Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Као ученик сам провео у Гимназији од 1980. – 1984. године, као професор од 1995. а једно време од 1999. до 2000. био сам директор.

Када сам био ученик, професорски кадар је био задовољавајући. На мене, највећи утисак оставила је професор историје, госпођа Александрић.

Оцењивање је било слично данашњем; и дружење је било слично данашњем.

Учио сам из класичних књига, а додатна литература се сводила на разне збирке и новине на које смо били претплаћени, као нпр. (Земља и људи, Глобус, Политикин забавник).

Екскурзије су се одвијале на територији тадашње СФРЈ.

У то време су се носиле униформе. Ујутро, на улазу у школу увек је стајао покојни професор Паја и проверавао ко има, а ко нема униформу. Био сам у првом разреду када су се ученици договорили да скину униформе и ставе их у једну велику кутију. На вратима, професор Паја чека да уђу ученици, а један доноси кутију и предаје Паји. Паја је отвара и има шта да види. Узима кутију, односи је директору Баји, који узвикује своју чувену реченицу Божју вам куварицу. Од тога дана укидају се униформе.

Чини ми се да смо срећније расли и да нам је детињство било лепше него овим ученицима сада, више смо поштовали професоре.

Као ученик Гимназије учествовао сам на многим такмичењима и на тај начин подизао углед школе коју сам представљао.

Као шахиста сам четири године био у постави ШК „Гоша“, члана Прве савезне лиге. Године 1981. и 1982. освојио сам прво место на турнирима за јуниоре Подунавско-Браничевског региона.

1984. године са фудбалском екипом Гимназије освојио сам четврто место на Олимпијади школа Србије.

Шаховска секција школе у време мог директоровања, учествовала је на Републичком фестивалу шаха и остварила запажене резултате. Екипа у саставу: Игор Вулићевић, Властимир Стојановић, Ненад Илић, Ненад Бубањ и Драгана Рајковић освојила је 1999. године треће место у Србији а 2000. године делили су прво и друго место. 1999. године Игор Вулићевић је у појединачној конкуренцији освојио треће место, а 2000. Драгана Рајковић била је прва у Србији.

Као професор, трудим се да не размишљам о прошлим временима и да имитирам своје професоре, јер то време не може да се врати. Прилагођавам се новим временима. Процењујем за себе да обављам посао за оцену врло добар (4-).

Као директор покушавао сам да прилагодим школу оваквом времену. Да школа буде што ближа ђацима и да они покушају да је прихвате као своју кућу. То је сада тешко, али кроз коју годину, мислим да се може остварити.

 

 Драган Јоковић, професор географије

 

 

Успомене из младости скоро увек имају сладак укус. Увек се догоди тај неминовни одабир у оку сећања када се прашином поспе све оно што је било непријатно, а кроз сито пропусте и јарким колоритом обоје доживљаји и тренуци радости.

Радост, игра, дружење, ишчекивања, снови, надања, љубави и по који писмени задатак. То је оно што боји моја сећања на гимназијске дане. И наравно, читава галерија ликова.

Време је тада стајало. Пролазили смо кроз њега као кроз калеидоскоп и веровали да је читав космос ту само зарад једне наше жеље.

Средиште коме смо сви гравитирали, зденац са кога смо се напајали животним соковима, знањима, искуствима, била је управо ова стара, за паланачке прилике монументална зграда, у улици Вука Караџића.

У то време, школа је још увек имала нешто од шарма и атмосфере елитне школе. Иако нас је, што би рекао песник, већ била захватила западњачка река, бити гимназијалац није била мала ствар. Гимназија је сама по себи била институција, али је и гимназијски професор или ђак Гимназије такође била нека врста институције.

Иако црно-бели свет наших ђачких униформи није био аутентичан, већ само пука форма која нам је тешко падала, поштовање које смо осећали према професорима и озбиљност с којом смо прилазили овој институцији били су стварни.

Младост је сама по себи необуздана и плаха, и нећу да кажем да није било несташлука и излета у непознато. Таквих ствари се најчешће и сећамо на генерацијским састанцима, када нам се чини да се ничим другим нисмо у школи ни бавили до забављањем и збијањем шала. Но, на други поглед, дешавало се ту нешто много сложеније. Сазревали смо и постајали људи под будним оком наших професора.

Божију вам куварицу, магарчине једне, где вам је опрема? – орило би се често школским двориштем. Наравно, био је то наш професор физичког и директор Гимназије Милорад Бајовић, намргођен и љут, коме није било тешко да удели и по који врући шамар. Прималац шамара би га подносио стојички и без поговора, јер руку на срце, био је заслужен. А испод црних оштрих бркова нашег професора, већ за који минут, затитрао би осмех. Волели смо га и тако пргавог и преког, јер је и он нас волео, а ми смо то осећали.

Енциклопедијо, отвори се! – рекао би тихим, баршунастим гласом наш професор књижевности Милутин Срећковић, обраћајући се ђаку који се упињао да добије двојку. Деде да видимо. Данте Алигијери, Божанствена комедија. Провео нас је, бога ми, тај дивни човек кроз свих девет паклених али и божанствених кругова, не би ли нам удахнуо мало разумевања и љубави за свет литературе. И на књижевне вечери смо ишли под морање, али је вредело. Заволели смо лепу реч и схватили да је благотворна, да храни, и, хвала му на томе.

Ево као да сада видим како ходником језди, као илузија, као дашак ветра, наша лепа професорка Мирјана Митровић, да нам преприча боје, да нам обоји мисли, да нас упозна са Сезаном, Монеом, загонетним осмехом Мона Лизе, да нам покаже чаробну кичицу за коју вреди живети.

Често сам се питала да ли моја разредна Мирослава Елек има у себи немачке крви, или су је студије немачког језика учиниле таквом. Одговорном, вредном, принципијелном, захтевном, но у дубини душе топлом. Alsо, има ту нечег. Можда нисмо научили сваку деклинацију. Немачки је, најпосле, тежак језик. Али смо научили да је језик много више од деклинација и падежа, да је жив, да комуницира најлепше емоције.

У оку мога сећања врте се, као на каруселу, ликови мојих професора, смењују се слике, навиру успомене, а испреплетени са њиховим нижу се ликови мојих другара, обешењака и младих дама, који сунчаним каруцама нестрпљиво хрле ка својим академским данима.

У данашње време учионицама паланачке Гимназије жуморе гласови неких других ђака, неке нове младости. Сада мојих ђака.

Случај је хтео да се поново обрем овде, али овога пута у другој улози.

Но, ја нашу Гимназију, иако оронулу и посрнулу под теретом тешких околности, још увек гледам оним истим очима, пуним љубави и наде да ћемо јој вратити стари сјај.

Јер, најпосле, Гимназију не чине ови високи испуцали зидови, ни поломљене клупе, ни опустошено двориште, већ ова младост, нестишљива и полетна, свакако различита од наше, у коју ја свим срцем верујем.

 

 

 

30.03.2001.            Бојана Радосављевић, професор

 

У јесен 1963. године сам се уписао у први разред паланачке Гимназије. Основну школа сам завршио у Клоки и Наталинцима, у сеоској основној школи која је управо тих година прерасла у осмогодишњу, и када сам пошао у први разред Гимназије први пут сам био одвојен од родитеља дуже време, то дуже време се продужило до дана данашњег. Наиме, тада није било могућности да се путује на релацији Клока – Смедеревска Паланка, није било асфалтног пута а ни аутобуског саобраћаја, родитеље сам могао да посетим, а и они мене, најчешће једанпут месечно.

Када сам први пут дошао у Паланку, а то је било приликом полагања пријемног испита за Гимназију, први пут сам видео зграду Гимназије која је тада изгледала, или се мени чини, грандиозније и лепше него сада, а сматрам да је и данас зграда паланачке Гимназије најлепша зграда у Паланци, а свакако спада у лепше грађевине српског градитељства.

Чини ми се да се тада, са поласком у гимназију, десио тај одлучујући корак у мојој социјализацији, одрастању и формирању личности, у то време су професори, чини ми се више него сада били пожељни модели за идентификацију. Ја сам тада имао срећу да мој разредни старешина буде госпођа Вера Бабић, искусан педагог и професор француског језика, она је на нас тада деловала родитељски, заштитнички, уливала је сигурност, поверење и самопоуздање.

У другом разреду Гимназије опет срећа за мене, али и за остале из тадашњег II2, природно-математичког смера, нови разредни старешина Живорад Жика Ивановић, тада млад професор математике (ми смо му прва генерација ученика) пун елана, позитивне енергије, демократски оријентисана личност (то сада са сигурношћу могу да тврдим), спреман да подржи тада оно све најбоље у нама, помало бунтовне нарави, компетентан и ауторитативан.

Сада, такође могу да кажем (после двадесет пет година наставничког искуства, нешто мало у паланачкој Гимназији, а већину година на нишком универзитету и другим универзитетима) да већина мојих гимназијских професора припада једној галерији ликова која је значајно утицала на формирање мојих вредности, а и сада утиче на неке моје одлуке и понашање нарочито у професионалној каријери.

Професор математике, Радун Шошанић, својим ставом, појавом и понашањем је тада помало одударао од осталих као човек из другог времена, што он у ствари и јесте био, био је предратни господин у најбољем смислу те речи, ја сам тада, посматрајући њега, покушавао да замислим како је то све изгледало пре рата. Ово ми се нарочито чинило важним с обзиром на чињеницу да је званична комунистичка идеологија тада инсистирала на томе да је предратно друштво Краљевине Југославије било труло, а у мојој породици и у селу се није баш тако говорило и мислило јер је у току рата велика већина била међу присталицама краљевске војске у отаџбини.

Иза прилично строгог и енергичног става и чувене изреке магарац један професора фискултуре Милорада Бајовића – Баје крио се један доброћудан човек великог срца и широке душе.

Професор Драгољуб Живковић – Психа, професор психологије и филозофије имао је најконтроверзнији однос према реалности, деловао је помало одсутно али нас је често изненађивао прецизним запажањима појединости које су промакле већини од нас.

Такође, на мене је снажан утисак оставио професор хемије Велизар Михајловић – Виза који је иза срогог наступа крио благу нарав, алтруизам и склоност шеретлуку.

Тома Богосављевић, професор географије у чувеној пози са штапчетом којим је показивао места на географској карти, али и оне ученике које ће да прозове и испита.

Овде желим да поменем и три госпође, праве даме, професорку руског језика Наду Јелић, професорку биологије Лепу Влатковић и професорку социологије Радмилу Александрић.

Наравно да овде не могу да поменем све професоре који су тада предавали у паланачкој Гимназији, али сигурно не могу да се сетим никога ко је оставио сасвим лош утисак или ко је мени остао у лошем сећању.

Што се тиче разреда тј. одељења IV4 и климе која је владала у разреду међу нама тада, могу да кажем да смо били једна добра и компактна заједница у којој нико није штрчао ни у позитивном ни у негативном смислу. Сви смо били оријентисани на учење, рад, сарадњу, на спорт умерено, тако да сада, 35 година касније, после мог 25-годишњег педагошког искуства могу скоро са сигурношћу да тврдим да је процес сазревања мог и мојих вршњака у том врло осетљивом адолесцентном периоду, у току гимназијских дана био добро подржаван и да се одвијао у добром друштву, окружењу.

 

Ниш, јуна 2002. године                               Проф. др Александар Милојевић

Филозофски факултет, Ниш

Основну школу, четворогодишњу, регуларно смо, ђачићи генерације из које сам, завршили о Видовдану. Онда је требало ићи на пријемни испит за упис у Реалну гимназију.

Била је последња година Великог рата, 1944. Месеци краја пролећа и лета у којима су небесима готово из дана у дан, често и ноћима, бродиле стотине, хиљаде, савезничких авиона-тврђава кa удаљеним циљевима; често се растерећујући, на жалост и тугу, и над српским градовима.

Група девојчица и дечака, која је претходно две године ишла у забавиште, код госпође Бојке Нешић у старој згради Школе код цркве, четири разреда је, ратном несрећом, учила и провела што по кафанама (Дрењиној, Дисковој, Код два сељака, Смедереву), што у школи у природи на најближој периферији вароши (багремару Срете Ђокића или Шулејића винограду). Зграде основних школа и Горње (код цркве) и Доње (код житне ваге, у Мàли), баш као и Гимназије запоселе су биле неке војске.

Пријемни испит смо имали под сличним условима, отежаним утолико што су неке војске одлазиле, неке се спремале да оду, а неке се очекивале да тек дођу. Додуше, аларми Achtung, аchtung све ређе су се оглашавали а изненадни долети, попут стршљенова, неких малих авиона из кукурузишта, пикаваца, плашили су свет а понекад су и митраљирали Силос и теретњаке на перонима и увелико наговештавали неко друго време.

Сви страхови од долазећег испита нису могли бити умањени ишчекивањем нечег новог, за дечије главице – нејасно светлог. Њиховим родитељима и будућим професорима требало је додати, уз контролисану еуфорију због извесног ослобађања од окупације и свеколике стрепње од непознатог што неминовно надире.

Испити су срећно окончани за све којима је проверавана спремност за даље школовање. Добро памтим: у старој кафани, доста касније срушеној, у данашњем комплексу „Дејановић“, из математике сам имао задатак – напиши број један милион; написао сам а испитивао ме је мој каснији професор латинског језика, поштовани Воја Бабић.

У првој декади октобра, стигло је ослобођење. Брзо је требало поћи у школу. Били смо прва постокупацијска генерација у првом разреду Реалне гимназије. Бејаше нас подоста, чак за пет одељења. Наставника, пак, премало. Професорка Вера Бабић нас је, у првом пет, учила из чак пет предмета.

У ствари, та и следећа година биле су време „увођења у ред“ и свеколиког прилагођавања новим околностима. Сагласно новим односима у свету, држава је постављена на нове основе а истовремено је требало ићи у обнову и изградњу разорене земље, јер готово да је афористичар у праву – „пре рата нисмо имали ништа а онда су дошли Немци и све нам уништили!“. Нову школу за ново друштво је тек требало профилисати. Зато изгледа нормално да у то време провизорни наставни програми подразумевају, не само теоријско образовање већ и васпитавање и ђака и наставника у радно-физичком активитету. Школе су, гледано из данашње визуре и у филозофској равни, имале превасходни циљ стварања инжењера људских душа. Часови у школи у класичном (и данашњем) смислу нисмо имали превише, јер смо и ми ђаци, и наставници, школу похађали и окупљањем у пионирској организацији, манифестацијама подршке субјективним снагама али и рашчишћавањем круга касарне (о чему је у једном од својих првих бројева београдски „Пионир“ објавио један мој чланчић). Уџбеника и литературе, разумљиво, није било па је креативностима професора отворено широко поље а ученицима је дата прилика да унапређују брзину уписивања диктираних лекција у сваштаре. Стање није бивало много боље ни у следећим разредима, те готово да смо матурирали ишчитавањем записа из једне једине сваштаре. Да, изузетак су били справочници из руског а касније уџбеници за немачки или француски и латински језик. Али, ту је проблем био методолошки: исцрпљивање у усвајању граматике и правила књижевног израза а запостављање живог говорног језика који нам је ипак остао удаљен; као да смо се сви спремали за филологе …

Временом се стање стабилизовало, па је с укупним прогресом, породичном бригом и с великом људском и педагошком помоћи наставника, генерација однегована и образована у добре грађане и солидне стручњаке.

Патина времена од скоро шест деценија крије много доживљеног у школи, али и чини оплемењеном позлату незаборавног другарства и сећања на професоре уз које смо стасавали.

Уз велики ризик да се огрешимо о неке личности из плејаде цењених професора, неки ликови су из незаборава генерације.

Увек ћу памтити јуначке и фаталистички обојене приче животношћу набијеног Аце Богдановића; поштовати достојанственост Вере Бабић и волети жовијалност и, младежи примерену, фину фриволност Воје Бабића; остаће  у нама мајчинска нежност Босе Булатовић, и  загонетност њеног мужа Булата; увек ће импоновати господственост Шошанића и умност Бакића; а покаткад многи од нас и сада ће се у сну трзати када у одељење улети за ђаке мач божји а увек праведни математичар Макса Станојевић.

С највећим поштовањем, пак, генерација се сећа строге госпођице Видосаве Дешић. Од мале до велике матуре нам је била разредни старешина а ми смо њој замењивали породицу.

 

Сретен Владисављевић

 

Сећање на Гимназију почињу сећањима на околности мог доласка у Паланку из радозналости.

Крајем августа 1966. године био сам на одмору у Мостару, када сам добио позив за телефонски разговор на број телефона 31-057 из Смедеревске Паланке. Претпостављао сам да је позив послао мој колега и пријатељ са студија Љубомир Симовић. Пријатно сам се изненадио када ми се јавио професор Србољуб Здравковић, директор Гимназије и на препоруку мог другара са студија, понудио да дођем да радим у Гимназији. Пошто сам већ у Београду био примљен на три конкурса у три школе, обећао сам да ћу да дођем на разговор. Иако сам у Паланку долазио само неколико пута, на пропутовању, већ сам имао познанике међу људима од посебног угледа као што су професор Милутин Срећковић, професор Јован Ристић, Славко Јефтић и приличан број других. Директор Гимназије ми је понудио плату за 22 одсто већу него у београдским школама. Понуђена плата уз већ стечена познанства, мирноћа и топлина малог града, превагнула је да своју животну судбину вежем за Гимназију.

У Гимназији сам провео од 1966. до 1993. године.

Професорски кадар у Гимназији био је увек прворазредна брига директора школе, па ме је колектив који сам затекао у Гимназији импресионирао бригом за успех и реноме школе, а у оквиру тога посебно место је имало прихватање младих колега и пружање помоћи у прилагођавању, животу и раду школе. На темељима искуства старијих, ентузијазма и амбиција младих, стварана је непролазна снага и вредност наставничког колектива и ауторитет школе. Преданост наставничког колектива интересима гимназије најбоље илуструју речи професора Милутина Срећковића: „У стању смо да за нож хватамо голим рукама, када је у питању интерес Гимназије“.

Као илустрацију снажног јединства колектива истичем дивна сећања на професора Војислава Бабића. Његов један син је моја генерација, што је често истицао са посебним задовољством, али у дружењу показивао младалачки дух и просто уживао да се дружи са млађима и увек био спреман да помогне, охрабри, посаветује како на послу, тако и у животу. Доживљавао сам га као драгог колегу, као родитеља и учитеља.

Седнице Наставничких већа биле су права школа стасања и сазревања младих у стручном, педагошком и организационом смислу.

Критеријуми оцењивања били су апсолутно на висини. Ово се јасно може сагледати из годишњих извештаја 1967-72. године. На крају наставне године разред је завршавало 70-75 одсто ученика, поправни испит полагало око 20 процената а разред понављало око пет одсто. Из оваквог критеријума оцењивања произлазио је квалитет. Ученици који су Гимназију завршавали са добрим успехом, успешно су уписивали и завршавали најтеже факултете као што су Медицина и Технички факултет. Успешност полагања пријемних испита на Техничком факултету у Београду, стандардно је била око 90 одсто.

Број вуковаца био је по два до три ученика у најбољим генерацијама. Одељење IV₄ школске 1967/68. године, три године било је најбоље одељење у школи. Ниједног вуковца нису имали али сваки пети ученик овог одељења постао је доктор наука у својој струци. Критеријум оцењивања, остао је на завидној висини до укидања Гимназије. Као потврду овога истичем да је Зоран Вуруна четврти разред завршио са добрим успехом 1979. године, када су гимназије, на жалост, биле формално укинуте, али без проблема је уписао и завршио Грађевински факултет.

Сви ми који смо деценије провели у Гимназији, најрадије бисмо као ружан сан заборавили, усмерено образовање. Мени је то посебно пало тешко, јер сам у то време поред редовних послова у школи, обављао и послове просветног саветника на територији Подунавског региона. Са друге стране по неким самоуправним кључевима добијао сам задужења од стручних актива, школе, општинских институција и комисија да учествујем на бројним састанцима, где се расправљало о концепцији и реализацији система усмереног образовања. У свим расправама био сам жестоки противник катастрофалној концепцији општег и стручног образовања у средњој школи. Једном приликом, после дужих полемика на саветовању у Београду, један мој колега и пријатељ ми рече: „Ћути човече, отићи ћеш у затвор“. Сва противљења људи од струке и науке била су узалудна.

Школске 1977/78. године уписана је прва генерација средњег усмереног образовања. Прве две године биле су заједничке основе и обавезне за све средњошколце, тако да је практично, основно образовање продужено на 10 година. Свака школа је морала да има најмање једно производно занимање и ми смо тако добили да поред осталих занимања школујемо и грађевинске техничаре.

Гимназија је преименована у Образовни центар и према традицији школа је добила струке и занимања који су неговали основе фундаменталних природних и друштвених наука. Захваљујући реномеу школе и квалитету наставничког кадра кроз програме трећег и четвртог разреда усмереног образовања, настављена је традиција Гимназије па су из наше школе излазили ђаци добро припремљени за упис на факултете.

70-их и 80-их година и све до појаве усмереног образовања, гимназијски уџбеници и пратећа литература били су на завидној висини. Без обзира на квалитет уџбеника, белешке ученика су биле драгоцене, а међу професорима владала су подељена мишљења о њима што је зависило од предмета. Ја сам имао врло прецизан став према белешкама ученика. Белешке ученика морају да буду осмишљене у плану и припреми целовитости часа и на таквим белешкама сам инсистирао најмање из два разлога. Први разлог је што такве белешке олакшавају учење, а друго што такве белешке могу да буду прави материјал за увид у рад наставника и реализацију целовитости наставног програма током целе године.

Увођењем усмереног образовања са уџбеницима и пратећом литературом завладало је такво стање да се може рећи: програми лоши уџбеници никакви. Ја сам часове припремао са врло прецизним чињеницама шта ученик треба да забележи и научи. Морам да признам, без лажне скромности, да ми је ласкало када сазнам да наставници у другим школама белешке наших ученика користе за предавања на часовима.

Из јединства колектива произлазио је смисао за дружење, што је био посебан квалитет и снага колектива Гимназије. Често и лако смо налазили разлоге за дружења и славља. Стручни испит положио сам када су положили Љубица Марковић и Петар Крнета. Ми смо скромним слављем то полагање прославили, једне вечери, али се славље наставило до самога јутра. Крајем сваке школске године, као захвалност за целогодишње напоре организовани су излети на дан-два, а најдуже је трајала екскурзија у СССР 15 дана. Сви излети поред забаве и рекреације имали су снажан едукативни карактер. Посебно место у дружењу имају посете гимназијама у другим градовима, а најбројније су биле обостране посете Гимназији из Шкофија Локе које су трајале по неколико дана сваке друге године, док пријатељство није окончано распадом Југославије.

Сва наша дружења и путовања увек су била испуњена незаборавним шалама, анегдотама и вицевима да је смеха било до суза, а време пролазило филмском брзином. Главни играч на сцени редовно је био професор Милутин Срећковић, а међу млађима имао је занимљиве пратиоце.

