ПРОФЕСОР И ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ
Сећање на Гимназију почињу сећањима на околности мог доласка у Паланку из радозналости.
Крајем августа 1966. године био сам на одмору у Мостару, када сам добио позив за телефонски разговор на број телефона 31-057 из Смедеревске Паланке. Претпостављао сам да је позив послао мој колега и пријатељ са студија Љубомир Симовић. Пријатно сам се изненадио када ми се јавио професор Србољуб Здравковић, директор Гимназије и на препоруку мог другара са студија, понудио да дођем да радим у Гимназији. Пошто сам већ у Београду био примљен на три конкурса у три школе, обећао сам да ћу да дођем на разговор. Иако сам у Паланку долазио само неколико пута, на пропутовању, већ сам имао познанике међу људима од посебног угледа као што су професор Милутин Срећковић, професор Јован Ристић, Славко Јефтић и приличан број других. Директор Гимназије ми је понудио плату за 22 одсто већу него у београдским школама. Понуђена плата уз већ стечена познанства, мирноћа и топлина малог града, превагнула је да своју животну судбину вежем за Гимназију.
У Гимназији сам провео од 1966. до 1993. године.
Професорски кадар у Гимназији био је увек прворазредна брига директора школе, па ме је колектив који сам затекао у Гимназији импресионирао бригом за успех и реноме школе, а у оквиру тога посебно место је имало прихватање младих колега и пружање помоћи у прилагођавању, животу и раду школе. На темељима искуства старијих, ентузијазма и амбиција младих, стварана је непролазна снага и вредност наставничког колектива и ауторитет школе. Преданост наставничког колектива интересима гимназије најбоље илуструју речи професора Милутина Срећковића: „У стању смо да за нож хватамо голим рукама, када је у питању интерес Гимназије“.
Као илустрацију снажног јединства колектива истичем дивна сећања на професора Војислава Бабића. Његов један син је моја генерација, што је често истицао са посебним задовољством, али у дружењу показивао младалачки дух и просто уживао да се дружи са млађима и увек био спреман да помогне, охрабри, посаветује како на послу, тако и у животу. Доживљавао сам га као драгог колегу, као родитеља и учитеља.
Седнице Наставничких већа биле су права школа стасања и сазревања младих у стручном, педагошком и организационом смислу.
Критеријуми оцењивања били су апсолутно на висини. Ово се јасно може сагледати из годишњих извештаја 1967-72. године. На крају наставне године разред је завршавало 70-75 одсто ученика, поправни испит полагало око 20 процената а разред понављало око пет одсто. Из оваквог критеријума оцењивања произлазио је квалитет. Ученици који су Гимназију завршавали са добрим успехом, успешно су уписивали и завршавали најтеже факултете као што су Медицина и Технички факултет. Успешност полагања пријемних испита на Техничком факултету у Београду, стандардно је била око 90 одсто.
Број вуковаца био је по два до три ученика у најбољим генерацијама. Одељење IV4 школске 1967/68. године, три године било је најбоље одељење у школи. Ниједног вуковца нису имали али сваки пети ученик овог одељења постао је доктор наука у својој струци. Критеријум оцењивања, остао је на завидној висини до укидања Гимназије. Као потврду овога истичем да је Зоран Вуруна четврти разред завршио са добрим успехом 1979. године, када су гимназије, на жалост, биле формално укинуте, али без проблема је уписао и завршио Грађевински факултет.
Сви ми који смо деценије провели у Гимназији, најрадије бисмо као ружан сан заборавили, усмерено образовање. Мени је то посебно пало тешко, јер сам у то време поред редовних послова у школи, обављао и послове просветног саветника на територији Подунавског региона. Са друге стране по неким самоуправним кључевима добијао сам задужења од стручних актива, школе, општинских институција и комисија да учествујем на бројним састанцима, где се расправљало о концепцији и реализацији система усмереног образовања. У свим расправама био сам жестоки противник катастрофалној концепцији општег и стручног образовања у средњој школи. Једном приликом, после дужих полемика на саветовању у Београду, један мој колега и пријатељ ми рече: „Ћути човече, отићи ћеш у затвор“. Сва противљења људи од струке и науке била су узалудна.
Школске 1977/78. године уписана је прва генерација средњег усмереног образовања. Прве две године биле су заједничке основе и обавезне за све средњошколце, тако да је практично, основно образовање продужено на 10 година. Свака школа је морала да има најмање једно производно занимање и ми смо тако добили да поред осталих занимања школујемо и грађевинске техничаре.
Гимназија је преименована у Образовни центар и према традицији школа је добила струке и занимања који су неговали основе фундаменталних природних и друштвених наука. Захваљујући реномеу школе и квалитету наставничког кадра кроз програме трећег и четвртог разреда усмереног образовања, настављена је традиција Гимназије па су из наше школе излазили ђаци добро припремљени за упис на факултете.
