Бане Милутиновић-Добравац свирао хармонику на три континента: ПОПУЛАРНОСТ БРЖА ОД ГОДИНА

-Рођен је у Добром Долу, прва кола на хармоници показао му отац Богдан, потом га учили Дода Ранковић, Раде Прокић и Миладин Антонијевић, а музички описменио Мија Крњевац, био је члан његовог оркестра, у Смедеревској Паланци живео десет година, с Јасеничанима ишао на радну акцију, свирао у Вишеграду, Осијеку, Дубровнику, Суботици, Београду, на Светом Стефану, у Сарајеву где је завршио Педагошку академију и 20 година радио у Музичкој школи; сада је пензионер, лето проводи у родном селу, а често се може видети у друштву пријатеља у паланачким кафићима

Он је виртуоз на хармоници, чија је популарност ишла испред његових година. На том инструменту прославио се безмало широм планете. Свирао је на три континента: од Европе, преко Америке, до далеке Аустралије. У музичком свету оставио је дубок и самосвојан траг. Није га увек било потребно видети „уживо“, довољно  је само са неког носача звука чути како „говори“ његова „далапа“, па у трену препознати „хармоникашки вез“  Банета Милутиновића – Добравца.

Био је ученик Мије Крњевца, а касније и члан оркестра тог даровитог хармоникаша, који је рођен у Ратарима код Смедеревске Паланке. С њим  је некада крстарио Србијом, свирао на концертима и пратио врхунске певаче Радио Београда: Зору Дремпетић, Марију Гроздановић, Савету Судар, Наду Воденичар, Милета Богдановића, Душана Николића-Калета, Николу Колаковића, Божидара Димитријевића… То је трајало готово пуне две године – од 1954. до 1956.

Живот га је потом одвео у Сарајево где данас, изузимајући повремене боравке у завичају, троши пензионерске дане. У главном  граду БиХ уписао је и завршио студије на Педагошкој академији, после чега се као наставник хармонике, запослио у Музичкој школи. Скоро 20 година се бавио педагошким радом.

-А сада радо долазим у моју Паланку у којој сам живео од 1946. до 1956. – открива нам важан податак из своје биографије овај виртуоз на хармоници. Ето, у том истом граду, доживео сам да хоће да  ме ставе у новине, у рубрику „Познати Паланчани“. Тиме сам, морам признати, веома почаствован, али ми некако није јасно како ћу ту проћи као Паланчанин, а рођен сам у Добром Долу. Моју недоумицу решава сазнање да је изашла књига под насловом „Познати Младеновчани“ у којој је и животни портрет глумца Бате Живојиновића, родом из Кораћице.

Снимио је 27 народних кола од којих се издваја оно које носи назив „Милутинка“. Као композитор потписао је преко 70 кола, а поносан је на изјаву Мије Крњевца једним новинама кад га је прогласио за свог најбољег ученика. Иначе, с хармоником се први пут срео у кући свог оца Богдана Милутиновића, који је годинама свирао на том инструменту.

-Он ми је дао и прве часове хармонике – подсећа.- Био је веома музикалан, лепо је певао, а према мени је био врло критичан. Кад бих му понекад одсвирао кола које сам управо компоновао, умео је да каже „ово ти је добро, а ово није“. Прво коло сам компоновао 1. јануара 1949. Те године свирао сам с Мијом дочек Нове године у паланачком Дому културе. Три сата иза поноћи, Крњевац ме замолио да наставим свирку а он да оде на спавање. Иначе, код њега сам становао две године, и да се сада похвалим, имао бесплатне часове.

Осим  оца Богдана, свирању на хармоници учили су га Дода Ранковић и Раде Прокић. Био је неко време и код Миладина  Антонијевића у Стојачку, за кога каже да је уживао глас једног од бољих свирача у јасеничком крају.

-Ја сам отишао код Крњевца да се музички описменим, да научим ноте – наглашава наш саговорник.- А Миладинов отац ми једном рече: „Шта ћеш код Крњевца, кад је мој син доктор за кола. То је било одмах после рата 1946. или 1947. године. Тад није било школе за хармонику, користили смо школу за клавир, Бајерову школу. Од Крњевца сам много научио, он је имао једно јако широко знање које је стекао од свог оца Аце, чувеног хармоникаша на великом гласу. Он је свирао на двору бугарског краља јер се, радећи с многим ученицима, и сам музички усавршавао. Не може да буде добар хармоникаш неко ко не вежба. Ми смо, одлазећи возом на концерте, чак и по купеима увежбавали хармонске задатке Франа Лотке. Хармонија је, да појасним, наука о акордима. То ми је касније у каријери јако користило.

А како је стигао у Сарајево? Вели да је свирао у Вишеграду. Био му је то први хотелски ангажман. Ту је упознао своју садашњу супругу Кармелу. По њеном имену касније је назвао једно од својих кола.

-Кармела је у Сарајеву завршила гимназију и запослила се у Општинском суду одакле је с још једном колегиницом послата у Вишеград – прича нам. – Имале су задатак да неке службенице у вишеградској кући правде обучавају да раде. Редовно су долазиле да вечерају у  хотелу „Панос“, где сам, ја свирао. С  Кармелом сам две-три године био само пријатељ. Знате, ја сам живео као номад, ишао сам од места до места. После Вишеграда свирао сам у Горњем Милановцу. То је било марта 1952. године, а већ на Крстовдан послат сам у војску, у Словенију. Служио сам 18 месеци у Новој Васи при Ракеку.

Године 1963. је напустио Београд. Пре тога се дуже време дописивао с Кармелом. Она је имала две тетке у Београду. Долазила им у госте, а он свирао у ресторану „Стамбол капија“. Пратио је Лепу Лукић за коју вели да је тада још била у анонимности, Ацу Трандафиловића, Тому Здравковића…

-Те 1963., пошто сам већ имао 30 година, одлучио сам да прекинем „номадски живот“ и да се скућим – отвара нову станицу свог живота познати хармоникаш.- Сарајево као велики град пружало је тада неслућене могућности нама музичарима. Свирао сам пет година непрекидно у   хотелу „Европа“, па три године на Илиџи. Стаж се тада уписивао у радну књижицу. Целу деценију сам свирао у Дому ЈНА и две године код приватног угоститеља Салка Кића, где је долазила сарајевска елита. Укупно сам у четири ресторана свирао 20 година. То је за Гинисову књигу!

У Сарајеву се априла 1963. оженио Кармелом. Био је веома цењен хармоникаш. Скоро без конкуренције. Свирао је и филмске мелодије. Шербо и Јовица Петковић су долазили да га слушају. Имао је широк и разнолик репертоар.

-Поред тог знања, важно је да имаш и моралне квалитете – наглашава.- Треба да си позитивна личност. Где год сам свирао, а свирао сам у Осијеку,Суботици, Дубровнику, на Светом Стефану и другим местима, свуда сам  уживао добар глас. Директори су ме ословљавали са „госпон Бане“ и говорили: „Кад год сте слободни, јавите се, овде вас увек чекао посао“. Имао сам манире, био лепушкаст, уз то и добар хармоникаш. Дете сам са села, али лепо васпитан.

Хармонику свира од 1941. године. Био је у другом основне кад је почео да свира.

-У пензији сам, али сваки дан вежбам по два-три сата у свако доба дана, али никад мање од два школска часа – прича нам.- Рука мора да ради. Имам енергију и здравље ме служи. Могу да свирам пет сати без одмора. Кад сам овде, углавном преко лета, свирам само код пријатеља и углавном код  људи које знам. Да дође неко непознат, ни за хиљаду евра не бих ставио хармонику на груди. Волим да свирам и увесељавам људе, продужавам им живот. Кад сам свирао у Сарајеву и кад сам стекао велику популарност, долазио сам у наш крај на по неку свадбу. У Церовцу сам, сећам се, свирао свадбу неког Новице. Њему је музика наплатила два милиона динара, не знам које је године то било, а ја сам узео пара колико сви они. „Што тако мало наплаћујете?“ – упитао сам хармоникаша. „Ти си име, не можемо ми да се равнамо с тобом.“

Бане Милутиновић-Добравац ових дана борави у завичају свог детињства. Скоро сваког дана се може видети у неком од паланачких кафића. Друштво му праве многи пријатељи, па и по неки некадашњи хармоникаш. Многи су дигли руке од хармонике, само је Бане Добравац, остао веран овом инструменту.

Драгољуб Јанојлић

АКЦИЈАШ С ХАРМОНИКОМ

Бане Милутиновић је био и учесник омладинских радних акција. Припадао је јасеничким бригадама. Године 1949. био је на изградњи аутопута Београд-Загреб. Командант му је био Станимир Ивановић.

-Ја сам само свирао, нису дозвољавали да крампам – вели Бане.- И тако, сваки дан, хармонику на груди, приближим се акцијашима и – свирам. То је било негде на територији Хрватске. Ја свирам, пијуци само  ударају. Једног дана, беше ми досадила хармоника, узех и ја крамп, да видим како то изгледа. И мени изађоше жуљеви на длановима. Водили ме у амбуланту, а Станимир се љути: „Шта ће теби крамп, твој посао је да свираш…“

„СВИРАЈ НЕШТО ЗА ЦРНЦЕ“

Бане Милутиновић је свирао и „преко баре“, у Чикагу чак у четири наврата. Долазили су музичари из других кафана да га слушају. Једне вечери у српску кафану навратили Црнци са женама.

-Приђе ми газда, неки Ђорђевић из Боговађе, богаташ над богаташима, па каже: „Је ли, бре Бане, знаш ли да свираш нешто за ове Црнце?“ И ја прво ударим „Америчку патролу“,па „Риголето“, затим „Гранаду“ и неке шпанске и италијанске мелодије. И тад је један други угоститељ позвао цео оркестар у своју кафану „Европа у ноћи“. Каже он мени: „Ајде, Бане, ти знаш ове европске мелодије, одсвирај нешто, нек виде ови Американци да и ми, Срби, нешто знамо…“

На бини је био само један оперски певач и жена за клавиром. Замолио је газду кафане, пошто не зна енглески, да пита жену може ли да га прати. И кренуо је „Тихо, тихо“, „Бал на води“, „Мулен руж“, „Чарли Чаплин“, „Мађарски плес“…

-Одсвиро сам неколико мелодија и добио аплауз – сећа се Бане. –За једним столом само су били Срби, сви остали Американци. Био сам два пута у Француској, па у Аустралији 1999. Девет месеци давао сам часове, учио сам неку девојчицу из Липа, која је код мене долазила у Добри До. Њен отац кад је добио исељеничку визу с породицом је отишао у Сиднеј. После две године дошао је у посету родитељима у Липе, па навратио код мене у Добри До. „Мајстор,Бане, да учите ви моју Милицу у Сиднеју, имате стан  и храну, бесплатну карту, колики тражите хонорар?“ Добијао сам хиљаду долара месечно и тако девет месеци…