Drugo veče Festivala novih teatarskih formi: IBLIS – TEATRA LEVO
Druge večeri Festivala novih teatarskih formi,odigrana je predstava Teatra levo, rađena po avangardnoj drami Andrije Nikoletića, i adaptaciji IX glave romana Braća Karamazovi, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Naslov „Iblis“ izveden je iz korena arapske reči „belese“ (onaj koji očajava, očajni), a mlada rediteljka, Anđela Kuzmanović, nastojala je da predstavi sukob ida, ega i super ega, komponenti ličnosti prema psihoanalitičkoj teoriji Sigmunda Frojda. Glavna junakinja, Ekatarina, tokom nešto više od pola časa drame, pokušava da uspostavi meru između stvarnosti, moralnih principa i nagona, koji u idu dobijaju svoj duševni izraz – bezuspešno, budući da se predstava završava njenim samoubistvom.
Ostavićemo ovde po strani pomalo naivno posmatranje odnosa tri komponente ličnosti, u kome se, prema našem mišljenju, stvari posmatraju isuviše kontrasno; iako je drama veoma dinamična, a rasprave između ida, ega i super ega slojevite, ovde je odnos troje protagonista uglavnom u dihotomiji crno-belo. Rediteljka predstave ima tek 18 godina, pa je za svaku pohvalu ne samo njeno nesumnjivo obvrazovanje, nego i nastojanje da se ono reflektuje, odnosno da se pročitano štivo ne primi zdravo za gotovo.
Ono što ovu predstavu čini alternativnom nije njen dvostruki početak (predstava počinje tako što publika sedi u sali i prati filmsku projekciju na zatvorenoj zavesi, a posle izvesnog vremena, dvoje prortagonista prelazi na scenu, na kojoj su postavljene stolice, i uskoro na to pozivaju i publiku, koja, pošto poseda na pozornici, prati osnovnu radnju koja se odigrava tik ispred postavljenih sedišta); iskorak iz izražajnih sredstava takozvanog klasičnog teatra je u tome što ovde u prvom planu nije „fabula“, već prikazivanje emocija – patnji, strahova, pritajene radosti, strasti, besa, duboke rezignacije – bez „crvene niti vodilje“, slično scenosledu u filmu Andaluzijski pas Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija.
Anđela Kuzmanović, autor i reditelj, pojavljuje se i u ulozi ida, nesumnjivo najboljoj glumačkoj kreaciji ove predstave, a gotovo podjednako dobri su i Sofija Sretenović, takođe osamnaestodišnjakinja, i Stefan Jevđenijević, koga je festivalska publika gledala i sinoć, u predstavi Duplo dno. Mladi ansambl sa takvom energijom i uverljivošću prikazuje mnoštvo emocija na sceni, da to, nezavisno od razumevanja pomalo hermetičnog sadržaja predstave, publiku podstiče da ovaj pozorišni prikaz gleda netremice. Predstava ni na trenutak nije dosadna, što ukazuje na nesumnjivo rediteljsko umeće Kuzmanovićeve. Oduševljenje publike potvrdilo je i prisustvo neuobičajeno mnogo ljudi na razgovorima o izvedenom delu (ostali su gotovo svi gledaoci predstave), a razgovori su tekli neusiljeno i neuštogljeno, za šta treba odati poštovanje članovima žirija, a posebno njegovom predsedniku Fuadu Tabičiću – ali i stalnim učesnicima u razgovorima (ne samo na ovom festivalu), Nebojši Mihajloviću Bojanu i Slobodanu Eskiću.
Sve u svemu, prve dve festivalske večeri opravdale su koncepciju „novih teatarskih formi“, a posebnu draž predstavlja činjenica da su ansambli koji su odigrali pomenute predstave sačinjeni uglavnom od mladih ljudi, koji u pozorištu vide nešto više od puke zabave.
Vladimir Đurđević