70-их и 80-их година и све до појаве усмереног образовања, гимназијски уџбеници и пратећа литература били су на завидној висини. Без обзира на квалитет уџбеника, белешке ученика су биле драгоцене, а међу професорима владала су подељена мишљења о њима што је зависило од предмета. Ја сам имао врло прецизан став према белешкама ученика. Белешке ученика морају да буду осмишљене у плану и припреми целовитости часа и на таквим белешкама сам инсистирао најмање из два разлога. Први разлог је што такве белешке олакшавају учење, а друго што такве белешке могу да буду прави материјал за увид у рад наставника и реализацију целовитости наставног програма током целе године.
Увођењем усмереног образовања са уџбеницима и пратећом литературом завладало је такво стање да се може рећи: програми лоши уџбеници никакви. Ја сам часове припремао са врло прецизним чињеницама шта ученик треба да забележи и научи. Морам да признам, без лажне скромности, да ми је ласкало када сазнам да наставници у другим школама белешке наших ученика користе за предавања на часовима.
Из јединства колектива произлазио је смисао за дружење, што је био посебан квалитет и снага колектива Гимназије. Често и лако смо налазили разлоге за дружења и славља. Стручни испит положио сам када су положили Љубица Марковић и Петар Крнета. Ми смо скромним слављем то полагање прославили, једне вечери, али се славље наставило до самога јутра. Крајем сваке школске године, као захвалност за целогодишње напоре организовани су излети на дан-два, а најдуже је трајала екскурзија у СССР 15 дана. Сви излети поред забаве и рекреације имали су снажан едукативни карактер. Посебно место у дружењу имају посете гимназијама у другим градовима, а најбројније су биле обостране посете Гимназији из Шкофија Локе које су трајале по неколико дана сваке друге године, док пријатељство није окончано распадом Југославије.
Сва наша дружења и путовања увек су била испуњена незаборавним шалама, анегдотама и вицевима да је смеха било до суза, а време пролазило филмском брзином. Главни играч на сцени редовно је био професор Милутин Срећковић, а међу млађима имао је занимљиве пратиоце.
Ђачке екскурзије су биле део васпитно-образовног процеса који вероватно нигде није са толико одговорности планиран, припреман, анализиран и извођен као у нашој школи. За све разреде постојали су планови који су обухватали историјске знаменитости и природне лепоте од Бледа до Охрида и од Дубровника до Ђердапа.
Ваннаставне активности су биле саставни део образовно-васпитног рада. Сви стручни активи и сваки наставник обавезно су имали своја задужења и оперативни план рада за текућу школску годину. Из целовитог наставног процеса и преко слободних активности школа је постизала највећа признања, јер су наши ученици били масовни учесници на републичким и савезним такмичењима. Највећи успех постигнут је пласманом на математичкој олимпијади школске 1966/67. године, где су у екипи били Милутин Обрадовић и Радослав Гојковић. Сличан успех је постигнут на Светском такмичењу младих саобраћајаца 1986. у Варшави где сам водио мог ученика Добрицу Спасића.
После 10 година стручних критика, критика привредника и незадовољства родитеља и ученика извршена је такозвана реформа средњег усмереног образовања. Суштина реформе била је у томе што су усмерења уведена од првог разреда средње школе, док су струке и занимања углавном остали.
По овом програму уписан је први разред средње школе 1987/88. године. Колико је вредела ова промена довољно потврђује чињеница да је после три године извршена нова реформа средњег образовања. Она је, нажалост, била враћање уназад 23 године на традиционалне гимназије и средње стручне школе. Тако наша школа поново постаје Гимназија 1990/91. године, када је уписан први разред гимназијалаца.
Због овако брзих реформи у мом директорском мандату 1989-93. у школи су егзистирали наставни програми из три реформе, што довољно потврђује сложеност организовања рада школе. Посебни проблеми су били укидање неких наставних предмета и увођење нових, што је неке професоре остављало без часова, а за нове предмете није било одговарајућег кадра. Тешко јесте било али часови су били стручно заступљени и редовно држани чак и школске 1991/92. године, када је због ратних сукоба у земљи у једном тренутку четвртина наставног особља била мобилисана.
У оквиру режимске политизације свега у држави, крајем 1992. и почетком 1993. године Министарство просвете РС у року од две недеље поставља Школске одборе, расписује и решава конкурсе за директоре свих средњих школа у Србији са стриктним задатком да се смене сви директори школа који нису чланови СПС-а.
Као велики број школа у Србији и колектив Гимназије и већина чланова Школског одбора се изјаснила против партијског наметања директора без уважавања мишљења колектива. Ја нисам прихватао нуђена чланства ниједне политичке странке тако да ми је исход конкурса унапред био познат.
Уз захвалност колективу школе на подршци и сарадњи 1993. године отишао сам из Гимназије на друго радно место.
Трифко Сушић