Crno-belo sa tri prsta ispod kolena

Prvog septembra 1971. godine sam kao i većina odličnih učenika upisala Gimnaziju i ne sluteći da će se među nama stvoriti neraskidiva veza.

Kao većina mojih drugova i drugarica, upisala sam Gimnaziju sa namerom da je završim i odem na studije, a Gimnazije se, eto, setim ponekad i to u crno-beloj tehnici, jer mi je to zapravo bila prva impresija.

Naime, sve učenice su nosile crne đačke uniforme, sa belom kragnicom. Sve su, kao i dečaci, u svojim đačkim uniformama izgledale isto. Kako su uniforme za devojčice bile dužine tri prsta ispod kolena, to su se razlikovale samo po liku, debljini i ponašanju. Šminkanje nije bilo dozvoljeno, pa smo sve bile prirodno lepe, neke ćutljive i povučene a neke malo živahne, kako se to tada zvalo.

Kako su po prirodi stvari dečaci u sazrevanju kaskali za nama, to sam se ja odmah zaljubila u plavookog Žareta iz četvrtog razreda, i odmah dobila jedinicu iz matematike, jer ljubav i učenje nikako ne idu zajedno. To je bila zajednička parola roditelja svih učenika moje generacije. Naravno, ja sam se potrudila da tu parolu deplasiram i uspelo mi je.

Zgrada Gimnazije, iz tih dana, ostala mi je u sećanju kao nešto najveće i najozbiljnije što sam videla. Za četiri godine provedene u Gimnaziji, imala sam troje razrednih starešina: prvo Dragišu Stojanovića, profesora sa najlepšim baritonom i naočarima skrivenim pogledom, zatim Negosavu Ivanović, profesorku koja je za mene tada bila pojam ženske lepote i, najzad, Tomislava Bogosavljevića, profesora strogog, duhovitog i zagonetnog.

Svi profesori, za mene i većinu iz moje generacije, bili su pojam obrazovanosti, elokventnosti (sa malim izuzecima), a svojom pojavom i ponašanjem su nas naučili da ih cenimo i poštujemo.

Jedna od tih koji su svojom pojavom i ponašanjem zaslužili da ih cenimo i poštujemo bila je i nastavnica fizičkog vaspitanja Milanka Đurđević, slatka mala plavuša, koja je svojom upornošću od mene načinila „ženu od gume“, i tako me opredelila i privukla svojoj struci. I sama sam, znači, postala nastavnik fizičkog vaspitanja.

Imala sam divne drugove i drugarice, puno smo se družili i u većini slučajeva bili spremni da pomognemo jedni drugima, stoga ne bih izdvojila nikog od njih.

I o mom školovanju u Gimnaziji mogla bih da pišem do „besvesti“ a da ne kažem sve. Ovaj deo ću završiti konstatacijom da Gimnaziju u to vreme, nikako nije mogao da završi neko ko, recimo, nije pročitao sve što je bilo predviđeno programom lektire. U to sam sigurna,  jer je svaki moj pokušaj bio osujećen.

U junu 1974. godine rastala sam se sa Gimnazijom nakratko, da bih se opet vratila 1980. godine, sada kao predavač. Tada sam prvi put ušla u nastavničku kancelariju malo opuštenije nego kada sam bila učenik i tamo ulazila jedino kada bi me neko od profesora poslao po nekom zadatku.

Moj odnos prema profesorima se nije mnogo promenio, jer su oni za mene, još dugi niz godina, bili moji profesori, sve dok me sami nisu upozorili da bih mogla malo da se opustim, jer smo sada kolege. Međutim, shodno mome vaspitanju i dalje sam sa njima bila na propisanoj distanci.

U to vreme, direktor škole je bio Milorad Bajović, profesor fizičkog vaspitanja, inače moj fah kolega, koji mi je kao početniku mnogo pomogao. Njega sam doživljavala na sasvim drugačiji način od direktora Jovana Ristića, koji je ovu funkciju obavljao dok sam ja bila đak. Naime, profesora Ristića sam kao učenik videla kao jednog pravog gospodina i čoveka od urođenog autoriteta. To naravno ne znači da profesora Bajovića nisu krasile iste osobine. Nasuprot. Međutim, nekako mi je bio dostupniji (možda zato što više nisam bila đak).

Učenici više nisu nosili uniforme, devojke su se uveliko šminkale i bile prave damice. Tako je Gimnazija za mene poprimila jedan drugi kolorit.

Iako je razlika u godinama, između mene i učenika, bila mala, moram da priznam da su se prema meni odnosili vrlo korektno i rado su dolazili na časove fiskulture, koji su po obostranom mišljenju bili interesantni, pa čak i oni na kojima se pripremala sletska vežba. Te godine smo kolega Branislav Lazarević i ja spremili sletsku vežbu sa melodijom Zdravka Čolića „Mađarica“ i Laboratorije zvuka „Skakavac joj zašo u rukavac“ i zauvek izbacili iz upotrebe koračnice koje su svima dosadile.

Gimnaziju sam ponovo napustila, nakratko i vratila se u nju 1985. godine. Tu sam zatekla puno svojih đaka, sada profesora, kao i dosta svojih profesora, a među njima i Trifka Sušića na mestu direktora škole, koga sam doživela kao dobrog domaćina, taktičnog i spremnog za saradnju.

Postala sam sekretar Gimnazije i na tom radnom mestu sam i sada.

S obzirom da bi izlaganje mojih impresija o Gimnaziji trebalo da bude sažeto, to se izvinjavam mnogima, koje nisam pomenula,  jer to nije znak da nije trebalo, već da nije bilo prostora.

2001. godine

Vesna Nedić-Maksimović, sekretar Gimnazije