Bilo je to vreme entuzijazma
U školskoj arhivi, sam slučajno pronašla crno-belu fotografiju sa ekskurzije prvog razreda u Sarajevu … Likovi sa fotografije oživljavaju, sećanja su sveža kao da se sve dogodilo juče …
Čujem školsko zvono koje oglašava kraj odmora, uzimam fotografiju, stavljam je u dnevnik i krećem na čas. Probijam se hodnicima prepunih đaka i njihovog glasnog žamora, dovikivanja … Prisećam se vremena kad sam ja bila đak ove škole. Sve je bilo mnogo drugačije. „Lajali smo na zvezde“. Morali smo da nosimo uniforme koje nismo voleli, hodnici su bili prazni osim, tokom velikog odmora, kada smo svi žurno napuštali školu da bismo stigli, među prvima, na Jeremijin kiosk da kupimo pogačice, jer ih nije bilo dovoljno za sve, žurno smo se, na prvo zvono, vraćali u učionice ustajali u tišini da pozdravimo profesora koji dolazi na čas. Vladalo je veće drugarstvo, cenile su se prave vrednosti: dobar uspeh u gimnaziji je predstavljao sigurnu kartu za odlazak na željeni fakultet, bolji život koji je pružala fakultetska diploma. Cenilo se znanje! Profesori su nam bili uzori i idoli. Odrastali smo u pitomom i srećnom vremenu u kojem nisu postojale velike socijalne razlike, kao danas. To je bilo vreme entuzijazma, poleta, vere u socijalizam, vreme radnih akcija, sletova, bratstva i jedinstva …
Bili smo sigurni da ćemo u XXI veku svi leteti na Mesec i da će svi ljudi živeti u miru i blagostanju. Poštovali smo starije, ugledali se na naše profesore…
Sada sam profesor u Gimnaziji, čiji sam bila đak i trudim se da nastavim putevima svojih dragih profesora koji su mi bili uzor za posao kojim se sada bavim. Entuzijazam iz đačkih dana u meni i danas postoji i ja se trudim da ga prenesem na svoje đake.
Oktobar 2005. Jasmina Milanović,
profesor engleskog jezika
