ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: септембар 2021

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Самац

Дан је био, баш, лепушкасто накинђурен. Дубока јесен је несебично изнедрила расхлађену палету свих боја плама и нијанси у празнични вид за орадошћење уметничких душа, а и оних других. Боса природа, са уживањем, пева своје каљ-арије и нико је не може натпевати. Векотрајни звук опадајуће шуштавости оставља неме и људе и птице. У речитост на ветровитим благостима умешала се инатно упорна звоњава фиксног телефона. Из слушалице се извукао, до појаса, милокурно разнежен женствени глас:

–  Хало, добар дан.

–  Добар дан. Шта желите?

–  Јављам се поводом огласа.

–  Ког огласа?!?

–  Јесте ли ви дали оглас у новиноцидним варошким новинама?

–  А, да, да, дао сам, већ сам заборавио. Извините за расејаност. Дешава се го мојој години производње.

–  Зиате, ја бих конкурисала за то упражњено место. Мислим да имам свс квалификације, чак и више што се тражи. Једва чекам да се упознам са радним столом и не, нећу вас изневерити. Микако! Ја сам, знате, једна одана, карактерна и напаћена, али честита нежна душица.

С друге стране жице чова колута очима, чекајући да џангризава госпоја стави тачку на реченицу и узме евентуално ваздух. Искористио је прву прилику.

– Жалим покорно, милостива, али радно место није више актуелно. Фирма ми је пред банкротом, па журим. Збогом!

Уљудно је спустио слушалицу. Њему, уштирканом самцу, то и личи. Бацио је поглед на трпезаријски астал за ручавање. На уфлеканом столњаку, на коцке, зинула ухрањена пикавцима кристална пепељара. Поред ње дрема мобилни телефон. Мало даље, разбашкариле се варошке новине са ширимице отвореном страном, на којој крупнијим словесима пише „ОГЈ1АСИ“. Зграбио је хартију и сео у фотељу, да се подсети. У доњем десном углу је писало: „Упошљавам повољно, на одређено, жену на једно место у кревету за две преџмељене кладе“.

Како живот тера своје зађевице. До јуче је све било акгуело, а данас, већ, не важи. Чудне су зверке људска бића. Није се надао позиву из иностране недођије. Љубав школских дана одавно се истопила, и у сећању, кад, Лена, сад, усамљеница жудна, зове у заједничко докусуривање младости. Она, засигурно, верује да је он преболео, или заборавио, њену издају. Одмах, после гимназије, се удала и отпутовала, ихааај, на запад. У бољи живот.

Праштање је покушај неумирања – помислио је. Ништа на земаљској кугли није случајно. Ето, баш, ноћас му, у сгидним сновима, његова Вила-златокоса беседила жалопојку мужјачке бестидносги и окрутости, а све, ене, у страху да не буде ненадано запостављена. Као да је предосетила, вилашким чулом, ојед виртуалне насладе. Пролазиће, и даље, зајутреним погледом, поред његовог прозорја, само што више никога неће би ги иза завесе.

Остављање је омиљена играрија заљубљености.

Какав ујед?

Избио му, из прве, на избразданом челу, а онда овлажио маље на грудима, па иснод мишица, окопнели зној. Заудара, измешано, на жене његове биографије. Од воња патицврк-аждаха отрже га жеља за туширањем. Улетео је у купатило. Млазна врућица опамећује разум. Предао се дошколовавању. Из опареног распамећивања пресекла га, као хладна вода, у базену, после сауне, звоњава мобилног телефона.

– Море, нек звони! Шта, бре, она мисли? „Нрва љубав заборава нема“ – почео је да певуши, кад, тренутак касније, загрогта могор усисивача. За чудила, тога дана, није био крај. Боже, благи – помислио је, испирајући сапуницу, да л’ то Вилаја хистерише? На растанку. Ил’ је првина љубавничка ненајављено долетела у мој живот. Шта ли је? Загонетне промисли је прекинуо тупи ударац чврстог предмета, а онда је, мистериозно, и усисивач занемео. Ни зврк да пусти. Ово, само, крв може да опере – нрожвакао је кроз острашене зубе, излазећи из кабине, онако, недобрисан. У стану нигде никога. Прозори и врата замандаљени.

Адамски разголићен, сео је у столицу за љуљање и укључио школарски разум.

Мобилни телефон је био на столу, остављен у опцију вибрирања. Подрхтавајући, гако, склизнуо је са стола и пао на прекидач од усисивача, који, касније, стидљиво усисава столњак, са кога пада пепељара, опет на прекидач, сад, за искључење буке. Мистерија се не би одгонетнула, да није било расутих пикаваца по году. У осећању београдског победника зачуо је гриз. У кухињи- ништа! У спаваћој соби? Мук! Кад, оно, рђа, на улазним вратима гризе браву. Очекује се гошћа.