Ђачке екскурзије су биле део васпитно-образовног процеса који вероватно нигде није са толико одговорности планиран, припреман, анализиран и извођен као у нашој школи. За све разреде постојали су планови који су обухватали историјске знаменитости и природне лепоте од Бледа до Охрида и од Дубровника до Ђердапа.

Ваннаставне активности су биле саставни део образовно-васпитног рада. Сви стручни активи и сваки наставник обавезно су имали своја задужења и оперативни план рада за текућу школску годину. Из целовитог наставног процеса и преко слободних активности школа је постизала највећа признања, јер су наши ученици били масовни учесници на републичким и савезним такмичењима. Највећи успех постигнут је пласманом на математичкој олимпијади школске 1966/67. године, где су у екипи били Милутин Обрадовић и Радослав Гојковић. Сличан успех је постигнут на Светском такмичењу младих саобраћајаца 1986. у Варшави где сам водио мог ученика Добрицу Спасића.

После 10 година стручних критика, критика привредника и незадовољства родитеља и ученика извршена је такозвана реформа средњег усмереног образовања. Суштина реформе била је у томе што су усмерења уведена од првог разреда средње школе, док су струке и занимања углавном  остали.

По овом програму уписан је први разред средње школе 1987/88. године. Колико је вредела ова промена довољно потврђује чињеница да је после три године извршена нова реформа средњег образовања. Она је, нажалост, била враћање уназад 23 године на традиционалне гимназије и средње стручне школе. Тако наша школа поново постаје Гимназија 1990/91. године, када је уписан  први разред гимназијалаца.

Због овако брзих реформи у мом директорском мандату 1989-93. у школи су егзистирали наставни програми из три реформе, што довољно потврђује сложеност организовања рада школе. Посебни проблеми су били укидање неких наставних предмета и увођење нових, што је неке професоре остављало без часова, а за нове предмете није било одговарајућег кадра. Тешко јесте било али часови су били стручно заступљени и редовно држани чак и школске 1991/92. године, када је због ратних сукоба у земљи у једном тренутку четвртина наставног особља била мобилисана.

У оквиру режимске политизације свега у држави, крајем 1992. и почетком 1993. године Министарство просвете РС у року од две недеље поставља Школске одборе, расписује и решава конкурсе за директоре свих средњих школа у Србији са стриктним задатком да се смене сви директори школа који нису чланови СПС-а.

Као велики број школа у Србији и колектив Гимназије и већина чланова Школског одбора се изјаснила против партијског наметања директора без уважавања мишљења колектива. Ја нисам прихватао нуђена чланства ниједне политичке странке тако да ми је исход конкурса унапред био познат.

Уз захвалност колективу школе на подршци и сарадњи 1993. године отишао сам из Гимназије на друго радно место.

 

Трифко Сушић

Ја сам Милоје Милекић – Жућа, ученик Гимназије 1961-65.

После основне школе изгубио сам једну годину у техничкој школи у Београду из разних разлога. После тужних годину дана проведених у тој мрачној школи, повратак у родни град и долазак у паланачку Гимназију доживео сам као ослобођење и радост, а сада и као просветљење. Нисам био одличан ученик, али сам добро пратио наставу, учио од професора, волео и дружио се и, одрастао.

Било је професора, који су својом личношћу и стручношћу, радом и посвећењем свом позиву, постали праве и велике, али још увек непромовисане легенде наше гимназије. Уз велико поштовање према свим својим професорима, ја сам овде издвојио неколико мени најдражих  о којима ћу нешто рећи с поштовањем, с љубављу и захвалношћу.

Војислав – Воја Бабић је био професор француског језика. Обожавао је француски језик, сматрао га својим другим матерњим језиком, а Француску својом другом отаџбином. Волео је Париз, за који је често  говорио да је:La ville lumier et le serveau de la Frans.(Град светлости и срце Француске.) Када је долазио на час поздраљао нас је са:

– Bonjour me les enfans! (Добар дан моја децо!), а ми смо одговарали:

– Bonjour notre profeseur! (Добар дан наш професоре!)

Пре но што стигне до катедре сетио би се нечег интересантног, ставио би дневник на клупу и причао нам о томе, на то би се надовезало још нешто, па још нешто; причао је о Паризу, о времену када је био млад и леп и час би брзо пролетео. Док је звонило за крај часа на брзину је стојећи поред катедре, записивао час и рекао шта у уџбенику да прочитамо код куће. Француски нам је предавао факултативно – без оцењивања.

Често нам је са великим жаром певао Марсељезу, француску химну. Хвалио је лепоту француског језика упоређујући га са осталим језицима. Прво је имитирао италијански изговарајући јако и отегнуто: mangare, macarone, cantare, volare -желећи да га прикаже неозбиљним. Онда би у ставу мирно одрецитовао прву строфу нежне песме Хајнриха Хајнеа – Lorelay – Ich weiss nicht, was soll es bedеute, /Dass ich so traurig bin; /Еin Märchen aus alten Zeiten,/Dass kommt mir nicht aus dem Sinn. Говорио је гласом као када је Хитлер држао своје говоре, желећи да покаже строгоћу и немузикалност немачког језика. Енглески је имитирао као да има врућ кромпир у устима. А онда би умилним гласом одрецитовао неколико љубавних стихова на француском, хвалећи га као најмузикалнији и најнежнији језик, и говорио да је то језик уметности, културе и дипломатије.

Био је омањег раста, темпераментан, ведре и веселе природе, са талентом великог оратора. Смејао се гласно, од срца, дечје искрено и са оним његовим чувеним – о ла, ла!

На прослави једне матуре, на почетку свечане вечере новопеченим матурантима је одржао надахнут говор, који је завршио својом чувеном  причом – о Срећи.

Срећу је представио лепом девојком, која јаше белог коња, док се њена дуга коса вијори на ветру. Девојку је јурио младић желећи да је стигне, а она је бежала, бежала… У једном моменту младић ју је сустигао, али му је у руци остао само мали прамен њене пламене косе!

Уследио је јак аплауз и професор је сео задовољан због свог успешног наступа. До њега је седео, млад професор књижевности Зоран Милојковић, честитао је професору Воји и упитао га како тако лепо зна да прича. Професор Воја, прихвативши своју чашу, нехајно му рече:

– Како не бих лепо причао, када то исто причам 35 година, драги мој колега!

Милутин  Срећковић – Срећко је био професор књижевности. Цео свој радни век је провео у просвети Паланке. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ предавао ми је немачки језик, а као момак  становао је у мом комшилуку код Руже Тасине, Мађарице, друга кућа на крају Јефтићеве улице, до пруге, с десне стране. Имао је огромно знање из свих области науке, уметности и живота. Имао је леп, јак мушки глас, срдачан осмех, али и своје чврсте, јаке и јасне ставове. Једном, када је требало, а било опасно, одлучно је одговорио  некима:

– Ви Милутина можете да сломијете, али никада да га савијете!

Имао је необичан краћи кружни покрет десном руком у смеру казаљке на сату, којим је потврђивао оно што говори. Када бисмо га нечим разљутили, опет би учинио тај покрет и јаким дубоким гласом извео: ББББББ… од кога су му трепериле обе усне, чиме је хтео да нас заплаши, а ми смо знали да је добра и широка душа.

Био је годину дана управник нашег Позоришта и први председник гимназијског КУД-а. Организовао је наше приредбе у граду, по селима наше општине и гимназијама у Младеновцу, Аранђеловцу, Куманову.

У IV разреду на првом часу књижевности у септембру 1964., професор Срећко нам је говорио како треба и морамо више да учимо и онда јаким, скоро претећим гласом додао:

– Учите, јер ћу вас ЈАчекати у јуну на матури, као огроман брег и само јаке бујице могу да ме пређу!  

Пажљиво и уплашено смо га слушали, а ја сам тихо али довољно гласно да сви чују, рекао:

– Тиха вода брег рони! – Настао је пригушен смех. Професор је такође чуо, застао, озбиљно ме погледао, осмехнуо се и сам, и рекао:

– Е, Милоје, Милоје!

