ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Култура

Друго вече Фестивала нових театарских форми: ИБЛИС – ТЕАТРА ЛЕВО

1794688_915265038502246_7077551425837619074_nДруге вечери Фестивала нових театарских форми,одиграна је представа Театра лево, рађена по авангардној драми Андрије Николетића, и адаптацији IX главе романа Браћа Карамазови, Фјодора Михаиловича Достојевског. Наслов „Иблис“ изведен је из корена арапске речи „белесе“ (онај који очајава, очајни), а млада редитељка, Анђела Кузмановић, настојала је да представи сукоб ida, ega  и super ega, компоненти личности према психоаналитичкој теорији Сигмунда Фројда. Главна јунакиња, Екатарина, током нешто више од пола часа драме, покушава да успостави меру између стварности, моралних принципа и нагона, који у idu добијају свој душевни израз – безуспешно, будући да се представа завршава њеним самоубиством.

Оставићемо овде по страни помало наивно посматрање односа три компоненте личности, у коме се, према нашем мишљењу, ствари посматрају исувише контрасно; иако је драма веома динамична, а расправе између ida, ega  и super ega слојевите, овде је однос троје протагониста углавном у дихотомији црно-бело. Редитељка представе има тек 18 година, па је за сваку похвалу не само њено несумњиво обвразовање, него и настојање да се оно рефлектује, односно да се прочитано штиво не прими здраво за готово.

Оно што ову представу чини алтернативном није њен двоструки почетак (представа почиње тако што публика седи у сали и прати филмску пројекцију на затвореној завеси, а после извесног времена, двоје прортагониста прелази на сцену, на којој су постављене столице, и ускоро на то позивају и публику, која, пошто поседа на позорници, прати основну радњу која се одиграва тик испред постављених седишта); искорак из изражајних средстава такозваног класичног театра је у томе што овде у првом плану није „фабула“, већ приказивање емоција – патњи, страхова, притајене радости, страсти, беса, дубоке резигнације – без „црвене нити водиље“, слично сценоследу у филму Андалузијски пас Луиса Буњуела и Салвадора Далија.

Анђела Кузмановић, аутор и редитељ, појављује се и у улози ida, несумњиво најбољој глумачкој креацији ове представе, а готово подједнако добри су и Софија Сретеновић, такође осамнаестодишњакиња, и Стефан Јевђенијевић, кога је фестивалска публика гледала и синоћ, у представи Дупло дно. Млади ансамбл са таквом енергијом и уверљивошћу приказује мноштво емоција на сцени, да то, независно од разумевања помало херметичног садржаја представе, публику подстиче да овај позоришни приказ гледа нетремице. Представа ни на тренутак није досадна, што указује на несумњиво редитељско умеће Кузмановићеве. Одушевљење публике потврдило је и присуство неуобичајено много људи на разговорима о изведеном делу (остали су готово сви гледаоци представе), а разговори су текли неусиљено и неуштогљено, за шта треба одати поштовање члановима жирија, а посебно његовом председнику Фуаду Табичићу – али и сталним учесницима у разговорима (не само на овом фестивалу), Небојши Михајловићу Бојану и Слободану Ескићу.

Све у свему, прве две фестивалске вечери оправдале су концепцију „нових театарских форми“, а посебну драж представља чињеница да су ансамбли који су одиграли поменуте представе сачињени углавном од младих људи, који у позоришту виде нешто више од пуке забаве.

 

Владимир Ђурђевић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *