Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић
У сарадњи са Спомен збирком Павла Бељанског из Новог Сада, а поводом стогодишњице смрти наше највеће сликарке Надежде Петровић, Народни музеј у Смедеревској Паланци приређује изложбу „Надежда Петровић – с обе стране објектива“.
Свечано отварање изложбе је у четвртак 2. јула у 19 часова.
Мушко насиље над женама је сваки чин против женине воље, а који је угрожава психички, физички, сексуално или економски. Насилник може бити члан породице (муж, син, отац, брат, ујак…) или било који познати (пријатељ, познаник, шеф, колега) или непознати мушкарац. Важно је знати да се насиље може десити свакој жени и да насиље није последица жениног понашања него система патријархата у коме мушкарци имају моћ, а насиље над женама је начин да они ту моћ одрже. Насиље над женама је пример злоупотребе моћи једног пола над другим.
Насиље над женама је током хиљада година историје подстакнуто од сваке друштвене заједнице све до данас.
Обично свако друштво подстиче тезу да је породица приватна ствар. Међутим, овим ставом се насиље у породици прећуткује, и они који унутар породице имају мање моћи, а то су жене и деца, онда губе могућност да имају подршку да изађу из насиља. Мушкарци су научени да доминирају у породици, а понекад или често то раде насилно.
Деца која одрастају у ситуацији насиља касније не познају други начин комуникације.
Након члана 164. у Кривичном закону од 2002. по први пут држава објављује да насиље у породици није лична ствар члана породице него да је то друштвено и државно питање. Дакле, да ће држава кажњавати починиоце насиља у породици. Тако је у свим земљама у Европи, и у највећем броју земаља у свету. За све законе који кажњавају насиље у породици и сексуално насиље заслужне су многобројне активисткиње и феминисткиње женског покрета које су се годинама залагале да се такви закони формулишу и усвоје у њиховим земљама.
Статистике показују да жртва мушког насиља може бити било која жена, без обзира на године и образовање, материјалну ситуацију или националност. Међународни женски покрет је показао да је мушко насиље над женама глобална појава, и да има исту динамику у свим културама, само што су неки облици у одређеним заједницама различити.
Статистике показују да насилници могу бити мушкарци било које професије, нивоа образовања, материјалне ситуације, националности. Најчешће се насилници не могу препознати, јер су у свом мушком или професионалном друштву прихваћени, па се често каже: „У селу је мед, а у кући јед“.
Мушкарац који је насилан разним методама изолује жену од породице, пријатељица, спољног света… Изолација има много облика: искључивање телефона, закључавање жена, вређање пред пријатељима, одузимање докумената…
Мушкарац који злоставља жену има моменте када је љубазан и нежан до следећег чина насиља. Купује јој цвеће, парфеме, изводи у шетњу, деци купује поклоне, да јој пољубац… Тим позитивним понашањем и обећањима даје жени наду да ће се променити. Током времена ови тренуци су све ређи.
Циљ насилника је контрола над женом.
Насилник се најчешће поставља као врховни контролор који одлучује у свим ситуацијама када се ради о женином животу. Он одлучује шта она треба да ради, шта да говори, шта да мисли, када да телефонира, колико новца јој је потребно. Она обично мора да му полаже рачун за све што ради. Ову контролу пласира као његову љубав и бригу за њом.
Застрашивање је једна од успешних техника контроле. Насилник постиже контролу непрестаним застрашивањем.
ШТА МОЖЕТЕ ДА УРАДИТЕ?
Реците пријатељици или некој особи у коју имате поверења шта вам се догодило. Причајте јој онолико колико можете и колико год пута имате потребу да јој то испричате. Препричавање болног осећања које бисмо радије заборавиле помаже нам да повежемо изоловане догађаје у целовито искуство. Искуства насиља се не заборављају, али њихова болна димензија може да се умањи. Важно је да изађемо из ћутања. Ћутање вас неће спасити, а насилник профитира на вашем ћутању, јер му то даје слободу да настави са насиљем
Важно је да одлучите да верујете себи и да вреднујете огроман рад који сте уложиле у децу и породицу. До сада сте улагале у друге, време је да почнете да улажете у себе. Ви сте себи најважнија. Након дуго година живота у насиљу обично нам је ниско самопоуздање, исцрпљени сте и немате много поверења у себе. Све је то могуће изградити поново. Има пуно пуно примера жена које су изашле из насиља. Верујте себи.
Ако трпите дуготрајно злостављање и верујете да се он неће променити, верујте себи. Ваше искуство о насиљу које трпите је меродавније него било чији савети. Ви сте у праву. Вреднујте своје искуство. Ако сте схватили да је требало из насиља изаћи раније, сетите се да сте тада радили најбоље што сте могли. Важно је да сада не кренете да се кажњавате због тога. Будите нежни према себи. Волите себе.
Насилник најчешће систематски ради на изолацији жена. Зато је важно да кренете да полако успостављајте односе са старим или новим пријатељицама или пријатељима. Дајте себи простор, одлучите да урадите нешто за себе што волите, а што не зависи од других. Узмите себе себи.
Излажење из ситуације насиље је дуг процес са радосним крајем. Он започиње одлуком и упорношћу. Сваки мали корак који сте урадили за себе важан је за ваше самопоуздање.
Идите код лекара и узмите потврду о повредама. Фотографишите повреде.
Ако са тиме не урадите ништа конкретно одмах, имате доказе за случај да насиље пријавите касније.
Пријавите насиље полицији. Ви или ваша комшиница, другарица, рођака или СОС телефон. Постоје нови чланови Кривичног закона Републике Србије који кажњавају насиље у породици и силовање у браку. Полиција је дужна да реагује по службеној дужности – када ви пријавите насиље, они треба да поднесу кривичну пријаву. Ту пријаву, СУП доставља надлежном тужилаштву, а тужилаштво онда одлучује да ли ће наставити или не поступак. Важно је да имате доказе о насиљу: лекарска уверења о телесним повредама, сведоке о догађају, фотографије. Пријављивање може бити тешка одлука јер се жене боје још већег насиља.
То је велики корак, јер се мушкарцу даје до знања да има неко моћнији од њега, и да је насиље злочин.
Чланица Женске рукометне секције Основне школе „Радомир Лазић“, Теодора Витић, учествовала је у раду кампа који у Охриду за младе и талентоване рукометашице организује једна од најбољих рукометашица света, Андреа Лекић.
Међу одабраним учесницама кампа налазе се најперспективније играчице из региона и читаве бивше Југославије.
На недавном разговору руководства паланачког ПУПС-а са председником Скупштине општине Смедеревска Паланка, Општински одбор ПУПС-а је предложио увођење редовне аутобуске линије до гробља Каменац, у време када се организују сахране и излази на гробље.
Председник Скупштине општине, господин Славољуб Ђурић, је подржао предлог и обећао да ће се заузети за његово решавање.
О осталим питањима о којима се разговарало, ПУПС ће наредних дана издати саопштење.
Потпредседник ОО ПУПС
Стојан Крстић
У ноћи између 27. и 28. јуна поново су обијене просторије Медицине рада, паланачког Дома здравља, које се налазе поред „Гоше“.
Како незванично сазнајемо украден је само један рачунар, чија вредност није велика, па се поставља питање шта је, заправо, био циљ ове провале.
„Паланачка телевизија“ – кликните на линк:
„Паланачка телевизија“ – кликните на линк:
Крај спомен обележја погинулима у ратовима од 1991. до 1999. године, у центру града, на Видовдан су венце положили представници Општине Смедеревска Паланка, Полицијске станице, СУБНОР-а, Удружења бораца и ратних ветерана, Општинске организације пензионера, Савеза уједињених пензионера, СПС-а, ПУПС-а, СНС-а, Покрета ветерана и други.
Овом догађају присуствовали су и чланови породица страдалих, пријатељи и остали грађани који су им одали пошти и евоцирали успомене.
На Фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули представа „Тетовиране душе“ у извођењу ансамбла паланачког Градског позоришта освојила је, по одлуци жирија, друго место и сребрну плакету.
У представи, коју је према тексту Горана Стефановског режирао Фуад Табучић, главне улоге играју Слађан Станић, Милош Лукић, Радица Митровић, Раде Михаиловић и Александар Мишић, уз значајан допринос Мише Бајкића, Сање Дојчиновић, Јована Стојановића, Предрага Јокића, Владице Танасијевића, Љубе Мирчевског, Душице Радивојевић, Јелене Станимировић и Теодоре Тасић.
Награду за глумца вечери добио је Милош Лукић.
Овогодишњи победник Фестивала је представа Драмског студија Луча из Крушчића, „Велика драма“.
Општински одбор Српског покрета обнове у Смедеревској Паланци обележио је своју славу, Видовдан, уз присуство чланова, симпатизера и представника политичких странака и локалне самоуправе.
Резање славског колача и свечани ручак уприличени су у Баничини, чији месни одбор је био домаћин овогодишње славе.
У име Општинског одбора све присутне поздравио је председник паланачког огранка СПО-а, Добрица Јозић.
Идуће године домаћин славе биће МО СПО у Башину.
Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености.
Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
„Недеља – дан без будућности“, написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.
Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени и киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.
На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу. Уосталом, недељна понуда на пијаци је пружала бледу слику у поређењу са суботњим обиљем.
Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу као да освајамо Монт Еверест, а онда смо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке „Зденка“ сира и црвене јабуке.
Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере. Тек касније поподне, када се сутон већ прикрадао преко неба, почињали смо да говоримо гласније и слободније, мада ни тада нису наши гласови одјекивали као током других дана.
Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду у подне сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте, а возила градског саобраћаја празна.
„Недеља – дан без будућности.“ Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислило на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.
Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи.
Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека.
Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од свих других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света. (Нек пропадне, није штета…)
Онда сам почео да тражим недељу. Завиривао сам у разне зграде, прошетао сам поред реке, питао сам људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеља заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.
Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико год жели.
Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи „не делати“, а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла. Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: „Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим“.
Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.
Текст је написан 2010. године, а објављен је у Политици
-На слави завичајно-туристичког удружења најављен скори наставак радова на изградњи цркве
Водичани су остали верни традицији – по двадесетседми пут одржали су Видовдански сабор и по дведесетшести пут обележили славу Завичајно-туристичког удружења „Видовача“. На Видовачи уочи великог празника служен је помен косовским јунацима и одржан културно-уметнички програм на летњој позорници. Цела ова манифестација одржана је под покровитељством Општине Смедеревска Паланка, а у славу честитом српском кнезу Лазару и јунацима изгинулим на Косову пољу.
На сам дан Видовдана, такође, на Видовој води, обављено је сечење славског колача. Домаћин славе био је мештанин Водица Игор Миленковић. Свечани ручак послужен је у Основној школи када се за домаћина славе за идућу годину примио Живомир Јелић.
Председник ЗТУ „Видовача“ Миодраг Загорчић искористио је ову прилику да двема активискињама: Радослави Мировић и Вери Ђурђевић уручи захвалнице као признање за досадашњи рад.
Игор Миленковић је за славском трпезом најавио скори наставак радова на изградњи цркве у центру села. Изнео је да је пристигла велика донација у материјалу, а реч је о 75.000 цигли. Донатор је Водичанин Стојмен Ранчић. Он је са својом породицом довршио и започету капелу на сеоском гробљу. Ранчић је, да напоменемо и то, пореклом из Темске код Пирота.
-На конкурсу учествовало 214 аутора са преко 600 радова
Књижевни клуб „21“ у Смедеревској Паланци обелоданио је резултате свог другог књижевног конкурса и представио „Изворник 5“. Учињено је то у Народном музеју у присуству председника Скупштине општине Славољуба Ђурића и једног броја песника чији су радови објављени у новом зборнику. Жири у саставу Мирослав Јозић, Данијела Васиљевић и Славиша Крстић наградио је три аутора и похвалио исто толико учесника конкурса.
На песнички конкурс Књижевног клуба „21“ своје радове послало је 214 аутора. Жири је, оцењујући преко 600 песничких исказа, одлучио да прву награду додели Кости Курћубићу из Ужица за поетско остварење под насловом „Исток у цигле зазидан“, другу Драгану Петковићу из Јабуке за песму „Путовање“ и трећу Војкану Миленковићу из Ниша за ненасловљене стихове.
Истовремено је похваљено троје аутора: Љиљана Фијат из Новог Сада за песму „Молитва Светом Григорију Синајиту“, Слободан Н. Чуровић из Подгорице за песму „У гвожђари“ и Симонида Бањеглав из Београда за песму „Вербални деликт“.
У образложењу жирија стоји:
-Коста Курћубић кроз своју песму провлачи риму крајње ненаметљиво, готово неприметно, не упадајући у њене замке и не губећи ништа на току мисли. Ритам који његова песма има природан је и незаустављив попут кретања Сунца, макар то био и најмрачнији део тог кретања, онај између сутона и новог свитања.
Драган Петковић се препушта музама које га одводе на путовање у далеке крајеве. Он се тим измаштаним путовањем, на којем кореспондира и с Црњанским, опија и показује узлете песничке маште у оквиру једне сцене из сопствене и модернизоване минијатурне одисеје.
Војкан Миленковић се својим остварењем представља као аутор који је у оквиру љубавне поезије успео да песничке слике пренесе у пуном колору. Стихови попут „Челом наслоњен на кишу“ и „Ружом пуцаћу у твоје груди“ најбоље илуструју овај његов успешни покушај.
Славиша Крстић у предговору подсећа да се у зборнику налазе радови који представљају нова достигнића чланова КК „21“, али и аутора из других места. Сваки аутор – наводи он – својим делом, претежно стихом, преноси своје искуство, обелодањује део своје тишине и труди да најбоље изрази оно што има да саопшти.
-У том смислу можемо свако дело које је његов аутор одлучио да објави доживети као један од врхунаца властитог промишљања и изражавања на одређену тему – закључује Крстић.
Овај зборник показује тежње аутора који већ имају објављене песничке збирке, али и неких који се тек појављују на песничкој сцени.
Д. Јанојлић
Петоро чланова Књижевног клуба „21“ Из Смедеревске Паланке учествовало је у овогодишњој манифестацији „Ћирилица – огледало српске душе“, која је тематски била посвећена МАЈЦИ, а одржана у Великом Поповцу. То су Саша Угриновић, Мирослав Павловић, Љиљана Милосављевић, Милован Мићо Петровић и Живомир Стевановић. Њихови радови увршћени су и у зборник „Родољубље Србије“.
Одлуком жирија овог песничког конкурса, прва награда, „Златни печат ћирилице“, припала је Милијани Јовановић из Ниша за песму „Ратникова мати“, друга, „Сребрни печат ћирилице“ Јовици Ђурићу Мајору из Ниша за рад „Пусти да будем“ и трећа, „Бронзани печат ћирилице“ Снежани Милановић из Црљенца за песму „Старица“ и Будимиру Стефановићу из Раче Крагујевачке за стихове „Песма мајци“. Специјална награда додељена је за најбољу песму из дијаспоре, а лауреат је Теодора Тоде Матић Медић из Аустралије. Њена песма носи наслов „Отишла си“.
На конкурс „Ћирилица – огледало српске душе“ пристигли су радови 138 аутора из Србије, Републике Српске, Бугарске и дијаспоре.
Песници, учесници овог конкурса, су у потпуности прожети свешћу о значају и трајности поетске речи и када певају о родољубљу и духовности Србије и када певају о мајци као симболу рађања, храбрости, врлине и љубави.
Идејни творац ове манифестације, која је одржана под покровитељством Скупштине општине Петровац на Млави, Месне заједнице и Црквене општине Велики Поповац, Вукове задужбине – Огранак за Браничевски округ, Културно-просветног центра и Туристичке организације Петровац на Млави је песник Раде М. Обрадовић.