ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Игранке у Гимназији

Време је без саосећања прикрило заоставштину сећања на заустављеним тренуцима, осмесима и стидљивим погледима девојачких и младићких, које је опсхрвио опојни задах поливеног бетона кошаркашког игралишта у дворишту паланачке Гимназије.

На равном крову свлачионице постављен оркестар Квинтет Паланчана. Само за хармонику био је укључен микрофон од школског магнетофона преко неког малог појачала познате фабрике из Краљева. Из те машине своје набубреле стомаке испустиле су жице, протегнуте све до обруча на кошевима, а у везаним мрежицама стајала су два звучника од по пет вати, са кутијама, које смо скидали из учионица, да нико не види, од постојеће школске разгласне станице. За гитару смо имали ручни рад појачалце врло слично ондашњем радио апарату. Контрабас, труба и бубњеви су ишли на суво. До прве вечерње влаге на бубњевима је и могло нешто да се свира, а већ у пола игранке јагњеће коже су биле толико влажне и мекано онемеле да се чуло само тупо мумлање: пуф, ф, ф…

Тада се није певало, бар код нас на игранкама, а у Енглеској Битлси крећу на своју прву турнеју. Ми, паланачки гимназијалци, врло уредно ошишани, у истим прслуцима и истим краватама, свирамо прво две лагане инструменталне мелодије, па онда следи пауза од неколико минута, па сад свирамо две мелодије у ритму ћа-ћа-ћа, па опет пауза, онда два твиста, па два рокен рола…

La paloma i Jabuke i trešnje, Besame mućo i Ruso ća-ća-ća, Lets twist e gen i Twist hula, Red river rock i Bugi-vugi…

И, тако, до десет сати увече. А, већ сутра, од понедељка до петка, преплићу се приче о љубавним и осталим заносима:

-Идеш на игранку?

-Питала сам маму. Пустиће ме и данас, и у недељу!

-Ови наши: Ниџа, Жућа, Паја, Цоле и Токи одлично свирају.

-Моја другарица каже да су добри фрајери!

И, тако, сваког викенда, све док летњи распуст не дође по своју додатност, а онда, куд који мили моји.

Слободан Тодоровић – Токи

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

ДИРЕКТОР

– Уђи – радознао сам, обамро већ од самог позива и стражарног спровођења дежурног до замандаљених врата из чије се утробе чуо тај претећи глас. Ту, с десне стране мраморног, широког улаза у школу, ишчекивао сам своје распеће, спас од даљих мука и искушења, ваљда!? Искушења, која су почела педесетак минута раније ђачким „несташлуком“ на часу енглеског језика у II3 – Гимназије у Паланци. Протагонисти – друг Јовица, и професор Ружица и, дабоме, ја, уз свесрдачну хорску помоћ, говорило се тада у чаршији – „елитног одељења“ школе. Све деца из финих кућа! Е, фино бога ми, а ја у том „фином“ одељењу наредих професору да напусти час! Споречкао сам се нешто са Јовицом, професор нас укорио, више мене, него њега, а ја – увређен, па … „Хајд, лепо Ви професоре – напоље! Нисте у праву, него … ‘ајд, ‘ајд, полако напоље…“

Тако би, али сада, шта сада? Учињено је!

– Ма нема никог! То се мени само причињава да ме из канцеларије на чијим је вратима, на црној правоугаоној плочици било исписано белим ћириличним словима „Директор“, неко мами унутра!? Ипак, васпитање налаже: покуцај још једном, огласи се, али – рука се не диже!? Мучи се, превија, вара надом… да је све то плод грешке, завере планетарно-паланачких размера… Ипак, згрчих средњи прст… и таман… да… кад из собе јекну још једном:

– Уђиии – рекао сам!!!

Врата промукло зашкргуташе у зглобовима! Дугооо … тамнички …! Трупих у непријатну хладовину невелике собе, и стадох крај саме ивице излазног прага. Висину плафона просторије, ни ширину леђа стаситог човека у тамно плавом оделу, који је стајао крај прозора, уредно зачешљане косе на потиљку, руку прекрштених на крстима, с десном шаком у левој, нисам могао да сагледам. Плећата фигура мраморна, сабласно увоштена. Благо погнута унапред, силуета је зурила-тамо, преко улице, у правцу СУП-а, мислим…? Не сећам се…? Врата издајнички, промуклим праском треснуше за мном…? Брава цикну, шкљоцну! Мук! Ситно цакетање сата марке „Дарвил“, на широком зглобу леве руке човека крај прозора, чуо сам као да ми је био прислоњен уз уво. Или сам то ослушкивао своје цвикетаво срце… не знам више!… Хладна, претећа, бескрајна тишина … Соба све већа, и све шира, и све виша… Огромна, широка тескоба притисла са свих страна, те и оно мало ваздуха више не долази до плућа, чинило ми се! Болна тишина, траје!

Голгота које сам допао тада у тој просторији, као да је почела много раније! Можда још код уписа у Гимназију? А, кад помислим, где и у коју другу школу бих се уписао? И отац и мајка су у Гимназији матурирали. Он у скамијама школе писао песме мојој мајци посвећене, па их после читао на књижевним вечерима: „ Мислим да није много/Што увек желим/Да сјај твојих зена/У моје преселим…“, а она смерно, девојачки црвенела у сали. Били су пар коме су завидели, причали су ми касније њихови другови. О Гимназији и њеним професорима у кући су родитељи радо говорили: „Знаш када је оно професор Бакић… А професор Шошанић мене изведе пред таблу… Професор Бабић је баш био фин, а Радојка, а тек Десићка…“

И тако, улица од мирисног свода липа у којој се налази стара зграда школе, са високим стубовима који држе пространи балкон, двориште гимназијско где почињу прве љубави, и уче се први кошаркашки кораци, па и јата чавки које слећу под кров, од малена су ми били драги! Волим је!

А сада, ту, у тој соби, постиђен због свог геста, стојим у хладној тишини, која се ковитла у сваком кутку и снажним дамарима удара посред груди… Фигура човека крај прозора – непомична, безгласна… а „Дарвил“ – цикета, цикета, једнолично, тугаљиво, мирнооо… Капље његов звук и убада као врела игла уво, поглед ми замагљује!

– И… огласи се тихо фигура широких рамена?

– Па… прокркљах грлено, противно свим законима фонетике, желећи, ваљда, да нешто кажем. Тежак, оркански уздах, оте се из груди човека крај прозора, не сачекавши мој одговор! Из ходника школе, ни са улице, ниоткуда ни шушка… тајац!

– Нисмо те тако васпитавали… лепо, лепо богами, прозбори најзад фигура у тамном оделу, не окрећући се. – Иди, нареди, одсечно, војнички!

– Чујеш, можеш да идеш, синко, додаје још оштрије!

Нашао сам се наједном у ходнику школе. Свуда котрљави замор гимназијске младости која је хитала на одмор – на Јеремијине погачице и јогурт. Они одважнији у скровита места школског WC-а, да поделе „по један дим“. Био сам као под стакленим звоном! Никад више ово, заклео сам се у себи!

Те вечери дуго су била упаљена светла у професорској канцеларији на првом спрату школе. Наставничко веће, седница. Сутрадан, на часу разредног старешине, уручена ми је ђачка књижица. На једној од страна писало је: „… кажњава се укором Наставничког већа пред искљулење“!На месту предвиђеном за „родитеља, или старатеља“, стајао је већ потпис са калиграфски извајаним иницијалом слова „Ј“ и облим словом „Р“.

Био је то потпис човека из „оне“ просторије – потпис директора Гимназије: Јован Ристић. Мој отац!

Ето! Тако је било!

Ненад Ј. Ристић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

НЕКА СЕЋАЊА НА ГИМНАЗИЈСКЕ ДАНЕ

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Година 1933/34.  Професор Иван Медвед – српскохрватски језик.

 

Који су предлози са другим падежом – реци ти Најдане. Ја набројах неколико, а Медвед ће мени Седи доле, то је таман за једну двојку. Мислећи да сам за извесно време пребринуо, нисам одмах научио. Не лези враже, опет ме прозва идућег часа, ја понових оно мало што сам већ знао. Медвед ће мени Сада имаш два плус. Видим ја да је враг однео шалу. Загрејем столицу и научим све напамет. Медвед је био упоран, па ме прозва и трећи пут. А ја ћу: од, до, из, између, сем, осим, око, ван, због, ради, више, услед, место, пре, после, након, дуж, код, крај, поред, испред, изнад, врх, испод, на дно, под дно, у дно, чело, уочи, сред. Е, мој Најдане, да си први пут тако знао, имао би петицу а ја бих те оставио на миру. Када се све сабере, то ти је само тројка поред толике муке. 

Наравоученије: Научите децо лекцију на време. Ја сада имам 82 године и још увек знам лекцију напамет, коју сам још тада научио.

 

Година 1937/38.  Професор Наталија Цветковић – зоологија

 

Не сећам се шта ме је Наталија питала, али сам лекцију добро знао. Док сам одговарао, наставница је пришла прозору, ухватила се за кваку и наслонила главу. Када сам завршио са излагањем, настао је тајац. Друг до мене брзо дохвати књигу, нађе лекцију, па ће мени: Читај, зар не видиш да је изгубљена? Ја полако прочитах целу лекцију. Опет ништа. Друг ће мени Читај поново! Ја почех испочетка. Почеше другови да се смеју наглас. Ваљда је тај жамор пробудио, па ће мени: Седи, седи, то ти је све некако на стакленим ногама. Можете ли да замислите какав је тек тада смех настао јер су сви видели и чули о чему се ради. Али, шта се ту може?

Данашњи ђаци би за сличне ствари сви штрајковали. За такве методе, у то време се није ни знало.

 

Година 1938/39.  Драгољуб Марковић, директор

 

Директор Марковић је важио за строгог директора. Нама је био забрањен корзо и јавни наступ за Фудбалски клуб. Много сам се намучио и довијао на разне начине да бих одиграо неку утакмицу у Паланци. Много ми је у томе помогао професор немачког језика, који је и сам био фудбалер и самим тим добровољно се пријављивао за дежурство на стадиону а много и сам рескирао. Случајност се ипак десила. Наиме, једнога дана мој старији друг Перица, који је био дописник Правде (тадашње новине)  замолио ме је да му дам једну моју фотографију да би комплетирао свој албум свих фудбалера ФК Јасеница. Директор Марковић је сваког јутра стајао испред својих врата док су ученици улазили у школу. Улаз је био из дворишта, сви су морали да прођу поред њега. Не слутећи шта ме чека, и ја сам ишао куда и остали. Док сам скидао капу да га поздравим он ми је показао да станем у страну. Скоро сам се онесвестио, јер до тада нисам имао ни укор разредног старешине. Када је зазвонило за почетак часа, увео ме је у своју канцеларију са речима: Изволите господине, изволите седите. Хоћете ли ми рећи како се то доспева до новина. Ја сам 20 година директор па ми ниједна слика не изађе у новинама. Сав у зноју и занемео нисам знао где се налазим. Пошто ме је добро одмерио, рече ми: Срећа твоја што си добар ђак и одличног владања, трчи на предавање. Једва сам стигао до учионице.

 

Година 1939/40. Радун Шошанић – математика, разредни старешина

 

Никада нисам много учио, али сам зато био пажљив на часу. Никада нисам седео у првој клупи. Како обично бива, и то је морало да се деси, и то баш последењег полугодишта пред матуру. Од другог разреда до тог момента, увек сам имао најмање четворку из математике. На часовима сам био миран, ни данас ми није јасно због чега се све то десило! Када је требало да одговарам тј. изађем код табле, увек је то било са речима: Сада ће то Најдан, наша срећа, наша нада нама све лепо да објасни. Једнога дана сам ја то све лепо упропастио. Наиме, требало је да седнем у прву клупу. Запањен овим, само сам рекао да никада нисам седео у првој клупи од основне школе до матуре. На то ће он: Е, па дошао је ред и на тебе.

Последице: Драги мој разредни ме обори, али на поправном добијем четворку. Поново ме обара на матури, а на поправном опет добијем четворку. Ето тако ја матурирах.

Ово су била моја памћења за сва времена са напоменом да двојка није била, у оно време, прелазна оцена. Нека моја сећања нису била вредна пажње а нека, с обзиром на временску дистанцу од преко 60 година, су изветрела.

 

 

Најдан Јоцић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

БИЛА САМ ЂАК И ПРОФЕСОР ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

У Гимназију сам дошла после завршене основне школе у Наталинцима. Било је то време пред сам II светски рат. Нашла сам се у потпуно новој средини, међу новим другарицама и друговима и посебно су на мене оставили леп утисак моји дивни професори којима сам захвална на знању и образовању које су ми пружили у току осмогодишњег школовања, чему треба да захвалим што сам касније постала професор као и они. За време свог рада, често сам се сећала како и чему су нас учили и трудили се да од нас створе добре, честите и поштене људе. Не бих хтела, овом приликом, да посебно издвојим и будем неправична према некима, јер су се сви они заједно трудили да постигнемо што боље резултате, заједно са директорима школе.

Било је то тешко, јер нас је рат омео да редовно похађамо наставу, часови су одржавани у просторијама суда, и по приватним кућама. То нас није омело да на време завршимо средњу школу. У тим тешким ратним данима, развијало се и блиско другарство, када нисмо имали основна средства за учење (позајмљивали смо књиге једни другима) и учили по кућама у кружооцима.

То дружење задржало се до данашњег дана, чини ми се да је сада још присније, ближи смо једни другима, састајемо се годишње и евоцирамо успомене из ранијих дана.

Не пропустимо да направимо поређење у критеријумима у време нашег школовања и дана као формираних људи на челу са директором који је био врло строг а кога смо веома уважавали као и остале професоре који су имали висок критеријум оцењивања нашег знања и способности.

Касније, када сам постала професор те исте Гимназије, схватила сам да није лако оцењивати ученике и да је веома важно да ученици стекну занање које ће касније да примене у животу. Посебно сам се трудила, попут мојих професора, да објасним да je у животу веома важно знање и поседовање радних навика ако желе да нешто постигну.

И данас, када прођем поред Гимназије, коју је један од мојих директора назвао „храмом науке“, срце ми заигра од среће што сам најлепши део живота провела у њој и захвална сам јој као и мојим драгим професорима који су до данас остали у сећању.

 

Ружица Бељин,

професор у пензији

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Знање није питање оцена већ питање части

Уплела су се три сећања – очево, сестрино и моје. У кући је Гимназија старија од мене. Присутна реч.

Остала ми је једна рâна, прва слика из ње – не памтим зашто ме је отац повео на час, само тај један пут. Рекао ми је да седим и ћутим, али ђак у првој клупи (велики човек – колико сам ја могла имати година? три? четири?) држао је вежбанку накосо, готово под правим углом. Нагла сам се и шапнула: – Зашто тако пишеш?

-Зато што ми је тако лакше,

Климнула сам главом, задовољна одговором.

За многе године је остала, у мојој глави, полумрачна учионица у којој велики људи пишу како им се прохте (мене су терали да оловку држим правилно, свеску право пред собом); осећање поноса што те људе учи мој отац, што морају да ћуте као и ја. Известан свечани тон који је дуго одзвањао.

Очева сећања – којима нисам могла да одредим време, час су деловала као давна, час као да су се тек недавно догодила – потичу, сада знам, из првих послератних година. То су приче о искакању кроз прозор (добијала се казна), о такмичењима у снази (ко ће зубима подићи катедру), о строгим предавачима (о професорки – громовници која се пела на столицу и викала: «Ја овде ведрим и облачим»); моја најдража прича је прича о капи.

-Једном смо се страшно наљутили на тог професора – вели мој отац. – Тад су у учионици, у углу, стајали чивилуци. Па пре него што је дошао на час, а ми му скинемо капу с чивилука и ишутирамо је. Играли смо фудбал капом по учионици.

-А шта је професор на то рекао?

-Ништа. Није ни знао.

-Како није знао?

-Зато што смо је на време вратили на чивилук.

О, блажени гимназијалци! И то је била освета … прашњава капа!

*

Касније је мој отац постао професор Гимназије. Било је то златно доба у многом погледу; памтим ту генерацију професора – озбиљних, мудрих и строгих. Професија која се поштовала. Поштован је био и мој отац, Милутин Срећковић.

Довољно је било испред зграде да кажем:

-А моја сестра иде у Гимназију!

И нико није смео да ме такне.

Сестра је из Гимназије доносила свакакве приче. Знала сам све њене професоре и читаво одељење. Њена Гимназија била је строга; девојке нису смеле да лакирају нокте и шминкају се. Памтим њену плаву школску кецељу. И називе предмета који су именима уливали страх: психологија, лингвистика, марксизам. Страшна школа. Очева пак школа била је свети храм знања, као неко блиставо игралиште које ме очекује. Напросто нисам знала каква ме гимназија чека: она сестрина, или она очева.

То свакако има везе с генерацијама – јер и Гимназија се, заједно с ђацима, мењала – тек, у моје време, Гимназија је имала једну ретку озбиљност и преданост у раду, једно поштовање ауторитета, али и једну опуштеност и ведрину каква влада по ходницима универзитета. Никад у њој нисам осетила провинцијални дух. Наместо њега осећао се један благи дух побуне – мислили смо да смо је ми открили, убеђени и поносни, а нисмо знали да је и тај дух део школе, способност да се размишља својом главом. Тад смо мислили да смо страшни; били смо безазлени.

Највећа моја мука био је жиг професорског детета – од којег се, откако је света и века, очекује ваљда да буде беспрекорно, узор – дете, дика и понос школе. Моја ђачка буквица и дан-данас сведочи о томе. Но моји професори (ето најзад прилике да им се једном извиним!) вероватно памте колико су сочно биле зачињене те петице. Зачињене неоправданим изостанцима, дисциплинским казнама, свиме ониме што је пред одељењем могло да ми опере образ одликашки. Ствар угледа: читати стрип испод клупе. Бити избачен са часа.

А онда, после звона, расправе о књижевности; анализе математичких задатака, неки пут до свађе. Знање, чини ми се сада, није било питање оцене већ питање оцене већ питање части.

Најлепши гест једног професора – антологијски гест – припада мом разредном из друге године, М. Миленковићу. Имали смо тада друга који се вазда хвалио тиме што никада није имао ниједан неоправдани изостанак. Ако ме не издаје сећање, мислим да чак ни оправданих није имао. Био је то миран дечко који се никада никоме није замерио – његови изостанци били су његова лична ствар – али једном се догодило да се нисмо добро спремили за писмену вежбу. Одмах је пао договор да не идемо на час – унапред смо се помирили са по једним изостанком; наш професор је у том погледу био неумољив (и већина мојих изостанака потицала је баш од њега) – а онда смо схватили да неко недостаје. Знали смо и ко је остао у учионици.

И кад је дошао следећи час – памтим – питао нас је наш професор зашто смо побегли; признали смо, покајнички али искрено; затим је отворио дневник и уписао само један неоправдани, оном нашем другу који је остао, и ми смо остали збуњени, јер нисмо испрва разумели, а онда смо заклицали и засмејали се, и мислим да смо можда тад најискреније волели неког професора.

*

У та времена, док је зборница још била у олимпским висинама, на спрату, а приземљем крстарила брката сенка директора Бајовића, није било много простора за маневар. Гимназију памтим као тиху. Само жагор за време малих одмора, док се селимо из учионице у учионицу. За време часа, док влада дубоки гимназијски мир, није упутно наћи се у ходнику.

Зато је двориште бучно, узбуркано; свако има своје место – четвртаци су на трибинама, прваци уза зид школе, мала екипа пушача има своје место крај шипке. Трешти музика и једу се крофне (мали омаж господину Јеремији – никада и нигде лепших крофни); први велики одмор – две цигарете, други – једна.

-У моје време – каже мој отац – професор је имао права да избаци ђака из школе ако га негде, било где, види да пуши.

-И у кафани? – питам.

-Ако га види у кафани, не треба му цигарета. Нисмо смели да излазимо на места где седе професори.

Ова забрана одавно није важила у моје време. Али ми је остала, до дана данашњег, једна навика: да извадим руке из џепова кад сретнем неког бившег професора. Гимназија је водила рачуна о манирима својих ђака. А ђаци су, наравно, водили борбу да уведу неке нове манире.

Не сећам се ко је први залепио постер «Црвене звезде» на зид учионице. У трећој години коначно смо добили своју учионицу; у приземљу – али своју.

Неко је одговорио – вероватно «Партизаном». На стражњем зиду учионице стали су да се нижу постери. Доносио је ко је шта имао. Кад је после неколико недеља бануо директор, централно, почасно место заузимале су голишаве ноге Катарине Вит.

И шта ћемо, морали смо да их скинемо.

Но нису све борбе биле узалудне – тада су се момци изборили за дугу косу. Нешто нечувено у историји Гимназије – двојица храбрих бораца месецима су мученички трпели професорске приговоре. Борба се завршила тиме што су се обојица ошишала на кратко, али је у гимназијске књиге, са сажетошћу Душановог законика, записано:

«Мушкарци могу носити дугу косу, али уредно очешљану и везану.»

*

Непобитна је истина да једну школу чине њени професори – и њени ђаци – али у самим зидовима Гимназије постоји нешто што, у тренутку кад се прекорачи праг, улива страхопоштовање. Као да обитава у њој дух једне младости, и то не само оне која се деценијама ту таложила – већ као да су њени дунђери у њу узидали некакву сен, да се одржи здање. Сам се професор мења крочивши у њу. Такви су музеји, такви су храмови. Није лако ђаку који први пут у њу ступа. Нити ђаку који, последњи пут, из ње излази.

Ја сам, као ђак, последњи пут из ње искорачила пре седамнаест година.

Још и сад иста стоји.

 

Дубравка Срећковић Дивковић

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Било је то време ентузијазма

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

У школској архиви, сам случајно пронашла црно-белу фотографију са екскурзије првог разреда у Сарајеву … Ликови са фотографије оживљавају, сећања су свежа као да се све догодило јуче …

Чујем школско звоно које оглашава крај одмора, узимам фотографију, стављам је у дневник и крећем на час. Пробијам се ходницима препуних ђака и њиховог гласног жамора, довикивања … Присећам се времена кад сам ја била ђак ове школе. Све је било много другачије. „Лајали смо на звезде“. Морали смо да носимо униформе које нисмо волели, ходници су били празни осим, током великог одмора, када смо сви журно напуштали школу да бисмо стигли, међу првима, на Јеремијин киоск да купимо погачице, јер их није било довољно за све, журно смо се, на прво звоно, враћали у учионице устајали у тишини да поздравимо професора који долази на час. Владало је веће другарство, цениле су се праве вредности: добар успех у гимназији је представљао сигурну карту за одлазак на жељени факултет, бољи живот који је пружала факултетска диплома. Ценило се знање! Професори су нам били узори и идоли. Одрастали смо у питомом и срећном времену у којем нису постојале велике социјалне разлике, као данас. То је било време ентузијазма, полета, вере у социјализам, време радних акција, слетова, братства и јединства …

Били смо сигурни да ћемо у XXI веку сви летети на Месец и да ће сви људи живети у миру и благостању. Поштовали смо старије, угледали се на наше професоре…

Сада сам професор у Гимназији, чији сам била ђак и трудим се да наставим путевима својих драгих професора који су ми били узор за посао којим се сада бавим. Ентузијазам из ђачких дана у мени и данас постоји и ја се трудим да га пренесем на своје ђаке.

 

Октобар 2005.                                                                                             Јасмина Милановић,

                                                                                                                      професор енглеског језика

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Писмо из Америке

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Са ове дистанце, временске и просторне (писано у Америци), могу рећи да се сећања на моју ђачку и професорску Гимназију стапају у – носталгију.

Претпостављам да се многи професори паланачке Гимназије и данас сећају генерације матураната 1982/83., који су били убеђени да могу скоро све: и да лају на звезде (што се углавном показало као погрешна процена), а и да их се домогну у што краћем року (успешност – без статистичких података). Наравно, сва та енергија није увек ишла токовима усмереним и одобреним од стране професора и/или родитеља, те су многе усијане главе и оштри коментатори завршавали у директоровој канцеларији – на разговору.

Међутим, ђачки проблеми се нису само нотирали (што је данас преовлађујући обичај), већ су сви покушавали да их реше (чак и сами ученици!). Да је постојала титула Експерт + за изналажење најбољих или најбезболнијих решења, разредни старешина тадашњег IV1, Јелена Новаковић, сигурно би је освојила.

У свет су нас послали са добрим знањем (желели то да признамо или не, углавном захваљујући професорима), неким неозбиљним идеалима (то захваљујући родитељима и целокупном друштву), са сећањима на узбудљиве екскурзије, школске одморе често од животне важности (бар за заљубљене), и са правим пријатељима који су, мени лично, одувек представљали најбољи  производ ђачког живота.

Срећом или несрећом, врло сам брзо направила полукруг и вратила се у Гимназију – овог пута као професор. За четири године све се променило: ђаци (наравно!), начин школовања (!!), екскурзије (зашто?), чак и неки моји некадашњи професори (лична процена).

И сада, гледано из угла једног професора са дугогодишњим стажом, чини ми се да је гимназијска слика доживела неку врсту модернистичке реконструкције – облици су мало необични, боје загаситије, али је целокупна композиција интересантна и лепа.

Генерације ђака које пристижу, на жалост, већ носе са собом искуство живљења са проблемима, и они немају превеликих илузија о свету који их очекује. Некадашњи идеализам се, с правом, изгубио.

Ипак, сасвим је очигледно да оптимизам и позитивна енергија младих људи, срећом, опстају упркос свим смеровима друштвених кретања. Ти нови (који уопште нису клинци) имају идеје, знање (увек таман онолико знања колико им је потребно), и препознатљиву, тврдоглаву убеђеност да могу сами да бирају своје место под сунцем, и то је врло важно и вредно поштовања свих нас.

Мислим да су, само, негде успут, значај другарства заменили неким другим вредностима. Или, можда, ми старији не умемо да препознамо авангарду.

 

Весна Враштановић

(некадашњи матурант паланачке Гимназије)

Весна Обрадовић

(професор паланачке Гимназије)

Gainesville, Florida, USA

Пролећа 2002.

 

 

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Траг у бескрају

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Застаћу на тренутак и ослушнути додир прошлости… Откривам да у самом налету тога сазнања о животу, постојању и трајању, човек за вјек вјекова има одређену нит која се преплиће и сваког од нас чини посебним. У таквом пространству схватила сам да је све око мене стварно и да се одвија једним нормалним циклусом космичке силе која нас необично ставља на трон онога што се зове човек. Истакнут осећај за радост и животност понудили су ми да се осетим опуштено, и чедно препустим тој игри са самом собом…

… Горда и постојана у својој величини, Гимназија је деценијама оличавала своју постојаност, увек посебно и увек поносно. Собом је увек и заувек носила све оне који су знали да је поштују и сагледају зашто она представља изазов којем нисам могла одолети; а својим постојањем Гимназија је одувек будила у мени оно најтананије и просто гонила да јој прилазим са страхопоштовањем. Поред мајке, Мирјане Митровић, која је тада била професор ликовне уметности, академски сликар, Гимназију сам доживела још ближе. Сећам се, једног јутра, давне 1988. године, мајка је обукла ону црвену хаљину у којој је изгледала предивно, на трен учинивши да све изгледа као бајка, и повела ме на свој час… у Гимназију… Велелепна дама је и даље непомично стајала, величанствени ходници који су одисали мирисом гимназијских дана, скривања погледа који су одлазили у неповратно; стубови, најлепши принчеви, звоно које је чувало тишину целе те приче … и ЈА као део свега тога. Стајала сам у њој, стрепела од свега, али, ипак, уживала што сам ту, у холу једног времена, поред мајке која је још више допринела да осетим да постојим. Гледала сам све очима детета које је схватало да је живот управо ту, у приземљу Гимназије, са мајком и свим професорима који су заиста изгледали као посебна бића са привилегијом да уживају у таквој атмосфери. То је био део тог одрастања који ми је помогао да дотакнем трен лепоте и савршенства, саме Гимназије која је то представљала за мене…

… А онда је дошао дан када сам и сама постала ђак те исте Гимназије и уздигнуте главе са осмехом, поносно прошла кроз она иста врата, рустична али пуна неописиве харизме. И овај пут је сусрет био испуњен енергијом која ми је дала чудесан мир. Све је одавало утисак једног сна који је требало сваког трена да се расплине… Ходници су и даље мирисали на онај дан када сам као мала све то гледала задивљено; и предео свих боја, таласи лаве и нијансе плаве, и неизбежни вртлози црвене хаљине моје мајке … све је то представљало буђење живота, Гимназије, ђака. Заиста сам уживала, била пресрећна и имала утисак да могу да полетим. Све ми је било тако блиско, моје, и требало је само зажмурити и… сачекати да чувено звоно обележи почетак нове школске године и нашег времена. Да, то је управо био почетак  једне нове генерације… говорио је тако самоуверено, гледао на све подједнако истом смиреношћу и пружао срећу… Наш разредни старешина, професор историје Александар Јелић. Човек који је заиста допринео да сви заједно Гимназију схватимо као одређену особу која нас прима у наручје и нуди безброј могућности. Било је потребно само бити део целе те приче и препустити се. Сале је успео да од свега направи праву атмосферу у којој смо сви били поносни на себе; гледали се задивљено и покушавали да схватимо зашто историја мора бити таква, пуна неких необјашњивих момената… а нама је тих дана било потребно нешто много другачије, мало детињасто али искрено… нешто што је Сале схватао и свима нама пружио. Прави друг, психолог, човек… Знао је како да нас учини срећнима, дружио се са нама, знање преносио на један посебан начин и уливао љубав према историји, географији, књижевности, уметности, музици… допринео да нам сви професори буду део нас самих и да их све посматрамо као део нашег времена.

А онда је у свему томе, у тој игри стаклених перли ушао још један мушкарац који ме је освојио. Прва љубав… како смо само били срећни? У самој Гимназији, њеном величанству, стајали смо он и ја, заљубљени, срећни, млади. Све ме је то учинило посебном, Гимназија као таква, разредни старешина који увек има разумевања и времена, и љубав. Сећам се да се професорка Јела Новаковић пролазећи поред нас, смешкала и стално говорила како је дивно кад си млад и заљубљен. Ех… Четири године смо проживели у нашој Гимназији; волели се и дружили, али увек поносни што смо ту! Тај период од 1996-2000. године заувек ће чувати тајну бремена које је било само наше… наш траг у бескрају…

 

 

2003.                                              Невена Митровић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Жал за старом Гимназијом или кад је Гимназија била Гимназија

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Експертска група шест плус један, која се тренутно налази у ПТТ-у (за недовољно упућене у перманентно-транспарентној транзицији) после исцрпне и, зашто не, исцрпљујуће анализе и евалуације ставља на тендер курикуларну реформу, првенствено у циљу едукације едукатора…

Не! Не желим да пишем о реформи образовања. Мада признајем да је та тема Ин. Благодет глобализације (а за неке можда и баук) неумитно засеца ткиво нашег бића. О глобализацији, демократизацији, сорошизацији, компјутеризацији и осталим ацијама нека пишу млађи или они који преживе следећих тридесет година. Неко ко је иза себе оставио неколико реформи, а свака је била најдемократскија, како од претходних тако и од потоњих??!, нема више маште а ни снаге ни воље да види нешто чега нема. Још ми је у живом сећању, када сам као млад професор пун ентузијазма, тумачио шуварицу ученицима, родитељима и грађанима сеоских и градских месних заједница, а већ после неколико година осетио сам опори укус промашености и кајања.

Са годинама, да ли је то можда знак старости, све чешће се враћам мојој првој Гимназији, Гимназији која ме је припремила за студије, поставила темеље мојој личности и трасирала мој животни пут. Од свих Гимназија, које су оставиле трага у мом животу, Гимназија у Тополи, прво радно место, Војна Гимназија у Загребу и садашња Гимназија Света Ђорђевић у којој радим, ова прва као и прва љубав има централно и почасно место.

Моја генерација ће ускоро прославити 40-годишњицу матуре. За млађе је то читава вечност, па се може поставити питање, да ли ми то можда са ове дистанце не идеализујемо наше време. Многи га последњих година руже и нападају, називају га мрачним и недемократским. Смешно, вероватно нису чули за ону народну, која вели да је свакој мајци, своје дете најлепше.

Често ухватим себе како повлачим паралеле између оне и ове моје Гимназије. Шта је то што их толико чини различитим? Само је зграда остала на истом месту али наружена доградњом. Нема више школског клуба. Уместо њега су сада две учионице, одвојене хармоника-вратима. Нема више старог ве-це-а у дну дворишта, где се једино могла попушити нека цигарета, и то једна цигарета на неколико ученика. Одавно су нестале оне дивне сеновите липе, испод чијих крошњи су се рађале и умирале многе љубави.

У нашој генерацији, први разред је уписало 163 ученика, али њих 57 није завршило Гимназију са својом генерацијом. Понављали су, пали на поправном испиту, напустили школу због болести, или су искључени. Данас, скоро сви уписани ученици завршавају Гимназију. Поноваца и искључених ученика скоро да и нема. Одлични ученици су се могли избројати на прсте једне руке, уколико их је било у одељењу; данас се број одличних ученика у неким одељењима приближава броју ученика у одељењу. Али, многи из наше генерације, који су поновили једну или две године, завршавали су редовно факултете као што су правни, економски, саобраћајни или наставни факултети. Данас се у дневној штампи могу прочитати и овакви подаци: 25 вуковаца и 70 одсто одличних ученика на пријемном испиту на Медицинском факултету је испод црте а њих 17 је без и једног бода. Универзитети у Србији годишње упишу око 34.000 студената, а сваке године дипломира просечно 13.000 студената, просечно се студира осам година, пролазност на испитима је изузетно ниска, од 5 до 10 одсто. Око 20 процената академаца је пасивно и после неколико година напушта студије.

Далеко од тога да наша Гимназија и данас нема ученика који су први или међу првима на пријемним испитима. Факултете завршавају у року са високим просечним оценама, праве вредности увек испливају на површину, само што је ових других, све већи број.

У броју 19 година V школског листа Искра (лист је излазио четири пута годишње) школске 1962./63. године, могу се наћи интересантни подаци о такмичењима одељења у успеху, дисциплини, естетском изгледу и чувању друштвене имовине у периоду од 1. марта до 25. маја.

Први по проценту пролазности је II1 (71,42 одсто) а најмањи проценат има I4 ( 36,37 одсто). Данас се проценат пролазности одељења често приближава броју 100 посто. Најмање оправданих изостанака (36) има III2 а највише III3 (152). I1 (са 34 ученика) нема неоправданих, а 18 ученика IV2 имају највише 21. Ах, та четврта година! Данас је број уписаних изостанака приближно исти али по ученику.

У незаборавној успомени остао нам је једнодневни (бесплатни) излет до Врњачке Бање којим је школа наградила наше одељење, као најбоље у школској 1964./65. години.

Да ли је онда било штрајкова? Било је, али само у уџбеницима историје. Како смо ми тада могли знати да је право на рад одлика диктаторских режима, а да је штрајк (читај право на нерад) тековина демократског друштва.

Часови се нису скраћивали ни 31. децембра. Часови се нису скраћивали, а ишло се у позориште, најмање два пута годишње и то најчешће у Народно или Југословенско драмско позориште. Часови се нису скраћивали, а ишло се у биоскоп много чешће него данас. За добар филм, карта се најчешће куповала од тапкароша, ако ниси желео да сатима чекаш у реду, а онда останеш без ње.