После завршене Гимназије била ми је част да будем у друштву са професором Срећком, како су га сви звали по надимку од његовог презимена. Сретали смо се више пута у кафани, када је био пензионер и увек сам се њиме одушевљавао, јер сам увек имао нешто лепо и паметно од њега да научим. Професорове две ћерке Јеленка и Дубравка, биле су моје ученице у основној школи „Олга Милошевић“, а  Дубравка и у музичкој школи.

Томислав – Тома Богосављевић – професор географије. Предавао ми је у Основној школи „ХИМ“ и у Гимназији, па се тако знамо целог живота.

Увек је био лепо обучен и дотеран. Велики је познавалац многих области знања, интелигентан и духовит. Када би нам као ученицима, а и касније, испричао нешто смешно и док смо се ми смејали, он би начинио необичан израз лица са мало залеђеним полуосмехом, као да није испричао ништа тако смешно, али видело се да је уживао у томе. Приметио сам ту необичност, која ме и сад одушевљава.

У основној школи је једном ученику, који је почешао своја леђа о наслон клупе, рекао:

– Шта се чешеш к’о крава о шљиву!

И данас, кад се сетим тога, слатко  се насмејем.

На једном часу, у Гимназији, професор Тома нам је говорио како просветни радници временом мало „попусте“.

– Све што је затегнуто – дигао јеобе руке као да нешто затеже, погледао нас значајно две-три секунде и наставио – временом попусти! Попустила Дринска дивизија, а да не попустимо ми!

Ми смо се сви насмејали, а он не – јер је то истина.

Неком ученику, који је зими на часу имао шалче, или нека ученица лепу мараму око врата, професор Тома би рекао:

– Скини ту крпу око врата! – Онда је објаснио: да ако ученик у учионици има нешто око врата, кад изађе напоље, лакше ће да се прехлади!

У паланачком Позоришту је гостовао глумац Тихомир Арсић. У оквиру своје монодраме о Титу контактирао је са публиком постављајући нека питања на која, како је он после рекао, нигде нико није дао тачан одговор. У одређеном моменту је упитао нашу публику:

– Ко је био 1961. председник афричке државе Мали?

Речено му је да у првом реду  седи професор Тома, он је упитно погледао у њега и завршио са – Професоре!

Професор Тома је одмах гласно рекао:

– Модибо Кеита!

Уследио је аплауз, а глумац је сишао у гледалиште и честитао професору.

Око 1997-8, срео сам преко дана професора Тому у башти неког ресторана. Поздравио сам га и Он ме је позвао за свој сто. Пришао сам, руковали смо се и била ми је част да будем у Његовом друштву. Разговарали смо о животу, о школи и о Гимназији. Професор Тома се и данас сећа свих мојих другова и другарица из Гимназије, ко је где у учионици седео и како је био обучен.

Године 1996. спазио сам на улици, мало даље испред себе професора Тому. Сустигао  сам  га  да  га  поздравим  и рекао сам му:

– Професоре, па ви још увек имате ход као Џон Вејн!

– Да, али из старих дана!  рече професор с осмехом.

Љубиша Илић – М а л а г а је годинама успешно водио музичку секцију у Гимназији. Био је диван и леп човек. Свирао је гитару и прелепо певао. Бујну таласасту косу је чешљао уназад, понекад је имао бркове и увек осмех на лицу. Када би се насмејао, благо би зажмурио.

Малага је водио гимназијски оркестар, спремао вокалне солисте, дуете и  држао је мали курс гитаре на који сам ја ишао од септембра 1961. Позвао сам неколико својих другова да дођу и уче свирање на гитари. Дошли су, учили смо и вежбали. Музичке пробе су се одржавале свакодневно у сутуренским просторијама школе, у које се улазило из дворишта са десне стране зграде, гледано са улице.

Квартет гитара у музичкој секцији је основао Малага и учио нас је да свирамо. У квартету су били: Драган, Владета Ђокић, Слободан Тодоровић и ја. Свирали смо далматинске песме. Први наступ нам је био у позоришту на школској приредби за Дан школе. Имали смо малу трему, а добили смо велики аплауз.

Малага је завршио нашу Гимназију. Када би му се нешто свидело, говорио је – Малага, Малага! Том речју је одавао признање и исказивао своје дивљење према нечему или према некоме. Та мелодична реч, која је име шпанског црног вина из истоимене шпанске покрајине, постала је његов надимак, по коме су га знали сви у граду, а и у целој Србији. За нас је реч Малага био његов надимак, али и симбол за музику.

Гимназијски  оркестар  Квартет – Квинтет  Паланчана

У II разреду гимназије 1962. основао сам оркестар са својим друговима и прешао сам на хармонику. Прва песма, коју смо свирали и која је оркестарски зазвучала била је Биљана платно белеше – у забавном стилу. Назвали смо се  Квартет Паланчана: Никола, Слободан, Павле и ја.

У III разреду нам се придружио Љубомир Јовићевић – Цоле на контрабасу и постали смо – Квинтет Паланчана. Вежбали смо свакодневно од 17 сати у музичкој секцији. За време редовне наставе, на великом одмору, цело наше одељење би дошло у просторије музичке секције и мало смо свирали и играли. Вежбали смо и недељом пре подне, а Малага нас је редовно обилазио са својим малим сином Драганом.

Квинтет Паланчана 1963.

Павле Весић гитара, Милоје Милекић хармоника, Никола Јовановић труба,  Слободан Тодоровић бубњеви,  Љубомир Јовићевић контрабас.

На бетонској плочи  свлачионце  у дворишту Гимназије.

Игранке у Гимназији

Прву игранку смо свирали са осам песама у сали Гимназије 1963. Једну песму одсвирамо 3-4 пута, затим минут паузе – полувреме, а парови остају на подијуму за игру. Затим, поновимо исту песму, после које парови иду на своја места, а уз нову песму се бирају нови парови. Одсвирамо свих осам песама и пауза од 20 минута, па све то поновимо 3-4 пута и за  три сата, игранка је била готова, и сви  задовољни.

У III и IV разреду сваке недеље смо свирали игранке у сали Гимназије и у великој сали или у башти Дома ЈНА. У Гимназији смо свирали и на кошаркашком игралишту у дворишту. Постављали смо инструменте са скромним озвучењем и малом расветом на крову свлачионице, да нас публика боље види и чује. Имали смо своју униформу – црне панталоне, бела кошуља са црвеном пертла – краватом и зелени прслук на закопчавање, од ваљане вуне, опшивен траком од црног скаја. Неке песме смо певали сви заједно у два гласа, а популарна песма је била Твист хула, на хавајском језику. Током вечери после туша најавили бисмо:

– Овај плес другарице бирају!

Тад се видело ко је коме симпатичан, драг и који се воле.

Омладински рођендани гимназијалаца

Постали смо добар оркестар и прихватили смо понуду Омладинске организације наше школе, да свирамо Омладинске рођендане. Направљен је облик и садржај тихОмладинских рођендана, који су се једном месечно одржавали у Дому ЈНА, у новој, великој и лепој згради. Слављеници су били сви омладинци и омладинке из гимназије, који су рођени тог месеца. Омладински рођендани су постали, за нас младе људе, једна значајна културно – забавна манифестација, коју смо с радошћу очекивали.

Увече, у 19 часова, у великој сали Дома ЈНА започињали смо програм инструменталним композицијама. Онда је почињао званични део прославе у коме је организатор те манифестације председник Омладине друг Никола Владисављевић са водитељком, неком лепом омладинком, поздравио присутне, честитао слављеницима рођендан и полако читао списак слављеника уз скандирање присутних после сваког прочитаног имена. После тога је била концерт – игранка са вокалним солистима из наше музичке секције. Омладински рођендани су трајали око годину дана. На последњем Омладинском рођендану у знак захвалности добили смо од организатора по једно пенкало на поклон и били смо због тога пресрећни.

