БИЛА САМ ЂАК И ПРОФЕСОР ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ
У Гимназију сам дошла после завршене основне школе у Наталинцима. Било је то време пред сам II светски рат. Нашла сам се у потпуно новој средини, међу новим другарицама и друговима и посебно су на мене оставили леп утисак моји дивни професори којима сам захвална на знању и образовању које су ми пружили у току осмогодишњег школовања, чему треба да захвалим што сам касније постала професор као и они. За време свог рада, често сам се сећала како и чему су нас учили и трудили се да од нас створе добре, честите и поштене људе. Не бих хтела, овом приликом, да посебно издвојим и будем неправична према некима, јер су се сви они заједно трудили да постигнемо што боље резултате, заједно са директорима школе.
Било је то тешко, јер нас је рат омео да редовно похађамо наставу, часови су одржавани у просторијама суда, и по приватним кућама. То нас није омело да на време завршимо средњу школу. У тим тешким ратним данима, развијало се и блиско другарство, када нисмо имали основна средства за учење (позајмљивали смо књиге једни другима) и учили по кућама у кружооцима.
То дружење задржало се до данашњег дана, чини ми се да је сада још присније, ближи смо једни другима, састајемо се годишње и евоцирамо успомене из ранијих дана.
Не пропустимо да направимо поређење у критеријумима у време нашег школовања и дана као формираних људи на челу са директором који је био врло строг а кога смо веома уважавали као и остале професоре који су имали висок критеријум оцењивања нашег знања и способности.
Касније, када сам постала професор те исте Гимназије, схватила сам да није лако оцењивати ученике и да је веома важно да ученици стекну занање које ће касније да примене у животу. Посебно сам се трудила, попут мојих професора, да објасним да je у животу веома важно знање и поседовање радних навика ако желе да нешто постигну.
И данас, када прођем поред Гимназије, коју је један од мојих директора назвао „храмом науке“, срце ми заигра од среће што сам најлепши део живота провела у њој и захвална сам јој као и мојим драгим професорима који су до данас остали у сећању.
Ружица Бељин,
професор у пензији