У вечитом сећању остало је урезано време, проведено у дружењу на друштвено-корисном раду, при уређењу града, брању јабука, грожђа, кукуруза, парадајза, вађењу репе, чупању соје или уништавању губара. Данас смо задовољни ако ученици један сат годишње проведу на уређењу своје школе.

О јесењем и пролећном кросу одржаваном на Микуљи, у Мирковића забрану и Крњевачкој шуми, првомајској паради и слету, могу се написати десетине страница.

За наше време се можда може рећи да је било тешко, али је било лепо као што је свака младост лепа.

Некада је Гимназија трајала осам година (у Немачкој и данас траје девет година), затим четири године (а била је и укидана), реформисана Гимназија ће трајати три године. Можда ће се родити нови Гашо Кнежевић, који ће програм Гимназије реализовати путем дописног курса. Али, рекли смо, нећемо овога пута о реформи.

 

(2003.)

Матеја Миловановић,

(бивши ученик Гимназије „Света Ђорђевић  и садашњи  професор немачког језика бивше Гимназије   „Света Ђорђевић“)

 

 

 

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Јеси ли ти Малагин?

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Мој први сусрет са Гимназијом „Света Ђорђевић“ у Паланци, везан је за почетке шездесетих година прошлог века.

Као клинца, недељом пре подне, мој покојни отац Љубиша Илић-Малага, такође ученик предратне паланачке Гимназије, водио ме је у просторије Гимназије, где су се одвијале пробе оркестра. Мој отац, као врсни познавалац музике, радио је са оркестром. Из тог оркестра памтим Токија, Жућу, Цолета и друге. Ови момци су од раног јутра били у учионици Гимназије у подруму, са својим инструментима и увежбавали задате мелодије. За време тих проби пратило их је будно око мог оца, а ја сам био презадовољан када ми дозволе да седнем за бубњеве и мало ударам по њима. Након извесног времена и одређених договора, отац и ја бисмо отишли из Гимназије, или на фудбалску утакмицу, или на паланачки Кисељак, а потом на недељни ручак, док су поменути младићи остајали у Гимназији и увежбавали свој репертоар до касних поподневних или вечерњих часова. Данас су то зрели људи, који су и даље остали верни музици.

Такође, сећам се и неких других младића, ученика Гимназије, који су уз помоћ мог оца оформили Забавни оркестар Гимназије.

На истом месту, у подруму Гимназије, окупили су се неки други младићи, овог пута Веља, Циле, Мирчевски, Браца, Мишко. Сећам се њихових наступа за Дан школе Гимназије, у башти Клуба ГОША, у сали Народног позоришта у Паланци.

Гимназија је врло често, у то време, била организатор Академија у сали Народног позоришта у Паланци. Ученици Гимназије су изводили музичке и драмске садржаје, рецитале. Наступао је хор Гимназије, забавни оркестар Гимназије, изводили су се одломци из драмских дела, говорили стихови великих песника и одломци из дела великих писаца. Мој отац, који је био задужен за музички део ових програма, водио ме је више пута, у паланачко позориште на ове Академије. Седећи у крилу покојног Мићка Влајића у кућици за суфлере, имао сам изванредан преглед догађања на сцени, али и иза сцене. У првом реду публике, седели су професорски бардови, покојни Јован Ристић, Милутин Срећковић, Србољуб Здравковић, чијем будном оку није могла да промакне ниједна изговорена реч на сцени.

Организовањем оваквих манифестација, Гимназија је дала значајан печат културном животу Паланке.

Сећам се сусрета у Паланци са професором Радуном Шошанићем, ранијим директором Гимназије и професором математике. Након што би се, увек срдачно, поздравио са мојим оцем, који је био његов ђак и са мном, редовно је питање било: Какав сам ја математичар, а одговор је био: Исти као и отац.

У Гимназију сам кренуо 1974. године, одељење I1 разредни старешина професор Надежда Јелић. Сећам се прве године Гимназије, улазим у двориште, а према мени из дворишта иде чувени професор Гимназије, Воја Бабић. Тада је већ био у пензији. Јављам се професору Бабићу, а он пита: Је ли, јеси ли ти Малагин? Ја му потврдно одговорим, поздравим се, попричамо, онда кренем на наставу, а професор Бабић у преподневну пензионерску шетњу. И након пензионисања, професор Бабић је волео да обиђе двориште Гимназије у којој је провео цео свој радни век.

Четири године проведене у Гимназији у Паланци, слободно могу рећи, биле су најлепше и најбезбрижније године мог живота. И данас, када смо сви изложени свакојаким проблемима, стресовима и гадостима савременог доба, врло често себи кажем: Ух, када бих сада могао да се вратим у први Гимназије.

Матурирао сам 1978. године. И након матуре, све до пре неколико година, редовно сам се са својим друговима, такође ученицима Гимназије окупљао у дворишту Гимназије, да одиграмо неколико баскета, на кошаркашком терену на коме се сигурно играо најбољи баскет у Србији. Годинама се на овом терену окупљала иста клапа: Ивица Бајазит, Микица Бејатовић, Саша Јелић, Предраг Станошевић, Ненад Стојановић, Ђорђе Јововић, Срба Симоновић. Свима нам је било заједничко да смо били ученици Гимназије и да сви волимо да одиграмо баскет баш на игралишту Гимназије.

У време када пишем ово сећање, моја генерација, матуранти Гимназије 1978. године, слави јубилеј 25 година матуре.

Дана 31.05. 2003. године, наше разредне старешине поново ће нас прозвати, а затим ћемо уз добру музику, иће и пиће евоцирати успомене на лепе и безбрижне дане проведене у паланачкој Гимназији.

 

Драган Илић Малага

У Смедеревској Паланци, 10. априла 2003.

 

 

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Професори и ученици

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

У Горњем Милановцу провела сам пет година професуре и то су најсрећнији дани у моме професионалном животу. Ту се родио и мој старији син Владислав. Мој отац је држао до себе и сматрао је да су наше могућности далеко изнад живота малог места. Под његовим утицајем, мој муж и ја смо тражили премештај и дошли у Крушевац. Рат је био на помолу и морали смо да се приближимо својима. Tако смо дошли у Паланку.

Мој муж Војислав и ја смо почели да радимо у Гимназији. Мучили смо се по туђим становима док нисмо саградили кућу, али прошло је доста времена да то остваримо, скоро када је старији син пошао на студије.

Родно место мога мужа нас је релативно добро прихватило, мада су времена била тешка. Рат. Окупација. Ослобођење. Све смо то прегурали преко главе. Политиком се нисмо бавили, јер смо били људи које је интересовала кућа, деца и струка. Мој муж је радио много на струци и одлазио на специјализацију као стипендиста Владе Француске, почетком 50-их година, у Гренобл и Париз.

Предавала сам француски, латински и српски језик.

Дружили смо се са свима у колективу, посебно са брачним паром Булатовић. Друговала сам са Милевом Јосифовић и Милевом Степановић, професорима језика, прва немачког, а друга француског.

Први директор, Драгољуб Марковић, био је строг и захтеван, али нам то није падало тешко, јер смо желели да будемо што савршенији у струци. У једном периоду живота, директор ми је био и мој муж. Имали смо срећу да нам и ученици постану директори гимназије: Срба Здравковић и Јован Ристић.

Памтим много талентованих, паметних и радозналих ђака. Памте и они мене и мог мужа. Неки ми пишу, неки ми дођу да се испричамо. Увек ми радост доносу лепе вести о мојим бившим ученицима.

 

Вера Бабић, професор

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Црно-бело са три прста испод колена

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Првог септембра 1971. године сам као и већина одличних ученика уписала Гимназију и не слутећи да ће се међу нама створити нераскидива веза.

Kao већина мојих другова и другарица, уписала сам Гимназију са намером да је завршим и одем на студије, а Гимназије се, ето, сетим понекад и то у црно-белој техници, јер ми је то заправо била прва импресија.

Наиме, све ученице су носиле црне ђачке униформе, са белом крагницом. Све су, као и дечаци, у својим ђачким униформама изгледале исто. Како су униформе за девојчице биле дужине три прста испод колена, то су се разликовале само по лику, дебљини и понашању. Шминкање није било дозвољено, па смо све биле природно лепе, неке ћутљиве и повучене а неке мало живахне, како се то тада звало.

Како су по природи ствари дечаци у сазревању каскали за нама, то сам се ја одмах заљубила у плавооког Жарета из четвртог разреда, и одмах добила јединицу из математике, јер љубав и учење никако не иду заједно. То је била заједничка парола родитеља свих ученика моје генерације. Наравно, ја сам се потрудила да ту паролу депласирам и успело ми је.

Зграда Гимназије, из тих дана, остала ми је у сећању као нешто највеће и најозбиљније што сам видела. За четири године проведене у Гимназији, имала сам троје разредних старешина: прво Драгишу Стојановића, професора са најлепшим баритоном и наочарима скривеним погледом, затим Негосаву Ивановић, професорку која је за мене тада била појам женске лепоте и, најзад, Томислава Богосављевића, професора строгог, духовитог и загонетног.

Сви професори, за мене и већину из моје генерације, били су појам образованости, елоквентности (са малим изузецима), а својом појавом и понашањем су нас научили да их ценимо и поштујемо.

Једна од тих који су својом појавом и понашањем заслужили да их ценимо и поштујемо била је и наставница физичког васпитања Миланка Ђурђевић, слатка мала плавуша, која је својом упорношћу од мене начинила „жену од гуме“, и тако ме определила и привукла својој струци. И сама сам, значи, постала наставник физичког васпитања.

Имала сам дивне другове и другарице, пуно смо се дружили и у већини случајева били спремни да помогнемо једни другима, стога не бих издвојила никог од њих.

И о мом школовању у Гимназији могла бих да пишем до „бесвести“ а да не кажем све. Овај део ћу завршити констатацијом да Гимназију у то време, никако није могао да заврши неко ко, рецимо, није прочитао све што је било предвиђено програмом лектире. У то сам сигурна,  јер је сваки мој покушај био осујећен.

У јуну 1974. године растала сам се са Гимназијом накратко, да бих се опет вратила 1980. године, сада као предавач. Тада сам први пут ушла у наставничку канцеларију мало опуштеније него када сам била ученик и тамо улазила једино када би ме неко од професора послао по неком задатку.

Мој однос према професорима се није много променио, јер су они за мене, још дуги низ година, били моји професори, све док ме сами нису упозорили да бих могла мало да се опустим, јер смо сада колеге. Међутим, сходно моме васпитању и даље сам са њима била на прописаној дистанци.

У то време, директор школе је био Милорад Бајовић, професор физичког васпитања, иначе мој фах колега, који ми је као почетнику много помогао. Њега сам доживљавала на сасвим другачији начин од директора Јована Ристића, који је ову функцију обављао док сам ја била ђак. Наиме, професора Ристића сам као ученик видела као једног правог господина и човека од урођеног ауторитета. То наравно не значи да професора Бајовића нису красиле исте особине. Насупрот. Међутим, некако ми је био доступнији (можда зато што више нисам била ђак).

Ученици више нису носили униформе, девојке су се увелико шминкале и биле праве дамице. Тако је Гимназија за мене попримила један други колорит.

Иако је разлика у годинама, између мене и ученика, била мала, морам да признам да су се према мени односили врло коректно и радо су долазили на часове фискултуре, који су по обостраном мишљењу били интересантни, па чак и они на којима се припремала слетска вежба. Те године смо колега Бранислав Лазаревић и ја спремили слетску вежбу са мелодијом Здравка Чолића „Мађарица“ и Лабораторије звука „Скакавац јој зашо у рукавац“ и заувек избацили из употребе корачнице које су свима досадиле.

Гимназију сам поново напустила, накратко и вратила се у њу 1985. године. Ту сам затекла пуно својих ђака, сада професора, као и доста својих професора, а међу њима и Трифка Сушића на месту директора школе, кога сам доживела као доброг домаћина, тактичног и спремног за сарадњу.

Постала сам секретар Гимназије и на том радном месту сам и сада.

С обзиром да би излагање мојих импресија о Гимназији требало да буде сажето, то се извињавам многима, које нисам поменула,  јер то није знак да није требало, већ да није било простора.

 

2001. године

Весна Недић-Максимовић, секретар Гимназије

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Школа живота

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Док седим и размишљам о томе шта ћу да напишем, осећам трему, баш као пре много година пред писмени задатак из српског језика код професора Милутина Срећковића.Знам да се прошлост обично идеализује, што време више пролази, али није то само моје мишљење да су гимназијски дани непоновљиви.

Не желим да правим разлику између данашње Гимназије и Гимназије из мог времена јер бих, у том случају, то моје школско време можда,  још више идеализовао.

Међутим, не могу а да се не сетим професора, правих институција, Милутина Срећковића, Томе Богосављевића, Милорада Бајовића, брачног пара Драгана и Лепе Влатковић и других који су се, чини ми се, као педагози дубоко урезали у сећање целе моје генерације.

Осећај страха пред упис у Гимназију, па преко озбиљности у учењу током четири разреда, кулминирао је мојом срећом по завршетку матуре. Осећао сам се узвишено јер сам завршио једну озбиљну школу, могу слободно рећи школу живота.

Шта рећи о данима школовања а да не буде опширно и сувише детаљно?

Мислим да ћу, поред дивних професора које сам поменуо, увек да се сећам и гимназијског дворишта у којем сам уз спорт проводио све слободно време. Незаборавне су и гимназијске екскурзије.

Зграда Гимназије и даље стоји на истом месту. Двориште је нешто преуређено. Неки нови ђаци и данас иду на екскурзије. Све је то сада мени далеко и страно.

Међутим, моја Гимназија, моје двориште, моји професори живе увек у мени и живеће заједно са мном и са мојом генерацијом и биће сваки пут у нашим причама на прославама годишњица матуре.

 

Небојша Ристић

 

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Матуранти школске 1974./75. године

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaВеома је тешко да објективно говорим о генерацији која је у паланачкој Гимназији матурирала школске 1974./75. године, делом зато што сам јој и сама припадала, а делом што ни данас, после скоро 30 година, међу лекарима, инжењерима и успешним зрелим људима видим готово сваког од својих другова. Познато IV4, са поносом је водио млад, ведар и амбициозан професор Жика Ивановић. Строг на часовима математике, заштитнички се постављаo према необузданој младости, родитељски нас критикoвао и кажњавао у учионици, а штитио и оправдавао у зборници.

Ако кажем да су се професори жалили што немају питања која ће остати без одговора, сви ће рећи да се претерано хвалим, али би им такво мишљење у потпуности осујетила једна ранија, прилично дирљива ситуација. Сви смо већ били сигурним корацима на правом животном путу и школских дана се све ређе сећали. Већ сам иза себе имала више година лекарског стажа, када је на Одељење интерне медицине примљен мени познат и изузетно драг пацијент. Било ми је веома жао када сам у изузетно тешкој ситуацији видела правог барда српске писане речи. Тада, а и данас, понос свих нас је, да нас са књижевношћу  упознаје неко ко је био много више него професор, господин Милутин Срећковић.

Изненадила сам се када ме је, због болести ослабљеног вида, препознао још по гласу. Кроз необавезан разговор касније сам сазнала да се професор и после двадесет година сећа имена свих нас, и то не само по несташлуцима, већ пре свега по добром учењу и ваљаном знању.

Професор Психа озбиљно саветује своје ученице на екскурзији када смо смештени у истом хотелу са екскурзијом средњошколаца из Сарајева.

Професор:  Са овим момцима из Сарајева се дружите само под сијалицом од 60-100 свећа.

Ученице одговарају у хору: Важи професоре, обећавамо …

Када данас, из перспективе зреле особе боље погледам на те дане, често ми пажњу окупира нека од још и тада двосмислених ситуација са часова филозофије. Школски обичај је свуда, па и код нас био да се часови на којима професор пропитује понекад не посећују у великом броју. То што смо били пред матуром и имали репутацију добре деце, несташлук нам се чинио још слађим. Поштујући договор на часу, остало је само пар оних најозлоглашенијих, док су сви остали у ђачком жаргону – побегли. Очекивана реакција је била опште изненађење, али се десило супротно. Професор је ушао, уписао час и веома пажљиво саслушао и прихватио 25 објашњења за одсуство. Почео је да предаје четворици као да је све у најбољем реду. Извињења разредног старешине је примао са чуђењем, а нас је оставио са питањем ко је коме доскочио, младост и досетљивост озбиљности или искуство и домишљатост непромишљености.

Још низ сличних догађаја ми намећу мисао да су нас водили достојни вођства, да су нас учили прави учитељи, знање нам давали зналци и да су од нас људе правили прави људи.

 

Два од укупно шест лекара:

Др Верица Ђорђевић, интернист-нефролог

Др Љубица Рајчић-Радисављевић, физијатар

(2001.)

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Свака сличност…              

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaУченица школе, у којој данас и предајем, постала сам септембра 1980. године, запловивши тако у врло усмерене струје и токове тадашњег средњошколског живота. Као и сви ружни пачићи овога света, и ми смо, помало завидни стајали по страни, гледајући у већ израсли и доказано леп лик старијег претходника гимназијалаца. Јер, шта би ми, јадни усмерењаци, друго… Срећом, а на нашу утеху, од тог септембра гимназијско двориште врвело је само од усмерењака; друг гимназијалац беше уклоњен из њега на неких десетак година, све до времена када сам ја ту већ била присутна само као професор, до времена када је двориште за мене већ изгубило ону драж прве младости и одрастања, добивши у међувремену друге димензије.

У почетку мог запослења у Гимназији и даље сам се осећала гимназијски. Тако је мало времена прошло, а ја сам поново била ту, спремна да ђачки реагујем на гласове својих професора, сада колега. Чудан осећај. Већ сам схватила да моје образовање спада у крајње домете професуре једне плејаде људи који су у нашој Гимназији провели дуге, пре свега радом и ентузијазмом испуњене, године и њој оставили нешто више од себе. Ма како ми професионално опредељени били, па стога следили своје смерове, знање које смо понели из ове школе било је равно, а у неким, углавном новим областима или читавим предметима, и премашивало знање које би стекао један гимназијалац пре нас. Слутила сам, а сада сам и сигурна, да су и професори учили, пре нас или са нама. Нису нас мазили и подилазили нам поклоњеним оценама. Било је и оних А, Б, Ц оцена из предмета који су сматрани вештинама. Било је и професионалне праксе, углавном прва од укупно две недеље зимског распуста. Било је и опремљених учионица и потребних учила и опреме за извођење праксе; или бисмо као старији ђаци одлазили да се учимо будућем позиву ван школе.

Значи, радило се много и много се времена проводило у школи. Не мислим само да смо редовно похађали наставу – то се подразумевало. Појединачно бежање из школе није било усвојена и готова ствар, а колективно бисмо избегли час пред неки празник, крај године, или пре, више несташлука ради, ради доказивања себе и себи (дух колектива и другарство морало се тестирати), а не других и другима. Мислим да смо били спремнији на одговорност од данашњих ђака. Сећам се кад смо покренули читаву акцију, која би се модерним језиком могла звати: Не униформа и то јесте био велики посао убеђивања, организовања састанака, доказивања, и одједном, нисмо сви више били једнако плави. А како би и могли, време је то и потврдило и можда би се ствари саме од себе одвијале, али би ми били ускраћени за тај осећај победе. Било је покушаја и самооправдавања часова. Не, никако не мислим појединачно, било је то на одељењским заједницама, формирана би била комисија која ће сама, или уз помоћ разредног, одрађивати тај напорни посао. И уопште, одељењске заједнице и други облици омладинске организације имале су већу улогу, боље речено, бар су имале неку улогу. Нешто се дешавало у школи и око ње. Макар популарни квизови четвртком увече (увек смо били у финалу), рад секција, дочек Нових година у школи, игранке на отвореном …

Екскурзије су биле права благодет. С јесени, таман кад бисмо на преласку из године у годину опет упадали у ново одељење (предусмеравања, усмеравања), ето прилике да упознамо нове другове, нарочито дођоше. (Та промена одељења, школа мени је лично највише сметала, ту смо највише били на губитку у односу на класичне гимназијалце). А онда, те екскурзије су трајале данима, обилазила се читава она земља, и тачно се знало где и како се у којој години иде. Додуше, у мом трећем разреду нисмо ишли нигде, због некаквих прописа да се већи део екскурзије мора зарадити (значи одрадити младалачки), па је цела школа помагала, а ишли само матуранти. Већ следеће године, матуранти смо били ми, па нам онда ни прање старих и дотрајалих вагона у Гоши није тешко пало. Све за неколико дана у Дубровнику!

Било је свакако и тешкоћа. На мом смеру, једна од компликованијих ствари која се учила, било је куцање на писаћој машини на слепо; па онда стенографија. Било је и доста понављања градива због разлике опште-усмерено, а и учили смо предмете и делове области које су се после доказано укинуле. Што би рекли, таква су била времена.

Не кажем да нису била добра, и да нису била она неопходна карика у ланцу постојања и трајања наше Гимназије. И треба се осврнути на њих. Никога не бих посебно истицала и помињала, не што то не бих могла… Жалим што тих година нису штампани годишњи Извештаји школе, али сигурна сам да се чува доста писаних докумената из тог периода, остало је забележено у сећању.

Када ме моји ђаци питају како је у школи било, у то моје време, ја увек кажем да није било лепо, не бих се ни враћала; морате ми веровати на реч, пре свега реч једног бившег гимназијалца, који често себе огледа у многим другим младим лицима у пролазу.

 

 

 

                  Виолета Станковић, професор енглеског језика (2003.)