ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Самац

Дан је био, баш, лепушкасто накинђурен. Дубока јесен је несебично изнедрила расхлађену палету свих боја плама и нијанси у празнични вид за орадошћење уметничких душа, а и оних других. Боса природа, са уживањем, пева своје каљ-арије и нико је не може натпевати. Векотрајни звук опадајуће шуштавости оставља неме и људе и птице. У речитост на ветровитим благостима умешала се инатно упорна звоњава фиксног телефона. Из слушалице се извукао, до појаса, милокурно разнежен женствени глас:

–  Хало, добар дан.

–  Добар дан. Шта желите?

–  Јављам се поводом огласа.

–  Ког огласа?!?

–  Јесте ли ви дали оглас у новиноцидним варошким новинама?

–  А, да, да, дао сам, већ сам заборавио. Извините за расејаност. Дешава се го мојој години производње.

–  Зиате, ја бих конкурисала за то упражњено место. Мислим да имам свс квалификације, чак и више што се тражи. Једва чекам да се упознам са радним столом и не, нећу вас изневерити. Микако! Ја сам, знате, једна одана, карактерна и напаћена, али честита нежна душица.

С друге стране жице чова колута очима, чекајући да џангризава госпоја стави тачку на реченицу и узме евентуално ваздух. Искористио је прву прилику.

– Жалим покорно, милостива, али радно место није више актуелно. Фирма ми је пред банкротом, па журим. Збогом!

Уљудно је спустио слушалицу. Њему, уштирканом самцу, то и личи. Бацио је поглед на трпезаријски астал за ручавање. На уфлеканом столњаку, на коцке, зинула ухрањена пикавцима кристална пепељара. Поред ње дрема мобилни телефон. Мало даље, разбашкариле се варошке новине са ширимице отвореном страном, на којој крупнијим словесима пише „ОГЈ1АСИ“. Зграбио је хартију и сео у фотељу, да се подсети. У доњем десном углу је писало: „Упошљавам повољно, на одређено, жену на једно место у кревету за две преџмељене кладе“.

Како живот тера своје зађевице. До јуче је све било акгуело, а данас, већ, не важи. Чудне су зверке људска бића. Није се надао позиву из иностране недођије. Љубав школских дана одавно се истопила, и у сећању, кад, Лена, сад, усамљеница жудна, зове у заједничко докусуривање младости. Она, засигурно, верује да је он преболео, или заборавио, њену издају. Одмах, после гимназије, се удала и отпутовала, ихааај, на запад. У бољи живот.

Праштање је покушај неумирања – помислио је. Ништа на земаљској кугли није случајно. Ето, баш, ноћас му, у сгидним сновима, његова Вила-златокоса беседила жалопојку мужјачке бестидносги и окрутости, а све, ене, у страху да не буде ненадано запостављена. Као да је предосетила, вилашким чулом, ојед виртуалне насладе. Пролазиће, и даље, зајутреним погледом, поред његовог прозорја, само што више никога неће би ги иза завесе.

Остављање је омиљена играрија заљубљености.

Какав ујед?

Избио му, из прве, на избразданом челу, а онда овлажио маље на грудима, па иснод мишица, окопнели зној. Заудара, измешано, на жене његове биографије. Од воња патицврк-аждаха отрже га жеља за туширањем. Улетео је у купатило. Млазна врућица опамећује разум. Предао се дошколовавању. Из опареног распамећивања пресекла га, као хладна вода, у базену, после сауне, звоњава мобилног телефона.

– Море, нек звони! Шта, бре, она мисли? „Нрва љубав заборава нема“ – почео је да певуши, кад, тренутак касније, загрогта могор усисивача. За чудила, тога дана, није био крај. Боже, благи – помислио је, испирајући сапуницу, да л’ то Вилаја хистерише? На растанку. Ил’ је првина љубавничка ненајављено долетела у мој живот. Шта ли је? Загонетне промисли је прекинуо тупи ударац чврстог предмета, а онда је, мистериозно, и усисивач занемео. Ни зврк да пусти. Ово, само, крв може да опере – нрожвакао је кроз острашене зубе, излазећи из кабине, онако, недобрисан. У стану нигде никога. Прозори и врата замандаљени.

Адамски разголићен, сео је у столицу за љуљање и укључио школарски разум.

Мобилни телефон је био на столу, остављен у опцију вибрирања. Подрхтавајући, гако, склизнуо је са стола и пао на прекидач од усисивача, који, касније, стидљиво усисава столњак, са кога пада пепељара, опет на прекидач, сад, за искључење буке. Мистерија се не би одгонетнула, да није било расутих пикаваца по году. У осећању београдског победника зачуо је гриз. У кухињи- ништа! У спаваћој соби? Мук! Кад, оно, рђа, на улазним вратима гризе браву. Очекује се гошћа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *