Свака сличност…
Ученица школе, у којој данас и предајем, постала сам септембра 1980. године, запловивши тако у врло усмерене струје и токове тадашњег средњошколског живота. Као и сви ружни пачићи овога света, и ми смо, помало завидни стајали по страни, гледајући у већ израсли и доказано леп лик старијег претходника гимназијалаца. Јер, шта би ми, јадни усмерењаци, друго… Срећом, а на нашу утеху, од тог септембра гимназијско двориште врвело је само од усмерењака; друг гимназијалац беше уклоњен из њега на неких десетак година, све до времена када сам ја ту већ била присутна само као професор, до времена када је двориште за мене већ изгубило ону драж прве младости и одрастања, добивши у међувремену друге димензије.
У почетку мог запослења у Гимназији и даље сам се осећала гимназијски. Тако је мало времена прошло, а ја сам поново била ту, спремна да ђачки реагујем на гласове својих професора, сада колега. Чудан осећај. Већ сам схватила да моје образовање спада у крајње домете професуре једне плејаде људи који су у нашој Гимназији провели дуге, пре свега радом и ентузијазмом испуњене, године и њој оставили нешто више од себе. Ма како ми професионално опредељени били, па стога следили своје смерове, знање које смо понели из ове школе било је равно, а у неким, углавном новим областима или читавим предметима, и премашивало знање које би стекао један гимназијалац пре нас. Слутила сам, а сада сам и сигурна, да су и професори учили, пре нас или са нама. Нису нас мазили и подилазили нам поклоњеним оценама. Било је и оних А, Б, Ц оцена из предмета који су сматрани вештинама. Било је и професионалне праксе, углавном прва од укупно две недеље зимског распуста. Било је и опремљених учионица и потребних учила и опреме за извођење праксе; или бисмо као старији ђаци одлазили да се учимо будућем позиву ван школе.
Значи, радило се много и много се времена проводило у школи. Не мислим само да смо редовно похађали наставу – то се подразумевало. Појединачно бежање из школе није било усвојена и готова ствар, а колективно бисмо избегли час пред неки празник, крај године, или пре, више несташлука ради, ради доказивања себе и себи (дух колектива и другарство морало се тестирати), а не других и другима. Мислим да смо били спремнији на одговорност од данашњих ђака. Сећам се кад смо покренули читаву акцију, која би се модерним језиком могла звати: Не униформа и то јесте био велики посао убеђивања, организовања састанака, доказивања, и одједном, нисмо сви више били једнако плави. А како би и могли, време је то и потврдило и можда би се ствари саме од себе одвијале, али би ми били ускраћени за тај осећај победе. Било је покушаја и самооправдавања часова. Не, никако не мислим појединачно, било је то на одељењским заједницама, формирана би била комисија која ће сама, или уз помоћ разредног, одрађивати тај напорни посао. И уопште, одељењске заједнице и други облици омладинске организације имале су већу улогу, боље речено, бар су имале неку улогу. Нешто се дешавало у школи и око ње. Макар популарни квизови четвртком увече (увек смо били у финалу), рад секција, дочек Нових година у школи, игранке на отвореном …
Екскурзије су биле права благодет. С јесени, таман кад бисмо на преласку из године у годину опет упадали у ново одељење (предусмеравања, усмеравања), ето прилике да упознамо нове другове, нарочито дођоше. (Та промена одељења, школа мени је лично највише сметала, ту смо највише били на губитку у односу на класичне гимназијалце). А онда, те екскурзије су трајале данима, обилазила се читава она земља, и тачно се знало где и како се у којој години иде. Додуше, у мом трећем разреду нисмо ишли нигде, због некаквих прописа да се већи део екскурзије мора зарадити (значи одрадити младалачки), па је цела школа помагала, а ишли само матуранти. Већ следеће године, матуранти смо били ми, па нам онда ни прање старих и дотрајалих вагона у Гоши није тешко пало. Све за неколико дана у Дубровнику!
Било је свакако и тешкоћа. На мом смеру, једна од компликованијих ствари која се учила, било је куцање на писаћој машини на слепо; па онда стенографија. Било је и доста понављања градива због разлике опште-усмерено, а и учили смо предмете и делове области које су се после доказано укинуле. Што би рекли, таква су била времена.
Не кажем да нису била добра, и да нису била она неопходна карика у ланцу постојања и трајања наше Гимназије. И треба се осврнути на њих. Никога не бих посебно истицала и помињала, не што то не бих могла… Жалим што тих година нису штампани годишњи Извештаји школе, али сигурна сам да се чува доста писаних докумената из тог периода, остало је забележено у сећању.
Када ме моји ђаци питају како је у школи било, у то моје време, ја увек кажем да није било лепо, не бих се ни враћала; морате ми веровати на реч, пре свега реч једног бившег гимназијалца, који често себе огледа у многим другим младим лицима у пролазу.
Виолета Станковић, професор енглеског језика (2003.)