ЗРАКЕ ПРОШЛОСТИ (приредио: Драгољуб Јанојлић)

Листамо „Мале новине“ Пере Тодоровића: ПРОБУДИЛИ ГА ВЕК РАНИЈЕ

-На маркиза Хартингтона дуг и досадан говор „утицао је као најбоље средство за успављивање“

„Мале новине“ су , у рубрици Смесице, објавиле занимљив текст под насловом „Спавање у енглеском парламенту“. Аутор наводи „да овај лепи парламентарни  обичај, да човек избегне бујицу досадних говора,  има у енглеској скупштини својих заступника. Један од њих је био маркиз  Хартингтон, вођа енглеске парламентарне опозиције, који је имао обичај „да одмах у почетку седнице на свом месту врло лепо задрема“. Новине даље пишу да се често не може отети тој болести „много дуг и досадан говор утиче на њега као најбоље средство за успављивање“.  Маркизу Солзберију такође се „једном  десила неприлика да га је Лорд Карнарвон укорио што је у недоба почео климати главом“.

У прошлој сесији енглеског парламента неки заступник почео је тако јако хркати „да су господа колеге морала бити тако неуљудни да га пробуде и кажу, како тај одговор није парламентаран“. За лорда Норта, међутим, владало је мишљење да је био један од најиздржљивијих спавача. Тако кад је сазнао да ће пуковник Баре говорити о енглеској флоти, обратио се парламентарцу, који је седео до њега речима: „Но то ће бити лепа забава, а уверен сам да ће нам у свом говору приповедати целу историју енглескога полуострва. Оставите ме да лепо спавам па ме пробудите кад дође ред на нас“.

„Мале новине“ пишу да су колеге одржале реч и пробудиле га у тренутку кад су мислили да је пуковник Баре завршио говор. „Где смо сада?“ – упитао је колегу парламентарца лорд Норт, трљајући очи. А кад му је колега споменуо  неку велику поморску битку о којој је Баре говорио, лорд је узвикнуо: „О, драги мој пријатељу, ви сте мене за читав век раније пробудили!“

Приредио: Д.Јанојлић

ЗРАКЕ ПРОШЛОСТИ (приредио: Драгољуб Јанојлић)

Прелиставамо „Мале новине“ Пере Тодоровића: „Е, ТО ЈЕ СКОРО КРАЈ СВЕТА!“

-Фонографске новине „помоћу нарочите Едисонове справе, саме себе прочитају (одчегртају) тако да претплатници не напрежу очи, нити свећу и лампу горе“

„Мале новине“, чији је власник и главни уредник био Пера Тодоровић, имају значајно место у историји наше штампе. Знаменити Водичанин био је отац модерне журналистичке мисли у Србији свога доба. „Паланачке“ ће, негујући успомену на њега и његово дело, прелиставати „Јутрењи лист“, који је неко време излазио два пута дневно. На страницама „дневног листа за свакога“, поред осталих, пажљиви истраживач уочиће и рубрику „наука“. У тексту под  насловом „Едисон и електротехника“ власник и главни уредник обраћа се читаоцима овим речима:

„Ми смо чешће у овом листу помињали име  тог ђенијалног Американца – електротехничара, а то ћемо чинити и у будуће, кад год прикаже свету који нови проналазак свој, којих предстоји без сумње велики број.“

„Мале новине“ пажњу читалачке публике овога пута задржале су на Едисоновом усавршеном фонографу „то јест справи, која прима у себе сваку реч, песму, звиждање, свирку итд. и све то исто тако сама повторава одмах и после ма колико дужег времена.“ Овај лист, чијој су  глави придодати његов  француски и немачки назив (LE PETIT JOURNAL и KLEINE ZEITUNG) напомиње како „ чисто човек не може веровати у истинитост тога“ да би потом уверио читаоце да  „справе његове, које се већ налазе по Европи, сведоче у истини све то.“

Објашњавајући колику практичну вредност има тај Едисонов изум, „Мале новине“ , да неко не би помислио како је то играчка, обавештавају своје читаоце „да се у Америци судије већ за испитивање сведока њиме служе и суђења тиме битно олакшавају и убрзују“. У наставку аутор ( сви текстови, осим писама уредништву објављивани су без потписа) овако  објашњава како ради фонограф:

„Пред сведока се метне фонограф ( који и не мора доћи у судницу, него остаје код куће, лежи у кревету итд.) и овај изговара шта има да каже; фонограф се донесе у суд и ту он сам од речи до речи верно и истоветно повтори све оно што је сведок говорио. Писац текста потом уверава читаоце како ће се на овај начин „тестаменти моћи остављати на овај начин  много значајније, јер ће по синове – насљеднике овакав својеусни тестаменат њихова оца много речитији бити од писменог.“

У наставку читамо:

„Но најоригиналније је  то, што је у свези са фонографом начињена још нарочита справа за писање и преношење рукописа и у безброј отисака.“

„Мале новине“ пишу да су америчке новине огласиле сензационалну вест да је Едисон на основу споменутих справа  „склопио већ и нове електротехничке или фонографске новине тј.  новине, које неће више морати претплатници читати, очију напрезати, свећу и лампу горети, него ће се те новине саме претплатницима читати, па и у мраку, док  претплатник у кревету лежи“.

Јутрењи лист  („Паланачке“ ће се трудити да задрже терминологију и језик из Периног времена) овако завршава текст о новом Едисоновом изуму: „ Кад сравнимо, каква је разлика у времену и начину састављања новина садашњих штампаних и ових, нових Едисонових, које саме себе  и прочитају  (одчегртају) помоћу нарочите справе, – онда, онда скоро да рекнемо и ми са оном баком:  Е то је скоро крај света!“