Svaka sličnost…
Učenica škole, u kojoj danas i predajem, postala sam septembra 1980. godine, zaplovivši tako u vrlo usmerene struje i tokove tadašnjeg srednjoškolskog života. Kao i svi ružni pačići ovoga sveta, i mi smo, pomalo zavidni stajali po strani, gledajući u već izrasli i dokazano lep lik starijeg prethodnika gimnazijalaca. Jer, šta bi mi, jadni usmerenjaci, drugo… Srećom, a na našu utehu, od tog septembra gimnazijsko dvorište vrvelo je samo od usmerenjaka; drug gimnazijalac beše uklonjen iz njega na nekih desetak godina, sve do vremena kada sam ja tu već bila prisutna samo kao profesor, do vremena kada je dvorište za mene već izgubilo onu draž prve mladosti i odrastanja, dobivši u međuvremenu druge dimenzije.
U početku mog zaposlenja u Gimnaziji i dalje sam se osećala gimnazijski. Tako je malo vremena prošlo, a ja sam ponovo bila tu, spremna da đački reagujem na glasove svojih profesora, sada kolega. Čudan osećaj. Već sam shvatila da moje obrazovanje spada u krajnje domete profesure jedne plejade ljudi koji su u našoj Gimnaziji proveli duge, pre svega radom i entuzijazmom ispunjene, godine i njoj ostavili nešto više od sebe. Ma kako mi profesionalno opredeljeni bili, pa stoga sledili svoje smerove, znanje koje smo poneli iz ove škole bilo je ravno, a u nekim, uglavnom novim oblastima ili čitavim predmetima, i premašivalo znanje koje bi stekao jedan gimnazijalac pre nas. Slutila sam, a sada sam i sigurna, da su i profesori učili, pre nas ili sa nama. Nisu nas mazili i podilazili nam poklonjenim ocenama. Bilo je i onih A, B, C ocena iz predmeta koji su smatrani veštinama. Bilo je i profesionalne prakse, uglavnom prva od ukupno dve nedelje zimskog raspusta. Bilo je i opremljenih učionica i potrebnih učila i opreme za izvođenje prakse; ili bismo kao stariji đaci odlazili da se učimo budućem pozivu van škole.
Znači, radilo se mnogo i mnogo se vremena provodilo u školi. Ne mislim samo da smo redovno pohađali nastavu – to se podrazumevalo. Pojedinačno bežanje iz škole nije bilo usvojena i gotova stvar, a kolektivno bismo izbegli čas pred neki praznik, kraj godine, ili pre, više nestašluka radi, radi dokazivanja sebe i sebi (duh kolektiva i drugarstvo moralo se testirati), a ne drugih i drugima. Mislim da smo bili spremniji na odgovornost od današnjih đaka. Sećam se kad smo pokrenuli čitavu akciju, koja bi se modernim jezikom mogla zvati: Ne uniforma i to jeste bio veliki posao ubeđivanja, organizovanja sastanaka, dokazivanja, i odjednom, nismo svi više bili jednako plavi. A kako bi i mogli, vreme je to i potvrdilo i možda bi se stvari same od sebe odvijale, ali bi mi bili uskraćeni za taj osećaj pobede. Bilo je pokušaja i samoopravdavanja časova. Ne, nikako ne mislim pojedinačno, bilo je to na odeljenjskim zajednicama, formirana bi bila komisija koja će sama, ili uz pomoć razrednog, odrađivati taj naporni posao. I uopšte, odeljenjske zajednice i drugi oblici omladinske organizacije imale su veću ulogu, bolje rečeno, bar su imale neku ulogu. Nešto se dešavalo u školi i oko nje. Makar popularni kvizovi četvrtkom uveče (uvek smo bili u finalu), rad sekcija, doček Novih godina u školi, igranke na otvorenom …
Ekskurzije su bile prava blagodet. S jeseni, taman kad bismo na prelasku iz godine u godinu opet upadali u novo odeljenje (predusmeravanja, usmeravanja), eto prilike da upoznamo nove drugove, naročito dođoše. (Ta promena odeljenja, škola meni je lično najviše smetala, tu smo najviše bili na gubitku u odnosu na klasične gimnazijalce). A onda, te ekskurzije su trajale danima, obilazila se čitava ona zemlja, i tačno se znalo gde i kako se u kojoj godini ide. Doduše, u mom trećem razredu nismo išli nigde, zbog nekakvih propisa da se veći deo ekskurzije mora zaraditi (znači odraditi mladalački), pa je cela škola pomagala, a išli samo maturanti. Već sledeće godine, maturanti smo bili mi, pa nam onda ni pranje starih i dotrajalih vagona u Goši nije teško palo. Sve za nekoliko dana u Dubrovniku!
Bilo je svakako i teškoća. Na mom smeru, jedna od komplikovanijih stvari koja se učila, bilo je kucanje na pisaćoj mašini na slepo; pa onda stenografija. Bilo je i dosta ponavljanja gradiva zbog razlike opšte-usmereno, a i učili smo predmete i delove oblasti koje su se posle dokazano ukinule. Što bi rekli, takva su bila vremena.
Ne kažem da nisu bila dobra, i da nisu bila ona neophodna karika u lancu postojanja i trajanja naše Gimnazije. I treba se osvrnuti na njih. Nikoga ne bih posebno isticala i pominjala, ne što to ne bih mogla… Žalim što tih godina nisu štampani godišnji Izveštaji škole, ali sigurna sam da se čuva dosta pisanih dokumenata iz tog perioda, ostalo je zabeleženo u sećanju.
Kada me moji đaci pitaju kako je u školi bilo, u to moje vreme, ja uvek kažem da nije bilo lepo, ne bih se ni vraćala; morate mi verovati na reč, pre svega reč jednog bivšeg gimnazijalca, koji često sebe ogleda u mnogim drugim mladim licima u prolazu.
Violeta Stanković, profesor engleskog jezika (2003.)
