Month: август 2014

У просторијама Месне заједнице „Колонија“ организована је расподела хуманитарне помоћи,грађанима са поплављеног подручја – искључиво корисницима социјалне помоћи – а приоритет су имали најугроженији са највећим бројем малолетне деце.

Ова вредна донација стигла је из словеначког „Горења“, преко Фонда Б92, а садржи замрзиваче, машине за прање веша, шпорете и фрижидере, овог реномираног произвођача.

При расподели апарата беле технике радницима паланачког Центра за социјални рад помагали су запослени у Месној заједници „Колонија“.

Државни секретар у Министарству омладине и спорта Ненад Боровчанин , посетио је Смедеревску Паланку. Примио га је председник Општине Радослав Милојичић Кена. Томе су присуствовали и заменик председника Општине Петар Јелић и руководилац Канцеларије за младе Драган Вујановић.

Председник Милојичић упознао је госта и његове сараднике са размерама мајске поплаве, подсетивши да су у плављеном подручју смештени значајни инфраструктурни објекти као што су водовод и трафо-станица. Навео је да је кроз угрожено подручје некада протицала река, која је давно измештена, али да и даље кад су обилне падавине, тече старим током.
Државни секретар у изјави за медије подсетио је да се у Смедеревској Паланци одржава међународни волонтерски камп, и то у сарадњи са Министарством омладине и спорта, Канцеларијом за младе Општине Смедеревска Паланка, Омладином ЈАЗАС-а Пожаревац и Младим истраживачима Србије, и додао:
-На овај начин наше Министарство желело је, пре свега, да подстакне волонтерске активности у Србији, нарочито у поплављеним подручјима и да на тај начин покренемо младе да волонтеризмом и активизмом пробуде и код осталог дела становништва осећај солидарности и интеркултуралну размену, да млади људи стекну осећај да ће учинити нешто добро за своју заједницу, а да ми то као држава подржимо, вреднујемо и ,наравно, да не останемо само на овом почетку, већ да систем волонтеризма градимо на прави начин у Србији како би био доступан свим младима који то желе.
Захваљујући се државном секретару Боровчанину што је нашао времена да посети Смедеревску Паланку председник Радослав Милојичић Кена је истакао:
-Имали смо јуче пријем девојака и младића волонтера из Јапана, Италије, Шпаније и других земаља, а оно што ме је посебно импресионирало је да су они елиминисали негативано мишљење које су раније имали о Србији. Већ током првих дана боравка у нашој земљи уверили су се да мишљење које су имали о нама није реално. Наша земља је негативно представљана у свету, а сада су у прилици да стекну реалну слику о нама. Надам се да ми, као земља, нећемо морати да помажемо у сличним ситуцијама, јер се надам да њих неће задесити поплаве као нас. Надам се, такође, да ни нама таква помоћ више неће бити потребна. Морамо као локална самоуправа водити бригу о социјално најугроженијим становницима. Социјална политика и брига о становништу биће нам на првом месту.
Д. Јанојлић

Волонтери из Међународног кампа у Смедеревској Паланци сређују и крече куће на подручју које је било поплављено. На тај начин биће санирано неколико стамбених објеката у најугроженијем делу Карађорђевог насеља.

Јасно је да не можемо цело насеље, на жалост, али и ово мало некима много значи. Те поправке су једна од предвиђених активности у оквиру програма „Млади су закон“, које се изводе у сарадњи Ресурс центра за Подунавски округ, „Омладине Јазаса из Пожаревца“, „Канцеларије за младе“ из Смедеревске Паланке и „Младих истраживача Србије“ задужених за функционисање кампа који траје од 10. до 25. августа. Све активности су осмишљене још пре месец дана на релацији Омладине Јазаса Пожаревац и Канцеларије за младе из Смедеревске Паланке. Ово сада је реализација тог плана – изјавио је за медије представник организатора.

Упркос великој врућини волонтери из Јапана, Холандије, Шпаније, Италије…, као и они који су у Паланку дошли из других градова Србије, вредно раде и недвосмислено показују како се хуманост из речи претвара у дело.

Са њима раде и волонтери – активисти Канцеларије за младе из Паланке. У то име, велика и искрена похвала за Наталију, Растка, Петру, Јована, Матеју, Луку….

Организатори ове изузетне акције позивају младе да им се придруже.

Прошле ноћи изваљена је клупа у центру града, поред фонтане. То се већ дешавало неколико пута овог лета. Као да нема краја бахатости  појединаца у касним ноћним сатима.

Превентива би могла да буде постављање видео надзора, бар у најужем центру, што би допринело санкционисању оваквог непримереног понашања.

Смедеревску Паланку, један од поплављених градова Србије, посетили су волонтери из више земаља. Дошли  су да се упознају са размерама водене стихије и да учествују у отклањању њених последица. Примио их је председник Општине Радослав Милојичић Кена. Сусрет са волонтерима био је планиран у великој скупштинској дворани, али је председник с разлогом променио протокол. Сишао је међу њих, са сваким се руковао, а онда их је све позвао у свој кабинет да заједно попију кафу и освеже се.

Предлог је прихваћен са одушевљењем и атмосфера је била много приснија. Сви до једног су се представили  и рекли из којих земаља долазе након чега их је председник, сада већ по протоколу, поздравио  овим речима:

-Желим, пре свега, у име свих грађана Смедеревске Паланке, посебно у име оних који су доживели велику поплаву, да се захвалим вама и свим другим волонтерима коли су дошли у  наш град и помогли  да се колико толико ублаже последице  поплаве – истакао је Милојичић. – Изузетно ми је драго што су данас са нама волонтери из других држава,  па се надам да ће се и на светском геополитичком  нивоу, престати с предрасудама ко из које земље долази, а за мене а сигуран сам и већину, постоје само два критеријума: добар или лош човек, без обзира на верску, националну, или било коју другу припадност, па и навијачку.

Спомињање навијачке припадности, изазвало је салву одушевљења, јер је међу волонтерима био и један који је на себи имао мајицу вероватно свог омиљеног клуба, мадридског „Реала“.

Председник Милојичић је потом још једном захвалио волонтерима света, а онда казао и ово:

-Што се наше локалне самоуправо тиче, стојимо вам на располагању. Искрено се надам да земљама из којих долазите неће бити потребна помоћ, каква је сада потребна Смедеревској Паланци  и још неким градовима у Србији.

Д. Јанојлић

Интонирањем химне „Ој Водице, Водице“, у извођењу њеног аутора Мирослава Барјактаревића,  почело је десето „Водичко прело у завичају Пере Тодоровића“ које је протекло у знаку четири јубилеја: 80 година од изградње садашње Основне школе, 30  година сеоског водовода, 20 моста преко Јасенице и 10 година од одржавања првог Прела. Ова манифестација окупила је многе посетиоце које је, у име локалне самоуправе, поздравио председник  Скупштине општине Славољуб Ђурић.

-Желим, пре свега, да се овде лепо забавите и да се бар на тренутак вратимо својим коренима – казао је Ђурић.-Ови тренуци  прилика су да се каже која реч и о нашим будућим плановима, првенствено кад су у питању Водице, село које има изузетне природне лепоте, минералну воду, лековито блато и много тога још. Као локална самоуправа покушавамо, у сарадњи са ЗТУ „Видовача“, све то да повежемо и са именом човека који је по свом делу прерастао не само  границе Водица и наше општине, већ и Србије. Реч је о Пери Тодоровићу, чију спомен кућу управо градимо.  Изградња се истина одужила, али ће ускоро бити завршена и биће Дом новинара Србије. Надам  се да ће једнога дана ово бити једно лепо и привлачно туристичко место.

Генерални секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић, спречен да присуствује овом догађају, послао је поздравни телеграм који је прочитала водитељка програма „Водичког прела“ Драгана Мирчевска:

-Поштовани Водичани, наздравље вам десето, јубиларно прело. Овом манифестацијом обележавате 20 година од како сте изградили мост преко Јасенице и три деценије од увођења пијаће воде у домаћинства. Упркос поплави, која је задесила нашу земљу и ваш крај, успешно настављамо изградњу Новинарске куће Пере Тодоровића. Надам се да ћемо до краја овог месеца успети да обезбедимо донацију за постављање фасаде на кући, део прозора је већ завршен, захваљујући подршци локалне самоуправе. Следеће прело обележићемо у нашој Новинарској кући. Овоме се вечерас с разлогом радујте, јер смо  захваљујући  добротворима, ЗТУ „Видовача“ и локалној самоуправи,  на домак тог циља. Жалим што вечерас нисам могао са вама да поделим задовољство, али ето ме брзо да се радујемо почетку рада на фасади. Нека вам је на здравље и весеље јубиларно „Водичко  прело“.

Пред публику је затим изашао председник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић да каже да је међу присутнима, уз остале, и заменик председника општине Петар Јелић и историчар уметности Дуле Миловановић.

-Као председник Завичајног удружења, ја сам вечерас презадовољан – рекао је Загорчић.-  Време нас је послужило, а искористио бих прилику да поздравим и похвалим своје сараднике, јер да њих није не бих могао овако да вас дочекам. Зато молим аплауз за чланове ЗТУ „Видовача“, који неуморно спремају ову манифестацију равно 20 дана. Лепо је бити председник таквог Удружења и пријатно је вечерас бити у Водицама. Имам част и задовољство  што  овим „Водичким прелом“ обележавамо неколико јубилеја и што се можемо похвалити да је из штампе изашла књига „Пера Тодоровић – нови погледи“. Биће и друго њено издање  с радом руског доктора историјских наука Андреја Шемјакина. Он  ће у октобру посетити Водице и нашу општину… Ова школа у чијем дворишту одржавамо „Водичко прело“ грађена је 1934. године. Вечерас је са нама 91 – годишњи  Живојин Ђокић, који је био њен ђак, а овако виталан је зато што пије водичку киселу воду и удише овај чисти ваздух. Он је наш понос.

Тројици Водичана, који су водили главну реч приликом изградње „нове“ школе, постхумно је додељена Захвалница ЗТУ „Видовача“, коју  је примио Миша Томић, директор ОШ „Олга Милошевић“, а  биће стално изложена у водичкој школи.

-Драги Водичани, преносим вам поздраве и честитке Наставничког већа и Школског одбора ОШ „Олга Милошевић“ – предочио  је Миша Томић.- Први учитељ „нове“ школе био је Јован Тодоровић и кроз њу је за ових  80 година прошло много учитеља и учитељица. Они нису само учили и васпитавали децу Водичана, већ су се трудили да се створе пристојни услови за живот и рад школе. Погледајте како је лепа школска зграда и њено двориште, овај храст који  доминира  овим простором. Ту је и кућа чувеног новинара и књижевника Пере Тодоровића. Хоћу да поручим младима Водица да чувају ову лепоту и да се потруде да се школа не затвори. Она ће се затворити ако у селу не буде деце.

У наставку програма „Водичког прела“ уручена је Захвалница Милану Тодоровићу, који је већ 32 године учитељ у водичкој школи, а ђаке је овде учила и његова супруга Нада која је отишла у заслужену пензију.

-Доста смо урадили на школи, остаје још да се заврши столарија, поправи под и сазида једна шупица – заложио се Тодоровић.- Надам се да ћемо имати разумевање у локалној самоуправи, а нама остаје да се заложимо да нам се школа једног дана не угаси, јер све је мање деце, а тиме и ђака. У селу имамо 53  нежење  који  су већ прешли тридесету и које морамо оженити.

Водице је, сама реч каже, име добило по води. У атару села је шест јаких извора. Пре 30 година у селу је саграђен водовод. Многи из Одбора за изградњу водовода нису живи, али  нису заборављени. Захвалнице су уручене брачном пару Нади и Живораду  Павловићу. Некима је ово признаје додељено постхумно. Председник Одбора за изградњу Водовода био је отац Миће Загорчића. Захвалницу је примио унук Милош.

-У некој фази изградње, понестало је пара – подсетио  је Мића Загорчић.- Мој отац са осталим члановима Одбора, обратио се некадашњем председнику Општине Смедеревска Паланка Станимиру Ивановићу с којим  се знао с послератних радних акција, у  том часу високом синдикалном функционеру у Федерацији, који је здушно помогао да се недостајућа средства обезбеде. Признање које је  Станимиру Ивановићу додељено постхумно примила је његова ћерка Славица.

– Мој отац је много волео овај крај и био је емотивно везан за Смедеревску Паланку – подвукла је Станимирова ћерка Славица.- Помно је пратио све што се овде догађа. Ја као ваш гост  могу рећи да смо ја, моја сестра и мој супруг импресионирани овим што смо вечерас доживели а посебно дочеком. Посебно  бих  да се захвалим   господину Загорчићу који нас је позвао у Водице и лично би ми било жао да ово нисам доживела. Хвала вам на указаном  поштовању према мом  оцу, који  би свакако  био веома срећан да је могао ово признање  лично  да прими. Овом захвалницом обогаћује се наша  успомена на њега.

