Жал за старом Гимназијом или кад је Гимназија била Гимназија
Експертска група шест плус један, која се тренутно налази у ПТТ-у (за недовољно упућене у перманентно-транспарентној транзицији) после исцрпне и, зашто не, исцрпљујуће анализе и евалуације ставља на тендер курикуларну реформу, првенствено у циљу едукације едукатора…
Не! Не желим да пишем о реформи образовања. Мада признајем да је та тема Ин. Благодет глобализације (а за неке можда и баук) неумитно засеца ткиво нашег бића. О глобализацији, демократизацији, сорошизацији, компјутеризацији и осталим ацијама нека пишу млађи или они који преживе следећих тридесет година. Неко ко је иза себе оставио неколико реформи, а свака је била најдемократскија, како од претходних тако и од потоњих??!, нема више маште а ни снаге ни воље да види нешто чега нема. Још ми је у живом сећању, када сам као млад професор пун ентузијазма, тумачио шуварицу ученицима, родитељима и грађанима сеоских и градских месних заједница, а већ после неколико година осетио сам опори укус промашености и кајања.
Са годинама, да ли је то можда знак старости, све чешће се враћам мојој првој Гимназији, Гимназији која ме је припремила за студије, поставила темеље мојој личности и трасирала мој животни пут. Од свих Гимназија, које су оставиле трага у мом животу, Гимназија у Тополи, прво радно место, Војна Гимназија у Загребу и садашња Гимназија Света Ђорђевић у којој радим, ова прва као и прва љубав има централно и почасно место.
Моја генерација ће ускоро прославити 40-годишњицу матуре. За млађе је то читава вечност, па се може поставити питање, да ли ми то можда са ове дистанце не идеализујемо наше време. Многи га последњих година руже и нападају, називају га мрачним и недемократским. Смешно, вероватно нису чули за ону народну, која вели да је свакој мајци, своје дете најлепше.
Често ухватим себе како повлачим паралеле између оне и ове моје Гимназије. Шта је то што их толико чини различитим? Само је зграда остала на истом месту али наружена доградњом. Нема више школског клуба. Уместо њега су сада две учионице, одвојене хармоника-вратима. Нема више старог ве-це-а у дну дворишта, где се једино могла попушити нека цигарета, и то једна цигарета на неколико ученика. Одавно су нестале оне дивне сеновите липе, испод чијих крошњи су се рађале и умирале многе љубави.
У нашој генерацији, први разред је уписало 163 ученика, али њих 57 није завршило Гимназију са својом генерацијом. Понављали су, пали на поправном испиту, напустили школу због болести, или су искључени. Данас, скоро сви уписани ученици завршавају Гимназију. Поноваца и искључених ученика скоро да и нема. Одлични ученици су се могли избројати на прсте једне руке, уколико их је било у одељењу; данас се број одличних ученика у неким одељењима приближава броју ученика у одељењу. Али, многи из наше генерације, који су поновили једну или две године, завршавали су редовно факултете као што су правни, економски, саобраћајни или наставни факултети. Данас се у дневној штампи могу прочитати и овакви подаци: 25 вуковаца и 70 одсто одличних ученика на пријемном испиту на Медицинском факултету је испод црте а њих 17 је без и једног бода. Универзитети у Србији годишње упишу око 34.000 студената, а сваке године дипломира просечно 13.000 студената, просечно се студира осам година, пролазност на испитима је изузетно ниска, од 5 до 10 одсто. Око 20 процената академаца је пасивно и после неколико година напушта студије.
Далеко од тога да наша Гимназија и данас нема ученика који су први или међу првима на пријемним испитима. Факултете завршавају у року са високим просечним оценама, праве вредности увек испливају на површину, само што је ових других, све већи број.
У броју 19 година V школског листа Искра (лист је излазио четири пута годишње) школске 1962./63. године, могу се наћи интересантни подаци о такмичењима одељења у успеху, дисциплини, естетском изгледу и чувању друштвене имовине у периоду од 1. марта до 25. маја.
Први по проценту пролазности је II1 (71,42 одсто) а најмањи проценат има I4 ( 36,37 одсто). Данас се проценат пролазности одељења често приближава броју 100 посто. Најмање оправданих изостанака (36) има III2 а највише III3 (152). I1 (са 34 ученика) нема неоправданих, а 18 ученика IV2 имају највише 21. Ах, та четврта година! Данас је број уписаних изостанака приближно исти али по ученику.
У незаборавној успомени остао нам је једнодневни (бесплатни) излет до Врњачке Бање којим је школа наградила наше одељење, као најбоље у школској 1964./65. години.
Да ли је онда било штрајкова? Било је, али само у уџбеницима историје. Како смо ми тада могли знати да је право на рад одлика диктаторских режима, а да је штрајк (читај право на нерад) тековина демократског друштва.
Часови се нису скраћивали ни 31. децембра. Часови се нису скраћивали, а ишло се у позориште, најмање два пута годишње и то најчешће у Народно или Југословенско драмско позориште. Часови се нису скраћивали, а ишло се у биоскоп много чешће него данас. За добар филм, карта се најчешће куповала од тапкароша, ако ниси желео да сатима чекаш у реду, а онда останеш без ње.
У вечитом сећању остало је урезано време, проведено у дружењу на друштвено-корисном раду, при уређењу града, брању јабука, грожђа, кукуруза, парадајза, вађењу репе, чупању соје или уништавању губара. Данас смо задовољни ако ученици један сат годишње проведу на уређењу своје школе.
О јесењем и пролећном кросу одржаваном на Микуљи, у Мирковића забрану и Крњевачкој шуми, првомајској паради и слету, могу се написати десетине страница.
За наше време се можда може рећи да је било тешко, али је било лепо као што је свака младост лепа.
Некада је Гимназија трајала осам година (у Немачкој и данас траје девет година), затим четири године (а била је и укидана), реформисана Гимназија ће трајати три године. Можда ће се родити нови Гашо Кнежевић, који ће програм Гимназије реализовати путем дописног курса. Али, рекли смо, нећемо овога пута о реформи.
(2003.)
Матеја Миловановић,
(бивши ученик Гимназије „Света Ђорђевић и садашњи професор немачког језика бивше Гимназије „Света Ђорђевић“)