Послужитељи

У свакој школи су присутни и добри, неприметни људи, без којих школа не може да функционише. То је помоћно особље – послужитељи. У моје време у Гимназији су то били: Власта, Коларевић, тетка Милка, тетка Перка…

Прослава 40 година матуре

Моја генерација је имала прославу 40 година матуре  4. јуна 2005.  Док сам одлазио на прославу имао сам малу трему, да ли ће да ме препознају, да ли ћу ја све да препознам итд. Окупило се нас четрдесетшесторо из три одељења IV разреда 1964/65. Од професора је био само уважени професор Тома Богосављевић. Био ми је узбудљив сусрет са друговима и другарицама, које нисам видео по 10, 15, 20 и више година. Здравили смо се изузетно срдачно. Неке нисам одмах препознао, али по осмеху и гласу брзо сам се сетио ко је ко. Није било појединачног представљања као ранијих година. Организатор ове прославе матуре била је Галина Букумирић (девојачко Бутовска), која је сваком од нас дала списак свих нас са телефонским бројевима да бисмо каонтактирали међусобно. Пили смо кафу и сок,a атмосфера је била пријатнија него ранијих година. Имао сам утисак као да се после више времена састала једна велика фамилија. Контакти су одмах успостављени и било је као некад на великом одмору! „Девојчице“ су биле насмејане и лепе, иако са по неким килограмом вишка, „дечаци“ са седом и нешто проређеном косом.

Актуелни директор Гимназије, професор Драгољуб Ђорђевић, нас је поздравио лепим говором у коме нам је представио садашњу Гимназију и пожелео нам да славимо још много матура. Добили смо по књигу „Извештај Гимназије 1999-2004“ и сликали смо се испред наше Гимназије.

 

Милоје Б. Милекић, бивши ученик и повремено професор музике у Гимназији

Уочи Велике Госпојине, лета Господњег 2005.

 

 

Гимназију у Смедеревској Паланци похађао сам у периоду 1955-1959. године. Постојали су уџбеници за све стране језике као и старија издања граматике српског језика и теорије књижевности. Међутим, историја, филозофија па чак и физика училе су се из бележака, што је био велики недостатак наставе.

Предавачи су били професори, ниједан није био наставник. Скоро сви су били импозантнe, достојанственe и угледне личности у очима ђака и грађана, нарочито они из старијих генерација, од којих неки више нису живи.

Оцењивање ученика у већини случајева било је реално. Одговарало се за оцену два пута у току полугодишта. Мало професора имало је модернији приступ оцењивању, тако да се никада није прозивало за оцену, већ се пропитивање вршило скоро сваког часа.

Дисциплину су углавном кршили пушачи, јер је пушење било забрањено на јавним местима као и у школском дворишту.

Друштвени живот, саткан од низа активности, био је врло богат и садржајан. Отуда, осећај усамљености, познат у амбијенту великих градова, није био типичан за омладину паланачких средњих школа.

Сваке вечери се излазило на корзо, где се одвијао дефиле ђака. У то време, сем Гимназије, постојала је Учитељско-домаћичка женска школа интернатског типа, као и Индустријска школа. Скоро сваке суботе, у Гимназији или поменутим школама приређивале су се игранке уз музику за игру, коју су изводили познати омладински састави.

Повремено су се догађале књижевне вечери уз учешће гимназијских и других локалних књижевника и песника.

Била су честа спортска и шаховска такмичења, на којима смо се надметали са ученицима из других градова.

На крају школске године, изводила се спектакуларна приредба, уз запажено учешће рецитаторске, драмске, музичке, фолклорне и других секција. Са овом приредбом се, с великим успехом, гостовало широм Србије.

Сећам се једнодневних излета у Београд, да би се присуствовало некој позоришној представи или видела значајнија фудбалска утакмица.

У последњој години Гимназије, обављала се екскурзија, нпр. до Опатије, Бледа и Љубљане. Вишедневни сусрети са ученицима других школа, из других градова, остају у најлепшој успомени.

Програм гимназијске наставе крајем педесетих година био је толико обиман и озбиљан, да је за гимназијалце представљао интензиван психофизички напор. Неуспешним писменим испитом из српскохрватског језика на великој матури, губила се година, без обзира на успех у разреду, што се понекад дешавало и врло добрим ученицима. Међутим, стицао се широк спектар образовања, подстицале су се способности.

Оваквим програмом вршена је строга селекција, тако да су формирани ученици супериорнији у односу на оне из средњих стручних школа.

За професионално опредељење и каријеру у струци, гимназијски печат, као обележје личности представљао је гаранцију квалитета.

 

АНЕГДОТА:

 

С пролећа 1959. године, на часу хемије код професора Велизара Михајловића, Момир-Меле Павлићевић и Радослав-Лола Бабић седели су у првој клупи. Одједном, Павлићевић је почео неконтролисано да зева.

Запрепашћени професор је узвикнуо:

-Павлићевићу, на шта то личи, има ли овде неког реда!

-Има, сада ће Бабић да зева!

 

Мр сци Радослав Бабић, дипл. инж.

У Гимназију сам се уписала давне школске 1962/63., а завршила је 1965/66. не знајући да ћу у истој згради провести и свој радни век.

За мене је Гимназија била нешто велико и значајно. У тој згради сам похађала и основну школу и сваког дана сам се сретала са ученицима и професорима који су ми изгледали тако велики и недостижни. Када сам положила пријемни, постала сам део тог колектива и више нисам осећала страх. Моји професори су били дивни: Милутин Срећковић, Тома Богосављевић, Виза Михајловић, Жика и Нега Ивановић, Нада Јелић, Радмила Александрић, Драган и Лепа Влатковић, Јован Цветановић, Драгиша Стојановић, Драгослав Живковић… и да их не набрајам више… Сви су они тада били млади, пуни снаге и жеље да нам пренесу своје знање. Са овог аспекта, када се сетим свега, мислим да су били правични, мада сам онда, када сам била ђак, сматрала да су престроги. Заправо, нисам сигурна да ли је тако било јер сам их касније упознала и као своје колеге са којима сам делила добро и зло овог нашег просветарског посла.

Жао ми је што у Гимназији више не постоје оне лепе активности које смо ми имали. Биле су то разне секције где смо се збиља дружили и обогаћивали своја сазнања. Спорт је у то време био веома развијен, а пуно смо путовали и на разне школске свечаности по градовима бивше Југославије. Школске екскурзије су биле предивне, са пуно садржаја. Дружење у школи је било веома јако и било је у стилу: Један за све – сви за једног! Није било оваквих подвојености каквих има данас, али ваљда је за то крив начин живота.

Завршила сам Гимназију и кренула на факултет мислећи да ће Гимназија остати само део једног лепог периода моје младости. Међутим, вратила сам се захваљујући мојој омиљеној професорки Нади Јелић, која ме је позвала да конкуришем за професора енглеског језика, пошто је моја професорка Ружица Бељин отишла из Гимназије. Тако сам се обрела у школи  коју сам нетом напустила, али сада са оне друге стране. Мислим да сам имала велику срећу што сам се запослила у Гимназију јер сам, као млад професор, у свему имала пуну подршку својих бивших професора, а сада колега. Била сам поносна што радим са онима који су до јуче били моји васпитачи. Надам се да сам и ја успела да пренесем део свог знања мојим ученицима, као што су то они учинили мени.

Критеријум оцењивања тада је био далеко строжи. Тражило се много више од ученика, а како године пролазе, мислим да је критеријум све слабији, што је резултат општег стања у друштву, односно великог незадовољства, како међу професорима, тако и међу ученицима.

И тако, прођоше 30 година и ја одох у пензију пуна успомена – углавном лепих, поносна што сам у овој згради била и ђак којег су волели професори и професор којег су волели ђаци (бар тако мислим). Постоји ли нешто лепше?

Јелена Новаковић,

проф. енглеског језика

Када сам завршила факултет, због немогућности запослења у Београду, из Министарства просвете сам добила три понуде, три места у којима сам могла да предајем руски језик: Светозарево, Шабац и Смедеревску Паланку. Моја тетка препоручила ми је Паланку, или како она каже мали Манчестер, због фабрике „Јасеница“ и коњичког пука који приређује забаве, надалеко познате. Изабрала сам Паланку јер је била на главном путу за Београд, због погачица са киселом водом, из горе поменутих разлога, а и потајно сам мислила да ћу брзо да се вратим у мој родни Београд. Онда нисам знала да ћу свој радни век, од почетка до краја, провести у овој Гимназији, која ће ми бити друга кућа.

Као и остали мањи градови у Србији, Паланка је, када сам дошла 1954. године, имала неколико улица, железничку станицу, Гимназију, две основне школе, пошту, индустријску школу, али, на жалост, није имала болницу.

Колектив Гимназије ме је више него срдачно примио, посебно професор Радојка Марковић, која је словила за веома строгог наставника и принципијелног човека. Када је чула да сам се први пут у 23-ој години одвојила од својих родитеља, а да немам обезбеђено преноћиште, одмах ми је пришла и рекла да ме води са собом, док не нађемо неко пристојно станиште. У колективу сам наишла на три брачна пара професора, који су били добри васпитачи и поштени људи. Г-ђа Јосифовић се увек мајчински односила према младима, г-ђа Булатовић је ћутке подносила ларму и грају ученика, г-ђа Бабић је посебно заинтересовала ученике за дубровачку и француску књижевност, а професор Војислав Бабић је био председник Црвеног крста и председник друштва трезвењака. Професори Булатовић, Бакић и Томашевић Перко су за време великих одмора играли шах и гласно се расправљали, чак су остајали и после часова да заврше своје дискусије и партије. Професор Владимир Јосифовић је увек био спреман да помогне млађим колегама. У Гимназији сам упознала и свог будућег мужа Владислава Јелића, који је предавао физичко васпитање и са љубављу неговао свестрани спортски дух код ученика.

Ученици су ме добро примили, мада нису од раније поштовали музикалност и мелодичност руског језика. Било је потребно време да се преломе, односно науче мекоћи изговора. Генерације ће учествовати на такмичењима у знању језика и неће протећи нити једна година када нису дошли до најмање републичког, а два ученика и до савезног ранга такмичења.

Поред руског предавала сам и српски језик, музичку и ликовну уметност и француски језик.

После мог доласка нагло се повећао број младих предавача који су били приближно истих година (Србољуб Здравковић, Јован Ристић, Милорад Бајовић, Лепа и Драган Влатковић, Тома Богосављевић, нешто млађи Милутин Срећковић и нешто старији Велизар Михајловић и Радмила Александрић). Дружење наставног особља преносило се и на ученике, тако да смо живели као једна велика породица, дајући ученицима квалитет и добијајући од њих завидне резултате.

Тај нови кадар, почетком 60-их, био је веома амбициозан и пун знатижеље. У том смислу колектив Гимназије је увео традицију одласка у иностранство. Путовало се у Бугарску (Манастир Рила), Италију (Рим, Фиренца, Напуљ), СССР пред саму Олимпијаду 1979. (Москва, Лењинград, Кијев, Љвов). Касније су обилажене и Мађарска, Аустрија, Чешка и Шпанија. Колективно смо посетили и све наше манастире у ближој и даљој околини. Са ученицима смо на екскурзијама обишли скоро сва значајна места и споменике културе, од Триглава па до Вардара.

Време је пролазило, многи моји бивши ученици су постајали моје колеге. Повећавао се и број ученика. Када сам дошла, у Гимназији је било осам одељења, а 22 када сам завршила свој радни стаж.

Гимназија се мењала у сваком погледу, па и у спољном изгледу. Сваке године је додавано по нешто ново и она је постајала савременија и модернија али, на жалост, не увек и лепша. Директори су гледали да се ученици и спортски развијају па су посветили пажњу изградњи спортских терена у гимназијском дворишту. Затим су почели да се граде кабинети у новом крилу: за физику, стране језике, историју и географију, хемијски се допуњавао опремом. У зграду је уведен и тоалет и централно грејање. На жалост, до мог одласка у пензију није изграђена фискултурна сала.

Иако сам завршила београдску Гимназију у којој сам прославила 50 година матуре, стекла пријатеље и сјајне педагоге (као што је Десанка Максимовић), својом Гимназијом сматрам Гимназију у Паланци. То је школа коју су завршили моја ћерка и син, који ради као професор историје у својој Гимназији.

Извела сам 38 генерација ученика, променила сам 10 директора. Међу бившим ђацима има пуно лекара, правника, професора, инжењера, стоматолога, ветеринара, економиста, службеника… Поносим се својим ученицима који су знали да постану своји људи, достојни Гимназије коју су завршили.

Надежда М. Јелић,

професор у пензији

Из неких питања проистекне више доброг (или лепог) него из одговора на њих.

Овај ми се закључак тим више наметао што сам се више трудио да сажмем импресије на тему моја Гимназија. На крају сам одустао од покушаја да будем одређен на начин како су нас учили (увод-разрада-закључак) и задржавам се на игри асоцијација. Без претензија на свеобухватност, дефиниције или духовитост.

Најпре, зграда. До краја педесетих била је постиђена лепотица међу уџерицама, маскирана липама, које су тек под снегом (увече, осветљене уличним светиљкама) деловале као њен лепи оквир. Изградњом оних ружних коцки у њеној околини током шездесетих-седамдесетих некако је истакнута њена ненаметљива елеганција. Мали простор за зеленило према улици и у дворишту је био вишеструко увећаван нашим емоцијама. Оних дана… И неких вечери.

Спортски терени, онда. На њима смо доживљавали своје очовечење. Мени су такмичарске године биле 1962-1975., тренерске 1971-1978. и рекреативне све до деведесетих. За генерације после моје заправо једина (права, спортска) арена била је у гимназијском дворишту. И без свлачионице, без тушева, без довољно места на трибинама. Како су само кипеле емоције! Сада ме обузима сенчење емоција јер је на трибинама, према Џојином крову, уграђена спомен-плоча. Моме млађем брату.

Школске године, заувек. Прошле године смо се радовали 35-огодишњици матуре. Нестала су сећања на све ђачке злобе, зависти, осујећења и осведочења. Као да су нас прочистиле године лишавања амбиција, претрпљени губици, смрт прве љубави. Нешто смо и причали, али је важно само да смо опет били ту. Није требало зарицања, сувишне су свечане речи, ми смо своји.

На крају, обавезна патетичност – сећање, пијетет. Као штура симболика два времена, два претходна историјска размеђа, искрсну ми њихови ликови. Господин Радун Шошанић: висок, прав, миран, осмехнут, достојанствен, увек са разумевањем, праштање олимпијских висина… Другарица Радојка Марковић: комуниста, разредна, намрштена (зачас грдња!), никада-немаш-оправдања за пропуст, не-можеш-да превариш. Увек нам је захтевала солидарност, да смо тим, другови и другарице (а не момци и девојке!), да смо једнаки – нема елитизма! Још увек ми је жао што сам јој на десетогодишњицу матуре рекао да је погрешила, да нас је спремала за време које неће доћи. Признала је, али се није кајала. Као да се и тада надала да још није све завршено…

Моме сину, Београђанину, моја Гимназија не значи ништа. Као ни мени његова, Девета београдска. Нисам чуо од њега да му је неко од професора нешто значио. Можда то и није реално, са хиљадом ученика и десетинама професора. Сада када преко Интернета може да се посегне за свим знањима цивилизације а ТВ-преноси нас чине учесницима највећих спортских такмичења. Само се не може учити господству без примера (Радуна Шошанића), ни осећати дух колективизма-солидарности-равноправности без аутентичног тумачења (Радојке Марковић).

Срећни су они који то собом усклађују.

 

Београд, 21. 01. 2001.                                                                    Стеван Ђорђевић, лекар

Време је без саосећања прикрило заоставштину сећања на заустављеним тренуцима, осмесима и стидљивим погледима девојачких и младићких, које је опсхрвио опојни задах поливеног бетона кошаркашког игралишта у дворишту паланачке Гимназије.

На равном крову свлачионице постављен оркестар Квинтет Паланчана. Само за хармонику био је укључен микрофон од школског магнетофона преко неког малог појачала познате фабрике из Краљева. Из те машине своје набубреле стомаке испустиле су жице, протегнуте све до обруча на кошевима, а у везаним мрежицама стајала су два звучника од по пет вати, са кутијама, које смо скидали из учионица, да нико не види, од постојеће школске разгласне станице. За гитару смо имали ручни рад појачалце врло слично ондашњем радио апарату. Контрабас, труба и бубњеви су ишли на суво. До прве вечерње влаге на бубњевима је и могло нешто да се свира, а већ у пола игранке јагњеће коже су биле толико влажне и мекано онемеле да се чуло само тупо мумлање: пуф, ф, ф…

Тада се није певало, бар код нас на игранкама, а у Енглеској Битлси крећу на своју прву турнеју. Ми, паланачки гимназијалци, врло уредно ошишани, у истим прслуцима и истим краватама, свирамо прво две лагане инструменталне мелодије, па онда следи пауза од неколико минута, па сад свирамо две мелодије у ритму ћа-ћа-ћа, па опет пауза, онда два твиста, па два рокен рола…

La paloma i Jabuke i trešnje, Besame mućo i Ruso ća-ća-ća, Lets twist e gen i Twist hula, Red river rock i Bugi-vugi…

И, тако, до десет сати увече. А, већ сутра, од понедељка до петка, преплићу се приче о љубавним и осталим заносима:

-Идеш на игранку?

-Питала сам маму. Пустиће ме и данас, и у недељу!

-Ови наши: Ниџа, Жућа, Паја, Цоле и Токи одлично свирају.

-Моја другарица каже да су добри фрајери!

И, тако, сваког викенда, све док летњи распуст не дође по своју додатност, а онда, куд који мили моји.

 

Слободан Тодоровић – Токи

 

– Уђи – радознао сам, обамро већ од самог позива и стражарног спровођења дежурног до замандаљених врата из чије се утробе чуо тај претећи глас. Ту, с десне стране мраморног, широког улаза у школу, ишчекивао сам своје распеће, спас од даљих мука и искушења, ваљда!? Искушења, која су почела педесетак минута раније ђачким „несташлуком“ на часу енглеског језика у II₃ – Гимназије у Паланци. Протагонисти – друг Јовица, и професор Ружица и, дабоме, ја, уз свесрдачну хорску помоћ, говорило се тада у чаршији – „елитног одељења“ школе. Све деца из финих кућа! Е, фино бога ми, а ја у том „фином“ одељењу наредих професору да напусти час! Споречкао сам се нешто са Јовицом, професор нас укорио, више мене, него њега, а ја – увређен, па … „Хајд, лепо Ви професоре – напоље! Нисте у праву, него … ‘ајд, ‘ајд, полако напоље…“

Тако би, али сада, шта сада? Учињено је!

– Ма нема никог! То се мени само причињава да ме из канцеларије на чијим је вратима, на црној правоугаоној плочици било исписано белим ћириличним словима „Директор“, неко мами унутра!? Ипак, васпитање налаже: покуцај још једном, огласи се, али – рука се не диже!? Мучи се, превија, вара надом… да је све то плод грешке, завере планетарно-паланачких размера… Ипак, згрчих средњи прст… и таман… да… кад из собе јекну још једном:

– Уђиии – рекао сам!!!

Врата промукло зашкргуташе у зглобовима! Дугооо … тамнички …! Трупих у непријатну хладовину невелике собе, и стадох крај саме ивице излазног прага. Висину плафона просторије, ни ширину леђа стаситог човека у тамно плавом оделу, који је стајао крај прозора, уредно зачешљане косе на потиљку, руку прекрштених на крстима, с десном шаком у левој, нисам могао да сагледам. Плећата фигура мраморна, сабласно увоштена. Благо погнута унапред, силуета је зурила-тамо, преко улице, у правцу СУП-а, мислим…? Не сећам се…? Врата издајнички, промуклим праском треснуше за мном…? Брава цикну, шкљоцну! Мук! Ситно цакетање сата марке „Дарвил“, на широком зглобу леве руке човека крај прозора, чуо сам као да ми је био прислоњен уз уво. Или сам то ослушкивао своје цвикетаво срце… не знам више!… Хладна, претећа, бескрајна тишина … Соба све већа, и све шира, и све виша… Огромна, широка тескоба притисла са свих страна, те и оно мало ваздуха више не долази до плућа, чинило ми се! Болна тишина, траје!

Голгота које сам допао тада у тој просторији, као да је почела много раније! Можда још код уписа у Гимназију? А, кад помислим, где и у коју другу школу бих се уписао? И отац и мајка су у Гимназији матурирали. Он у скамијама школе писао песме мојој мајци посвећене, па их после читао на књижевним вечерима: „ Мислим да није много/Што увек желим/Да сјај твојих зена/У моје преселим…“, а она смерно, девојачки црвенела у сали. Били су пар коме су завидели, причали су ми касније њихови другови. О Гимназији и њеним професорима у кући су родитељи радо говорили: „Знаш када је оно професор Бакић… А професор Шошанић мене изведе пред таблу… Професор Бабић је баш био фин, а Радојка, а тек Десићка…“

И тако, улица од мирисног свода липа у којој се налази стара зграда школе, са високим стубовима који држе пространи балкон, двориште гимназијско где почињу прве љубави, и уче се први кошаркашки кораци, па и јата чавки које слећу под кров, од малена су ми били драги! Волим је!

А сада, ту, у тој соби, постиђен због свог геста, стојим у хладној тишини, која се ковитла у сваком кутку и снажним дамарима удара посред груди… Фигура човека крај прозора – непомична, безгласна… а „Дарвил“ – цикета, цикета, једнолично, тугаљиво, мирнооо… Капље његов звук и убада као врела игла уво, поглед ми замагљује!

– И… огласи се тихо фигура широких рамена?

– Па… прокркљах грлено, противно свим законима фонетике, желећи, ваљда, да нешто кажем. Тежак, оркански уздах, оте се из груди човека крај прозора, не сачекавши мој одговор! Из ходника школе, ни са улице, ниоткуда ни шушка… тајац!

– Нисмо те тако васпитавали… лепо, лепо богами, прозбори најзад фигура у тамном оделу, не окрећући се. – Иди, нареди, одсечно, војнички!

– Чујеш, можеш да идеш, синко, додаје још оштрије!

Нашао сам се наједном у ходнику школе. Свуда котрљави замор гимназијске младости која је хитала на одмор – на Јеремијине погачице и јогурт. Они одважнији у скровита места школског WC-а, да поделе „по један дим“. Био сам као под стакленим звоном! Никад више ово, заклео сам се у себи!

Те вечери дуго су била упаљена светла у професорској канцеларији на првом спрату школе. Наставничко веће, седница. Сутрадан, на часу разредног старешине, уручена ми је ђачка књижица. На једној од страна писало је: „… кажњава се укором Наставничког већа пред искљулење“! На месту предвиђеном за „родитеља, или старатеља“, стајао је већ потпис са калиграфски извајаним иницијалом слова „Ј“ и облим словом „Р“.

Био је то потпис човека из „оне“ просторије – потпис директора Гимназије: Јован Ристић. Мој отац!

Ето! Тако је било!

 

Ненад Ј. Ристић