ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Гимназија “Света Ђорђевић“ у мојим сећањима

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaУспомене из младости скоро увек имају сладак укус. Увек се догоди тај неминовни одабир у оку сећања када се прашином поспе све оно што је било непријатно, а кроз сито пропусте и јарким колоритом обоје доживљаји и тренуци радости.

Радост, игра, дружење, ишчекивања, снови, надања, љубави и по који писмени задатак. То је оно што боји моја сећања на гимназијске дане. И наравно, читава галерија ликова.

Време је тада стајало. Пролазили смо кроз њега као кроз калеидоскоп и веровали да је читав космос ту само зарад једне наше жеље.

Средиште коме смо сви гравитирали, зденац са кога смо се напајали животним соковима, знањима, искуствима, била је управо ова стара, за паланачке прилике монументална зграда, у улици Вука Караџића.

У то време, школа је још увек имала нешто од шарма и атмосфере елитне школе. Иако нас је, што би рекао песник, већ била захватила западњачка река, бити гимназијалац није била мала ствар. Гимназија је сама по себи била институција, али је и гимназијски професор или ђак Гимназије такође била нека врста институције.

Иако црно-бели свет наших ђачких униформи није био аутентичан, већ само пука форма која нам је тешко падала, поштовање које смо осећали према професорима и озбиљност с којом смо прилазили овој институцији били су стварни.

Младост је сама по себи необуздана и плаха, и нећу да кажем да није било несташлука и излета у непознато. Таквих ствари се најчешће и сећамо на генерацијским састанцима, када нам се чини да се ничим другим нисмо у школи ни бавили до забављањем и збијањем шала. Но, на други поглед, дешавало се ту нешто много сложеније. Сазревали смо и постајали људи под будним оком наших професора.

Божију вам куварицу, магарчине једне, где вам је опрема? – орило би се често школским двориштем. Наравно, био је то наш професор физичког и директор Гимназије Милорад Бајовић, намргођен и љут, коме није било тешко да удели и по који врући шамар. Прималац шамара би га подносио стојички и без поговора, јер руку на срце, био је заслужен. А испод црних оштрих бркова нашег професора, већ за који минут, затитрао би осмех. Волели смо га и тако пргавог и преког, јер је и он нас волео, а ми смо то осећали.

Енциклопедијо, отвори се! – рекао би тихим, баршунастим гласом наш професор књижевности Милутин Срећковић, обраћајући се ђаку који се упињао да добије двојку. Деде да видимо. Данте Алигијери, Божанствена комедија. Провео нас је, бога ми, тај дивни човек кроз свих девет паклених али и божанствених кругова, не би ли нам удахнуо мало разумевања и љубави за свет литературе. И на књижевне вечери смо ишли под морање, али је вредело. Заволели смо лепу реч и схватили да је благотворна, да храни, и, хвала му на томе.

Ево као да сада видим како ходником језди, као илузија, као дашак ветра, наша лепа професорка Мирјана Митровић, да нам преприча боје, да нам обоји мисли, да нас упозна са Сезаном, Монеом, загонетним осмехом Мона Лизе, да нам покаже чаробну кичицу за коју вреди живети.

Често сам се питала да ли моја разредна Мирослава Елек има у себи немачке крви, или су је студије немачког језика учиниле таквом. Одговорном, вредном, принципијелном, захтевном, но у дубини душе топлом. Alsо, има ту нечег. Можда нисмо научили сваку деклинацију. Немачки је, најпосле, тежак језик. Али смо научили да је језик много више од деклинација и падежа, да је жив, да комуницира најлепше емоције.

У оку мога сећања врте се, као на каруселу, ликови мојих професора, смењују се слике, навиру успомене, а испреплетени са њиховим нижу се ликови мојих другара, обешењака и младих дама, који сунчаним каруцама нестрпљиво хрле ка својим академским данима.

У данашње време учионицама паланачке Гимназије жуморе гласови неких других ђака, неке нове младости. Сада мојих ђака.

Случај је хтео да се поново обрем овде, али овога пута у другој улози.

Но, ја нашу Гимназију, иако оронулу и посрнулу под теретом тешких околности, још увек гледам оним истим очима, пуним љубави и наде да ћемо јој вратити стари сјај.

Јер, најпосле, Гимназију не чине ови високи испуцали зидови, ни поломљене клупе, ни опустошено двориште, већ ова младост, нестишљива и полетна, свакако различита од наше, у коју ја свим срцем верујем.

 

 

 

30.03.2001.            Бојана Радосављевић, професор

 

One thought on “Гимназија “Света Ђорђевић“ у мојим сећањима

  • Marina Rasic

    Svratila sam u školsko dvorište posle 20- ako godina i mnogo se potresla izgledom škole!!! Da li je moguće da ova škola tako jadno izgleda? Da li je moguće da država i opština slepa? Da li je u redu da škola, sa takvim renomeom( mislim na period od 15 posle donjih godina prošlog veka,izgleda ovako? Tu rade i moji školski drugari i u tu školu idu naša deca! Mnogo žalosno…

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *