Удаја госпође корозије

Долина укуса, их, мирише добродошлицу. На асталу ђувечаре и ћасе глинене. Упарађена у черноземну преобуку манџа хоћка да препуни и најпуније видело. Еспап мири, онако, баш, домаћински, намирисан зачинским биљем. И, ех, босиљем. Последњи надгледак мушке куварице сија омашћено. Маст на хлеб, са црвеном паприком, се цери, јуначки крваво. То су, елем, први залогаји названи најпрозаичније „Некудим предјело“. Онда упрегнута „Коњичка салата“, па „Вукине пофезне“ и „Пударски чалабрчак“, суви „Еротски качамак“ и за кинђур овални крај „Свињарија из Вилајета“. Кост за естетски префињен провијантни желудац.

У часу описа изложених кулинарија, кроз бистрик домаћиновог ума, протрча сећање на јеловник Шишкове механе, на Теразијама, пред Велики рат. Овако је стајало: „Чорба от парадајз с пиринач, ама пиринач данас нема јербо су због јучерањег лумбардовања све бакалнице биле затворене“.

Промисао је исек’о шиљатасти зврк са вратнице.

Поетски упарађен, са обрадавелим седим осмејком и флајком у десници, дрца се прсно Мирослав Јозић. Понео је његову лепу несрећу. Да се занимамо. Ракијаво. За њим пристижу Тодор и његова госпа „корозија“. Загрљени, илити подруку. Била је невино умотана у бели папирнати вео. Одмах смо је разголитили, поставили на гледно место и сва тројица буљили заљубљено у њене рељефне облине. „Предео са усамљеним дрветом“ је, глечудила, усхитио дочекушу од шестопрега зацакљених мушких очију. Која се, ехеј, жена оваквим немим жудничким ћутањем могла похвалити. Ни Драга Машин!

Прича се, седећки, у клецавим корацима. Први се залетео Зоран Тодоровић.

„У београдској Скадарлији има једна продајна галерија слика. Држи је млађи човек, који се, ич, не разуме у сликарство, али продаје дела познатих сликара. Решио лик да лепо живи од тога, шта има везе то што не разуме квалитет онога што му доноси добит. Да зло буде веће посао је ишао много добро. Неко га је, из сенке, саветовао за цене, он напише и то ти је то. Ако хоћеш- хоћеш. Ако је скупо, опет лепо. Једног дана се, у излогу, задесила слика Миће Поповића. Мртва природа само што није оживела. Видео то случајни пролазник, па дојавио аутору, како је одушевљен његовим колоритом. Где си видео моју слику? – пита уметник на гласу. Ту и ту – каже овај. Мића не буде лењ и крене пут Скадарлије. У галерију. И шта ће да буде? У излогу јесте његова слика, са његовим потписом, цена астрономска, али је плагијат. Бесан улети у продавницу и каже надобудном продавачу:

-Пријатељу, ово није мој рад. Неко ме је веома добро копирао. Сасвим одговорно то тврдим, јер ја сам, знате, Мића Поповић.

Власник уметнине га гледа, загледа изоколо, мерка жмиркаво, да би коначно прозубао:

-‘Ајде, бре, матори, терај се. Је л те неко нешто питао? Чисти се одавде. Пре тога се погледај у огледало. Ти, бре, и не личиш на уметника, а камоли да си ово насликао. Како те, е, није срамота од година. Ово је дело правог Миће Поповића и, ене, затвори врата споља.

Ракијаво стакло ој да прсне. Од смеја.

Чудо је та Скадарлија – надовезује се књижевник. Које сам ја испичутурске причине слушао о том боемском стајалишту. И то није случајно. Ма, у уметности нема случајности. Ни за кафанским асталом. Над том калдрмом се надвијају зевзек задевања умних људи. Из мрморног векотраја. Лебде тандркаво из бивше и садашње ерозије духа, а то је нешто. Ту ауру сам осетио на својој кожи, у кући Ђуре Јакшића, кад сам 27. јуна примао песничку награду, његов шешир. Људи моји, ја то не умем да вам објасним. Осећа се нека вишња силесија, којој се не зна ни порекло, ни потомство, а силно подгурује разум. Та госпа милостивна за претке и не пита, али им стално додељује главне глумачке роле. Једноставно, то је крем купилиште хуморне насладе национа. Ето!

Домаћин домаћински уцаклио глед. Видовдански!

-Добро нас подсети. Мирославе, ред би био да наздравимо за песничку награду „Шешир Ћуре Јакшића“. Шта велиш, Тодоре?

-Да ми наздравимо за обе госпе милостиве.

-Које, сад, па, две?

-За Јозићеву госпођу, скадарлијску силесију и, је ли, за моју корозију. Ја сам, ево, корозију лепо удао, у домаћински колекционарску кућу, а ти песниче гледај штa ћеш са твојом силесијом.

-Шерпа увек нађе поклопац.

-У то име, ајд, живели.

-Ко је рекао, живели?

-Ја!

Удавача је плехано све одобравала.