Док седим и размишљам о томе шта ћу да напишем, осећам трему, баш као пре много година пред писмени задатак из српског језика код професора Милутина Срећковића.Знам да се прошлост обично идеализује, што време више пролази, али није то само моје мишљење да су гимназијски дани непоновљиви.

Не желим да правим разлику између данашње Гимназије и Гимназије из мог времена јер бих, у том случају, то моје школско време можда,  још више идеализовао.

Међутим, не могу а да се не сетим професора, правих институција, Милутина Срећковића, Томе Богосављевића, Милорада Бајовића, брачног пара Драгана и Лепе Влатковић и других који су се, чини ми се, као педагози дубоко урезали у сећање целе моје генерације.

Осећај страха пред упис у Гимназију, па преко озбиљности у учењу током четири разреда, кулминирао је мојом срећом по завршетку матуре. Осећао сам се узвишено јер сам завршио једну озбиљну школу, могу слободно рећи школу живота.

Шта рећи о данима школовања а да не буде опширно и сувише детаљно?

Мислим да ћу, поред дивних професора које сам поменуо, увек да се сећам и гимназијског дворишта у којем сам уз спорт проводио све слободно време. Незаборавне су и гимназијске екскурзије.

Зграда Гимназије и даље стоји на истом месту. Двориште је нешто преуређено. Неки нови ђаци и данас иду на екскурзије. Све је то сада мени далеко и страно.

Међутим, моја Гимназија, моје двориште, моји професори живе увек у мени и живеће заједно са мном и са мојом генерацијом и биће сваки пут у нашим причама на прославама годишњица матуре.

Небојша Ристић