Month: август 2014

Удружење новинара Србије забринуто је због кршења загарантованих права на слободу информисања у Смедереву и тражи од градоначелнице Јасне Аврамовић да омогући новинарима да добију одговоре на питања од интереса за јавност.

Градоначелница Јасна Аврамовић јуче је позвала новинаре „Блица“, „Информера“ и „Вечерњих новости“ Мирослава Ђорђевића, Јелену Васиљевић и Јелену Илић у свој кабинет како би им одговорила на питања, а онда им рекла да “не жели да одговара ни на једно њихово питање” јер су “довољно написали о Смедереву”. Она је додала да их је позвала у кабинет како “не би било да их је одбила”, а и како би могла да им то “у лице каже”.

УНС подсећа да се, по Закону о јавном информисању и медијима, “слобода јавног информисања не сме повређивати злоупотребом службеног положаја и јавних овлашћења”, као и да је  “забрањена непосредна и посредна дискриминација уредника медија, новинара и других лица у области јавног информисања, нарочито према њиховој политичкој опредељености и уверењу или другом личном својству”.

УНС такође подсећа да је дужност новинара, прописана Кодексом новинара Србије, да од носиоца јавних функција континуирано траже одговоре на питања од интереса за јавност, чак и када они одбијају да на њих одговоре.

Од свих закона које је недавно усвојила  Скупштина, са аспекта синдиката, два су најзначајнија. Реч је о Закону о раду и Закону о пензијском и инвалидском осигурању. Синдикат сматра да оба нису примерена времену у коме  живимо, нарочито после исцрпљујућих борби за егзистенцију и достојанствен  живот. Захтеви синдиката, на жалост,  нису услишени да се измене неке одредбе ових закона. Одбили су их и Влада и Парламент. Оно због чега је синдикат прибегао протесту, већ у првим данима примене тих закона, показује се да има озбиљне последице и за запослене и за будуће пензионере.

О чему је реч?

Применом Закона о инвалидском и пензијском осигурању уведене су неке новине којима се продужавају године живота код остваривања права на пензију. Услов је да се има и пун радни стаж и одређени број година живота. То практично значи да сваки кандидат за одлазак у пензију мора имати 40 година радног стажа и 65 година живота.

-Овде се – упозорава председник Самосталног синдиката „Гоше“ Божидар Тодоровић – појављује веома озбиљан проблем на који се указује у јавности, а то је да они радници који немају 40 година радног стажа, а навршили су 65 година живота, неће остварити право на пун износ пензије. Новина у свему овоме је умањење пензија за 0,34 одсто месечно за сваки месец који запосленом недостаје за остваривање једног од ова два услова. Највеће умањење, преко 20 одсто, примењиваће се код оних који имају пет година до права на стицање пензије. Оно што нас као синдикат посебно брине кад су у питању поменути закони, пре свега кад је реч о Закону о раду, јесте тзв. флексибилни рад. Дата је, наиме, послодавцу могућност да запошљава на одређено време према сопственим потребама и у периоду који само њему одговара. За разлику од  ранијих година, сада постоји неизвесност у остваривању  пуног радног стажа. Примера ради, ако се неко прима на три или шест месеци, а након тога остане без посла, па се опет запосли на исто време, тај до 65 године неће моћи да сакупи довољан број година стажа да би остварио право на пуну пензију.

То је управо то на шта је синдикат указивао и због чега је протествовао на улицама, указујући да нови Закон о раду не даје могућност сигурног посла. Он ће, напомиње Тодоровић, фиктивно створити илузију о већем запошљавању, јер ће се након истека рока од три или шест месеци запослити неко на истом радном месту.

-Статистички гледано то је увећање броја оних који су нашли посао, али реално гледано, на истим пословима ће радити  више људи који неће моћи да остваре  право на сигуран рад и право за одлазак у пензију – објашњава Тодоровић.- Навешћу један илустративан пример. Рецимо да просветни радник ради током једног полугодишта, а неки други током другог полугодишта. Та два просветна радника морају да раде много година да би стекли услов за пензију. Ако имамо у виду друго ограничење да се само до 65 године може радити, питање када би такав просветни радних остварио услов на пензију. Све то јасно говори да је законодавац имао у виду, пре свега, потребу да смањи број корисника пензија и тиме притисак на буџет. С друге стране за запослене и оне који треба да оду у пензију, то се показује као јако лоша решења

Синдикат је с тога указивао да је бесмислена тврдња да ће се људи сада лакше запошљавати кроз тзв. лакше отпуштање. Јер, десиће се да ће послодавац примати само на период који њему одговара да заврши свој посао, а након тога он нема никакве обавезе према запосленима. Синдикат је зато тражио да се Законом  о раду ограничи број радника који могу радити на одређено време. Овако, теоретски, сви запослени код једног послодавца могу радити на одређено време. Дакле, ако су страни инвеститори заинтересовани да уз субвенције наше државе отворе радна места, и ако им закон омогућава да две године могу држати радника на одређено време, постоји оправдана сумња, коју потврђује и пракса, да после истека рока од две године, странац затвори фабрику и оде из Србије тражећи неке нове дестинације за своје послове.

-И на то смо као синдикат указивали, имајући у виду досадашње искуство са страним, али и домаћим послодавцима – напомиње Тодоровић.- Тако је на хиљаде људи остајало без посла. Примена ова два закона ће тек показати да су синдикати били у праву кад су исказивали незадовољство понуђеним решењима. На жалост, нисмо имали разумевање ни у широј јавности за овакве наше ставове. Чак смо оптуживани да рушимо државу, кочимо реформе, да хоћемо да очувамо некакав систем у коме су наводно синдикати  имали неке привилегије. Ми смо у ствари само врло објективно сагледавали ситуацију и указивали да овакви закони неће донети добро ни сада запосленим ни онима који ће то ускоро бити.

Д. Јанојлић

Волонтери из „Међународног омладинског кампа“, који се од 10. до 25. августа одржава у Смедеревској Паланци,уредили су простор око старог Каменог моста у Старој чаршији.

Овај мост потиче још из 1730. године и представља један од најважнијих културно-историјских споменика у Паланци. Након што су волонтери завршили акцију мост је поново откривен, јер су уклоњени грање и коров који су га заклањали. Око моста је почишћена и велика количина пластичног и другог смећа.

Техничку помоћ током реализације ове акције волонтерима су пружили радници„Нискоградње“.

Након акције око моста, за волонтере је у предворју Канцеларије за младе приређена кратка видео презентација и предавање о Каменом мосту и његовој историји, које је на енглеском језику одржала мр Ана Милошевић, историчарка уметности.

Смедеревска „Електроморава“, која је надређена паланачком огранку, а обе се налазе под крагујевачком централом, поништила је прошле недеље постигнути договор са руководством Општине Смедеревска Паланка о репрограму дуга за струју од 150 милиона динара који има ЈКП „Водовод“ и на тај начин довела грађане пред еколошку катастрофу, односно потпуни престанак водоснабдевања.

Како сазнајемо, председник Општине Смедеревска Паланка, Радослав Милојичић Кена, пре неколико дана је са представницима највиших органа власти у Србији договорио да се дуг ЈКП „Водовод“ репрограмира, и то на период од десет година, што би омогућило даљи опоравак овог јавног предузећа после поплава које су уништиле изворишта и постројења за прераду воде, и обезбедило снабдевање грађана водом.

Тај договор је трајао до почетка ове недеље, а онда га је „неко“ једнострано прогласио неважећим и довео Паланчане пред врата апокалипсе.

-Граду прети еколошка катастрофа уколико буде искључена струја ЈКП „Водовод“ и обустављена комплетна испорука воде. Већ две недеље молимо, зовемо министре… У петак сам разговарао са људима из Владе и све је било договорено, а онда су нам јавили из смедеревске „Електромораве“ да договор о репрограму не важи – рекао је Милојичић.

У смедеревској „Електроморави“ нису желели да дају изјаве на ову тему, а у крагујевачкој Централи само су рекли да је рок за репрограм истекао.

Директор паланачког „Водовода“, Миодраг Михајловић, истиче тешку ситуацију у којој се ово предузеће нашло после мајских поплава, а блокада рачуна је угрозила основно функционисање и редовно одржавање.

-Дуг је дуг и мора да се плати, али све је могло и другачије да буде решено. Имали смо реалан договор – каже Михајловић.

Имајући у виду тешку економску ситуацију у Србији, и огромне проблеме у раду као и дугове које имају скоро сва јавна предузећа у општинама и градовима, поставља се питање зашто се баш у Смедеревској Паланци реализује оваква врста притиска на локалну самоуправу, а самим тим и на грађане?

Да ли Паланчанима прети еколошка катастрофа и изазивање ситуације „што горе-то боље“ зарад нечијих уских интереса или ће разум ипак надвладати „патологију“ одређених, за сада скривених моћника, са ипак видљивим амбицијама и циљевима?

Радници Предузећа за путеве Пожаревац почели су асфалтирање дела пута Азања – Кусадак. Ова веома значајна саобраћајница за мештане два највећа села на територији Општине Смедеревска Паланка је већ годинама у веома лошем стању тако да је ово веома оправдан потез локалне самоуправе који је наишао на подршку грађана које смо затекли на лицу места.

Почетак радова протекао је уз присуство председника Општине Радослава Милојичића Кене, његовог заменика Петра Јелића, председника Скупштине општине Славољуба Ђурића и помоћника председника Општине, али у овом случају у функцији председника Савета МЗ Азања Родољуба Станимировића.

Сви они истакли су значај уређења овог пута и изразили наду да ће у догледно време радови бити проширени на читаву трасу.

-Биће асфалтирано око 1.200 метара пута и то у делу који је веома оштећен. Очекујем да радови буду завршени у року од пет дана. Вредност ових радова је око десет милиона динара. Наш циљ је да у наредном периоду санирамо што је могуће више путева на територији општине – истакао је председник Милојичић.

Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција), донета у Истанбулу 11. маја 2011. године, ступила је на снагу 1. августа 2014. године на нивоу држава чланица Савета Европе. Конвенцију је до сада ратификовало 13 држава, а потписале 23 државе. Наша земља ју је ратификовала 31. октобра 2013. године усвајањем Закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Тиме се и наша држава заједно са осталим обавезала на примену овог документа.

Конвенција предвиђа превенцију, заштиту и подршку жртвама, гоњење и кажњавање када су у питању различити облици насиља над женама.

Превенција подразумева спречавање насиља према женама и насиља у породици како би се спасили многи животи и смањила људска патња. Конвенција наводи захтеве за владе држава, укључујући обуку професионалаца који долазе у контакт са жртвама насиља, сарадњу са НВО и укључивање медија и приватног сектора у искорењивање стереотипа и предрасуда о женама. Поред државе, важно је да се сваки појединац супростави родним стереотипима, штетним обичајним и традиционалним праксама и дискриминацији жена.

Конвенција тежи да жртвама и сведоцима насиља пружи заштиту и подршку, што укључује интервенцију полиције и заштиту путем општих и специјализованих услуга подршке, као што су сигурне куће, СОС телефони, кризни центри за жене које су преживеле сексуално насиље и слично. Конвенција наглашава да је важно да жене са искуством насиља имају приступ релевантним информацијама о доступним услугама подршке и заштите.

Пошто Конвенција препознаје различите облике насиља над женама и насиља у породици, Конвенција захтева да они треба да буду кажњиви законом, то значи да државе потписнице треба да у своје законодавство уведу нова кривична дела као што су психичко насиље, прогањање, генитално сакаћење жена, присилни брак, присилни побачај и стерилизација. Конвенција такође захтева процену ризика, постојање хитних мера заштите, поступке по службеној дужности и делотворне и сразмерне санкције, које одвраћају од вршења кривичних дела.

Начин, брзина усклађивања законодавства са Конвенцијом, ефикасност и ефективност у њеној примени сваке државе понаособ, чини још један важан аспект примене Конвенције у пракси. У том смислу Конвенција предвиђа и механизме за редовно праћење на који начин државе поштују своје обавезе које су преузеле ратификацијом Конвенције.

Доношење Истанбулске конвенције важан је корак, али и подсетник колико још тога треба да буде учињено да би се побољшао положај жена и њихове деце која су преживела насиље. У Србији се од 2013. године води кампања „POTPISUJEM.org“ (www.potpisujem.org) за пуну примену ове Конвенције, а кампању спроводи Аутономни женски центар у партнерству са неколико организација, а у сарадњи са Мрежом Жене против насиља.

Удружење жена “Фемина” подржава захтеве кампање.