Церовчанин био најбољи металац Немачке: ХЕР ЖИКА ДРЕЈЕР
Занимљив животни пут имао је Церовчанин Живота Милић. Његова радна биографија испуњена је изузетним постигнућима. Мало је коме пошло за руком оно што је њему. Рад га је прославио у Немачкој. И на то је данас врло поносан. Отишао је из родног села као квалификовани радник, а догурао до предавача на престижном универзитету. Успут је стизао да се бави културом, спортом, хуманитарним активностима…Све чега се латио завршавало се успехом.
Али, кренимо редом. Сам каже да је у богатој каријери имао четири фазе. Прва је везана за његов одлазак на привремени рад у иностранство, како се то некад говорило. А тај привремени рад трајао је до пензионисања. Имао је срећу да га је чекало радно место у угледној фирми за металопрераду. И десило се нешто што се граничи са сном: већ у првој недељи рада постао је пословођа. Био је надређени шездесеторици Португалаца. Тада, како сам каже, није знао ни једну немачку реч.
-Кад сам ступио на посао, одредили су да шест месеци будем уз једног косметског Шиптара, кољи је већ имао четири месеца стажа, само да гледам шта се и како ради – прича Милић.- А тај је први пут сео у воз кад је кренуо у Немачку. Тамо се добро показао, учио је, завршавао високе школе… Пре тога није имао ни једну квалификацију. Био је завршио само курс прве помоћи у ЈНА. Користио сам прилику да станем за машину кад он оде у тоалет.
Кад је то приметио пословођа, дотрчао је, ухватио Милића, ухватио га за рамена и повукао назад. Учинио је то нагло и прилично грубо.
-Почео сам да дрхтим – сећа се Милић.- Нисам знао о чему се ради. Ту се срећом задесио један старији Словенац. Остао је у Немачкој кад се рат завршио. Радио је као тумач. Позвали су га да ми објасни о чему се ради. Наиме, пословођа Немац, се уплашио кад ме видео за машином. Страховао је повредићу се, па биће белаја. Није знао да занат имам у малом прсту и да неке ствари знам боље од колега Немаца.
Милић је био феномен од првог дана рада у немачкој фирми. Машине и материјале познавао је до танчина. Био је у неку руку уметник професије.
-Ја умем да радим на овој машини, она за мене није баук – казао је прилично хладнокрвно Милић.-Гледали су ме зачуђено. Онда су донели цртеже да провере моје знање. „ Прочитао“ сам их с лакоћом и врло прецизно. „Па ви ово знате?“ – чудио се Немац. Знам, како да не знам. Окуражио сам се и замолио их да ја њима поставим питање. А у нашем занимању има цака, које мало ко зна. Јер, много тога је могуће урадити на тим машинама. Казао сам пословођи да ми осим машине и цртежа ништа друго не треба. И направићу шта хоће. Немац се одушевио.
После две године рада у тој фабрици јавила се нова, боља понуда, а газда је био кум Адолфа Хитлера. Његов син је већ имао докторску титулу. Студирао је и усавршавао се у Америци.
-Прешао сам у малу фирму, запошљавала је десет људи – наставља Милић.- Тамо се већ чуло за мене. Говорили су како је у Немачку дошао неки Југословен, металац какав се није појавио одавно. Радило се на сатницу, а нови газда је плаћао по комаду. Завршавао сам у смени 32 комада. Излазило је четири, пет марака на сат. Ја сам зарађивао у просеку 70 до 80 марака дневно. Остали радници нису успевали да ме прате ни у квантитету ни по квалитету. Двојица Аустријанаца су били љубоморни на мене, а ја сам их обучавао да раде, пошто су по струци били грађевинци. Тужили су ме газди да сваког дана читам новине, а он ме саветовао да се негде склоним, да ме не виде с новинама у рукама.
Милић се већ био прочуо кад добар радник. Понуде за нови посао су готово сустизале једна другу. Газда је сазнао да хоће напустити фирму , па је почео да плаче, говорећи како треба да остане код њега. Следећег дана је отпустио Аустријанце тужибабе, али је Милић, ипак, отишао у нову фирму, која је била у успону. Почела је са три, четири радника, а кад је Милић одлазио из ње било их је већ стотину.
Четврта, последња фирма у којој је радио, била је она права. Почео је као пословођа. Посао је текао као вода. Једно време је замењивао брата свог шефа, машинског инжењера. Бринуо је о 160 радника.
-На документима сам се потписивао као др Милић – предочава нам.- То сам се више шалио, јер ја сам у ствари дрејер. Они су то схватили као титулу, а у ствари у преводу је то било дрејер Милић. То су касније укапирали студенти на једном Универзитету где сам био предавач. Отворено су ме питали: „Чекајте,ви нисте доктор наука?“ Не, не, ја сам дрејер. Моји асистенти су били два дипломирана инжењера. То је, да кажем, био приватни Универзитет. Студенти су по завршетку студија добијали звање инжењера, али су могли да раде само у одређеној фирми. Били су у неку руку специјалисти за одређену област. У току студија су волели да се шале са мном и сви су научили српски језик.
Милић је радио у области Вестфалија, која је имала 15 милиона становника и тридесетак Универзитета. Студентима је, истиче, давао добре оцене.
-Заслужили су, јер су све знали – износи Живота. – Ако је неком теже ишло, нисам бирао место где ћу га подучити, чак и у дискотеци. Четвртком смо имали праксу да се окупљамо, уз пиће и мезе, па и тад смо један сат посвећивали послу и струци. Све је свима морало бити јасно. После ове „обавезе“, могло се ћаскати о фудбалу, о свему шта нам падне на памет. Сви су били изузетно дисциплиновани, волели су оно зашта се школују.
Године 2002. Милић је постао првак Немачке у свом занимању. Проглашен је на једном сајму међу 500 кандидата.
-Сви су се сами пријавили,а мене је кандидовао један полицајац, који је исто био металац – наглашава Милић.- Требало је изабрати једног бравара, стругара и трећег који је био кандидован као тим. Између нас тројице најбоље оцењених, био сам најбољи. Прочуло се то. Радили смо иновације. Од њих смо и живели… Појавио се био неки нови материјал, кад га стегнеш на машини и удариш чекићем, он звони најмање десет минута. Прилично је тежак за обраду. Осмелио сам се да пробам, а само материјал за обраду је вредео 130.000 марака! Урадио сам задате операције на четири комада. По месец дана сам радио на једном. И успео сам. Први пут се обрађивао тај материјал. И то се прочуло. Сазнали су и у Америци. А то је материјал који траје вечито.
Живота Милић сада живи у Церовцу. У пензију је отишао раније због здравља. Његов живот тече на релацији Церовац – Смедеревска Паланка. Често се може видети у друштву пријатеља. Најчешће у „Пабу“. Ословљавају га „хер Жика“, и то му годи. Готово да се не одваја од металног штапа својеручне израде. Од летње жеге брани се шеширом „на расклапање“. Не таји да је у Немачкој добро прошао. Па ни то да потиче из имућне породице. Отац је имао три млина. Он сада има оно што му је најпотребније – мир уз своје најмилије. Поштован је и цењен. Само да га здравље послужи.
Д. Јанојлић
ХАРМОНИКА И ФУДБАЛ
Милић је у слободном времену свирао хармонику. Каже да га је обучавао један Хрват. Али,имао је незгоду. Ломио је руку, па је морао оставити хармонику. Занимао се и за фудбал. Био је спортски директор у 20 омладинских екипа. Пре тога је завршио Тренерску школу, најбољу у свету. Кроз њу су прошли најбољи фудбалери Немачке, па и неки Југословени. Сваки потез који је повукао, подвлачи, био је онај прави. У каријери је заступао Немачку фудбалску школу. Успешно је тренирао немачке репрезентативце. Три године је био тренер Весфалије, а репрезентацију је бирао из Шалкеа, Дортмунда, Бохума, Келна…
Бавио се и хуманитарним активностима. Помоћ је најрадије упућивао у родни крај. Наши људи су давали. Најчешће у цркви. Било се у једном моменту сабрало пет милиона марака. Милић каже да су паре стигле у Србију, али им се ту изгубио траг. Тада се тешко разочарао и прекинуо своју хуманитарну активност.
СА ПРЕЛА У НЕМАЧКУ
Живота Милић је у Немачку отишао 1968. године. Десило се то убрзо по одслужењу војног рока и некако у време одржавања прела. На једном је и сам био са три, четири другара. По завршетку прела, отишао је с њима у оближњу њиву. Поседали су на управо откопани камен-међаш. Један из друштва донео је балон вина и комад сланине, за мезе. Ту је сазнао да су у Смедеревску Паланку дошли неки Немци, траже радну снагу.
-Ја ћу сутра отићи рано – казао сам.- Тако сам и урадио. Кандидати за Немачку су улазили један по један. Дошао је ред и на мене. Питали су шта знам да радим. А дотле, у Немачку су углавном одлазили неквалификовани,па су се тамо обучавали за одређене послове. Одабрали су нас тројицу. Мене су примили „из цуга“. А нисам знао немачки, само оно „зибен“. Није ми најбоље ишао језик. Био сам упоран, учио сам… Живео сам и радио с језичким грешкама. Студенти су, на пример, правили вицеве на мој рачун али врло симпатичне. Заинатио сам се и савладао језик. Учио сам га и из укрштеница…