ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Црно-бело са три прста испод колена

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Првог септембра 1971. године сам као и већина одличних ученика уписала Гимназију и не слутећи да ће се међу нама створити нераскидива веза.

Kao већина мојих другова и другарица, уписала сам Гимназију са намером да је завршим и одем на студије, а Гимназије се, ето, сетим понекад и то у црно-белој техници, јер ми је то заправо била прва импресија.

Наиме, све ученице су носиле црне ђачке униформе, са белом крагницом. Све су, као и дечаци, у својим ђачким униформама изгледале исто. Како су униформе за девојчице биле дужине три прста испод колена, то су се разликовале само по лику, дебљини и понашању. Шминкање није било дозвољено, па смо све биле природно лепе, неке ћутљиве и повучене а неке мало живахне, како се то тада звало.

Како су по природи ствари дечаци у сазревању каскали за нама, то сам се ја одмах заљубила у плавооког Жарета из четвртог разреда, и одмах добила јединицу из математике, јер љубав и учење никако не иду заједно. То је била заједничка парола родитеља свих ученика моје генерације. Наравно, ја сам се потрудила да ту паролу депласирам и успело ми је.

Зграда Гимназије, из тих дана, остала ми је у сећању као нешто највеће и најозбиљније што сам видела. За четири године проведене у Гимназији, имала сам троје разредних старешина: прво Драгишу Стојановића, професора са најлепшим баритоном и наочарима скривеним погледом, затим Негосаву Ивановић, професорку која је за мене тада била појам женске лепоте и, најзад, Томислава Богосављевића, професора строгог, духовитог и загонетног.

Сви професори, за мене и већину из моје генерације, били су појам образованости, елоквентности (са малим изузецима), а својом појавом и понашањем су нас научили да их ценимо и поштујемо.

Једна од тих који су својом појавом и понашањем заслужили да их ценимо и поштујемо била је и наставница физичког васпитања Миланка Ђурђевић, слатка мала плавуша, која је својом упорношћу од мене начинила „жену од гуме“, и тако ме определила и привукла својој струци. И сама сам, значи, постала наставник физичког васпитања.

Имала сам дивне другове и другарице, пуно смо се дружили и у већини случајева били спремни да помогнемо једни другима, стога не бих издвојила никог од њих.

И о мом школовању у Гимназији могла бих да пишем до „бесвести“ а да не кажем све. Овај део ћу завршити констатацијом да Гимназију у то време, никако није могао да заврши неко ко, рецимо, није прочитао све што је било предвиђено програмом лектире. У то сам сигурна,  јер је сваки мој покушај био осујећен.

У јуну 1974. године растала сам се са Гимназијом накратко, да бих се опет вратила 1980. године, сада као предавач. Тада сам први пут ушла у наставничку канцеларију мало опуштеније него када сам била ученик и тамо улазила једино када би ме неко од професора послао по неком задатку.

Мој однос према професорима се није много променио, јер су они за мене, још дуги низ година, били моји професори, све док ме сами нису упозорили да бих могла мало да се опустим, јер смо сада колеге. Међутим, сходно моме васпитању и даље сам са њима била на прописаној дистанци.

У то време, директор школе је био Милорад Бајовић, професор физичког васпитања, иначе мој фах колега, који ми је као почетнику много помогао. Њега сам доживљавала на сасвим другачији начин од директора Јована Ристића, који је ову функцију обављао док сам ја била ђак. Наиме, професора Ристића сам као ученик видела као једног правог господина и човека од урођеног ауторитета. То наравно не значи да професора Бајовића нису красиле исте особине. Насупрот. Међутим, некако ми је био доступнији (можда зато што више нисам била ђак).

Ученици више нису носили униформе, девојке су се увелико шминкале и биле праве дамице. Тако је Гимназија за мене попримила један други колорит.

Иако је разлика у годинама, између мене и ученика, била мала, морам да признам да су се према мени односили врло коректно и радо су долазили на часове фискултуре, који су по обостраном мишљењу били интересантни, па чак и они на којима се припремала слетска вежба. Те године смо колега Бранислав Лазаревић и ја спремили слетску вежбу са мелодијом Здравка Чолића „Мађарица“ и Лабораторије звука „Скакавац јој зашо у рукавац“ и заувек избацили из употребе корачнице које су свима досадиле.

Гимназију сам поново напустила, накратко и вратила се у њу 1985. године. Ту сам затекла пуно својих ђака, сада професора, као и доста својих професора, а међу њима и Трифка Сушића на месту директора школе, кога сам доживела као доброг домаћина, тактичног и спремног за сарадњу.

Постала сам секретар Гимназије и на том радном месту сам и сада.

С обзиром да би излагање мојих импресија о Гимназији требало да буде сажето, то се извињавам многима, које нисам поменула,  јер то није знак да није требало, већ да није било простора.

 

2001. године

Весна Недић-Максимовић, секретар Гимназије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *