда сам размишљао и вагао шта да радим? Знајући с каквим људима овде имам посла, мислим пре свега на политичаре, па и неке људе из спорта, решио сам да направим одлучујући корак, пошто сам се консултовао с неким својим сарадницима, који су ми говорили да понуђену шансу морам искористити. „Ти си MADE IN ČAVA, и ако желиш да достигнеш своје циљеве мораш  учинити корак напред“, говорили су.  Консултовао сам своју породицу и одлучили смо да одем у Јагодину. Сматрам да ће ми то бити одскочна даска у мом даљем тренерском раду.

Д. Јанојлић

Познати Паланчани

Бане Милутиновић-Добравац свирао хармонику на три континента: ПОПУЛАРНОСТ БРЖА ОД ГОДИНА

Scan-160612-0003-Рођен је у Добром Долу, прва кола на хармоници показао му отац Богдан, потом га учили Дода Ранковић, Раде Прокић и Миладин Антонијевић, а музички описменио Мија Крњевац, био је члан његовог оркестра, у Смедеревској Паланци живео десет година, с Јасеничанима ишао на радну акцију, свирао у Вишеграду, Осијеку, Дубровнику, Суботици, Београду, на Светом Стефану, у Сарајеву где је завршио Педагошку академију и 20 година радио у Музичкој школи; сада је пензионер, лето проводи у родном селу, а често се може видети у друштву пријатеља у паланачким кафићима

 

Он је виртуоз на хармоници, чија је популарност ишла испред његових година. На том инструменту прославио се безмало широм планете. Свирао је на три континента: од Европе, преко Америке, до далеке Аустралије. У музичком свету оставио је дубок и самосвојан траг. Није га увек било потребно видети „уживо“, довољно  је само са неког носача звука чути како „говори“ његова „далапа“, па у трену препознати „хармоникашки вез“  Банета Милутиновића – Добравца.

Scan-160612-0001Био је ученик Мије Крњевца, а касније и члан оркестра тог даровитог хармоникаша, који је рођен у Ратарима код Смедеревске Паланке. С њим  је некада крстарио Србијом, свирао на концертима и пратио врхунске певаче Радио Београда: Зору Дремпетић, Марију Гроздановић, Савету Судар, Наду Воденичар, Милета Богдановића, Душана Николића-Калета, Николу Колаковића, Божидара Димитријевића… То је трајало готово пуне две године – од 1954. до 1956.

Живот га је потом одвео у Сарајево где данас, изузимајући повремене боравке у завичају, троши пензионерске дане. У главном  граду БиХ уписао је и завршио студије на Педагошкој академији, после чега се као наставник хармонике, запослио у Музичкој школи. Скоро 20 година се бавио педагошким радом.

-А сада радо долазим у моју Паланку у којој сам живео од 1946. до 1956. – открива нам важан податак из своје биографије овај виртуоз на хармоници. Ето, у том истом граду, доживео сам да хоће да  ме ставе у новине, у рубрику „Познати Паланчани“. Тиме сам, морам признати, веома почаствован, али ми некако није јасно како ћу ту проћи као Паланчанин, а рођен сам у Добром Долу. Моју недоумицу решава сазнање да је изашла књига под насловом „Познати Младеновчани“ у којој је и животни портрет глумца Бате Живојиновића, родом из Кораћице.

Снимио је 27 народних кола од којих се издваја оно које носи назив „Милутинка“. Као композитор потписао је преко 70 кола, а поносан је на изјаву Мије Крњевца једним новинама кад га је прогласио за свог најбољег ученика. Иначе, с хармоником се први пут срео у кући свог оца Богдана Милутиновића, који је годинама свирао на том инструменту.

Scan-160612-0002-Он ми је дао и прве часове хармонике – подсећа.- Био је веома музикалан, лепо је певао, а према мени је био врло критичан. Кад бих му понекад одсвирао кола које сам управо компоновао, умео је да каже „ово ти је добро, а ово није“. Прво коло сам компоновао 1. јануара 1949. Те године свирао сам с Мијом дочек Нове године у паланачком Дому културе. Три сата иза поноћи, Крњевац ме замолио да наставим свирку а он да оде на спавање. Иначе, код њега сам становао две године, и да се сада похвалим, имао бесплатне часове.

Осим  оца Богдана, свирању на хармоници учили су га Дода Ранковић и Раде Прокић. Био је неко време и код Миладина  Антонијевића у Стојачку, за кога каже да је уживао глас једног од бољих свирача у јасеничком крају.

-Ја сам отишао код Крњевца да се музички описменим, да научим ноте – наглашава наш саговорник.- А Миладинов отац ми једном рече: „Шта ћеш код Крњевца, кад је мој син доктор за кола. То је било одмах после рата 1946. или 1947. године. Тад није било школе за хармонику, користили смо школу за клавир, Бајерову школу. Од Крњевца сам много научио, он је имао једно јако широко знање које је стекао од свог оца Аце, чувеног хармоникаша на великом гласу. Он је свирао на двору бугарског краља јер се, радећи с многим ученицима, и сам музички усавршавао. Не може да буде добар хармоникаш неко ко не вежба. Ми смо, одлазећи возом на концерте, чак и по купеима увежбавали хармонске задатке Франа Лотке. Хармонија је, да појасним, наука о акордима. То ми је касније у каријери јако користило.

А како је стигао у Сарајево? Вели да је свирао у Вишеграду. Био му је то први хотелски ангажман. Ту је упознао своју садашњу супругу Кармелу. По њеном имену касније је назвао једно од својих кола.

-Кармела је у Сарајеву завршила гимназију и запослила се у Општинском суду одакле је с још једном колегиницом послата у Вишеград – прича нам. – Имале су задатак да неке службенице у вишеградској кући правде обучавају да раде. Редовно су долазиле да вечерају у  хотелу „Панос“, где сам, ја свирао. С  Кармелом сам две-три године био само пријатељ. Знате, ја сам живео као номад, ишао сам од места до места. После Вишеграда свирао сам у Горњем Милановцу. То је било марта 1952. године, а већ на Крстовдан послат сам у војску, у Словенију. Служио сам 18 месеци у Новој Васи при Ракеку.

Године 1963. је напустио Београд. Пре тога се дуже време дописивао с Кармелом. Она је имала две тетке у Београду. Долазила им у госте, а он свирао у ресторану „Стамбол капија“. Пратио је Лепу Лукић за коју вели да је тада још била у анонимности, Ацу Трандафиловића, Тому Здравковића…

-Те 1963., пошто сам већ имао 30 година, одлучио сам да прекинем „номадски живот“ и да се скућим – отвара нову станицу свог живота познати хармоникаш.- Сарајево као велики град пружало је тада неслућене могућности нама музичарима. Свирао сам пет година непрекидно у   хотелу „Европа“, па три године на Илиџи. Стаж се тада уписивао у радну књижицу. Целу деценију сам свирао у Дому ЈНА и две године код приватног угоститеља Салка Кића, где је долазила сарајевска елита. Укупно сам у четири ресторана свирао 20 година. То је за Гинисову књигу!

У Сарајеву се априла 1963. оженио Кармелом. Био је веома цењен хармоникаш. Скоро без конкуренције. Свирао је и филмске мелодије. Шербо и Јовица Петковић су долазили да га слушају. Имао је широк и разнолик репертоар.

-Поред тог знања, важно је да имаш и моралне квалитете – наглашава.- Треба да си позитивна личност. Где год сам свирао, а свирао сам у Осијеку,Суботици, Дубровнику, на Светом Стефану и другим местима, свуда сам  уживао добар глас. Директори су ме ословљавали са „госпон Бане“ и говорили: „Кад год сте слободни, јавите се, овде вас увек чекао посао“. Имао сам манире, био лепушкаст, уз то и добар хармоникаш. Дете сам са села, али лепо васпитан.

Scan-160612-0004Хармонику свира од 1941. године. Био је у другом основне кад је почео да свира.

-У пензији сам, али сваки дан вежбам по два-три сата у свако доба дана, али никад мање од два школска часа – прича нам.- Рука мора да ради. Имам енергију и здравље ме служи. Могу да свирам пет сати без одмора. Кад сам овде, углавном преко лета, свирам само код пријатеља и углавном код  људи које знам. Да дође неко непознат, ни за хиљаду евра не бих ставио хармонику на груди. Волим да свирам и увесељавам људе, продужавам им живот. Кад сам свирао у Сарајеву и кад сам стекао велику популарност, долазио сам у наш крај на по неку свадбу. У Церовцу сам, сећам се, свирао свадбу неког Новице. Њему је музика наплатила два милиона динара, не знам које је године то било, а ја сам узео пара колико сви они. „Што тако мало наплаћујете?“ – упитао сам хармоникаша. „Ти си име, не можемо ми да се равнамо с тобом.“

Бане Милутиновић-Добравац ових дана борави у завичају свог детињства. Скоро сваког дана се може видети у неком од паланачких кафића. Друштво му праве многи пријатељи, па и по неки некадашњи хармоникаш. Многи су дигли руке од хармонике, само је Бане Добравац, остао веран овом инструменту.

Драгољуб Јанојлић

 

АКЦИЈАШ С ХАРМОНИКОМ

 

Бане Милутиновић је био и учесник омладинских радних акција. Припадао је јасеничким бригадама. Године 1949. био је на изградњи аутопута Београд-Загреб. Командант му је био Станимир Ивановић.

-Ја сам само свирао, нису дозвољавали да крампам – вели Бане.- И тако, сваки дан, хармонику на груди, приближим се акцијашима и – свирам. То је било негде на територији Хрватске. Ја свирам, пијуци само  ударају. Једног дана, беше ми досадила хармоника, узех и ја крамп, да видим како то изгледа. И мени изађоше жуљеви на длановима. Водили ме у амбуланту, а Станимир се љути: „Шта ће теби крамп, твој посао је да свираш…“

 

„СВИРАЈ НЕШТО ЗА ЦРНЦЕ“

 

Бане Милутиновић је свирао и „преко баре“, у Чикагу чак у четири наврата. Долазили су музичари из других кафана да га слушају. Једне вечери у српску кафану навратили Црнци са женама.

-Приђе ми газда, неки Ђорђевић из Боговађе, богаташ над богаташима, па каже: „Је ли, бре Бане, знаш ли да свираш нешто за ове Црнце?“ И ја прво ударим „Америчку патролу“,па „Риголето“, затим „Гранаду“ и неке шпанске и италијанске мелодије. И тад је један други угоститељ позвао цео оркестар у своју кафану „Европа у ноћи“. Каже он мени: „Ајде, Бане, ти знаш ове европске мелодије, одсвирај нешто, нек виде ови Американци да и ми, Срби, нешто знамо…“

На бини је био само један оперски певач и жена за клавиром. Замолио је газду кафане, пошто не зна енглески, да пита жену може ли да га прати. И кренуо је „Тихо, тихо“, „Бал на води“, „Мулен руж“, „Чарли Чаплин“, „Мађарски плес“…

-Одсвиро сам неколико мелодија и добио аплауз – сећа се Бане. –За једним столом само су били Срби, сви остали Американци. Био сам два пута у Француској, па у Аустралији 1999. Девет месеци давао сам часове, учио сам неку девојчицу из Липа, која је код мене долазила у Добри До. Њен отац кад је добио исељеничку визу с породицом је отишао у Сиднеј. После две године дошао је у посету родитељима у Липе, па навратио код мене у Добри До. „Мајстор,Бане, да учите ви моју Милицу у Сиднеју, имате стан  и храну, бесплатну карту, колики тражите хонорар?“ Добијао сам хиљаду долара месечно и тако девет месеци…

 

 

Познати Паланчани

Зоран Миловановић Шиља председник Оријентиринг асоцијације за Југоисточну Европу и генерални секретар Оријентиринг конфедерације за Медитеран: СПОРТ ГА ВИНУО У СВЕТСКИ ВРХ

Зоран Миловановић-Рођен је у Смедеревској Паланци, почео је да тренира фудбал, али је после једне повреде одустао, учланио се у Планинарско-смучарско друштво „Јасеница“, по одслужењу војног рока запослио се у Туристичкој агенцији, велике успехе постигао је у оријентиринг спорту, дао је велики допринос његовој популаризацији у Југославији, па потом и у свету, стигао је до места  председника Оријентиринг асоцијације за Југоисточну Европу и секретара Оријентиринг конфедерације за Медитеран, а данас богато знање и искуство преноси широм света

 

У нашу Редакцију дошао је с концептом своје  животне приче и намером да акценат стави на оно што је њему донело, слободно се може рећи, светску славу. Зоран Миловановић, међу рођацима и пријатељима познатији као Шиља,  достигао је неслућене висине у оријентирингу. Богато знање и вишегодишње искуство у том спорту, сада преноси широм света и на то је веома поносан.

Цео његов живот везан је за Смедеревску Паланку. Син је познатог фудбалера Миодрага, који  се у спортску историју уписао надимком Милованка, и просветне раднице и солисте  „Абрашевића“ Анкице, чији је славујски глас трајно урезан и на грамофонским плочама. Од родитеља је наследио оно најплеменитије – да поштује људе и негује дружељубље.

НРођен је 1961., а од 1968. године је растао и као личност се формирао у самом центру града,а и данас живи у  стамбеном објекту „Змај“.  Био је кренуо очевим стопама, али се у фудбалу није дуго задржао, пошто је претрпео озбиљну повреду, тако да се 1974. прикључио Планинарско-смучарском друштву „Јасеница“. Још од малих ногу желео је да гради  активну спортску каријеру.

-Прве две-три године искључиво сам се посветио планинарењу, а онда и модерном  оријентиринг спорту који је био у  зачетку у тадашњој Југославији – износи Зоран.-Доласком у Гимназију, ја и моји вршњаци и пријатељи, нас пет-шест, формирали смо огранак у нашој школи  и готово да нема ни једног ученика  који кроз њега  није прошао. Имали смо чак и Билтен штампан на шапилографу, који је бележио све наше значајније активности.

По завршетку клупско-такмичарске каријере, њих неколико,  доспело је у државну репрезентацију, прво јуниорску па затим и сениорску. Било је тако све до одласка на одслужење војног рока 1988. Од 1983. до 1988. био је  активи члан државне репрезентације у оријентирингу. Учестовао је на 1.500 међународних такмичења, постизао запажене резултате, како као репрезентативац, тако и са клубом.

Ј-Оно што никако не могу да заборавим и што је мене и моје другове држало на окупу, то је међусобно уважавање и поштовање, стално дружење и међусобно посећивање из чега су проистекла дивна, незаборавна пријатељства, која су нераскидива и трајна због чега сам веома срећан и поносан – прича Зоран.- Ми смо учинили нешто што је вредно, а то је да смо  генерацијама  указали на то шта је живот и шта их у животу чека, нарочито  каква је и колика улога спорта у свему томе. Учили смо их самопоуздању, стварању радних навика, предности и  лепоти спорта у природи. Захваљујући оријентирингу, ја и моји другови, па и они који су нас у томе следили, прокрстарили смо Југославијом  уздуж и попреко, такмичили смо се у европским размерама, сваког лета смо ишли на међународна такмичења. То су била незаборавна путовања која се носе у успомени и вечно памте. Стекли су се пријатељи из целе Европе.

У све ово укључен је и велики број Паланчана. Миловановић напомиње да је дат велики допринос развоју и омасовљењу оријентиринг спорта. Тако су он и његови клупски другови постали препознатљиви у ширим размерама, па и ван граница Србије, некадашње државе Југославије, Европе… Паланчани су постали препознатљиви и као организатори великих такмичења, а посебно од 2001. када се кренуло са вишедневним  такмичењима на Копаонику којима су претходили меморијали у Смедеревској Паланци.

-Брзо смо схватили да за неке међународне трке морамо, нажалост отићи ван нашег града, па смо се одлучили за Копаоник. „Копаоник опен“ и данас траје као велико међународно такмичење. Сада се одржава свако године, у лето и траје по пет дана, уз учешће такмичара који долазе из земаља широм света. Као круну навео бих да смо 2009. били организатори Првенства Европе за младе, што је делом виђено и у наше граду.

ГОно чиме све у животу бавио наш саговорник проистекло је великим делом из спорта. После војске кренуо  је да ради у области туризма, најпре у друштвеној, па у својој агенцији. Скоро да је цео радни век провео у туризму, активно се бавећи спортом. И данас се такмичи упркос годинама, јер је оријентиринг спорт  за свакога. Уз све то усавршавао се, па је био и тренер, а низ година и контролор Међународне  оријентиринг федерације . Упражњавао је читав спектар активности, а последњих десетак година веома је  активан на међународном плану. У име Светске оријентиринг федерације задужен је за развој тог спорта. Федерација окупља осамдесетак земаља, а Миловановић је ту регионални координатор. Задужен је за развој оријентиринга у новим земљама. Последњих неколико година у Међународну оријентиринг федерацију укључио је више земаља, међу којима и Египат.

-Последњих десетак година прилично сам  ангажован на проширењу сарадње, а од 2010. налазим се и на месту генералног секретара Конфедерације за Медитеран. Поред тога, обављам и дужност председника Оријентиринг асоцијације за Југоисточну Европу. Србија је прошле године била домаћин  једног од шампионата Југоисточне Европе. Већ неколико година, због пословних обавеза, делујем ван Смедеревске Паланке, доста сам активан у Региону, па су моји послови везани за туризам и спорт, скоро спојени. Сарађујем са неким норвешким компанијама, које се баве таквим видом туризма, а то је активни туризам, дакле не класични. Радимо за велике групе, а организујем и вишедневна међународна такмичења, углавном   у Црној Гори.

ЉВеома је ангажован и као предавач из оријентиринг спорта. Доста га траже, прес свега, због четрдесетогодишњег искуства, јер готово да нема области коју није покривао. Данас многи организатори оваквих такмичења желе да га имају уз себе, јер у консултацији с њим успевају да покрију много тога, било да се ради о такмичењу, клубу или функционисању савеза. По тим питањима тражен је и у скоро свим европским земљама. Прошле године предводио је велику групу на Ветеранском првенству у оријентирингу  у Бразилу. Поред учешћа у неким дисциплинама, Миловановић је био и члан међународног жирија за то такмичење.

-Оријентиринг у свету напредује, а код нас у Србији ако спорт није са лоптом, увек је проблем – подвлачи Миловановић.- Оријентиринг је више индивидуалан спорт, па је и то мали проблем за нас. Али, ко једном дође на нашу промоцију, учествује на неком тренингу или се  нађе на неком такмичењу, углавном  остаје. Зашто? Зато што је ово један диван спорт, јер се одвија у природи, пружа прилику за путовања, мултидисциплинаран  је, па се може повезати и са школским предметима: математика и географија, на пример. Дакле, од сваког изискује комплетну личност. У овом спорту,као и у шаху, потребно је брзо размишљати, читати карту, одлучивати…

Миловановић са жаљењем констатује да Србија последњих година, кад је овај спорт у питању, тапка у месту. Дешавања у последњих 20 година никако  нису ишла на руку оријентирингу. Миловановић зато подвлачи да би било корисно вратити се на тренутак у времена када није било интернета, кад су се људи више дружили. То је оно што данас много недостаје. Техника и општи прогрес су донели многе новине, али  није добро што су се људи отуђили, па наш саговорник  инсистира на враћању изворности. У противном, закључује наш саговорник,  идемо у погрешну страну. Оријентиринг је спорт – сматра Миловановић – који нас може вратити на прави пут.

Д. Јанојлић

 

ССВЕТСКО ПРИЗНАЊЕ

Зоран Миловановић је добитник многих признања као спортиста, тренер, спортски радник. И данас их добија. Најдраже му је оно које је добио 2012., а реч је о Бронзаној значки Међународне светске оријентиринг федерације. То је за њега, вели, било велико изненађење, јер је први спортиста са територије некадашње Југославије, који је  добио тако високо признање. То признање га и обавезује да настави путем којим је давно кренуо.

Носилац је награда Планинарског савеза, Планинарско-смучарског клуба „Јасеница“ и др.

 

 

 

 

Познати Паланчани

Радомир Гулановић силом прилика постао оџачар: ОБРАЗ ГАРАВ, А ДУША ЧИСТА

IMG_1995-Рођен је у Косову Пољу, имао пет година кад су  му се родитељи преселили у Паланку, био је ђак ОШ „Херој  Радмила Шишковић“, завршио је неколико курсева и 26 година радио у „Инос Подунављу“, за опкладу се пео на оџак Железаре у Смедереву, зими чисти оџаке, а лети зида ограде на црногорском приморју…

 

Он је оџачар. Једини у граду. Нема радно  време. На послу је од јутра до сутра. Долази на телефонски позив. Кад  очисти оџак, попије ракију-две (ако га понуде) па алат о раме. И тако сваког дана.

-Шта ћу, од нечега се мора живети – вели Радомир Гулановић, који је оџачар постао силом прилика.

Био је запослен у „Инос Подунављу“. Пуних 26 година на једном радном месту. Кад је фирма продата, добио је радну књижицу и – напоље.

-Није ми било све једно – вели.- Живот иде даље и ја за њим.

-У оџачаре, нигде другде? – питамо га.

-Куд ћу? У граду је био један оџачар. Добар човек, ал волео  да попије. Купим алат, да пробам. Кренуло ми и сад сам ту. Бићу ово што јесам док ме ноге носе и руке слушају…

Јунак наше приче је син домаћице Савке и књиговође Душана Гулановића.

-Отац ми је из Старе Пазове, а мајка из Босанске Крупе – износи Радомир.- У Смедеревску Паланку смо дошли кад ми је било пет година. Дотле ми је отац радио тамо – на Космету.

Радомир је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Књига га није хтела, али ни он њу није волео. Завршио је неколико курсева и запослио се у „Инос – Подунављу“. Радио је на преси, као секач.

Нико од његових није био оџачар.

IMG_1992-Ја сам први, можда и последњи – каже. – Ко ће у 21. веку да носи тег, бушилицу, боцу с плином…, да стално буде гарав.

– Шта ће оџачару плин?

-Како шта ће му? Да понекад упали оџак. Само треба да уме. Не сме да се пали, ако нема луфта. У противном може да експлодира и оде маст у пропаст. Да вам испричам ово…

-Изволте, слушамо…

-Био се једне године запалио оџак на Трикотажи. Ватрогасци почели да гасе водом. Задесио сам се близу и прискочио у помоћ. Блатом и влажним крпама затворио сам фугне и ватра се угасила. Били су увек фер према мени. Често ми и посао нађу.

Оџачарски посао је сезонски. Траже га углавном зими, док траје грејна сезона.

-После тога се ја пакујем и одлазим у Црну Гору, на море. – Оџачарски посао доноси тек толико, да човек преживи. Добра зарада је у Улцињу, Сутомору и Бару.

-И тамо чистиш оџаке?

-Ма не! Тамо зидам ограде од камена. Поведем још једног помоћника, да меша малтер. Тамо добро плаћају. Не жале људи паре, само да се квалитетно обави посао… Али, не зарађујем ја само као зидар ограда. Умем да правим неке украсне фигуре од крпа и силиконског лепка. Паунове, птице, неке животиње, на пример.

-И то народ купује?

-Да! Туристи добро плаћају. Изнесем те моје фигуре на плажу и све оду док кажеш кекс… То је бизнис, ово што ја радим зими је прљав посао, стално сам гарав… Осим тога, и ризично је. Једном приликом умало нисам настрадао. Пуче летва на једној кући, појео их жижак шта ли? Срећом снашао сам се и избегао оно најгоре.

-Да ли се плашите висине?

– Ма не! Да се плашим никад не бих могао да будем оџачар. Кад сам на крову осећам се као да сам у соби. Ја сам више него сигуран у себе. Него да испричам шта се десило у Железари Смедерево. Тамо сам провео десет година као теренски радник…

-Хајде, испричајте баш тај доживљај.

– Ево, овако је било, славе ми. Опкладио сам се с колегама у две литре вињака и два сандука пива да ћу се попети на димњак високе пећи. И попео сам се, а било се већ смрачило. Знаш како изгледа поглед одозго. Камин је мањи од кутије шибица, а људи као тачке, једва се назиру. Дакле, попео сам се и лако сишао. Добио сам опкладу, али пиће нисам потрошио сам. Попио сам заједно с друштвом.

-Верују ли људи још да сусрет са оџачарем доноси срећу?

-Верују, како да не верују. Ево, да  испричам… Један наш Паланчанин ми каже овако: „Кад год те сретнем, увек добијем на кладионици.“ И стално ми тај плаћа ракију, јер је сто одсто сигуран да му ја доносим добитак.

-Значи, хватају се људи за дугме, кад те сретну?

IMG_1994-Да. Нарочито жене. Нека ме и пољуби у образ овако гаравог. Сад не знам да ли је то због наде да ћу јој донети срећу, или због ових мојих враголастих очију…

-Пре ће бити због враголастих очију…

-Ма знаш имао сам лепу жену. Развео сам се, али и сад идем да очистим оџак, не кошта ништа. Знаш како је нико на оџак не мисли лети, него зими, кад загуди. Еј, колико сам пута скидао снег са крова да бих пришао оџаку. Каже ми газда „да ти дам мало вруће воде“. Ма каква врућа вода, мислим се ја, дај да протрљам руке влажним снегом, па кад сиђем с крова да ударим једну ракију, да угрејем душу.

Оџачар Радомир поносан је на сина Немању. Он је средњошколац и кад заврши биће инструктор вожње.

-Надао сам се да ће ме заменити у овом послу. Али, тешко, боји се висине. Баш скоро смо поправљали антену на крову. Гледам га, тресу му се ноге. Мени је сада педесет пета, али ни трага од треме.

Радомир каже да му једно чишћење оџака доноси зараду од 1.000 до 1.500 динара, како кад и како од кога.

-Некима наплатим и мање. Жао ми је јадних пензионера. Оних с малим  примањима, наравно. Требају им лекови, плаћају струју, воду, смеће…, немају људи за хлеб. Шта да им наплатим? А и ово да кажем: жене су галантније од мушкараца. Ево, једна ми даде ципеле. Умро јој муж. Још ми и платила чишћење оџака. Уз то и чашу-две ракије.

-Смеш ли да пијеш кад се пењеш на кров?

-Смем, што да не смем. – Не пијем ја много – две-три чашице.

-Да разбијеш трему?

-Ма каква трема? Никад нисам имао трему. Чак и кад сам се пео на врх Железариног димњака, нисам осећао трему.

IMG_1996Оџачар Радомир који каже да су му руке гараве, а душа чиста, за месец  дана дићи ће сидро и кренути на море. Тамо већ има погођене зидарске послове за цело лето.

-Ја сам тај занат изучио у Параћину. Отуда ми је била прва жена…

Тако збори оџачар Радомир. Неки га од милоште заву Гаро.

-А неко ми каже: „Еј, ти, гарави!“ Ма нек сам гарав. Само да ми је образ чист, разабирате шта хоћу да кажем.

Наш саговорник на крају разговора скида капу.

-Погледајте ову апликацију. Видите ли оџачара с мердевинама? Ја сам оџачар из Шулејићеве 106, велики професионалац. Напишите то: Шулејићева 106, шта вас кошта?

 

Д. Јанојлић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Познати Паланчани

Занимљива животна исповест Слободана Ескића: СТАЛНО ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ

IMG_1919-Рођен је на Светог Илију, био је у животу и Громовник, али на своју штету, живео је у Београду и чезнуо за завичајем свог детињства, радио је у Индустрији грађевинског материјала „Опека“,  ангажовао се у културном животу Смедеревске Паланке, сада је на челу Удружења АРС

 

-Рођен сам на Светог Илију, 2. августа  1953. године. Не знам колико је то мојима донело радост, али сматрам да је нови живот сам по себи леп догађај у животу оних који се самим  тим чином уписују у књигу родитељства. Сматрам да ова „ситница“ живот чини лепим, па се с тога од кад знам за себе трудим да оставим неки траг који би могао послужити као узор…

-Да ли си у животу био Громовник?“ – прекидамо  ову исповест Слободана Ескића.

-Јесам!- одговара као из топа. – Да, био сам Громовник, али на своју штету. Било је много преломних тренутака и много тога се ломило преко моје грбаче. Често је много тога ишло на моју штету. Ево и зашто. Рођен сам да будем члан колектива и да га истински поштујем. Тако сам се понашао тамо где сам радио и где данас битишем. Личне амбиције сам некако увек стављао у запећак. И кад сам нешто преламао, трудио сам се да колектив нема штету, да људи виде моје часне намере. Нисам то радио због неког признања, једноставно тако сам васпитаван и растао, често и на своју штету. Преиспитивао сам многе своје поступке у трагању за смислом. То чиним и данас, у овим годинама, и тешко да бих могао све то да дефинишем.

11083963_10152750897016010_6885690456914712638_oПосле ове искрености, желимо да знамо у каквој је породици рођен овај човек?

-Тешко да бих могао то да дефинишем, јер је по мом рођењу убрзо  дошло до развода родитеља, а растао сам у Водицама код мајке – прича Слободан.- После десет година, прешао сам у Београд код оца. Њихов развод је оставио трага као да сам лично крив што живот нису наставили у брачној хармонији. Својим понашањем то нисам показивао, стоички сам носио тај терет и трудио се да будем користан члан друштва. Углавном  сам био сам у невољи која ме снашла и која ме очврсла .Често се и сад сетим једне мисли моје мајке  Радмиле која гласи: „Ако не знаш добро да живиш, онда научи добро да трпиш“.

За своје одрастање и школовање каже да је било више него трауматично уз напомену да сада први пут јавно о томе говори.

-Док сам живео у Београду, понашао сам се помало и као бунтовник –обелодањује  Слободан.- Да ли је то било с ваљаним разлогом, или не, то заиста не знам. Као свршени основац отишао сам да се упишем у Средњу техничку школу „Никола Тесла“, која је некад, а верујем да је тако и сада, била елитна образовна установа. Учинио сам то трећег, последњег дана уписне грознице…

Ту Слободан Ескић ставља тачку на упис, као да се прибојава неће ли пропустити нешто јако важно да каже. А  онда следи неочекивана прича  као „гром из ведрог неба“.

-Био сам учесник студентских немира 1968. Пратио сам све што се дешавало на Филозофском факултету. Сећам се да су многи штрајковали глађу. Био сам и на мосту, гледао на лицу места сукоб студената и полиције. Искрен да будем, тада  и нисам био свестан зашто се то догађа али ме је понела енергија тог бунта. Могуће је да ми је тај случајни „упад“ међу студенте, касније помогао да се искажем као човек…

У наставку, брзо прелазећи с теме на тему, подвлачи да је био онај срећник у својој генерацији који је гледао премијеру „Косе“ у „Атељеу 212“.  То му је – каже – давало вољу за живот  и уливало наду. Ни данас, после много година, не може да каже како је дошао тамо, 11143574_10152750897091010_6600846634672834465_oали је – наглашава – улазницу добијао увек кад је хтео. Њу му је редовно обезбеђивала билетарка, која га је слала на балкон.

-Гледање „Косе“ је био догађај који ће ме касније определити да радим у култури –предочава Слободан, осветљавајући у наставку приче свој долазак у Смедеревску Паланку.- Била је то прекретница у мом животу. Београд је лепо место за живот, али је мене нешто вукло назад – у  град где сам потрошио првих десет година живота. Сећам се, бар 50 људи је чекало у реду да обезбеде пребивалиште у Београду, само сам ја тражио одјаву места боравка. „Да ли си ти нормалан?“, упитао ме зачуђени шалтерски радник. Никад се нисам покајао што сам се вратио из Београда. И даље мислим да је Смедеревска Паланка леп град и да има људе вредне пажње, да има неки свој специфични дух, али као да се понекад трудимо да то прикријемо.

Његова мајка је тада живела у Водицама, а имао је и рођаке, поред осталих, Светислава Стојадиновића-Жућу, каратисту с којим је одрастао. Посао је нашао у Индустрији грађевинског материјала „Опека“.

-Почео сам  да радим  у фирми која је пропадала – напомиње Слободан Ескић.- Што се то није десило заслужан је превасходно Радослав Милићевић-Доса. Он је изузетно способан пословни човек који је успео да „Опеку“ стави „на ноге“. Он је умео од једног да  направи десет динара. Ја сам радио на одржавању, био сам шеф смене, а у последњих десет година шеф транспорта.

12489475_574400252714437_3961596646558296567_oБио је активан у позоришном животу града. „Дебитовао“ је у представи Мирослава Јозића „Мика Хитац“. С Јозићем је био и на ратишту, где су се – каже –  спријатељили. Кренуло му је боље него што је очекивао. Тада се и дошло на идеју о оснивању Удружења „АРС“, које живи и данас.

-То што сам  радио може доћи под лупу, јер сам томе приступао искрено и с љубављу, трудећи се да свакоме пружим шансу да се искаже – сматра Ескић.- Имам и самостална режијска остварења с којима сам учествовао на „Врњачком лету“. Тешко је, међутим, радити у условима кад се много тога нема, али смо опстали организујући књижевне вечери, изложбе слика и друге садржаје из области културе. Уз  мене су били Ђорђе Јоцковић, Сања Боровина, Драгица Милановић, Драган Недић, Сања Петковић…

Неко време, заједно са Љубом Миљковићем, бавио се издаваштвом. Заједно су објавили књигу Милутина Срећковића „Немирења“. Десило се то постхумно, на десетогодишњицу смрти овог познатог гимназијског професора, књижевног критичара и књижевника. Били 10849834_408198036001327_2161438049507914762_nсмо, на пример, у преговорима са Добрицом Ћосићем да објавимо један од његових рукописа.

Ескић је на свој начин допринео организацији Међународног сусрета философа     „Видовдански сусрети“. За ову годину најављено је учешће врло угледних философа. Сусрети су и прилика да се град представи на најбољи начин.

-Поносан сам што ме још увек, а сад ми је 63 године живота, држи воља трагања за смислом – истиче Слободан.- Поносан сам што смо покренули иницијативу да се у Смедеревској Паланци одржи велики скуп који би био посвећен књижевности, језику и писму. То мора бити на највишем нивоу. Управо преговарам да се одржи скуп историчара. Замисао је да се на свака три месеца одржи по неки такав скуп. Што се теме таквог окупљања тиче, залажем се да њу одреде стручни људи. У овоме имамо подршку локалне самоуправе. За све што сам радио наилазио сам на разумевање и помоћ, у првом реду председника Општине Радослава Милојичића – Кене.

12250144_557595751061554_547308649326127537_nЕскић не таји да је, од људи са којима се пословно сретао, на њега најбољи утисак оставио Слободан Антонић, баш као и Јуриј Стојанов, учесник прошлогодишњих Философских сусрета. — Врлина великих људи је скромност – каже Ескић. -Одазивају се на позив, чак и телефонски. Многи од њих су јако заинтересовани за наш град, његову историју и савремене прилике.

Очито је да челника Удружења АРС Слободана Ескића у свему овоме води ентузијазам, љубав према граду у коме живи и ради и жеља за успехом. Култура је за њега нешто што се мора неговати и што представља трајну вредност. Зато јој се у службу и ставио целим бићем.

Д. Јанојлић

 

 

Познати Паланчани

Зоран Срејић силом прилика кутлачу заменио шустерским алатом: КУВАР ЗА ОБУЋАРСКОМ ТЕЗГОМ

IMG_1755-У Смедеревској Паланци је завршио Основну и средњу школу, звање кувар-техничар стекао у Школи ученика у привреди, пре војске у Крагујевцу почео обућарски занат, 1991. отворио радњу на своје име, а занат неко време „крао“ и од старог паланачког мајстора Аце Владисављевића

 

Поседује диплому куварског техничара, али му је обућарски занат животно занимање. Зове се Зоран Срејић и од 1986. године је власник обућарске радње у Смедеревској Паланци у којој ће, сва је прилика, остати до одласка у пензију. Потиче из породице, која је припадала средњем слоју. Отац Томислав је радио као електричар у „Гоши“, а мајка Дамњанка  је била домаћица. Родитељи му, на жалост, нису живи али су, како се то некад говорило, „на пут извели“ и њега и  старијег брата брата Новицу, који ради у „Гоши“.

IMG_1753Зоран је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“, затим ученик усмереног образовања у Гимназији, а средње образовање је стекао у Школи ученика у привреди. Радо се сећа свог првог учитеља Милутина Алемпијевића, али и разредних из „шуварице“ Пере Крнете и касније Надежде Јелић. Његово одељење у Школи ученика у привреди „Жикица Дамњановић водио је професор фискултуре Ранко Васић. Четворогодишње школовање успешно је окончао и добио звање кувар-техничар.

Пре него што је отишао  на одслужење војног рока радио је са зетом код једног крагујевачког обућара, где се израђивала нова обућа, али ту је био шегрт. Кад се одужио „држави и народу“, дакле кад је скинуо војну униформу, запослио се у угоститељском објекту Љубе Радисављевића у Занатском центру као конобар и кувар. Године 1988. дошао је у обућарску радњу коју је тада држао Драган Кнежевић, а припадала је старом паланачком мајстору Александру Владисављевићу.

IMG_1750-Ја сам, с обзиром да сам неко време радио у Крагујевцу, већ владао неким тајнама обућарског заната – прича нам Зоран Срејић. – И од те 1988. године ево ме још сам ту. Ову радњу на своје име отворио сам 1991. и ускоро ће осам деценија како се у овом простору израђује и поправља обућа. Све те године  у овом локалу се није мењала делатност. Није ми  познато да ли у граду постоји старија од ове радње.

Наш саговорник наглашава да за обућара има посла, али да се лично не радује кад му на поправку донесу обућу израђену у Кини. Она није – предочава – ни за поправку ни  за бацање. Друга је ситуација кад неко донесе кожне ципеле или чизме домаће производње, што се исплатити и поправити и платити. У принципу, има посла, увек се нешто ради.

Зоран Срејић напомиње да неки занати изумиру, многи су се погасили, па нема на пример, ташнера, сарача, дакле старих заната. Својевремено је држава стимулисала занатство, IMG_1754обућари су били ослобођени обавезе да имају фискалну касу и плаћања обавеза које су важиле за друге, перспективније занате.

-Трудим се да муштеријама увек изађем у сусрет – вели Зоран.- Ако ми неко донесе ташну на поправку, ја му изађем у сусрет, јер и то знам да радим, на пример да заменим каиш, шналу… Све што могу, ја урадим. Материјала углавном има, гро долази из увоза, јер код нико више не производи кожу, гуму… Зато се репроматеријал махом увози из Немачке и Грчке.

У радњи је, нарочито од кад је зимско време, од мрака до мрака. Каже да је народ одувек поправљао обућу. Колико ће за њега бити посла, зависи у првом реду од квалитета обуће. Постоји нешто што се исплати поправити и што се не исплати.

-Муштерија је увек било, некад више, некад мање, али живело се од заната – каже Зоран.- Мајстор Аца Владисављевић је био обућар на гласу. Ту бих убројао Драгана Кнежевића. Некад смо у овој радњи радили нас тројица. Ја сам ту, да кажем, био као шегрт. Квалитетне ципеле вредело је, а и исплати се, поправљати.

-Како  то да је кувар постао обућар? – питамо Зорана.

IMG_1756-Кад сам био ђак средње школе, у „Гоши 2“ на Рудинама требало је да се отвори Фабрика хране – подсећа. – Ја сам, а и други моји вршњаци, у томе видео прилику за посао па сам се тако определио да учим за кувара. Подигнут је чак и објекат у коме је требало да се припрема храна не само за „Гошу“ већ и за друге фирме у граду. Али, то никад није прорадило и ја сам сад ту где сам. Ја сам 1984. почео да учим куварство и завршио две године касније. Тада је то било перспективно занимање. Радио је хотел на Кисељаку, „Турист“, ресторани „Башта“, „Конак Станоја Главаша“…

Није било другог излаза, него да се сналази и запослење потражи изван угоститељске струке. За три године биће три деценије од како је обућар. Од овог заната – каже –  може да се живи, све зависи од тога како се ко снађе. Али, да се оствари нека екстра зарада, о томе ни говора.

-Овде ћу бити до пензије – вели. –  Шта ћу друго да радим? Немам баш много избора. Ово што сада радим, тераћу до пензије. Сматрам да добро радим, постоје и они који мисле другачије, али ти су мањина, више је оних који ме хвале. Доклегод је муштерија, и док се може живети од овог заната, ја ћу радити. У граду и немам неку конкуренцију. Додуше постоје још неке обућарске радње, али за све има хлеба, бар ја тако мислим. У Великој  Плани има обућара, али грађани овде доносе обућу да се поправе. У Рачи, такође, постоје обућари, али муштерије отуда долазе код мене. Могу да кажем да делом радим и за околину.

За обућаре ће увек бити посла – оптимиста је Зоран Срејић. Невоља је једино што многе занатлије нема ко да наследи. Млађи завршавају друге, перспективније школе.

IMG_1751-Тако је сада, погледајте само моје руке и одело – напомиње Зоран.- Увек сте у контакту с прашином, удише се лепак… Неће млади у обућаре. А и да хоће, више нико не образује обућарске раднике. Не постоји више ни мајсторско писмо. Нико се више не бави занатима: од општине па на горе. Нико да каже: „Немамо ташнера, дај да видимо ко то уме да ради, да му дамо неки локалчић и пореске олакшице“.  Да се помогне док човек стекне муштерије, па ће после да му се наплати и порез и фирмарина и све што иде уз то. Овако, још човек није честито добио ни дозволу за рад, а већ стиже чек да се плати порез.

Делом и због тога се гасе стари занати. Једноставно људи се не налазе у том послу, не виде перспективу. Има приватника који израђују нову обућу, али поправка и израда су – каже Срејић – два појма. По њему, неко прво мора знати да изради ципелу, па да је поправи.  Мајстор мора да зна где је на обући „слаба тачка“.

-Мени радни стаж тече од 1986. године – износи Зоран. – Нешто стажа сам откупио. Следеће године ћу имати 30 година радног стажа. Сад ми је 47 година живота. За десет година имаћу 57 година живота и 40 година пензијског стажа. По новом закону, да бих остварио право на пензију треба да имам 65 година старости. Шта ћу ја? Не преостаје ми, изгледа, ништа него и даље да радим.

Д. Јанојлић

 

У ЦЕЛИНИ, ЗАДОВОЉАН

 

Зоран Срејић има ћерку Гордану  и сина Лазара. Син иде у осми разред Основне школе, а ћерка је трећа година медицине у Београду. Поседује у Смедеревској Паланци кућу коју дели с  братом. У целини, задовољан је.

 

IMG_1752МАЈСТОР АЦА

 

Кад је Зоран Срејић почео да ради као обућар, мајстор Аца Владисављевић је још био жив.

– И од њега сам учио занат – каже нам.- Занат се, иначе, не учи већ се краде. У овој радњи се, од кад сам у њу крочио, увек знало где седи мајстор Аца, где мајстор Драган, а где ја. Кад је мајстор Аца отишао у пензију, онда сам ја седео на његовом месту. Било је тренутака, нарочито суботом, кад смо у радњи били сва тројица. На пулту је била спакована поправљена обућа. Читаве гомиле.

Дешавало се да се заврши поправка, а да се муштерија не појави да преузме обућу, или се на то чека док општина, фабрике, болница и други исплате зараду.

 

Познати Паланчани

Славенка Чишић-Урошевић кустос у Галерији модерне уметности: ПОСАО ЈОЈ ПРИЧИЊАВА РАДОСТ

Slavenka Cisic Urosevic-Рођена је у Пули, школовала се у том граду, Шибенику и Београду, завршила је Школу за индустријско обликовање и студије историје уметности на Филозофском факултету, у Трикотажи „Олга Милошевић“ радила као модни креатор, потом је једно време била вршилац дужности директора Центра за културу, данас је кустос и организатор програма у Галерији модерне уметности Народног музеја

 

„Рођена сам у Пули у патријархалној породици. Отац је био високи официр Југословенске ратне морнарице, а мајка силом прилика домаћица, која га је пратила кроз живот, поштујући и њега и посао којим се бавио.“

Овако почиње своју животну исповест Славенка Чишић-Урошевић, историчар уметности,  кустос у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци. Она је добро позната љубитељима ликовне уметности. Пригодном речју отвара скоро све изложбе, махом младих аутора. По начину на који то ради, уочљиво је да стручно тумачи токове ликовног стваралаштва.

Али, вратимо се на почетак ове приче. Њено одрастање и школовање пратиле су честе селидбе из града у град, из школе у школу.

-С обзиром да је отац због специфичности свог посла често био одсутан, сва брига за моје и васпитање мог млађег брата, пала је на нашу мајку за  коју могу рећи да је била веома строга, али и врло правична – прича Славенка. – У кући мојих родитеља поштовала се хијерархија, знало се ко је глава породице, а постојала су и правила понашања. Њих смо се придржавали у свакој прилици. Тачно се знало како треба да се понашамо за столом, како када нам дођу гости, а како кад идемо некоме у посту.

Славенкина сећања на детињство везана су за море и морске пределе, али и за многа лепа дружења. Тешко су јој, разуме се, падала сељакања породице.

IMG_1640-Идући у нову средину, лишавала сам се стечених пријатељстава – прича. – Због тога сам бивала веома тужна, мада ме  је свако  пресељење доводило у прилику да упознајем нове другарице и другове. Лепа страна свега тога је што ми се пружала шанса да схватим и прихватим особе различитог менталитета, да упознајем специфичну културу средине у којој сам се нашла с родитељима и братом.

Основну школу похађала је у Пули, Шибенику и Београду. У нижим разредима променила је три учитељице, које данас носи у лепој успомени.

У Београду је завршила Средњу школу за индустријско обликовање (данас је то Школа за дизајн). Још од раног детињства интересовала се за моду, па се тако нашла на Одсеку за текстил. Успешно је положила пријемни испит, и због тога што се уписала у жељену школу, била је веома срећна.

А имала је срећу да су јој предавали уметници „на гласу“: Милош Гвозденовић, Нинела Пејовић, Александар Ђорђевић, и њој најдража Мирјана Марић, тада веома позната и призната модна креаторка. Ученици из њеног одељења до обожавања волели су предмете,  које су предавали поменути професори. Међу најинтересантније спадали су: обликовање текстила, ткање, штампа, фотографија, ликовно.

По завршетку средње школе, уписала је студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду.

-Ту се стицало најшире образовање из области која је мене занимала, тако да нисам размишљала ни о једном другом, осим о Факултету примењених уметности – напомиње Славенка. – На моје усмерење ка уметности, великог утицаја свакако је имао и наследни ген. Наиме, моје порекло је везано за једну стару мостарску породицу, чији су чланови кроз многе генерације били веома посвећени култури, уметности и духовности.

По завршетку студија, указала јој се прилика да ради као модни креатор у Трикотажи „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци.

IMG_1644-То је за мене, с обзиром да је то „посао мојих снова“, било веома примамљиво, па указану шансу никако нисам хтела пропустити – предочава наша саговорница. – Посао модног креатора је врло динамичан, прилично сложен, изазован и забаван. Било је, пре свега, велико задовољство пратити настајање и реализацију модела од скице до финалног производа. Поред уметничког креирања, задовољство је било пратити колекције на сајмовима моде у Београду, Загребу, Сарајеву… Посебну радост и знатижељу доносила су путовања и посете сајмовима у Паризу и Минхену. На све лепе доживљаје, као шлаг на торту, долазила су и  вредна признања и награде. У Трикотажи „Олга Милошевић“, једној од најбољих у својој  бранши у тадашњој Југославији, радила сам пуних шест година. Нажалост, промеме у  друштву довеле су до гашења ове, у земљи и иностранству, веома цењене Трикотаже.

После неколико година, опет игром случаја, добила је нови посао. Постала је вршилац дужности директора Центра за културу. Нешто касније запослила се у паланачком Народном музеју. Радно место гласило је: организатор програма у Графичкој галерији. И најзад, постала је кустос, организатор програма у Галерији модерне уметности.

-Бавећи се галеријским послом, пружила  ми се прилика, а имам је и данас, да дубље уђем у токове културног живота Смедеревске Паланке – наглашава Славенка Чишић-Урошевић. – Последњих година дошло је до великог помака у тој области. Градско позориште је веома активно, а са својим и гостујућим представама, задовољава потребе за том врстом уметничког деловања. У граду је прорадио Креативни центар „Круг“. Ту су још Установа Културни центар и Канцеларија за младе са својим садржајима. Печат културном животу на свој начин даје и Народни музеј са својом Галеријом модерне уметности. Поред изложби, високих уметничких домета, одржавају се промоције књига, занимљива предавања и други прикладни скупови.

Славенка посебно скреће пажњу на чињеницу да је Галерија модерне уметности отворена за све видове савременог ликовног израза. У њој излажу ствараоци, који задовољавају опште, као и критеријуме које је успоставио Уметнички савет. У њој се годишње приреди 15 до 18 изложби.

IMG_1638-Издвојила бих ствараоце млађе генерације, као што су Миша Филиповић, Јана Даниловић, Војислав Радовановић и Гала Чаки – истиче Славенка Чишић-Урошевић. – Могу рећи да сам јако задовољна својим послом. Рад у Галерији модерне уметности, поред уживања у излаганим радовима, доноси ми и многе сусрете са занимљивим људима из области ликовног стваралаштва и сталну динамичност којој сам врло склона. Ту су и лепа дружења с публиком и добра сарадња с медијима који нас редовно прате.

Д. Јанојлић

 

Познати Паланчани

Др Синиша Сики Павловић успешно негује позоришну и лекарску каријеру: ГЛУМАЦ ЗА ЗЛАТНИ РАМ

IMG_1449-Рођен је у Бихаћу, основну и средњу школу завршио је у Смедеревској Паланци, Медицински факултет и специјализацију у Београду, радио у лозничком здравству, сада је начелник Инфективног одељења Опште болнице „Стефан Високи“ и респектни глумац-аматер Градског позоришта

 

Рецитатор, глумац, кошаркаш, лекар. То је Синиша Сики Павловић. Познато лице нашег града. Актуелни је начелник Инфективног одељења у Општој болници „Стефан Високи“. А ово је прича за златни рам.

Рођен је 16. јуна 1964. године у Бихаћу. Старији је син лекарског брачног пара Бранке  и Томислава. Његов отац био је лекар интерниста дијабетолог. Мајка је инфектолог у пензији. Обоје су лекарски позив започели у Босни и Херцеговини.

Било је то одмах по завршетку Медицинског факултета у Београду. Венчани кум је телефоном назвао познаника на високом положају.

„Имам два млада лекара…“

„Нека дођу!“ – казао је глас с друге стране жице, не сачекавши да кум Павловића заврши мисао.

Одмах су се спаковали и кренули пут Бихаћа. Био је почетак шездесетих година минулог века. Добили су стални посао, родила им се ћерка Соња а потом и први син, Синиша. Маја 1971. године свет је угледао њихов други син, Саша. Већ у јуну опет су  паковали кофере. Лекарску каријеру наставили су у Смедеревској Паланци.

У том граду је Синиша постао ђак првак. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ у свет знања уводили су га Десанка и Томислав Стојковић. Обоје учитељи  на добром гласу.

-О њима могу рећи све најбоље“ – предочава Синиша. -Научили су ме много чему. Развили су код мене осећај одговорности и открили ми лепоту учења и стицања знања. Усадили су  ми и љубав према деци.

Синиша је био одличан ђак. Осмогодишње школовање крунисао је Вуковом дипломом.

Из основачке клупе крочио је у позориште. Било је то у трећем разреду. На приредби, поводом Дана школе, отпевао је „Црвене макове“. Ту га је запазила глумица и редитељ Љубица Митровић. Позвала га да игра у представи „Цврчак и мрав“. У Градском позоришту добио је прву улогу – Цврчка. Бела светла позорнице су га освојила и расцвета у њему љубав према глуми.

Играо је потом у представама „Кликераши“, ,,Камени курир“, „Чикина кућа“, „Вечити студенти“… Подугачак  је списак улога које је тумачио. И  још их ниже у венац властите глумачке каријере.

Томе је претходило успешно учешће на смотрама рецитатора „Песниче народа мог“. Освајао је и вредне награде. Учествовао је и на многим академијама поводом прослава државних празника.

Упоредо с тим марљиво је учио и спремао се за животни позив. У Школи „Гоша“ завршио је две године усмереног образовања. Потом је наставио школовање у Гимназији – смер цитологија и цитогенетика. Након средње школе уписује  у Београду, и 1989. године завршава, Медицински факултет.

Убрзо се запослио у лозничкој кући здравља „Др Раденко Марин“, која га је распредила на радно место лекара у Белој Цркви, удаљеној 36 километара од општинског средишта. У том месту је – како наглашава – „испекао занат“. У Лозници је добио специјализацију инфектологије коју је завршио 1998. године. У том граду се оженио и 1992. добио ћерку Вању. Она је студент књижевности. Пише поезију.

Учио је и припремао се за животни позив, али глуму није прекидао. Играо је  и у лозничком позоришту. И то веома успешно. На Међународном фестивалу одраслих за децу, који се одржавао у „Звездара театру“ у  Београду,  добио је награду за најбољу епизодну улогу у представи „Успавана лепотица“. У том позоришту остварио је  још неколико запажених рола.

Scan-151010-0003Године 1999., након завршетка бомбардовања, вратио се у Смедеревску Паланку. Запослио се као лекар инфектолог у Општој болници „Стефан Високи“. Сада је начелник  Инфективног одељења. У Градско позориште  вратио се на велика врата. Већ 2000. године поново је стао на „даске које живот значе“.

-Академски сликар и редитељ Миомир Јелић позвао ме да играм у представи „Ружење народа у два дела“ по тексту Слободана Селенића“- наводи Синиша. -Поверио ми је улогу Обрада  Цветковића. То је била изузетна представа којом се наше Позориште пласирало за 42. Републички фестивал у Кули. Мене је глума просто опчинила и наставио сам да играм у многим представама. Споменућу само неке: „Путујуће позориште Шопаловић“, „Вечера будала“, „Пуковник Птица“, „Чудо у Шаргану“, „Атентат“, „Мишоловка“…

У „Мишоловци“ је играо главну улогу. Свакој је, иначе, прилазио веома озбиљно. Зато га је публика тако жестоко и често награђивала аплаузом.

-У позоришту сам провео многе незаборавне дане и ноћи – са  задовољством износи наш саговорник. -Нарочито су незаборавни сусрети у Клубу нашег театра. Много  сам и пропутовао захваљујући аматерском бављењу глумом. Гостовали смо у скоро свим крајевима. Упознао сам многе добре и насмејане људе.

Синиша Сики Павловић играо је у представама које су на сцену постављали „домаћи“ и гостујући редитељи. Међу њима су били: Љубица Митровић, Веља Митровић, Миомир Јелић, Аца Митровић, Мирослав Јозић и други. У сећању носи многе лепе тренутке са дугих и исцрпљујућих проба.

Scan-151010-0002-Мени су редитељи својим  умећем помагали да до најситнијег детаља уђем у лик који тумачим – напомиње Синиша. -Играјући са искусним глумцима и радећи са добрим редитељима, научио сам много тога што је потребно једном глумцу: од гегова и покрета до љубави према храму Богиње Талије. Све је то за мене било – и још је – веома очаравајуће.

Ове године је и четири деценије од како је играо у „Кликерашима“. Данас је – може се рећи – зрео глумац. Градско позориште је његова друга кућа у којој је провео многе дивне тренутке и доживљавао овације на отвореној сцени. Једном глумац, увек глумац – у његовом  случају није фраза. Позориште је  његов живот.

Д. Јанојлић

 

У ШКОЛИ КОШАРКЕ

Синиша Сики Павловић има и занимљиву спортску биографију. Од петог до осмог разреда Основне школе интензивно је тренирао кошарку. Био је један од  талентованијих у Школи кошарке наставника Миће Стојановића. У њој су стасавали познати кошаркаши. Наш саговорник помиње Баџу, Прицу, Маргана, Тишму, Пецу, Мапета…

 

IMG_1448УСПЕШНА ПОРОДИЦА

Др Павловић, поред ћерке из првог брака, има и ћерку Вишњу, која је рођена 2003. године. У породичном стаблу је и посинак, деветнаестогодишњи Вукашин, син садашње супруге Данијеле. Она ради на одељењу психијатрије Опште болнице „Стефан Високи“, а завршила је  општи и акушерски смер Медицинске школе. Као занимљивост износи да је његова ћерка Вишња сада пета генерација у породици која је ђак ОШ „Херој Иван Мукер“.

Његова сестра Соња је доктор биолошких наука. Дипломирала је молекуларну биологију са експерименталном физиологијом. Докторирала је на хуманој генетици чиме се данас бави на светском нивоу. Млађи  брат Саша је ванредни професор на Музичкој академији у Бања Луци. Он  већ десет година води етно групу „Ива“ с којој је учествовао  на Џез фестивалу „Нишвил“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Познати Паланчани

Др Милан Дамјановић је цео радни век провео у Институту за повртарство: У ПЕНЗИЈУ БЕЗ ДАНА БОЛОВАЊА

IMG_1300-Рођен је у Дрвару пре немачког десанта, завршио је Средњу шумарску школу, па Пољопривредни факултет, магистрирао је и докторирао уз рад, запослио се у Институту за повртарство; данас пензионерске дане проводи на свом имању у Грчцу

 

Он има  и знање и звање. Доктор је пољопривредних наука. Цео радни век провео је у Институту за повртарство. У тој научној установи стекао је две академске титуле и пензију. Иза њега су крупни резултати научно – истраживачког рада.

Др Милана Дамјановића красе најлепше људске врлине. Одликују га изразита научна радозналост, ретко виђена радна дисциплина, истрајност и упорност. А изнад свега тога, доброта и племенитост.

Рођен је 11. априла 1944. године у Дрвару, пре десанта на овај босанско-херцеговачки градић. Његови родитељи Јован и Јока у књигу рођених уписали су деветоро своје  деце: шест синова и три кћери. Сви су  живи.

Јован је био радник „Шипада“, а Јока домаћица. Јока је пре 1995. године  дошла у Смедеревску Паланку. Живела је код сина Милана. Умрла је 1997. и сахрањена на Новом  гробљу.

Са Миланом смо се срели у Грчцу. Тамо троши пензионерске дане. Још се бави струком, онако за своју душу. Седимо под дуњом, крај пластеника у коме је гајио расад поврћа.

-Ништа се не може без књиге и школе, рођени – вели. – Ја сам основну школу завршио у Дрвару. У лепој успомени носим своју учитељицу Јулијану Цар. Памтим и професорку Антонију Павловски, Пољакињу. Предавала је хемију у Средњој шумарској школи. Била је врло принципијелна.  Ценила је само знање.

Хтео је да упише машинство. Како није имао завршену одговарајућу средњу школу, требало је да полаже пријемни испит. Онда је изабрао лакши пут до индекса. Уписао се на Пољопривредни факултет.

Данас, много година од почетка студија, још у глави држи статистику. Вели да је од 400 уписаних студената, 35 апсолвирало, од тог броја 24 је магистрирало, а 16 докторирало. Била је то једна од најбољих генерација. Неки су касније постали универзитетски професори.

По препоруци професорке Бранке Лазић дошао је у Смедеревску Паланку и запослио се у Институту за повртарство. Радио је на агротехници повртарских култура. У међувремену је започео постдипломске студије на загребачком Свеучилишту. Тема магистарског рада гласила је: „Производња пасуља у чистом усеву“.

-Пасуљ се до тада гајио здружено с кукурузом – подсећа.

Школовао се у рад. Исто као и његове колеге Жика Миладиновић, Иво Ђиновић, Бранка Кандић…

Уследио је рад на докторској дисертацији на тему: „Утицај сорте и начина формирања стабла на квалитет и принос парадајза у пластеницима“.

-Било је то време кад је започињала производња у пластеницима и ми смо у томе били први – напомиње др Дамјановић.- Имали смо срећу да смо поседовали хидропонски стакленик и то три године  после Енглеске. Такав је постојао још у Сплиту. Дакле, наш Институт је међу првима у Европи имао хидропонски стакленик површине три хектара. Он је подигнут шездесетих година прошлог века.

У Институту су селекција и стварање  нових сорти и Ф-1 хибрида чинили основ рада. И тако,  увек кад настане нова сорта или хибрид, испитиване су могућности гајења (време сетве, садње, ђубрење, примена одговарајућих мера неге и заштите).

Наш саговорник износи податак да је у Институту за повртарство у Смедеревској  Паланци створено преко 200 сорти и хибрида свих повртарских култура. Највише се радило на парадајзу. Први хибриди су били „рес-белис“, „мило“ и „ми – 10“, који су дуго  били у производној пракси.

IMG_1302-Касније, кад је у Институт дошао др Живослав Марковић, настала  је читава  палета хибрида као што су „балкан“, „златни јубилеј“, „нада“, „данубијус“, „марко“… – подсећа наш саговорник.- Појавиће се и сорте паприке: „дуга бела“, „жупска рана“, „паланачка бабура“, „паланачка капија“, „стрижанка“, „паланачко чудо“, „романа“… Гаје се на простору екс Југославије, а семе извози у Бугарску, Румунију, Хрватску и Македонију.

Радио је и на производњи расада, посебно парадајза, паприке и краставаца, купусњача и других култура које се гаје из расада. При томе углавном је користио домаће супстрате, а увозне само код испитивања. Трошио је на стотине вагона.

-Први сам применио зеолит у производњи  расада – наглашава. – Користио сам зеолит из Врањске бање. Били су ми донели 25 узорака. Резултати  су били доста добри,  а најбољи у комбинацији 25 одсто  зеолит, а 75 одсто  компост. У Покајници је одржан један скуп на коме је била и Немица, заступник за Источну Европу. Питала ме: „Зашто тврдите да је ваш супстрат бољи од нашег?“. Договорили смо се да поставимо оглед и после два месеца смо је позвали. Показало се да је наш супстрат са зеолитом много бољи. Наиме, биљке су формирале већи број сталних листова, раније су цветале и плодоносиле.

У Институту су међу првима у земљи увели директну сетву парадајза, паприке и осталих повртарских култура. Набављене су и врло прецизне сејалице.

-Пре шест година сам отишао у пензију без дана боловања и без иједног неоправданог изостанка с посла – износи др Дамјановић.- Задовољан сам оним што сам постигао у струци. Сада се тиме бавим рекреативно. Гајим расад парадајза , паприке и краставаца за пластеничку производњу, али и за отворено поље. Производим саднице јагода, ружа и кала. Док сам радио у Институту одржао сам многа предавања широм Југославије, од Словеније до Македоније.

Била би то, у најкраћем, скица за портрет једног пољопривредног стручњака, који је дошао у Институт за повртарство, где је часно и плодоносно провео радни век.

Д. Јанојлић

 

ОДБИО ПРОФЕСУРУ

Др Милана Дамјановића су припремали за професора  на Агрономском факултету у Чачку.

-Одбио сам понуду, јер Институт је Институт – каже нам.

Данас, кад је у заслуженој пензији, не каје се због тога, а поносан је што је, у сарадњи са колегама,  написао две књиге: „Производња поврћа у пластеницима“ и „Производња поврћа“.

 

ДОЖИВОТНА

Др  Дамјановић је прихватио позив пријатеља, управника затвора у Смедереву, да на имању ове установе за издржавање казне, постави пластенике. Отишао је на парцелу, обукао радно одело и дао се на посао. Припомагали су му све време затвореници, а онда се један осмелио да упита:

-Је ли, колику си казну  добио?

-Доживотну!  – одговорио је као из топа и наставио рад.

 

ПЕЛЦЕР ЗА „ПОДРАВКУ“

Др Милан Дамјановић  бираним речима и са израженим поштовањем говори о оснивачу Института за повртарство Милану Шишковићу. За њега вели да је био велики визионар што се закључује и по неким његовим веома смелим подухватима.  Шишковић је, наиме, први у некадашњој Југославији почео да суши поврће. То су са знатижељом посматрали пословни партнери из Копривнице који су, дошавши у Смедеревску Паланку, узели „пелцер“ за „Подравку“.

Познати Паланчани

Љубодраг Михајловић цео радни век провео за воланом: СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА ВОЖЊУ  НА ПОЛЕДИЦИ

5-Рођен је у Дучини, за време рата остао без оца, у Младеновцу завршио Школу ученика у привреди, први посао добио у Ауто школи у Паланци,  биран за возача на Самиту несврстаних, годинама возио легендарног директора Водне заједнице, имао Ауто школу кроз коју је прошло 1.500 кандидата; данас је пензионер и поносни деда четворо унучади

 

Срео сам га на улици. Застао је да попричамо. О инструкторском послу, наравно. Каже да су његови „ђаци“ били многи виђенији Паланчани. Држао је Ауто-школу кроз коју су прошли људи најразличитијих занимања. Њих преко хиљаду.

А онда је навратио у нашу Редакцију да наставимо разговор. И кренула је исповест Љубодрага Михајловића. Рођен је 1941. у Дучини, под Космајем. Две године доцније, 1943., остао је без оца Животе. Убили су га четници испред куће. „Ти храниш партизане“ – оптужили су га, а потом је одјекнуо пуцањ.

Основну школу је завршио у Сопоту, а Школу ученика у привреди у Младеновцу. Школовао се у време велике  оскудице.

-Мајка ме испраћала у Младеновац са храном за недељу дана – сећа се.- Становао сам у Циган-мали. Многи су тада гладовали. Ја одем у школу, а из комшилука уђу у кућу у поједу ми све што ми је мајка спремила. Памтим  да сам чак 12 дана заредом јео само шљиве. Силазио сам на Железничку станицу где је било откупно место да воћем утолим глад. Тамо ме је запазио неки Радојица Васић, општински чиновник, и одвео у интернат. С обзиром  да сам био дете палог борца, Савез бораца је прихватио да ми плаћа смештај и храну.

1Занат је учио у Керамици. По завршетку школе, позван је у Армију. Служио је у Скопљу две године и четири месеца. Војни рок продужио је разорни земљотрес 1963. а кад се одужио држави и народу, вратио се у Младеновац. У Керамици је потражио посао.

-У то време у предузећу су постојале радне јединице – предочава.- Да би мене примили, мајстори су морали да се одрекну дела свог „колача“. И баш тада код кафане „Таково“ срео сам Дулета Исаковића, секретара Ауто-школе у Паланци. Кратко смо попричали, а онда ме упитао: „Можеш ли сутра доћи на посао?“ Одговорио сам потврдно. И тако сам се запослио. Радио сам као инструктор и на одржавању возила.

Баш у то време одвијала се тромесечна обука за возаче у војсци. После тога слати су у јединице широм земље. Председник испитне комисије, у којој је било и једно активно војно лице, био је Миодраг Марић, командир милиције у Паланци. Инструктори нису били испитивачи, али би се ту  нашли ако се деси квар да га брзо отклоне. Кад се 1968. престало са оваквим начином обуке возача за војску, прешао је за шофера директора Водне заједнице Милосава Михајловића. Возио га пуних 10 година.

-Он је био врло строг човек – не таји наш саговорник.- Носио је исто презиме као и ја, али нисмо били род. „Први пут кад будеш закаснио на посао, предај кључеве Бори Ескићу и одмах се пењи на булдожер“ –  очински ми скренуо пажњу. „И још нешто“ – наставио је – „ако дође до неког дефекта на возилу, чак и ако ниси крив, опет да предаш кључеве надлежном службенику“. Схватио сам то веома озбиљно. И ко зна како бих прошао да нисам упознао  инжењера Драшка Додика, који је возио мото трке. Он ме је научио како се управља возилом на поледици. То ме је коштало 1.000 марака, али ни данас не жалим те паре. Мени је, захваљујући Додиковим саветима, пошло за руком да безбедно спустим камион с багером на приколици од Карајукића бунара до Дуге Пољане на Пештерској висоравни. Ни један други возач, а тад смо радили водовод у Сјеници, није тада смео да седне за волан. Ја сам прихватио, јер сам знао колико је тај булдожер био потребан радницима на градилишту у Жаркову.

2На предлог Драшка Додика, који је неко време био  један од директора ЈАТ-а, изабран је за возача на Самиту несврстаних у Београду.

-Човек који је  правио распоред возача на Самиту, отворено ме питао ко ме довео у Београд и да ли сам члан Савеза комуниста – износи Љубомир.- Кад сам казао да нисам члан Партије, умало ме није најурио. На моју срећу наишао је Драшко и потврдио да ме он довео. Тек тад сам добио пропусницу да могу ући у салу, али само до врата. Припало ми је да на првом Самиту возим премијера Холандије, а на другом председника Владе Мађарске. С њима у возилу је обавезно био и официр за везу.

Имао је прилику да вози и председника Међународне банке за обнову и развој, Макнамару. Тако га је довезао и у Паланку. А онда се догодило нешто што је прво изненадило, а потом развеселило Макнамару.

-Близу „Туриста“ у сусрет нам је на бициклу долазио рабаџија Тива кога су пратили трубачи – сећа се. – Застао сам и пружио му новчаницу да плати музику. Макнамара је био збуњен, а кад је официр за везу казао сам да сам Паланчанин, Макнамара га је упитао да ли он може дати новац. Извадио је сто  марака и пружио их веселом Тиви. Овај је показао да новац преда трубачима што је са задовољством и учинио.

Љубодраг Михајловић је возио многе личности на високим државним функцијама. Тако је од Паланке до Зајечара возио Марка Никезића, чији се возач плашио поледице. Никезић је тада био у лову, а искрсао је неодложан посао у Зајечару.

-Пут је био лош, али сам „ситроеном ајкулом“ у Зајечар стигао 15 минута пре предвиђеног времена – подвлачи Љубодраг. -Кад смо се нашли на одредишту Никезић ми је рекао да се у Београду јавим његовој секретарици Гоци да ми исплати три дневнице. Возио сам и Дражу Марковића кад је био на задружној прослави у Милошевцу. Његовог брата Мому возио сам више пута док смо градили споменик на Космају. Тамо је надгледао радове сваког другог дана.  Био је веома задовољан како тече посао.

Михајловић се добро сећа многих послова које је изводила Водна заједница. Један од замашнијих био је онај на инфраструктури у „Застави“ и то у  време кад се на њеном челу налазио Раковић, а његов помоћник била Ема Митровић.

3-Тридесет фирми је било  на лицитацији за тај посао – наводи. – Добила га је Водна заједница захваљујући доброј припреми и идеалном пројекту. Тада је велики проблем представљао недостатак бетонских цеви које су радили само Акотово и Далмација цемент. Наш  директор Михајловић је урадио нешто што је на лицитацији елиминисало велика грађевинска предузећа као што су „Комграп“, „Ратко Митровић“, „Иван Милутиновић“ и др. Наиме, два месеца пре лицитације, наш директор је формирао екипу са задатком да дуж трасе ауто-пута, пронађе и евидентира неупотребљене цеви великог пречника. Потом су све донете у Крагујевац и њима „опасано“ градилиште „Заставе“. Директор Раковић је упитао нашег директора: „Миле, да ти дам посао, а где ћеш наћи цеви?“ Наш директор је победоносно одговорио: „Цеви су већ стигле на градилиште!“ То је потврдила и Ема Митровић. „Миле, имаш посао!“ –  пружио му је  руку Раковић.

Велики директор Водне заједнице је потом доспео на чело „Хидропројекта“. У Београд је повео и возача Љубу.

-Возачи које је тамо затекао очигледно нису могли да га прате – закључује Љубодраг. „Нисмо ти ми Љуба, па да те возимо у Прокупље, а одатле у Зајечар“ – говорили су. „Нека, возиће Љуба и имати дневницу, а ви возите у кругу двојке“ – био је категоричан директор. Миле је касније смењен, а ја сам се вратио у Паланку и  отворио Ауто-школу. Имао сам много кандидата, једно време чак сто Рома, четири стјуардесе, 20 свештеника и три попадије. Код мене је вожњу учило више лекара и директора из „Гоше“. Кроз моју школу је прошло преко 1.500 особа. После 41 године рада, отишао сам у пензију задовољан оним што сам у животу постигао.

Д. Јанојлић

 

4ЉУБИНЕ ЗАПОВЕСТИ ВОЗАЧИМА

 

Љубодраг Михајловић је написао десет заповести, односно савета возачима:

-Возач не може (и не сме) да забушава у вожњи,

-Сваких 10-15 секунди, мора да баци поглед на огледало,

-Код вожње уз брдо, кад се стаје, прво се притисне квачило, па се возило докочи,

-Код вожње низ брдо прво се прикочи, а онда притисне квачило,

-Кад се укључујете у саобраћај, обавезан је поглед преко левог рамена,

-Квачило се држи где хвата,

-Код вожње низ брдо прво се прикочи па промени брзина,

-Руке се држе на волану као што је положај сказаљки на сату који показују време 10 минута до три,

-Вожња уназад – вози се пет метара или док се не прође знак,

-На знак СТОП стаје се и кад никога нема на раскрсници.

 

Познати Паланчани

Горан Миљковић је прославио паланачки рукомет: ГРОМОВНИК ИЗ  ПАЛАНКЕ

IMG_0805-Рођен је у радничкој породици, као ђак почео је да игра кошарку и бави се атлетиком, са 14 година скакао је 6,35, од 1974. је непрестано у рукомету, играо је и за један швајцарски клуб, на једној утакмици у Смедереву против екипе Шкофја Локе постигао је 21 гол, шест-седам година за редом је био најбољи стрелац Српске лиге, две године узастопце (1978. и 1979.) био је на листи најбољих спортиста Смедеревске Паланке…

 

Горан Миљковић прославио је паланачки и српски рукомет. За њега је  Стојан Протић, новинар „Експреса“,  казао да је громовник из Смедеревске Паланке. Већи комплимет и од  компетентније личности није могао да добије. А кад тако нешто изрекне бард нашег спортског новинарства, онда не треба сумњати.

1Миљковић је „наше горе лист“. Истина,  рођен је у Београду, али само зато што тада у нашем граду није радило породилиште. Десило се то 28. јуна 1959. године на радост оца Стевана и мајке Олге. Растао је и стасавао у радничкој породици.

По завршетку осмољетке уписао се у Школу ученика у привреди „Жикица Дамњановић“. Постао је квалификовани трговац и запослио се у Робној кући „Београд“. У њој је радио до 1984. године када је прешао у „Хартију“, где је добио радно место комерцијалисте. На том послу остао је до 1999. Потом је у Фабрици бицикала  укњижио још две-три године стажа, једно време је био запослен и у Фабрици специјалне опреме у Симићеву. Данас као трговац ради у гвожђари.

Вратимо се његовој спортској биографији у којој бављење рукометом има истакнуто место. Његова рукометна каријера тече од 1974. године.

3 (2)-Тада сам још био ђак Школе ученика у привреди – прича.- Рукометаше је тренирао Звонко Муф. Ја сам на себе скренуо пажњу најпре као атлетичар, а  нешто раније и као рукометаш. Био сам велика нада паланачке атлетике. И то у скоку. Са 14 година скакао сам 6,35. Вишеструки сам победник у Ноћним тркама. Атлетичаре је тада тренирао наставник Миодраг Стојановић. Рукомет сам једно време играо за пионирску селекцију „Младости“. У тим сам упао случајно. На једној утакмици између моје школе и „Младости“, запазили су ме председник Клуба Стеван Стевановић и играч Љубиша Анђелковић. Они су ме позвали да тренирам рукомет код њих.

3 (1)Кад је почињао те 1974. године, састав РК „Младост“ већином су чинили  ученици Школског центра „Гоша“. Међу њима се нашао и по који играч из Гимназије.

-Десило се нешто што ми је скратило пут до уласка у тим – сећа се Миљковић.- „Младост“ је требало да игра против рукометаша Аранђеловца. Међутим, није било довољно играча па је тренер Звонко Муф морао брзо да се снађе. Срео ме је и упитао: „Мали, имаш ли ти патике?“ Одговорио сам да имам. „Ако имаш, оди кући по опрему и дођи да пођеш с нама у Аранђеловац. Тамо имамо важну утакмицу – казао је тренер Муф“. То је била моја прва утакмица за екипу РК „Младост“.

Тако је почело, а доживео је да та екипа постане првак Региона и квалификује се за Првенство Србије. У јакој конкуренцији паланачки рукометаши освојили су четврто место, јер су у финалу изгубили утакмицу са „Црвеном звездом“ тесним резултатом: 13:12.

4-На позив др Златоја Жегарца  прешао сам и постао првотимац „Младости“ и то  је мој почетак играња за сениорску екипу – износи наш саговорник.- Играо сам  са Поповићем, Андрејевићем, Кељаћем, Пајевићем, Благојевићем, Старчевићем, Манојловићем и Јовановићем. Године 1976. на турниру у Смедереву, на утакмици против екипе Шкофје Локе из Словеније, постигао сам 21 гол. Био је то почетак моје голгетерске каријере. Те године сам се усталио у првој постави сениорског тима, показајући изузетне голгетерске способности. Већ  1977. сам био најбољи стрелац Српске лиге и то шест-седам година за редом. Баш те године комплетна јуниорска екипа се преселила у сениорски тим постижући изванредне резултате.

kais 1Тих година су – наглашава – рукомет у Смедеревској Паланци играли само Паланчани. Дакле, ни један играч са стране!

-Од 1977. до 1980. године Рукометни клуб „Младост “ је по резултатима био у врху табеле  Друге српске лиге – износи Миљковић.- Тренерску „палицу“ преузели су  Благоје Радивојевић и старији играч Слободан Поповић. Окосница сениорске екипе били су играчи јуниорског тима. Успеси су се низали један за другим. Био сам најбољи стрелац међу њима, а то можда не бих постигао да нисам имао сјајне саиграче: Кеџића, Шепића, браћу Игњатовић, Стојковића, Крстића, Петровића, Радивојевића, Јовичића, Милановића, Тирнанића…

Голови које је постизао из утакмице у утакмицу препоручили су га за дрес других, већих  рукометних клубова.

kais 2-Могао сам, али нисам хтео да напустим „Младост“ – подвлачи.- Желео сам да останем са својој генерацијом и борим се улазак у виши ранг такмичења. Тако смо 1982. године успели да у квалификацијама, играјући против екипе „Железничара“  из Сталаћа и Сврљига, остваримо две победе и пласирамо се у Квалитетну лигу Србије. Тада нам се придружио играч „Партизана“, Паланчанин Горан Петровски, који је својим искуством и мајсторством допринео да се у Смедеревској Паланци игра најбољи  рукомет у Србији. Игралиште у Гимназији било је дупке пуно кад су се играле те утакмице.

За Миљковића се тада заинтересовао пожаревачки  „Млади радник“, који се такмичио у Другој савезној лиги.

kais 3-Био сам на корак до преласка у тај клуб, али је превладао локал-патриотизам и ја сам остао у Смедеревској Паланци да помогнем својој екипи да остане у Квалитетној  лиги Србије – предочава. – А тада сам имао позив из „Црвене звезде“ и клубова из Врања, Јагодине и још неких места. Нисам хтео да напустим „Младост“ и две године узастопце, 1978. и 1979., био сам се на листи десет најбољих спортиста Смедеревске Паланке.

Осамдесетих година минулог века играо је за селекцију Србије на утакмици против Руса у Смедереву. Сусрет се завршио победом  руске селекције, а Миљковић је на тој утакмици постигао  пет голова.

-Прву утакмицу као сениор играо сам против „Металопластике“ из Шапца – присећа се накнадно. – Играло се на терену „Гоше“. Падала је киша и асфалт је био јако клизав. На тој утакмици сам постигао шест, а Љубиша Андрејевић девет голова. Тада смо у куп утакмици савладали „Металопластику“. Године 1982. и 1983. био сам најбољи стрелац Лиге. У просеку сам по утакмици постизао од 10 до 14 голова. У Квалитетној лиги Србије више пута сам проглашаван за најбољег играча заједно са Слободаном Поповићем. На једној утакмици у Врању показао сам своје голгетерске способности па сам добио позив да пређем у Рукометни клуб „Врање“, „Синђелић“ и БСК. Сећам се да су тада код нас боравили рукометаши бањалучког „Борца“, шампиони Европе. Код нас је гостовала и једна екипа из Немачке.

Године 1983. РК „Младост“ је испао из Квалитетне лиге Србије да би се већ наредне вратио у старо јато и то као првак без иједне изгубљене утакмице, али појачан играчима из Београда, Пајовићем и Ивановићем и играчима „Борца“  из Урошевца. За „Младост“ су играла  и браћа Грковић, Елезовић, Иван  Јовановић, а тренер је био Благоје Радивојевић.

-На турниру у Румунији играли смо 1990. године – наводи Миљковић.- У граду Сату Маре играла је екипа домаћина „Унион“, „Моравица“ из Арада, још две румунске, једна југословенска  и једна мађарска екипа. Освојили смо друго место, а ја сам проглашен за најбољег играча Турнира. Исте године у Смедеревској Паланци је гостовала по једна екипа из Швајцарске и Румуније и рукометаши из Аранђеловца. То је била и моја последња утакмица у  дресу „Младости“ пред одлазак у Швајцарску.

Рукометна каријера је текла даље. „Младост“ се све до 1990. године такмичила у Квалитетној лиги Србије. Престанком играња Лазара Елезовића и Божидара Катића, који су преузели тренерске дужности, екипа се значајно подмладила. Миљковић је обукао дрес швајцарског клуба „Морикен-Wилдегг“.

-Ја сам 1989. био на проби у том клубу – предочава. – Како су тамо били јако задовољни мојим рукометним способностима, годину дана касније сам постао и  члан те екипе, која се такмичила у Другој  лиги, постала првак и ушла у виши ранг Прву лигу швајцарске. Те 1990. Ситуација се у Југославији погоршала, почео је грађански рат, а како нисам  могао добити „спортске папире“, вратио сам се кући у матични клуб „Младост“. И баш у то време дошло је до смене генерација. У тим су дошли млади играчи: Стајковић, Кабић, Вујић, Комазец, Ђорђевић, Барнић, Марковић, Сретеновић, Мијушковић, Живковић… Они су чинили окосницу тима са старијим играчима Поповићем, Шепићем и са мном. Ушли смо у Квалитетну лигу Србије. Био је то велики успех.

kais 4Године 1999. Прешао је у РК „Селевац“. Успео је с момцима из Селевца да оформи добру екипу која је изборила улазак у Српску лигу. Упоредо је био и тренер женске екипе „Младости“. У Селевцу је био све до 2006. када је преузео „Младост“ и из Српске лиге, без иједне изгубљене утакмице, ушао у  Другу савезну  лигу. Годину дана доцније прешао је као тренер у пожаревачки  РК „Млади радник“. Ту је остао једну сезону. Из Пожаревца је прешао у плањанску „Мораву“ и увео је у виши ранг – Другу лигу. Пре пет година је са Златаном Крстићем основао РК „Паланка“, где је и сада тренер у селекцијама 2002. и 2008.  годишта.

Д. Јанојлић

 

 

 

 

 

Познати Паланчани

Богато правничко искуство нашег суграђанина Зорана Стојковца: СТАЛНИ УСПОН У КАРИЈЕРИ  

Zoran Stojkovac-Рођен је у Смедеревској Паланци, где је завршио Основну школу и Гимназију, студије права окончао је на државном факултету у Београду, био је судија и јавни правобранилац, данас је адвокат са респектном праксом

 

 

Тачно у договорено време дошао је у нашу Редакцију да каже коју реч о себи и богатој  правничкој каријери. Био је судија Општинског суда, Јавни правобранилац, професор у Правно-биротехничкој школи… И хроничар једног времена, рекли бисмо с разлогом. Веома прецизно и доследно, баш као што се бори за истину, говори о људима и догађајима. Присећа се дана кад се другачије радило и друштвено сазревало. Дабоме, и о резултата којима се поноси.

Саговорник нам је адвокат Зоран Стојковац.

4-Моји родитељи су из Топличког краја – започиње своју животну исповест. – После рата, 1945. године, мој отац је по службеној дужности размештен као полицајац у Полицијску станицу у Земуну. Ту се 1948. године родила моја сестра Светлана. Три године касније, 1951., отац је премештен са службом у Смедеревску Паланку, где је  у полицији радио све до  пензионисања 1976.  У том граду сам рођен 1953. године, где и сада живим.

Враћајући се сећањем у своје детињство, прича:

-Као дете одрастао сам у кући и дворишту угледне паланачке породице Јакшић у Шулејићевој, сада Улици Св. Саве. Ту, у непосредној близини гимназијског дворишта, тада су живели моји родитељи. Године 1965. отац је саградио породичну кућу у тадашњој Улици Вује Поповића, чији је назив у међувремену промењен и сада носи име Свете Каменоресца, незаборавног доајена паланачког глумишта.

После овога издваја још неке податке из своје биографије. Основну школу („Херој Радмила Шишковић“) и  Гимназију („Света Ђорђевић“) завршио је у Смедеревској Паланци. Матурирао је 1972. године и уписао Правни факултет у Београду. Одмах након дипломирања, прецизније 1. августа 1978., запослио се у правосуђу. Годину дана је обављао 2послове судијског приправника, а кад је положио правосудни испит, одмах је изабран за судију Општинског суда. Као судија радио је у парничној материји.

-За општинског Јавног правобраниоца изабран сам 1983. године – износи наш саговорник.- На том радном месту остао сам све до 1991. када сам регистровао Адвокатску канцеларију. У време кад сам био судија и јавни  правобранилац, пет година сам радио као ванредни професор у Правно-биротехничкој школи, држећи наставу у поподневним сатима. Веома сам задовољан послом којим сам се бавио и у коме сам и данас. Правни послови и правна наука уопште су врло занимљиво занимање, које зна да буде и тешко, али и привлачно. У пракси се често сусрећем  са разним животним  искуствима и проблемима.

У наставку Стојковац се присећа времена у коме је обављао функцију јавног правобраница. Са задовољством  истиче како је привреда Смедеревске Паланке тада била у експанзији. И све то илуструје примерима:

-Тада је подигнуто много квалитетних стамбених зграда. Саграђене су две робне куће: „Београд“ и „Узор“. Никло је више привредних и инфраструктурних објеката. Направљена је аутобуска станица, започета индустријска зона, рађен је прикључак Смедеревске Паланке на ауто-пут Београд – Ниш. Општина је била носилац инвестиционог пројекта „пожаревачка петља“. Рашчишћавани су имовинско-правни односи око њене изградње. Тада је, од стане Општине Смедеревска Паланка, експроприсано 26 хектара земљишта, што је плаћала локална самоуправа, док је Републички СИЗ за путеве финансирао комплетне радове на петљи.

Стојковац потом објашњава:

3-Да наша Општина није решила имовинско-правне односе, питање је да ли бисмо данас имали прикључак на ауто-пут код „пожаревачке петље“. Исто је било и приликом припрема за изградњу аутобуске станице у нашем граду. Све имовинско-правне односе  решила је Општина, док је изградњу простране и лепе аутобуске станице  финансирало Саобраћајно предузеће „Ласта“. Све је то било потребно и корисно. У „Гоши“ је било запослено 8.000 радника, а развој фабрике у непоновљивој  експанзији. Успут су решавана стамбена питања великог броја радника путем додељивања станова, плацева и кредита за индивидуалну стамбену изградњу.

У наставку прича:

-Иако сам најкраће радио у Суду, то је био период у коме сам стицао врло квалитетно правничко знање и искуство, што ми је  остало у лепом сећању. Наш Суд је деловао као Општински у саставу Окружног суда у Смедереву, коме су припадали и општински судови Велике Плане и самог Смедерева. Наш Општински суд је дуги низ година, на нивоу Окружног суда у Смедереву, био најбољи по квалитету и броју решених предмета, као и по најмањем броју укинутих пресуда. Дуго година је наш Суд имао у раду 13 судија и председника који је, такође, поступао у одређеним предметима.

Стојковац се  дотиче и богате историје паланачког судства. О томе каже:

-Још 1927. године, Указом краља Александра Карађорђевића, издатом 13. маја, за председника Првостепеног суда у Смедеревској Паланци постављен је судија Никола Крстић, раније са судском праксом у Београду, тако да је 1. јуна те године почео рад Првостепени суд, као први Првостепени суд на овом подручју. Те 1927. године, поред поменутог председника суда, судије у Смедеревској Паланци били су Божидар Петровић, Јован Смиљанић, Душан Јовичић и Милан Радосављевић. Овај суд је у неким периодима радио и као срески. Иначе, квалитетно је функционисао све до 1. јануара 2010. године, када је реорганизацијом  правосуђа, која ни мало није за похвалу, изгубио статус Општинског, односно Основног суда и постао судска јединица Основног суда у Смедереву.

Томе додаје и ово своје запажање:

-Још катастрофалнијом реформом, реформе правосуђа, када је по мом мишљењу правосуђе најблаже речено  унакажено, девет изузетно квалитетних судија из Смедеревске Паланке премештено је са сталним радним односом у  Основни суд у Смедереву. Тада је Суд у Смедеревској Паланци поново изгубио статус Основног суда  и постао судска јединица Основног суда у Великој Плани. Сада судијски посао у Смедеревској Паланци обавља само троје сталних судија, које два дана у  недељи путују да суде у Великој Плани, док из Велике Плане у Смедеревску Паланку долази пет судија да обаве судијску функцију. Основно јавно тужилаштво је премештено у Велику Плану. И Кривично одељење паланачког Суда је такође у Великој Плани, тако да је Смедеревска Паланка остала без Кривичног суда и Тужилаштва, иако је 90 година у континуитету у Смедеревској Паланци функционисао Суд са најмање 13 до 14 судија. Овакав статус Општинског суда, слободно могу   рећи, Смедеревска Паланка и њени грађани нису заслужили.

Настављајући ову тему, адвокат Стојковац каже и ово:

-Општина Смедеревска Паланка има четири градске и 17 сеоских месних заједница са преко 50.000 становника, а то што нема Основни суд је правни нонсенс. Слободан сам рећи да је то брука и за руководство Смедеревске Паланке  и за квази реформаторе правосуђа. Сматрам да би, како правничка струка, тако и сви грађани ове средине, требало да покрену иницијативу за измену Закона о мрежи судова. То је начин да се поврати статус и седиште Основног суда у Смедеревској Паланци залаже се адвокат Зоран Стојковац.

Д. Јанојлић

1ПОРОДИЦА

Зоран Стојковац се 1982. године оженио Милицом Радовановић. У  браку имају двоје деце: ћерку Јовану рођену 1983. и  сина Јована рођеног 1987. Јована је запослена у „Беолабу“ у  Београду, док је Јован апсолвент Правног факултета.

Супруга Милица ради у Полицијској станици у Смедеревској Паланци као референт матичних бројева и личних исправа.

 

ИСКУСТВО

Зоран Стојковац је за време служења војног рока завршио курс за војног правника у команди РВ и ПВО у Земуну. Десет месеци је радио као војник у команди Аеродрома Батајница и  то на свим правним пословима.

Иначе, радећи као адвокат, трудио се и волео да стечено знање и искуство подели с млађим колегама. Више приправника из његове адвокатске канцеларије је положило правосудни испит.

 

Познати Паланчани

Милија Урошевић има разлога да буде задовољан својом радном и животном биографијом: ОД БРАВАРА  ДО ДИРЕКТОРА  

1-Рођен је у селу Шуме, школовао се у Тополи, Рачи и Новом Саду, уз рад завршио Средњу и Вишу економску школу, радио је у „Гоши“, Служби друштвеног књиговодства и УТРО „Паланка“, играо је фудбал у „Радничком“, „Јасеници“ и „Младости“, сада је у пензији и веома поносан деда троје унучади              

 

Милија Урошевић је  већ укњижио 23 године пензионерског стажа. Сада је у прилици да склапа мозаик свог живота. Рођен је 1936. године у селу Шуме, и како сам каже, једном од најлепших у Шумадији. Његови родитељи, отац Живадин и мајка Јелисавета, били су земљорадници. Са задовољством истиче да му је мати пореклом од тополских Димитријевића. Вели да је његова баба по мајци, Миленија, радила на задужбинском имању на Опленцу.

Четири разреда Основне школе завршио је у родном месту. За своје учитеље, брачни пар из Рековца, каже да су били дивни људи, понекад строги, али врло правични. Био је међу најбољим ученицима. Резултати учења су га препоручили да настави школовање. Али, о томе нешто касније.

-Пре мене рођене су моје сестре Здравка и Бранка – износи Милија.- Можда мене и не би било да мој   деда Тихомир, некадашњи жандармеријски наредник, није инсистирао да се настави гранање родословног стабла породице. А кад сам се ја родио, било је велико весеље: праштале су прангије и дуго веселило. Додатан разлог за славље било је и то што сам свет угледао на рођендан краља Петра Другог. Тако је мој рођендан у оно време „славила“ цела држава.

Одлазак у Тополу да настави школовање доживео је као нешто што ће му касније пружити шансу да боље живи и напредује. На стан га је примила тетка Дулешка за коју каже да је била најбоља куварица код краља. Једно време становао је и у оближњем селу Божурња на које се наслањало задужбинско имање с виноградима, винским подрумом и дивним летњиковцима.

-Мене су, као и сву сеоску децу, стално задиркивали вршњаци-варошани – сећа се Милија. – Ругали су се мом оделу и сеоском пореклу због чега сам навукао комплекс ниже вредности. Трудио  сам се да будем бољи ђак од њих. Још тада сам заволео фудбал. Имао сам крпењачу, али сам већ знао неке финте које неки моји вршњаци из имућних тополских породица нису могли ни у сну да изведу. Због тога су ме јако мрзели, посебно потомци чувених богаташа Јешића и Прандовића.

Волео је да буде учитељ, али је због слабог имовног стања, уписао Гимназију у Рачи. Становао је у интернату. Живот у колективу имао је своју цену – много игре, мање учења.

-Дошао ми је у посету отац да види какав сам ђак и тад  му нисам осветлао образ – прича Милија.- Имао сам четири-пет лоших оцена. Најгоре је што је отац то чуо у присуству комшије који га у Рачу довезао чезама. Бојећи се да ће овај то разгласити по селу, обећао сам оцу да ћу брзо поправити оцене. Обећање сам одржао и разред сам завршио са врло добрим успехом. Жеља да се упишем у Учитељску школу није ме напуштала. Међутим, постао сам ђак Индустријске школе у Смедеревској Паланци. Она је тада имала интернат (садашња зграда Опште болнице), где су смештај и исхрану ученици слабог имовног стања плаћали само 50 динара, а они из богатијих породица пуну економску цену.

2Године 1954. постао је квалификовани бравар. Већ у то време тренирао је фудбал у „Радничком“.   Запослио се у „Гоши“ и почео да зарађује свој хлеб. Ушао је у први тим и дебитовао на утакмици против градског клуба „Јасеница“. Била је то – предочава – јака екипа за коју је играо центарфор „Вардара“ Велковски, у то време војник у Смедеревској Паланци.

-Мој  тренер Коле Марковић, као левом беку, наредио ми је да  „чувам“ деснокрилног играча противничког тима Васића – присећа се наш саговорник.- „Ти си брз, иди уз њега, не дај му да прими лопту“ – саветовао ми тренер. Послушао сам га. За време утакмице код резултата 0:0, овај се окренуо ка мени, ударио ме главом у лице и повредио ми доњу усну. Што си ме ударио-? – упитао сам. „Ко? Нисам те ударио“ – правио се „луд“. Њега су ипак извели са терена и у игру убацили Петровског, тада капетана Југословенске армије.

Маја 1957. Урошевић је упућен на одслужење војног рока у Хрватски Карловац. Ишло се из Младеновца, возом. На одредиште је стигао у вечерњим сатима. Тога се сећа као да је јуче било:

-На улазу у касарнски круг стајао је водник, Македонац Ванчо Лазаревски, а поред њега војник, наш Паланчанин Васко Вукадиновић. Просто нисам веровао рођеним очима да ћу га ту видети. Мене и остале придошле војнике увели су у једну просторију.  Око 22 часа водник се окренуо ка Васку и наредио: „Вукадиновићу, на спавање!“ Одмах је отишао, а ја сам остао тужан. Тада нисам знао за строга  војна правила,  па ми је било чудно зашто 3одлази, а не зове мене. Захваљујући њему касније сам почео да тренирам фудбал. Карловац је у то време имао 30.000 становника, а 32.000 војника. Град који је за  време рата био усташко место у које је, како су говорили, често и радо долазио поглавник НДХ Анте Павелић, окруживале су касарне.

После завршене обуке, отишао је у прекоманду у Крањ, а по истеку војног рока вратио се у Смедеревску Паланку и наставио да игра за „Раднички“. У „Гоши“ га је чекало радно место бравара, а нешто касније те 1959. године, захваљујући Животи Стојиљковићу, добио је посао у финансијској контроли.  Годину дана потом уписао се у Економску школу у Младеновцу. Све испите исполагао је за две године.

5-Све се то одвијало уз рад – напомиње.- Пре подне сам био на свом радном месту, затим ишао на тренинг,  а од 16 до 22 часа био у школи. И све се постизало. Године 1961. прешао сам да играм за „Јасеницу“. Тренер је био професор Милорад Бајовић. Онда је 1962. дошло до фузије „Младости“ и „Јасенице“. Те године, 15. јула, сам се оженио. Отишао сам на море, а кад сам се вратио постао сам фудбалер „Младости“. Тренирао нас је Пухар из Светозарева. Кад је почело првенство добио сам место левог бека. Сећам се утакмице против екипе ФАП-а у Прибоју. Њихово игралиште је било мало. Ту утакмицу смо добили, а новине су мене и Херцега прогласили за најбоље играче утакмице.

После те утакмице десило се нешто што није очекивао. Тренер Пухар га је изоставио из тима за утакмицу против младеновачког „Јединства“.

-На моје место одредио је Трифуновића – сећа се.- Нисам издржао, упитао сам тренера што ме нема у тиму? „Ти си повређен“ – одговорио ми је. Тада, иако сам одређен за резерву, нисам ни излазио на терен. Некако у то време спремао сам се да правим кућу. Ређе сам одлазио на тренинге и то је био крај моје фудбалске каријере. Из „Гоше“ сам прешао за референта у СДК. Лично ме примио директор Рајко Благојевић. Служба друштвеног књиговодства се 1965. уселила у нову зграду. Усељење је било истовремено кад се отварао национални ресторан „Конак“ кога је преузело Трговинско предузеће „Узор“. Свирао је Баба из Бресја, виолиниста из филма „Скупљачи перја“. Аца Даниловић, један од директора у „Узору“, био је ангажовао Лепу Лукић. У једном тренутку су је довели и код нас, у СДК. Кад је Баба почео да свира окретне игре, замолио сам је за плес. Мало се нећкала, а онда пристала…

Године 1966., по налогу Едварда Кардеља, број запослених у СДК Југославије смањен је са 24.000 на 12.000. Тада је СДК у Смедеревској Паланци, Великој Плани и Младеновцу имао фијале. Смањењем броја запослених, од три фијале требало је само једна да задржи тај статус, а остале две да постану експозитуре.

-Младеновац је тада имао највише услова за филијалу – напомиње Милија Урошевић.- На челу СДК Југославије налазио се Хилмија Хасанагић. Њега су се сви бојали. Међутим, како је био пријатељ Рајка Благојевића, сагласио се да у Смедеревској Паланци остане исти број запослених. Кренули су састанци, расправе, а с њима и откази у дотадашњим филијама у Младеновцу и Великој Плани. У Младеновцу је седница Радничког савета трајала од десет до шест часова ујутру наредног дана. Ја сам одређен да водим записник, који је касније служио кад доказ на суду, пошто су неки који су добили отказ били поднели тужбе суду. И тад се десио један немио случај. Радник СДК у Младеновцу, који је  био пред пензијом, а нашао се на списку за отказ, устао је и пошао у тоалет, где је и умро.

6Милија је 1971. уписао Вишу економску школу у Новом Саду, коју је завршио за 26 месеци, уз рад, али тако да је са посла одсуствовао само кад је полагао испите. Док је студирао, вели, ни један дан није изашао у град. Диплома ВЕШ довела га је у контролу СДК за плату од тадашњих 600.000 динара. Међутим, у Угоститељско-туристичком предузећу „Паланка“ понудли су му већу плату него што је имао у СДК. Добио је радно место контролора у угоститељству. У међувремену је на снагу ступио Закон о удруженом раду,па су у УТРО формиране две организације удруженог рада: ООУР „Јасеница“ и ООУР Хотел „Кисељак“.

-Мене је тадашњи директор Радне организације УТРО „Паланка“ Топлица Маричић предложио за директора ООУР „Јасеница“, којој су припадали сви угоститељски објекти у граду – износи Милија.- Прихватио сам понуду и убрзо су кренуле инвестиције у уређење угоститељских објеката. Сећам се да је тада прво почело реновирање ресторана „Башта“. Онда је дошло и до тога да на железничкој станици саградимо нови угоститељски објекат, први од тврдог материјала на земљишту Железнице. До тада су подизани само монтажни објекти… Из тог периода изнео би само још и то да сам за директора ООУР „Јасеница“ постављен без претходне сагласности Општинског комитета Савеза комуниста на чијем се челу налазио мој школски друг Буца Илић. Могуће је да сам у то време једини у општини постао директор без сагласности Партије и на том месту остао до 1. јануара 1992. године кад сам отишао у пензију.

Милија Урошевић је задовољан  својом  животном и радном биографијом. У браку са супругом Милевом  добио је два сина: Андреју и Александра. Имају два унука и унуку: Филипа, Миљана и Теодору.

– Од 1992. године у кући живи нас деветоро: супруга, ја, синови,две снаје Оливера и Стојанка и троје унучади – с поносом истиче Милија Урошевић.

Д. Јанојлић

Познати ПаланчаниХИТ ТЕКСТОВИ 2014. - ПО ИЗБОРУ ЧИТАЛАЦА

НАЈЧИТАНИЈЕ НА САЈТУ, ФЕЈСБУКУ И ТВИТЕРУ „ПАЛАНАЧКИХ“ У 2014. ГОДИНИ (1. МЕСТО) – Александар Саша Јелић је омиљени професор међу ђацима Паланачке гимназије: ШАЛА КАО ОСНОВ  ЖИВОТА

2014-12-03-1863-Обављао је више друштвених функција, али ни једну за паре, радио је волонтерски, али не и аматерски, срцем је, ипак, везан за професуру, предаје историју и поносан је на своје  родитеље, Надежду и Владислава, и  ђаке који блистају на такмичењима: од општинског до републичког

 

Син је просветних радника Надежде и Владислава. Основну школу  и Гимназију завршио  је у Смедеревској Паланци. Студије историје окончао је у Београду. Прво радно место добио је у Основној  школи „Никола Тесла“ у Голобоку. Радио је и у Историјском архиву. Активно се бавио спортом. Предавао је више предмета у Гимназији  и Машинско-електротехничкој школи „Гоша“. Професор је историје у Паланачкој гимназији. Омиљен је међу својим  ученицима.