Најзначајније признање  ЗТУ „Видовача“ статуета Пере Тодоровића уручена је председнику Скупштине општине Смедеревска Паланка и председнику  Грађевинског одбора за изградњу Спомен – куће у Водицама Славољубу Ђурићу.

У забавном програму „Водичког прела“ учествовала су Културно-уметничка друштва из Баничине  и „Света Петка“ из Смедеревске Паланке, културна група Општинске организације пензионера из Смедеревске Паланке и многи интерпретатори народних песама. Активисткиње „Видоваче“ су се потрудиле да за посетиоце умесе довољно мекика и других ђаконија. Куваног кукуруза било је у изобиљу, а на „лицу места“ пекла се и ракија.

Д. Јанојлић

У Aзaњи je oдржaн дeсeти Сaбoр Taлиjaнa. Припaдници oвe фaмилиje сaбрaли су сe нa прaoгњишту, кoд Taлиjaнскoг ђeрмa. Oкупиo их je др Mиoдрaг Taлиjaн, лeкaр у пeнзиjи и вeлики бoрaц прoтив бeлe кугe. Сaбoр je и oвoг путa пoчeo њeгoвoм бeсeдoм „из глaвe“, кojу je зaпoчeo oпoмињућим рeчимa, кaквe сe дo сaдa нису чулe у oвaквoj прилици.

– Tугo мoja тугo! Кaд смo сe прe дeсeт гoдинa први пут oвдe oкупили, билo нaс je мнoгo вишe – дрхтaвим глaсoм кaзao je др Taлиjaн. – Oвo двoриштe oкo нaшeг ђeрмa билo je испуњeнo дo пoслeдњeг пeдљa. Сaдa нaс je мaлo вишe нeгo штo мoжe дa стaнe  пoд jeдну шљиву. Moлим вaс дa минутoм ћутaњa oдaмo пoшту нaшимa кojи су умрли у прoтeклoj дeцeниjи. Oвe нaшe млaђe мoлим дa прoдужe нaшу лoзу. Taлиjaни су глaсoвитa фaмилиja, a изaзивajу  пaжњу и прeзимeнoм и пoнaшaњeм. Иaкo сe нaшe прeзимe нe зaвршaвa сa „ић“ ми смo прaви Срби и у свaкoj прилици сe трудимo дa пoкaжeмo свojу oдaнoст мajци Србиjи и свeрoднoj Aзaњи.

Прaћeн aплaузoм присутних, др Mиoдрaг Taлиjaн je нaстaвиo:

– Oвдe, нa oвoм трoуглу, нaлaзиo сe ђeрaм сa шибoм. Иaкo je дубoк, пoстojaлa je шибa кoja je мoглa дa дoхвaти вoду. Кaд je приличнo дaвнo пoчeлo ширeњe нaсeљa, Taлиjaни су из цeнтрa Aзaњe крeнули у прaвцу сaдaшњeг Taлиjaнскoг ђeрмa. Свe другe фaмилиje су имaлe пo нeки извoр, oсим нaших прeдaкa Taлиjaнa. Oни су зaтo мoрaли дa кoпajу бунaр. Oвo je jeдaн oд првих у крajу,  oзидaн je кaмeнoм кojи je дoнeт чaк из Дубoнe. Mи смo успeли дa гa oбнoвимo и мoжeмo сe пoдичити њимe. И дaнaс служи нaрoду.

Пoрeд Taлиjaнa, билo je joш пeтнaeст, шeснaeст фaмилиja. Свe су oнe пoтaнкo  oбрaђeнe у књизи др Mиoдрaгa Taлиjaнa, кoja би трeбaлo у дoглeднo врeмe дa будe oбjaвљeнa. Из њe ћe сe видeти кo je кoмe и кoликo близaк рoд.

– Tрeбa дa oстaвимo и писaни трaг o нaмa зa нaшe  нaслeдникe и  пoтoмкe – зaлoжиo сe др Taлиjaн.- И ja ћу нeкoмe бити чукун дeдa и oвa дeцa oкo нaс jeднoгa дaнa ћe бити рoдитeљи. Дoбрo je oндa дa имaмo истoриjу свoje фaмилиje и дa гajимo нaду дa сe нeћeмo зaтрeти. Oву мaнифeстaциjу и нeгуjeмo сa циљeм дa нaс имa вишe, дa нaм сe нe пoгубe кoрeни. Бeлa кугa буja у цeлoj Србиjи и ми joj сe мoрaмo супрoтстaвити  пoдстицaњeм рaђaњa. Зaтo хвaлa свимa кojи стe дoшли oвдe, дa зajeднo oснaжимo идejу сaмooдржaњa, jeр у Србиjи дaнaс нeмa вaжниjeг питaњa oд oпстaнкa нaрoдa.

Бурним aплaузoм пoздрaвљeнa je мaлa Унa Пaлић из Бeoгрaдa, кoja je у срoдству сa Taлиjaнимa, a зa oву прилику oдрeцитoвaлa je лeпу пeсму пoд нaслoвoм „Aзaњa“. Зaтим je гoвoриo Жaркo Taлиjaн, упoрни истрaживaч прoшлoсти Aзaњe и oкoлинe.

– Aзaњa je уoчи вeликих рaтoвa имaлa близу 10.000 стaнoвникa – пoдсeтиo je. – Скoрo 800 Aзaњaцa вojних oбвeзникa ниje дoчeкaлo слoбoду 1918.  гoдинe. Сaмo фaмилиja Taлиjaн дaлa je тридeсeтaк жртaвa. Сaбoр je приликa дa сe и тo кaжe. Ja сe нaдaм дa ћe нaс идућe гoдинe нa oвoм мeсту бити дaлeкo вишe.

Испрeд Taлиjaнскoг ђeрмa, стoжeрa и зaштитнoг знaкa Taлиjaнa, нaпрaвљeнa je кoлeктивнa фoтoгрaфиja, a пoтoм сe уз звукe хaрмoникe Брaнкa Mилeтићa рaзвилo нaрoднo кoлo.

Д.Jaнojлић

Драгана Мијатовић, пензионер из Смедеревске Паланке, као породичну реликвију чува лутку, направљену у Бањичком логору 1941. године. У њеном поседу је, како каже, од кад зна за себе. Добила ју је од своје мајке Јаворке, рођене сестре Радомира Лазића, борца Азањске партизанске чете, који је погинуо  у рату 21. јануара 1942. године.

Лутку је из логора донела Драганина баба по мајци. Њу је добила од неке своје сапатнице. Израђена је од тканине у тескоби Бањичког казамата. Жене – заточенице су, поред осталог, правиле лутке прекраћујући тако дане иза решетака.

-Осим ове лутке, коју чувам, имала сам још неке играчке настале у логору – прича Драгана.- Поседовала  сам једну црну мацу и две патке у гнезду. Сећам се да је гнездо  направљено од зелене вунице, а паткице су биле  беле са извеженим очима. Али, то се није сачувало. Лутка је још  “у животу” захваљујући мојој мајци, а могла сам је од ње добити  да се играм само кад сам била болесна. Стајала је обично поред мене на јастуку.

Драгана  Мијатовић је до 1992. године живела и радила у Цељу.

Д. Јанојлић

Државни секретар у Министарству пољопривреде и заштите животне средине  Жељко Радошевић, свечаним пресецањем врпце, отворио је у Водицана волијеру за фазане. Поздрављајући госте и остале учеснике свечаности, председник Ловачког удружења “Јасеница – Југ” Томислав Радојковић је истакао да је ово један од првих  објеката те намене на подручју општине Смедеревска Паланка.  Узгајалиште се простире на површини од преко хиљаду квадратних метара, чији капацитет износи 600 до 700 фазана.

-У овом подухвату велику помоћ пружили су  нам  наш ловац и  државни секретар Жељко Радошевић, затим  Благоје Пејић, Перица Грбић и други – додао је Радојковић. – Волијеру смо завршили пре петнаестак дана и  уселили фазане. У овим тешким временима учинили смо нешто јако позивно што ће свакако оплеменити   ловачку понуду како за наше чланове, тако и за оне са стране. Сигуран сам да ће ово подстаћи и туристичку понуду наше средине. Волијера се налази у лепом природном и,  могло би се рећи, историјском окружењу. Подигнута је  између Видоваче и  извора  водичке киселе године а у непосредној близини локације на којој се, према предању, налазио манастир. Сматрам да је ово добар почетак и трудићемо се да у наредним годинама проширимо и унапредимо узгој фазана.

У изградњи овог ловно-техничког објекта, преко буџетског Фонда за развој ловства са 500.000 динара учествовало је и поменуто министарство, односно његова Управа за шуме у чијој надлежности је и ловство.

-Управа Ловачког удружења „Јасеница – Југ“ и њено чланство су највише сами себи  помогли кандидујући један заиста квалитетан програм – подвукао је Радошевић.- Мислим  да ће овај објекат бити у пуној функцији с обзиром на његов капацитет. Са стручне стране могу рећи да је волијера урађена на квалитетан начин на шта сви скупа који смо у томе учествовали можемо бити поносни. Желим, такође, да напоменем да ће Министарство пољопривреде и заштите животне средине, преко буџетског фонда за развој ловства, настојати да подржава  ловачка удружења широм Србије. Са овог места хоћу да поручим да ћемо се, у маниру добрих домаћина, трудити да сваки динар из тог фонда  буде употребљен на прави начин, а ово што овде видимо, управо је показатељ да је новац наменски и корисно уложен. У  периоду пред нама наставићемо са интензивном контролом трошења буџетских средстава, јер желимо да сваки динар има развојну компоненту.

Председник Ловачког Савеза Централне Србије Томица Радосављевић казао је да му присуство једном оваквом догађају, као што је отварање прихватилишта за фазанску дивљач у Водицама, истински представља задовољство.

-Ресорно министарство заиста препознаје добре пројекте и подржава  креативне стваралачке  снаге – нагласио је Радосављевић .- Ово је леп пример тога. Локални ловци ће свакако имати прилику за богатији лов, а ово што је у Водицама урађено отвара лепу развојну шансу за ловни туризам. Ловцима са стране се има шта понудити, а ја се надам да ће Смедеревску Паланку препознати као атрактивну ловну дестинацију.

Д. Јанојлић

Крсто Ј. Ераковић није погинуо у Другом светском рату, како пише у монографији 6. црногорске ударне бригаде. Његов син Божо, који с породицом живи у Смедеревској Паланци, жели да се зна истина. Крсто је у партизанске редове ступио 12. фебруара 1944. године. У једном окршају при ослобађању Горажда  био је тешко рањен. Тане му је прошло испод јагодице и избило иза уха. Другови су га понели преко набујале реке до ратне болнице. Лекар га је прегледао и казао да неће  преживети. Био  је у бесвесном стању, а његова јединица наставила је борбу.

Крсто је, међутим, преживео рањавање и  дочекао слободу. У Југословенској армији носио је чин старијег водника и обављао дужност четног старешине. Штаб ВИ армије, на основу овлашћења Председништва АВНОЈ-а, наредбом број 121 од 27. новембра 1945. године, одликовао га је Медаљом за храброст.

Кад се рат завршио, 1945. године  у јеку колонизације, отишао је у Врбас. Тамо је остао свега неколико месеци. Војвођанска равница му се није свидела па се  вратио у Црну Гору. Почетком 1946. оженио се Љубицом Килибардом. Са њом је родио осморо деце: кћер Милосаву и  синове Радована, Божа, Николу, Миливоја, Луку, Милана и Момчила.

После ослобођења радио је петнаестак година  у Руднику боксита удаљеном од своје куће седам, осам километара. Кад је рудник затворен, прихватио је пензију, коју је уживао скоро 40 година.

Крсто је доживео  дубоку старост. Умро је  25. јануара 2003. у  89. години у Бањанима код Никшића. Сахрањен је два дана касније на породичном гробљу у Штрпцима. Иза њега је остало бројно потомство, преко 60. Љубица је  још  жива. Има 88 година и на  „на ногама“ је.

-Живи у селу, иако сви имамо куће у Никшићу – прича Божо.- Два најмлађа брата су се определили за село. Код једног од њих је наша мајка. Сваке године почетком септембра, иако је у дубокој старости, силази у Никшић, где чува децу мог најмлађег брата.

Д. Јанојлић

ХРВАТИ У ШВАПСКОЈ УНИФОРМИ

-Мој деда Јован, Крстов отац, је стрељан током Првог светског рата. Био је познати комита. Десило се то усред зиме. У кућу су банули војници, који су говорили српски, а били су са простора Хрватске. Сви су носили униформе швапске војске. Деда није смео да пружи отпор, јер је у кући било  шесторо деце од једне до шест година. Међу њима је био и мој отац Крсто, који је имао три године. Деду су убили близу куће, коју су потом покушали да запале. Три пута су унутра уносили сламу и сено, али су се моја баба и њена јетрва бацале преко тога не дозволивши да изазову пожар.