ЈЕДАН МИЛИОН
Основну школу, четворогодишњу, регуларно смо, ђачићи генерације из које сам, завршили о Видовдану. Онда је требало ићи на пријемни испит за упис у Реалну гимназију.
Била је последња година Великог рата, 1944. Месеци краја пролећа и лета у којима су небесима готово из дана у дан, често и ноћима, бродиле стотине, хиљаде, савезничких авиона-тврђава кa удаљеним циљевима; често се растерећујући, на жалост и тугу, и над српским градовима.
Група девојчица и дечака, која је претходно две године ишла у забавиште, код госпође Бојке Нешић у старој згради Школе код цркве, четири разреда је, ратном несрећом, учила и провела што по кафанама (Дрењиној, Дисковој, Код два сељака, Смедереву), што у школи у природи на најближој периферији вароши (багремару Срете Ђокића или Шулејића винограду). Зграде основних школа и Горње (код цркве) и Доње (код житне ваге, у Мàли), баш као и Гимназије запоселе су биле неке војске.
Пријемни испит смо имали под сличним условима, отежаним утолико што су неке војске одлазиле, неке се спремале да оду, а неке се очекивале да тек дођу. Додуше, аларми Achtung, аchtung све ређе су се оглашавали а изненадни долети, попут стршљенова, неких малих авиона из кукурузишта, пикаваца, плашили су свет а понекад су и митраљирали Силос и теретњаке на перонима и увелико наговештавали неко друго време.
Сви страхови од долазећег испита нису могли бити умањени ишчекивањем нечег новог, за дечије главице – нејасно светлог. Њиховим родитељима и будућим професорима требало је додати, уз контролисану еуфорију због извесног ослобађања од окупације и свеколике стрепње од непознатог што неминовно надире.
Испити су срећно окончани за све којима је проверавана спремност за даље школовање. Добро памтим: у старој кафани, доста касније срушеној, у данашњем комплексу „Дејановић“, из математике сам имао задатак – напиши број један милион; написао сам а испитивао ме је мој каснији професор латинског језика, поштовани Воја Бабић.
У првој декади октобра, стигло је ослобођење. Брзо је требало поћи у школу. Били смо прва постокупацијска генерација у првом разреду Реалне гимназије. Бејаше нас подоста, чак за пет одељења. Наставника, пак, премало. Професорка Вера Бабић нас је, у првом пет, учила из чак пет предмета.
У ствари, та и следећа година биле су време „увођења у ред“ и свеколиког прилагођавања новим околностима. Сагласно новим односима у свету, држава је постављена на нове основе а истовремено је требало ићи у обнову и изградњу разорене земље, јер готово да је афористичар у праву – „пре рата нисмо имали ништа а онда су дошли Немци и све нам уништили!“. Нову школу за ново друштво је тек требало профилисати. Зато изгледа нормално да у то време провизорни наставни програми подразумевају, не само теоријско образовање већ и васпитавање и ђака и наставника у радно-физичком активитету. Школе су, гледано из данашње визуре и у филозофској равни, имале превасходни циљ стварања инжењера људских душа. Часови у школи у класичном (и данашњем) смислу нисмо имали превише, јер смо и ми ђаци, и наставници, школу похађали и окупљањем у пионирској организацији, манифестацијама подршке субјективним снагама али и рашчишћавањем круга касарне (о чему је у једном од својих првих бројева београдски „Пионир“ објавио један мој чланчић). Уџбеника и литературе, разумљиво, није било па је креативностима професора отворено широко поље а ученицима је дата прилика да унапређују брзину уписивања диктираних лекција у сваштаре. Стање није бивало много боље ни у следећим разредима, те готово да смо матурирали ишчитавањем записа из једне једине сваштаре. Да, изузетак су били справочници из руског а касније уџбеници за немачки или француски и латински језик. Али, ту је проблем био методолошки: исцрпљивање у усвајању граматике и правила књижевног израза а запостављање живог говорног језика који нам је ипак остао удаљен; као да смо се сви спремали за филологе …
Временом се стање стабилизовало, па је с укупним прогресом, породичном бригом и с великом људском и педагошком помоћи наставника, генерација однегована и образована у добре грађане и солидне стручњаке.
Патина времена од скоро шест деценија крије много доживљеног у школи, али и чини оплемењеном позлату незаборавног другарства и сећања на професоре уз које смо стасавали.
Уз велики ризик да се огрешимо о неке личности из плејаде цењених професора, неки ликови су из незаборава генерације.
Увек ћу памтити јуначке и фаталистички обојене приче животношћу набијеног Аце Богдановића; поштовати достојанственост Вере Бабић и волети жовијалност и, младежи примерену, фину фриволност Воје Бабића; остаће у нама мајчинска нежност Босе Булатовић, и загонетност њеног мужа Булата; увек ће импоновати господственост Шошанића и умност Бакића; а покаткад многи од нас и сада ће се у сну трзати када у одељење улети за ђаке мач божји а увек праведни математичар Макса Станојевић.
С највећим поштовањем, пак, генерација се сећа строге госпођице Видосаве Дешић. Од мале до велике матуре нам је била разредни старешина а ми смо њој замењивали породицу.
Сретен Владисављевић