ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Матуранти школске 1974./75. године

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaВеома је тешко да објективно говорим о генерацији која је у паланачкој Гимназији матурирала школске 1974./75. године, делом зато што сам јој и сама припадала, а делом што ни данас, после скоро 30 година, међу лекарима, инжењерима и успешним зрелим људима видим готово сваког од својих другова. Познато IV4, са поносом је водио млад, ведар и амбициозан професор Жика Ивановић. Строг на часовима математике, заштитнички се постављаo према необузданој младости, родитељски нас критикoвао и кажњавао у учионици, а штитио и оправдавао у зборници.

Ако кажем да су се професори жалили што немају питања која ће остати без одговора, сви ће рећи да се претерано хвалим, али би им такво мишљење у потпуности осујетила једна ранија, прилично дирљива ситуација. Сви смо већ били сигурним корацима на правом животном путу и школских дана се све ређе сећали. Већ сам иза себе имала више година лекарског стажа, када је на Одељење интерне медицине примљен мени познат и изузетно драг пацијент. Било ми је веома жао када сам у изузетно тешкој ситуацији видела правог барда српске писане речи. Тада, а и данас, понос свих нас је, да нас са књижевношћу  упознаје неко ко је био много више него професор, господин Милутин Срећковић.

Изненадила сам се када ме је, због болести ослабљеног вида, препознао још по гласу. Кроз необавезан разговор касније сам сазнала да се професор и после двадесет година сећа имена свих нас, и то не само по несташлуцима, већ пре свега по добром учењу и ваљаном знању.

Професор Психа озбиљно саветује своје ученице на екскурзији када смо смештени у истом хотелу са екскурзијом средњошколаца из Сарајева.

Професор:  Са овим момцима из Сарајева се дружите само под сијалицом од 60-100 свећа.

Ученице одговарају у хору: Важи професоре, обећавамо …

Када данас, из перспективе зреле особе боље погледам на те дане, често ми пажњу окупира нека од још и тада двосмислених ситуација са часова филозофије. Школски обичај је свуда, па и код нас био да се часови на којима професор пропитује понекад не посећују у великом броју. То што смо били пред матуром и имали репутацију добре деце, несташлук нам се чинио још слађим. Поштујући договор на часу, остало је само пар оних најозлоглашенијих, док су сви остали у ђачком жаргону – побегли. Очекивана реакција је била опште изненађење, али се десило супротно. Професор је ушао, уписао час и веома пажљиво саслушао и прихватио 25 објашњења за одсуство. Почео је да предаје четворици као да је све у најбољем реду. Извињења разредног старешине је примао са чуђењем, а нас је оставио са питањем ко је коме доскочио, младост и досетљивост озбиљности или искуство и домишљатост непромишљености.

Још низ сличних догађаја ми намећу мисао да су нас водили достојни вођства, да су нас учили прави учитељи, знање нам давали зналци и да су од нас људе правили прави људи.

 

Два од укупно шест лекара:

Др Верица Ђорђевић, интернист-нефролог

Др Љубица Рајчић-Радисављевић, физијатар

(2001.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *