ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: април 2024

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ, ПЕСНИК ВЕЛИКОГ УМЕТНИЧКОГ ДОМАШАЈА

                                                                        Кад чујеш моју песму

                                                                        Прати је

                                                                        А ја се нећу окренути

            Ђорђе Николић ( Рабровац 1949 – Аранђеловац 2024.) књижевно име стекао је далеко од завичаја – у Америци где је годинама живео и стварао. У „белом свету“, прецизније у Чикагу,  досегао је сам  врх песмоткања. У егзилу је објавио више књига за које се у његовом родном крају и земљи рођења није знало све до појаве  лирског спева „Глава Србије“ 2000 године у издању „Српске књижевне задруге“.

            Био је ђак свилајначке гимназије у којој je изнедрио и  1966. године објавио прве стихове. У самоизгнанство је кренуо кад му је било свега 17 година и кад се за њега у књижевним круговима Београда говорило да је песник који обећава. Одлазећи из своје  и  отаџбине  најближих сродника понео је, како је у „Политици“ од 31. маја 2003. године изјавио, кофер са 32 књиге, два одела и флашом шљивовице.

            На тај корак се одлучио  јер, како је говорио, није имао другог избора. Наиме, живео је у породици која је  од 1945. била изложена тортури нове власти. Узрок томе било је блиско сродство  са епископом Српске православне цркве, америчко-канадске епархије, господином   Дионисијем. Тај црквени  великодостојник био је ујак његовог оца Милуна који га је оженио пред сам  свој одлазак у Америку 1940. године остављајући му у наслеђе комплетно  домаћинство у родном Рабровцу.

            Ђорђе је у  туђини, далеко од прага родне куће, после магистеријума, завршио  докторске студије славистике и започео рад на докторској дисертацији о српској емигрантској поезији. Само пет година по доласку у Америку, остварио је велики успех, са  Русом Јосифом Бродским и Пољаком Тимотеушом Карповичем  објавио заједничку  књигу  под насловом „Три словенска песника“. Уследило је библиографско издање „По старим рељефима“, „Грмови траве“, „Кључар по Ђорђу“, „Српска глава“, „Небески врт“, „Допис“, „У потрази за Еуридиком“… Његове песме превођене су на италијански, шпански, руски и македонски.

            С Бродским га је упознао амерички издавач Карл Профер. Рус га је  октобра 1974. позвао  у Ен Арбор, универзитетски град у Мичигену, где је радио као професор. Тако је почело пријатељство са овим руским емигрантским песником, који је своје дело 1978. године крунисао Нобеловом наградом за књижевност.

            Само три године пре, чикашки Музеј савремене уметности једно књижевно вече посветио је словенским песницима: Бродском, Карповичу и Николићу.

            Ђорђе је своју отаџбину увек носио у срцу и како је једном приликом изјавио за „Политику“, био је само географски удаљен од Србије и свог народа, али у присној вези са верским, културолошким, историјским и политичким збивањима у њој. Зато је често говорио како сваки стваралац, посебно онај ко се бавим књижевним радом, има свету обавезу да прати збивања у својој родној земљи.

            „Тако се  затвара  морално обавезујући круг сваког национално свесног ствараоца, јер се он због својих ставова  и самоизгнао у егзил, али у егзилу није заборавио дужност одбране свог народа“ – изјавио је у интервјуу „Политици“ истичући  да је његов лични поглед специфичнији од већине других људи, пошто се осећао интегралним делом српског рода.

            Често је говорио како је, проучавајући светску  историју, научио  више о својој Србији него о свету. Он је  схватао оно што свет није. Свет је, наиме, сматрао да Србија без њега не може, али није схватао нити признавао да свет не може без Србије.

            Ђорђе се вратио у Србију после три деценије проведене у Чикагу. Долазак кући на позив Српске књижевне задруге и Удружења књижевника Србије, значио је његов велики повратак у српску књижевност.  У егзилу је објавио четири књиге, а у Београду у издању Српске књижевне задруге штампана је „Српска глава“ (2000) и „Допис“ 2001. „Просвета“ је у руке читалаца и библиотечке витрине послала „Небески врт“. Збирка љубавне поезије у „У потрази за Еуридиком“ је  издање  Матице српске, а настајала је у његовој књижевној радионици четврт века. Повратак у отаџбину, у жубор прелепог српског језика, побудио је у њему жељу да је објави.

            „Ова књига је написана у славу љубави“ – изјавио је „Политици“ у интервјуу објављеном 4. марта 2004. године. „Кад кажем радост љубави, ја првенствено мислим на радост коју у мени буди љубав, не само према жени, него љубав уопште. Како верујем да највеће љубави никада нису отелотворене, овде не мислим на љубав према жени, желео сам овом књигом да изразим непоновљивост љубавног искуства кроз љубав према тој можда непостојећој жени, али љубав без бола, уздаха и осећања неостварености. Љубав на једном духовном нивоу се не отелотворује, али вечно траје.

            Предраг Палавестра, говорећи о његовој књизи „Српска глава“ на Коларчевом народном универзитету у Београду, казао је да је Ђорђе  Николић угледан српски песник који у Америци ствара на матерњем језику и да га  је први пут видео на овој промоцији, мада су раније изменили  мноштво мејл порука током припреме ове збирке поезије. Ђорђе се њему одужио на тај начин што је на енглески језик превео  Палавестрину књигу „Јеврејски писци у српској књижевности“.

            Палавестрин сусрет са поезијом Ђорђа Николића је био крајње необичан.

            „И што сам више газио у ту поезију, она ме је све више обухватала и инспирисала“ – подвукао је Палавестра  на промоцији `Српске главе` у Коларчевој задужбини. „Видео сам да пред собом имам једног песника чуднога унутрашњег песничког, духовног и моралног набоја, једну појаву која је у стању да донесе дах српској књижевности и то управо тамо где је она почела највише да се тањи и кида…Ђорђе Николић је на крају 20. века удахнуо један нов дух српској родољубивој поезији, који је успео да искаже нешто што би се могло назвати, јер сам  ја тако условно и назвао, да изрази дух извесног критичког патриотизма, који није  својствен ни нашим песницима, а најмање је својствен песницима који живе у дијаспори, јер ми смо, као што знамо,  један чудан народ коме љубав према отаџбини расте са удаљеношћу од отаџбине.“

 Ђорђе је своју отаџбинску љубав и љубав према српском човеку исказао у књизи „Српска глава“, која би се најпре могла сврстати у неку врсту антрополошке поезије. „Српску главу“, као антрополошки спев савременог  критичког набоја, подржава унутрашња морална филозофска мисао, њена опора и горка идеја, да у одсудном  историјском тренутку изопштења погашених видика и заборављених излаза, једино истинско и право отрежњење представља искрено и дубоко критичко самоспознавање ове нације.

Говорећи о „Српској глави“, Матија Бећковић је напоменуо да је Ђорђа Николића упознао у Београду крајем 60-тих година 20. века када је овај гимназијалац  донео у редакцију забавног листа у коме је радио своје песме. Објавио је две и одмах био уочен као перспективни песмописац, који се тек прикључивао јату  одабраних. Њему се Ђорђе поверио да је поднео захтев за исељење у Америку. То је била смела и далекосежна одлука.

„Чим ми је поверио своју намеру, одмах сам помислио како ће у обећаној земљи морати најпре да заборави свој језик и ућутка песника у себи“ – невео је на промоцији „Српске главе“ Матија Бећковић. „Али не дуго по одласку, Ђорђе се огласио најпре песмама на енглеском језику у преводу Чарлса Симића у књизи `Три словенска песника` коју је у Америци објавио са Јосифом Бродским и Тадеушом Карповичем.“

На овом представљању „Српске главе“ огласио се и аутор и то само два дана како се било навршило 33 године од како је као емигрант отишао у егзил 27.  маја 1970. године:

„Ја сам се вратио у  Србију не као туриста већ сам дошао на позив свога издавача Српске књижевне задруге на челу са г. Славенком Терзићем и Удружења књижевника Србије на челу са мојим драгим пријатељем г. Слободаном Ракитићем. Нисам дошао у Србију у посету. За мене је ово ходочашће. Сматрам да сам дошао, тако је у мојој души и мојем срцу, у мојој глави,  дошао сам у свету земљу Србију коју сматрам метохом манастира Хиландара, где су наши најдубљи корени, а Србију су оставили Србима на управљање најбољи домаћини свих времена, Св. Симеон Мироточиви  и највећи српски светац Свети Сава.“

            Кад је решио да крене „преко баре“, Ђорђе Николић је сматрао својом обавезом да о томе обавести свог песничког учитеља Милована Витезовића и пријатеља Матију Бећковића чију је књигу „Рече ми један чоек“ понео у пет копија од којих је једну поклонио свом деди епископу Америчко-канадске епархије, г. Дионисију.

            У Коларчевој задужбини у Београду било је његово прво самостално књижевно вече на српском језику. Живео је дуго у егзилу, а егзил је доживљавао као робију и објаснио:

            „Кад год ми је тамо била потребна некаква помоћ као песнику, нисам имао коме да се обратим. Ја сам први пут у животу имао прилику да консултујем некога, а то је био професор Палавестра, кад сам писао `Српску главу`. Он ми је дао врло лепа упутства зато се захваљујем што су ми се и он и Бећковић нашли у тренутку кад је мени као песнику било врло тешко…“

            Ђорђе је више пута поновио како се он није раселио нити је живео у расејању. Себе је сматрао емигрантом који живи у егзилу и који је увек желео да буде  део српске литературе. Њега су често питали зашто не пише на енглеском, а он је на то питање увек одговарао да може писати на енглеском:

            „Ја сам писао на енглеском неке песме, и то би могло да се објави све, међутим моји су корени овде, моје мисли су овде, најлепши језик на свету је српски језик по моме мишљењу и један од најбогатијих језика. А то кажем због тога што често чујем Србе који кажу `па знате енглески је богатији, наш језик није богат, недостаје му толико речи`. Њима сам одговарао овако: Ви господо нисте читали г. Слободана Јовановића нити сте читали Аву Јустина Поповића. Ако сте читали њих, онај који је читао Аву Јустина Поповића, она ко је читао  Слободана Јовановића, Милоша Црњанског, Матију Бећковића или песнике који су упорно  спашавали речи од пропадања, тај никако не може да тврди да је српски језик сиромашан.“

            На питање где живи, Ђорђе је увек имао исти  одговор:

            „Технички говорећи живим у Чикагу, у Америци. Међутим, ја уствари живим у егзилу. Онај човек, онај Србин, који је у Ст. Андреји, он живи у егзилу. Онај Србин који живи у Трсту, он живи у егзилу. Према томе није важно где ко живи, важно је његово опредељење. Моје опредељење је  да сам се ја одлучио за  политички азил, и тамо ја живим. Где сам рођен, рођен сам географски на Опленцу, међутим рођен сам свуда где су Срби, где се Срби рађају а умрећу свуда где Срби умиру.“

            О Ђорђевој поезији писали су врхунски познаваоци књижевности. Уз већ поменуте  Предрага Палавестру и Матију Бећковића, још и Никола Милошевић, Ненад Љубинковић, Богдан Ракић, Љубица Милетић…

            Предраг Палавестра о збирци „Српска глава“ 2003. године пише:

            „У  `Српској глави` има јасних назнака да је Ђорђе Николић на добром путу да се потврди као водећи  песник данашње српске дијаспоре. Однегован и сачуван  матерњи језик, морални завет предака и критичко начело савременог света, помогли су му да прочисти своју мисао, и да се тако интегрише са наслеђем балканске православне културе. Као антрополошки спев,  са јаким унутрашњим набојем, `Српска глава` уводи Ђорђа Николића у главне токове савремене српске културе и чини га непосредним судиоником модерног српског песништва.“

            У  поговору Матије Бећковића збирци „Допис“ 2001. године, поред осталог, стоји и ово:

            „Уским грлом свог пера Ђорђе Николић је продужио своју песму. Најпре се није могло разазнати да ли је те песме одавде однео или тамо написао. Потом се чинило да је у туђини певао оно што би испевао  и да никуда није ишао. Заиста, не само по мотивима него и по другим особеностима своје лирике, било је тешко погодити где су и кад се видело кад су и зашто настале песме Ђорђа Николића. А то је значило само једно:  да се родио да их напише и да би их написао ма где да је живео. Отпутовао је далеко да би видео оно што се види са кућног прага. И он је открио оно што је давно  откривено и што сваки песник поново открива –  човечанство у човеку свог завичаја и сав свет у видокругу свог краја. Ђорђе Николић је држао корак са поезијом која је писана у земљи из које је песник отишао, али његова поезија није. Прибрајан је  у најистакнутије песнике српског расејања, али он је себе убрајао само у песнике једине књижевности којој је припадао и којој је једино могао припадати. Отишао је у `обећану земљу` као песник који обећава, а вратио се као песник који је то обећање испунио.“

            Никола Милошевић о збирци „У потрази за Еуридиком“ 2003. године:

            „Николићева Еуридика разликује се од оне коју из мита знамо онако и онолико колико се разликује оно духовно и невидљиво од оног профаног и  видљивог.  Управо зато је та Еуридика недоступна и недохватна. Тај мотив што подразумева једну, такорећи метафизичку, непрелазну препреку потраге Николићевог Орфеја, преточио је песник и у једну песму изузетне лепоте којој  би било места  у свакој избирљивој антологији наше поезије. То је она песма о јатима неземаљских птица која би требало да допру до Еуридике, која пребива далеко негде међу звездама. Међутим, и та небеска јата, што на сваком свом крилу по једну звезду доносе, неће је никад домашити. Овако преобликујући свој митски предложак, Николић нам предочава једно метафизичко виђење саме суштине љубави, оне љубави која није од овог света. Свако ко истински воли, остаје на крају сам. О томе можда најбоље говори једна друга песма, коју би писац ових редова без двоумљења такође  уврстио у неки ужи  одабир из опуса српског песништва:

            Када се воли

            Распе се све што се има

            И не остане ништа

            Ни у срцу ни у рукама

            Језгровита на начин мајстора старе јапанске лирике, ова Николићева песма спада у сам врх ове његове збирке. Да Николић друго ништа није написао, и то би довољно било да га сматрамо песником великог уметничког домашаја.“

            Љубица Милетић о „Небеском врту“ Ђорђа Николића 2001. године:

            „Записи хаику песника, у овом случају Ђорђа Николића Србина из Чикага поруке су дате изван и изнад времена. Оне не описују неописиво, већ подстичу читаоца да доживи оно што песник осећа, а то су силе траве, пчела, птица, небеског врта, звезда, грмова… У `Небеском врту“ Ђорђе Николић је успешно спојио два Оријента, блиски и далеки, у филозофско-уметничку симфонију.“

Богдан Ракић у поговору  збирци песама  Ђорђа Николића „Ви нисте од овога света“ :

 „Могло би се рећи да  књига Ђорђа Николића `Ви нисте од овога света` (2012), почиње управо на месту на коме се завршава његов ранији спев `Српска глава` (2000). Јер, ако `Српска глава` говори о Србима као људима у чијим поступцима – како у поговору каже Предраг Палавестра – углавном откривамо `неслогу`, `несигурност`, `непросвећеност` и `несигурност да ће се оно што је започето одржати и остварити`, ова нова  књига нам помаже да сагледамо и друго,  лепше лице наших сународника. Упркос промени угла гледања, у њој је и даље присутан онај  исти  `отклон од романтичне самодопадљивости`, односно одсуство сваког некритичког `митског усијања` када је реч о одликама српског  националног карактера , што Палавестра такође види и као једну од највреднијих одлика `Српске главе`. Стога би се могло рећи да су ове две књиге постављене једна према другој као предмет и његов одраз у огледалу, тако да десно постаје –  лево, а лево – десно…“

У поговору збирци песама „Шумадија“, Ненад Љубинковић наводи:

„Боравећи далеко од родне груде, у расејању, Ђорђе Николић је израстао у особеног родољубивог  и завичајног песника, али пре свега и изнад свега у песника изузетног сензибилитета. Његове песме јесу, готово увек, плод смењивања носталгичних осећања записаних `за вечност` у глави и срцу младића који `заувек` напушта завичај и, с друге стране, резултат промишљене критичке свести и самосвести интелектуалца награђеног кроз бол, патњу и сумње о истинским одликама земље и људи које је за собом оставио…Посебно место у поезији Ђорђа Николића заузима његово настојање да утемељи српску хаику поезију, захтевну песничку врсту. У овим захтевним, артифицијелним поетским врстама, Николић остаје веран своме тематском поетском кругу: промишљења о далекој отаџбини коју сагледава очима детињства и сетом човека у егзилу… У српској поезији бројни су песници који су о српској земљи и српском народу певали и критички, али ни један од њих није то учинио са толико систематичности и са толико промишљености као што је то урадио Ђорђе Николић у својој првој књизи песама штампаних у отаџбини.“

Ђорђе  Николић је био директор Српске народне библиотеке, задужбине својих родитеља, председник Задужбине својих родитеља Милуна и Наде,  потпредседник и уметнички директор породичне добротворне Фондације Илинка Милошевић. Оснивач је и истовремено директор и уредник Књижевне свечаности „Благовести у Чикагу“. Био је редовни члан истакнутих академија, књижевних удружења и установа у свету. Оснивач је и дугогодишњи члан Управног одбора чикашког Центра за поезију. На Светском конгресу ПЕН-а у Москви 2000. године био је почасни гост, а у низу културних активности у егзилу, 1994. године изабран је за председника Свесрпског конгреса.

Ђорђе Николић је  1997. године  постао лауреат Академије америчких песника. Добитник је и престижних књижевних  признања, међу којима су и књижевне награде: Ристо Ратковић,  Душан Васиљев, Јефимијин вез, Велика базјашка повеља, Растко Петровић,  Арсеније Чарнојевић, Ленкин прстен, Повеља „Карађорђе“, Златник  Сабора духовне поезије и „Деспотица мати Ангелина.“ Примио је значајна национална признања: Повељу Смотре „Мермер и звуци“, Плакету „Вук Караџић“, Грамату  „У спомен востанија“, Захвалницу Министарства за дијаспору Владе Србије, затим Орден Вука Караџића II реда Владе Србије и Црне Горе,  Орден вожда Карађорђа и Златну значку културно-просветне заједнице Србије.

Драгољуб Јанојлић

Фото вест

Осветљене трибине Градског стадиона ”Непокорена младост”

Великим залагањем Ненада Војчевског из АК ”Јасеница”, радника Културног центра и финансирањем од стране локалне самоуправе постављено је осветљење и на трибинама Градског стадиона ”Непокорена младост”, а остало је још да се сијалице поставе у дужини од 200 метара на атлетској стази.

Друштво

Паланчанин Раја Ђорђевић изабран за Личност године у анкети емисије ”Под сјајем звезда”

Паланчанин Раја Ђорђевић добитник је Награде за животно дело на пољу народне музике, дискографије и естраде Србије, региона и дијаспоре, коју додељује емисија ”Под сјајем звезда”.

Личности године у Србији у 2024. изабране су у анкети која је спроведена међу гледаоцима ове емисије на 68 локалних и регионалних телевизија и интернету.

Спорт

”Спартанци” одлични на Првенству Србије за полетарце, пионире и наде

Првенство Србије за полетарце, пионире и наде, окупило је преко 1000 пласираних такмичара из 112 клубова.

Паланачке ”Спартанце 026” је представљало 15 такмичара, који су освојили 18 медаља, девет златних, три сребрне и шест бронзаних.

”Спартанци” сада чекају позиве за Првенство Балкана, које ће бити одржано у Истамбулу крајем маја.

Златне медаље:
Пионирке кате екипно (Новковић, Манојловић, Павловић)
Николина Урошевић кате
Миња Јевђенијевић кате
Софија Манојловић кате
Анђелија Кртинић кате
Емина Кузмић кате
Марио Динић кате
Матеја Кузмановић кате
Нина Живановић кате
Сребрне медаље:
Анђелија Новковић кате
Светислав Јевремовић борбе +55кг
Срђан Јевремовић кате
Бронзане медаље:
Анђелија Новковић кате
Анђелија Кртинић борбе -40кг
Емилија Павловић борбе -32кг
Софија Манојловић кате
Емилија Ђорђевић кате
Светислав Јевремовић кате

Култура

Овогодишњи МАДЕС 15-17. маја

Овогодишњи Фестивал „Мале дечије сцене“, МАДЕС, биће одржан 15-17. маја, а пријаве ће се примати до 30. априла.

Покровитељ је Општина Смедеревска Паланка, а организатор Основна школа „Милија Ракић“, Месна заједница Церовац и Градско позриште.

Образовање

ОШ ”Олга Милошевић”: МЕДЕНИ ДОРУЧАК

Ученици ОШ „Олга Милошевић“, у сарадњи са Пчеларским друштвом „Јасеница“, организовали су акцију „Медени доручак“ са циљем да се упознају са значајем пчела за екосистем. Прва активност је била у школи, где су се деца послужила медом који су обезбедили из Друштва пчелара.

Након тога, отишли смо на излет на језеро „Кудреч“, где су деца бојила бојанке са мотивима пчела, размишљајући о њиховој важној улози у опрашивању, што је есенцијално за производњу хране.

После те активности, деца су посетила пчелињак Данила и Бранке Лазаревић, где су имала прилику да чују занимљивости о пчелама. Након тога су се окрепили лимунадом с медом и медењацима, наслеђујући традиционалне рецепте који су још давно употребљивани због њихових бројних здравствених предности.

Деца су добила заштитне капе и могла су да приђу ближе, учећи о функционисању ове вредне животне заједнице. 

Захваљујемо се Пчеларском друштву и Срби Пантићу на поучном и лепо проведеном дану.

Образовање

ОШ ”Олга Милошевић”: ФАНТАСТИЧНИ РЕЗУЛТАТИ НА HIPPO ТАКМИЧЕЊУ

HIPPO takmičenje je osnovano 2012. godine i danas je referentno jezičko takmičenje u preko 60 država sveta. Hipo je najveće jezičko takmičenje na svetu i povezuje decu, škole, obrazovne institucije širom sveta.

Na nedavno održanoj preliminarnoj rundi Hippo takmičenja učenici OŠ „OLga Milošević“ bili su više nego uspešni. Plasman u polufinale ostvarili su sledeći učenici:

3. razred:

Iskra Živančević i Aleksei Petrović

4. razred:

Danica Bogdanović

5. razred:

Luka Veličković, Iris Živančević i Petra Pavković

6. razred:

Sandra Arsić, Neda Živković, Jovana Pavlović i Lena Popović

kao i individualni kandidati, naši dragi gosti iz drugih škola: Jana Nikodijević, Srna Aranđelović i Dimitrije Novaković.

Ponosni smo na naše Hipo takmičare u i njihove mentore Mariju Milićević Marković, Jasminu Milićević, Milicu Avramović i Draganu Spasić.

Hipo takmičari, želimo vam mnogo sreće na državnom finalu, koje se ove godine organizuje online, i to u petak 19. aprila 2024.

„Što više jezika poznaješ, to si više i čovek.“

Спорт

Одличан наступ оријентираца ”Јасенице” у Бору

На Борском столу код Бора одржано је друго коло Лиге Србије у планинарској оријентацији уз одличан наступ такмичара ПОСК Јасеница.

Сениорке су, у саставу Марија Ћосић, Јована Талијан и Дуња Букумирић. заузеле друго место иза Челика из Смедерева а испред Победе из Београда.
Добар резултат су заузели и ветерани који су били трећи.

Култура

Изложба ”Чувам те” у Народном музеју

У Народном музеју у Смедеревској Паланци 18. априла у 19 часова одржаће се свечано отварање изложбе “ЧУВАМ ТЕ – Нове перспективе у тумачењу антропоморфних фигурина са локалитета Медведњак кроз праксу Археологије срца”.

Ауторка изложбе је Драгана Ђурђевић.

Култура

Позив за учешће на фестивалу „Музика је пут до срца“

ОШ „Вук Караџић“ позива све заинтересоване ученике основних школа са територије Смедеревске Паланке, Велике Плане и Смедерева да се пријаве на музички фестивал „Музика је пут до срца“.

Фестивал ће се одржати 28. и 29. маја у башти Културног центра у Смедеревској Паланци.

ОбразовањеСпорт

ОШ ”Олга Милошевић”: ПРОМОЦИЈА МАЧЕВАЊА

Мачевалачки клуб „Силни“ у сарадњи са Основном школом „Олга Милошевић“ организовао је презентацију спорта мачевања, са циљем да ученицима представи богатство и узбудљивост овог спорта.

Ученици су имали прилику да се упознају са основама мачевања, техникама и правилима, али и са успешним представницима овог спорта који су дошли из клуба „Силни“. Међу њима су Јана Гријак, Марта Гријак, Анђела Миличић Милаковић, Милош Ђуровић, Јаков Планојевић и Марко Милаковић.

Они су поделили своја искуства и успехе, инспиришући младе да се баве спортом и труде се да постигну велике резултате. Презентација је била одлична прилика за ученике да сазнају више о мачевању и потенцијално угледају своју будућност у овом узбудљивом спорту.

Култура

У Историјском архиву ”Верослава Вељашевић” изложба ”Живот и стваралаштво Уроша Предића”

У Историјском архиву „Верослава Вељашевић“ у уторак 16. априла у 18 сати, одржаће се отварање изложбе ”Живот и стваралаштво Уроша Предића”, ауторке Маје Пујин историчарке уметности и архивисткиње у Историјском архиву у Панчеву.

Поставку чине документи, писма, разгледнице и фотографије које сведоче о животу и раду Уроша Предића, а посетиоци ће моћи да погледају и оригинални цртеж – „Човек с укрштеним прстима“.

Култура

У Библиотеци ”Милутин Срећковић” гостује књижевница Весна Алексић

У среду, 17. априла, у Библиотеци „Милутин Срећковић“ гостоваће књижевница Весна Алексић.
Програм почиње у 13 чсова сусретом са ученицима основних школа, а наставља се у 17 часова програмом за одрасле.

Модератор је Радмила Кунчер.

МИНИЈАТУРА - мини коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Играчка

Окружени смо самоувереном глупошћу. Пристојнији назив за то је празноглавост, а непресушни извор сазнања о њој – друштвене мреже.

Ту ”срећемо” фаце које не бисмо ни приметили у реалном животу. Привлаче пажњу умешаношћу у све – о чему немају појма.

Недостатак вијуга наградио их је агресивношћу.

Поједини, привлаче пажњу и мржњом – по задатку.

Некада су само ретке будале биле гласне – али и кратког домета, а у виртуелно доба окуражиле су се и масовно вриште у микрофон доступних личних медија.

На тој отвореној сцени нема епизодиста, сви себе виде у главним улогама. Празноглавост је непоколебљива и продорна.  

Огромно је бреме, умишљене слободе примитиваца, по глави разумног човека.

Прети да надвлада – непоправљиво и трајно.

Каткад помислим да се то већ догодило.

Тако нам и треба.

Радовали смо се играчки, а добили смо презир.

Образовање

ОШ ”Олга Милошевић”: УСПЕШНИ НА ОКРУЖНОМ ИЗ СРПСКОГ

”Волите српски језик свакога дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас.“ Д. Радовић

На Окружном такмичењу из Српског језика и језичке културе, ученици Основне школе „Олга Милошевић“ били су веома успешни:

– Игњатије Лазић (5/3), 2. ранг

– Неда Живковић (6/1), 2. ранг

– Николина Антонијевић, (5/2), 2. ранг

– Наталија Ратковић, (5/1), 3. ранг

– Јована Павловић, (6/3) 3. ранг

– Јана Салатић, (6/1), 3. ранг

– Лена Поповић, (6/3), 3. ранг

Све похвале и за Миу Дујановић.

Честитамо ученицима и њиховим наставницама Снежани Чаировић, Катарини Марјановић и Марији Јагличић.