Било је то време ентузијазма
У школској архиви, сам случајно пронашла црно-белу фотографију са екскурзије првог разреда у Сарајеву … Ликови са фотографије оживљавају, сећања су свежа као да се све догодило јуче …
Чујем школско звоно које оглашава крај одмора, узимам фотографију, стављам је у дневник и крећем на час. Пробијам се ходницима препуних ђака и њиховог гласног жамора, довикивања … Присећам се времена кад сам ја била ђак ове школе. Све је било много другачије. „Лајали смо на звезде“. Морали смо да носимо униформе које нисмо волели, ходници су били празни осим, током великог одмора, када смо сви журно напуштали школу да бисмо стигли, међу првима, на Јеремијин киоск да купимо погачице, јер их није било довољно за све, журно смо се, на прво звоно, враћали у учионице устајали у тишини да поздравимо професора који долази на час. Владало је веће другарство, цениле су се праве вредности: добар успех у гимназији је представљао сигурну карту за одлазак на жељени факултет, бољи живот који је пружала факултетска диплома. Ценило се знање! Професори су нам били узори и идоли. Одрастали смо у питомом и срећном времену у којем нису постојале велике социјалне разлике, као данас. То је било време ентузијазма, полета, вере у социјализам, време радних акција, слетова, братства и јединства …
Били смо сигурни да ћемо у XXI веку сви летети на Месец и да ће сви људи живети у миру и благостању. Поштовали смо старије, угледали се на наше професоре…
Сада сам професор у Гимназији, чији сам била ђак и трудим се да наставим путевима својих драгих професора који су ми били узор за посао којим се сада бавим. Ентузијазам из ђачких дана у мени и данас постоји и ја се трудим да га пренесем на своје ђаке.
Октобар 2005. Јасмина Милановић,
професор енглеског језика