BILA SAM ĐAK I PROFESOR PALANAČKE GIMNAZIJE
U Gimnaziju sam došla posle završene osnovne škole u Natalincima. Bilo je to vreme pred sam II svetski rat. Našla sam se u potpuno novoj sredini, među novim drugaricama i drugovima i posebno su na mene ostavili lep utisak moji divni profesori kojima sam zahvalna na znanju i obrazovanju koje su mi pružili u toku osmogodišnjeg školovanja, čemu treba da zahvalim što sam kasnije postala profesor kao i oni. Za vreme svog rada, često sam se sećala kako i čemu su nas učili i trudili se da od nas stvore dobre, čestite i poštene ljude. Ne bih htela, ovom prilikom, da posebno izdvojim i budem nepravična prema nekima, jer su se svi oni zajedno trudili da postignemo što bolje rezultate, zajedno sa direktorima škole.
Bilo je to teško, jer nas je rat omeo da redovno pohađamo nastavu, časovi su održavani u prostorijama suda, i po privatnim kućama. To nas nije omelo da na vreme završimo srednju školu. U tim teškim ratnim danima, razvijalo se i blisko drugarstvo, kada nismo imali osnovna sredstva za učenje (pozajmljivali smo knjige jedni drugima) i učili po kućama u kružoocima.
To druženje zadržalo se do današnjeg dana, čini mi se da je sada još prisnije, bliži smo jedni drugima, sastajemo se godišnje i evociramo uspomene iz ranijih dana.
Ne propustimo da napravimo poređenje u kriterijumima u vreme našeg školovanja i dana kao formiranih ljudi na čelu sa direktorom koji je bio vrlo strog a koga smo veoma uvažavali kao i ostale profesore koji su imali visok kriterijum ocenjivanja našeg znanja i sposobnosti.
Kasnije, kada sam postala profesor te iste Gimnazije, shvatila sam da nije lako ocenjivati učenike i da je veoma važno da učenici steknu zananje koje će kasnije da primene u životu. Posebno sam se trudila, poput mojih profesora, da objasnim da je u životu veoma važno znanje i posedovanje radnih navika ako žele da nešto postignu.
I danas, kada prođem pored Gimnazije, koju je jedan od mojih direktora nazvao „hramom nauke“, srce mi zaigra od sreće što sam najlepši deo života provela u njoj i zahvalna sam joj kao i mojim dragim profesorima koji su do danas ostali u sećanju.
Ružica Beljin,
profesor u penziji