Scan-141210-0003Обављао је и важне друштвене функције и био на челу управних одбора угледних установа културе и локалног информисања.  И то све као нестраначка личност. Срцем је, ипак, везан за професуру у којој постиже и значајне резултате. Поносан је на своје ђаке који су заблистали на општинским, регионалним и републичким такмичењима.

Наш саговорник је дипломирани историчар Александар Саша Јелић.

Разговарамо у Редакцији нашег листа. Дошао је строго у заказано време.

И  креће прича:

-Кад би се знаменити људи Смедеревске Паланке стрељали, ја бих џабе изгубио главу.

Scan-141210-0004Необичан почетак за животну исповест.

Али, прича је изгледа једино тако и могла да почне.

Искрено и одмерено.

Наставља:

-Моји отац Владислав Јелић Џоја је учинио за свој град  више него што ћу ја икада урадити.

Има право.

Владислав је био појам радиности, човекољубља, паланкољубља и завичајољубља.

Наставља:

-Моја мајка Надежда, рођена Здравковић, је трећа генерација Београђана.

Као из рукава сипа податке:

1 (2)-У Смедеревској Паланци живи од 1954. године. Значи, већ шест деценија. Предавала је руски, француски и српски језик, ликовно и музичко образовање.

Пре четврт века ми се поверила: „Сине, данас се више осећам као Паланчанка него као Београђанка“. И заслужује тај статус.

Толико о родитељима и пореклу.

Прелазимо  на Сашино школовање.

-Био сам ђак „Олге Милошевић“, једне од  три, тада најмање, Основне школе у граду. По њеном завршетку, уписао сам се у Гимназију „Света Ђорђевић“, данас је то Паланачка гимназија.

Опет о мајци,  професору руског језика:

-Имао сам срећу, иако је била разредна мојој генерацији, да ми не предаје…

А  онда  износи задивљујуће податке из њене животне биографије:

-Радила је 52 године у просвети.   Од тога 39 година у настави и 13 као испитивач из руског језика, све  док није обневидела…

Није му предавао ни отац Владислав. Пре него што је отишао из просвете, предавао је физичко васпитање и образовање. Тако се тада, једноставно и јасно, звао тај предмет.

Чиме се све бавио наш саговорник?

Scan-141205-0001-Од увек сам волео спорт – предочава.- Играо сам за Кошаркашки клуб „Младост“. У то време сви играчи су били из Смедеревске Паланке. Дакле, деца са нашег асфалта. Био сам и селектор млађих екипа. Пет пута сам ишао на републичка такмичења заједно са садашњим директором Паланачке гимназије  Виктором Србуом. Имам три медаље са школских такмичења: бронзану из кошарке, сребрну из атлетике и златну са стонотенисеркама Паланачке гимназије.

Дотичемо се његових функција. За њих је карактеристично једно: све су биле неплаћене.

-Радио сам волонтерски, али не и аматерски – подвлачи.

Ређа их по сећању:

Председник Управног одбора  РНО „Јасеница“ и Народног музеја, председник Уметничког савета Биоскопа (15 година), две године члан, а четири председник Уметничког савета Градског позоришта, четири пута, из редова запослених, биран у Школски одбор Паланачке гимназије, обављао дужност уредника филмског програма ТВ „Гоша“, био је повереник међународног удружења „Клио“, потпредседник Кошаркашког савеза Подунавско-браничевског округа, три године председник Комисије за избор најбољег  паланачког спортисте, екипе и кандидата за животно дело.

-Имао сам задовољство и част да држим слово добитницима награде за животно дело Драги Псутки, који је по мени најбољи спортиста који је остао у Паланци,  Божидару Коцејићу – Шјору, Сплићанину кољи је више него везан за Паланку и њен спорт и мом  професору, а две године директору Милораду Бајовићу – додаје.

Последњих 11 година  члан је Драмског студија Гимназије. Као врле чланове помиње и тројицу  својих колега: професора у пензији Мирослава Јозића и још увек активног професора Зорана Тодоровића- Тодора, и донедавног директора Гимназије Драгољуба Ђорђевића-Дракчета.

У  наставку истиче:

-Они су синоним за Гимназију: Јозић јер члан Удружења књижевника Србије, а Тодоровић члан УЛУС-а. Професор Ђорђевић је редовно са нама, чак пет пута, ишао у Крагујевац на Републички фестивал  гимназијских позоришних остварења, затим у  позориште „Дадов“ у  Београду, у Ваљево, Стару Пазову и позориште „Масука“ у Великој Плани. Јозићева цела породица је радила у Драмском студију. Његова супруга Вера бавила се костимом. И све троје њихове деце,  којима сам предавао и сарађивао приликом припрема академија за дан Школе, светосавских свечаности и позоришних представа, била су радно ангажована у Драмском студију. Ја сам био или асистент редитеља, или инспицијент у представи „Бог“ по тексту Вуди Алена у режији Павла Јозића. То је једина представа која је објединила награде стручног жирија и публике.

У разговору обелодањује и  функцију помоћника команданта за васпитање и морал елитне јединице 24. инжењеријског пука чији је командант био Драгољуб Лала Миолски. За њега каже да је учинио много за паланачку општину. Руководио је изградњом путева у селима око Смедеревске Паланке. Извео је и позамашне земљане радове на траси којом је Смедеревска Паланка требало  да добије прикључак на ауто-пут Београд – Ниш, код Лозовичке чесме.

С поносом истиче да је резервни официр. Прву звездицу  добио је у Школи за резервне официре у Билећи. У јуну, после 31 године, био је у Билећи и Требињу, где је служио војни рок.

Даљи ток разговора усмеравамо на ученике, школу и професуру.

2014-12-03-1865Саша прича:

-Ја изузетно ценим и волим своје ђаке. Мислим  да и они цене и воле мене. То је зато што им не стварам желудачну киселину. Оцењивање знања иде од 1 до 5, али ја дајем оцене од 2 до 5. Ђаци мене не воле зато што сам добар предавач, или зато што дајем добре оцене, већ због тога што се и шалим с њима. Шала је основа мог живота. Признајем да мало више волим децу са села, која су, у ствари,  ђаци-путници, и женску децу која су рањива. То не значи да не волим и градску децу. Ученици са села редовно долазе у школу и углавном не касне, за разлику од својих вршњака Паланчана. Често их питам: Где се налази Паланачка гимназија? А онда кажем како се налази лево, од Аутобуске станице идући према Кисељаку. Они се на то слатко смеју.

Питамо: Које је све предмете до сада предавао?

-Историју, нормално, затим Устав и права грађана, предвојничку обуку и три године ликовну културу у Машинско-електротехничкој школи „Гоша“ – износи професор Јелић. – Своје ученике редовно водим у Галерију модерне уметности, Народни музеј и Историјски архив. Једном годишње имам час када их упознајем са културно-историјским споменицима у центру Смедеревске Паланке.

Што се тиче града, највише је, природно, везан за професуру, културу и спорт  који сматра делом културе.

-Сваки спорт ми је драг срцу. И тако ће бити за навек – зариче се.

Десет његових бивших ђака данас су професори историје.

 

Драгољуб Јанојлић

Познати Паланчани

Александар Саша Јелић је омиљени професор међу ђацима Паланачке гимназије: ШАЛА КАО ОСНОВ  ЖИВОТА

2014-12-03-1863-Обављао је више друштвених функција, али ни једну за паре, радио је волонтерски, али не и аматерски, срцем је, ипак, везан за професуру, предаје историју и поносан је на своје  родитеље, Надежду и Владислава, и  ђаке који блистају на такмичењима: од општинског до републичког

 

Син је просветних радника Надежде и Владислава. Основну школу  и Гимназију завршио  је у Смедеревској Паланци. Студије историје окончао је у Београду. Прво радно место добио је у Основној  школи „Никола Тесла“ у Голобоку. Радио је и у Историјском архиву. Активно се бавио спортом. Предавао је више предмета у Гимназији  и Машинско-електротехничкој школи „Гоша“. Професор је историје у Паланачкој гимназији. Омиљен је међу својим  ученицима.

Scan-141210-0003Обављао је и важне друштвене функције и био на челу управних одбора угледних установа културе и локалног информисања.  И то све као нестраначка личност. Срцем је, ипак, везан за професуру у којој постиже и значајне резултате. Поносан је на своје ђаке који су заблистали на општинским, регионалним и републичким такмичењима.

Наш саговорник је дипломирани историчар Александар Саша Јелић.

Разговарамо у Редакцији нашег листа. Дошао је строго у заказано време.

И  креће прича:

-Кад би се знаменити људи Смедеревске Паланке стрељали, ја бих џабе изгубио главу.

Scan-141210-0004Необичан почетак за животну исповест.

Али, прича је изгледа једино тако и могла да почне.

Искрено и одмерено.

Наставља:

-Моји отац Владислав Јелић Џоја је учинио за свој град  више него што ћу ја икада урадити.

Има право.

Владислав је био појам радиности, човекољубља, паланкољубља и завичајољубља.

Наставља:

-Моја мајка Надежда, рођена Здравковић, је трећа генерација Београђана.

Као из рукава сипа податке:

1 (2)-У Смедеревској Паланци живи од 1954. године. Значи, већ шест деценија. Предавала је руски, француски и српски језик, ликовно и музичко образовање.

Пре четврт века ми се поверила: „Сине, данас се више осећам као Паланчанка него као Београђанка“. И заслужује тај статус.

Толико о родитељима и пореклу.

Прелазимо  на Сашино школовање.

-Био сам ђак „Олге Милошевић“, једне од  три, тада најмање, Основне школе у граду. По њеном завршетку, уписао сам се у Гимназију „Света Ђорђевић“, данас је то Паланачка гимназија.

Опет о мајци,  професору руског језика:

-Имао сам срећу, иако је била разредна мојој генерацији, да ми не предаје…

А  онда  износи задивљујуће податке из њене животне биографије:

-Радила је 52 године у просвети.   Од тога 39 година у настави и 13 као испитивач из руског језика, све  док није обневидела…

Није му предавао ни отац Владислав. Пре него што је отишао из просвете, предавао је физичко васпитање и образовање. Тако се тада, једноставно и јасно, звао тај предмет.

Чиме се све бавио наш саговорник?

Scan-141205-0001-Од увек сам волео спорт – предочава.- Играо сам за Кошаркашки клуб „Младост“. У то време сви играчи су били из Смедеревске Паланке. Дакле, деца са нашег асфалта. Био сам и селектор млађих екипа. Пет пута сам ишао на републичка такмичења заједно са садашњим директором Паланачке гимназије  Виктором Србуом. Имам три медаље са школских такмичења: бронзану из кошарке, сребрну из атлетике и златну са стонотенисеркама Паланачке гимназије.

Дотичемо се његових функција. За њих је карактеристично једно: све су биле неплаћене.

-Радио сам волонтерски, али не и аматерски – подвлачи.

Ређа их по сећању:

Председник Управног одбора  РНО „Јасеница“ и Народног музеја, председник Уметничког савета Биоскопа (15 година), две године члан, а четири председник Уметничког савета Градског позоришта, четири пута, из редова запослених, биран у Школски одбор Паланачке гимназије, обављао дужност уредника филмског програма ТВ „Гоша“, био је повереник међународног удружења „Клио“, потпредседник Кошаркашког савеза Подунавско-браничевског округа, три године председник Комисије за избор најбољег  паланачког спортисте, екипе и кандидата за животно дело.

-Имао сам задовољство и част да држим слово добитницима награде за животно дело Драги Псутки, који је по мени најбољи спортиста који је остао у Паланци,  Божидару Коцејићу – Шјору, Сплићанину кољи је више него везан за Паланку и њен спорт и мом  професору, а две године директору Милораду Бајовићу – додаје.

Последњих 11 година  члан је Драмског студија Гимназије. Као врле чланове помиње и тројицу  својих колега: професора у пензији Мирослава Јозића и још увек активног професора Зорана Тодоровића- Тодора, и донедавног директора Гимназије Драгољуба Ђорђевића-Дракчета.

У  наставку истиче:

-Они су синоним за Гимназију: Јозић јер члан Удружења књижевника Србије, а Тодоровић члан УЛУС-а. Професор Ђорђевић је редовно са нама, чак пет пута, ишао у Крагујевац на Републички фестивал  гимназијских позоришних остварења, затим у  позориште „Дадов“ у  Београду, у Ваљево, Стару Пазову и позориште „Масука“ у Великој Плани. Јозићева цела породица је радила у Драмском студију. Његова супруга Вера бавила се костимом. И све троје њихове деце,  којима сам предавао и сарађивао приликом припрема академија за дан Школе, светосавских свечаности и позоришних представа, била су радно ангажована у Драмском студију. Ја сам био или асистент редитеља, или инспицијент у представи „Бог“ по тексту Вуди Алена у режији Павла Јозића. То је једина представа која је објединила награде стручног жирија и публике.

У разговору обелодањује и  функцију помоћника команданта за васпитање и морал елитне јединице 24. инжењеријског пука чији је командант био Драгољуб Лала Миолски. За њега каже да је учинио много за паланачку општину. Руководио је изградњом путева у селима око Смедеревске Паланке. Извео је и позамашне земљане радове на траси којом је Смедеревска Паланка требало  да добије прикључак на ауто-пут Београд – Ниш, код Лозовичке чесме.

С поносом истиче да је резервни официр. Прву звездицу  добио је у Школи за резервне официре у Билећи. У јуну, после 31 године, био је у Билећи и Требињу, где је служио војни рок.

Даљи ток разговора усмеравамо на ученике, школу и професуру.

2014-12-03-1865Саша прича:

-Ја изузетно ценим и волим своје ђаке. Мислим  да и они цене и воле мене. То је зато што им не стварам желудачну киселину. Оцењивање знања иде од 1 до 5, али ја дајем оцене од 2 до 5. Ђаци мене не воле зато што сам добар предавач, или зато што дајем добре оцене, већ због тога што се и шалим с њима. Шала је основа мог живота. Признајем да мало више волим децу са села, која су, у ствари,  ђаци-путници, и женску децу која су рањива. То не значи да не волим и градску децу. Ученици са села редовно долазе у школу и углавном не касне, за разлику од својих вршњака Паланчана. Често их питам: Где се налази Паланачка гимназија? А онда кажем како се налази лево, од Аутобуске станице идући према Кисељаку. Они се на то слатко смеју.

Питамо: Које је све предмете до сада предавао?

-Историју, нормално, затим Устав и права грађана, предвојничку обуку и три године ликовну културу у Машинско-електротехничкој школи „Гоша“ – износи професор Јелић. – Своје ученике редовно водим у Галерију модерне уметности, Народни музеј и Историјски архив. Једном годишње имам час када их упознајем са културно-историјским споменицима у центру Смедеревске Паланке.

Што се тиче града, највише је, природно, везан за професуру, културу и спорт  који сматра делом културе.

-Сваки спорт ми је драг срцу. И тако ће бити за навек – зариче се.

Десет његових бивших ђака данас су професори историје.

 

Драгољуб Јанојлић