Година 1933/34.  Професор Иван Медвед – српскохрватски језик.

 

Који су предлози са другим падежом – реци ти Најдане. Ја набројах неколико, а Медвед ће мени Седи доле, то је таман за једну двојку. Мислећи да сам за извесно време пребринуо, нисам одмах научио. Не лези враже, опет ме прозва идућег часа, ја понових оно мало што сам већ знао. Медвед ће мени Сада имаш два плус. Видим ја да је враг однео шалу. Загрејем столицу и научим све напамет. Медвед је био упоран, па ме прозва и трећи пут. А ја ћу: од, до, из, између, сем, осим, око, ван, због, ради, више, услед, место, пре, после, након, дуж, код, крај, поред, испред, изнад, врх, испод, на дно, под дно, у дно, чело, уочи, сред. Е, мој Најдане, да си први пут тако знао, имао би петицу а ја бих те оставио на миру. Када се све сабере, то ти је само тројка поред толике муке. 

Наравоученије: Научите децо лекцију на време. Ја сада имам 82 године и још увек знам лекцију напамет, коју сам још тада научио.

 

Година 1937/38.  Професор Наталија Цветковић – зоологија

 

Не сећам се шта ме је Наталија питала, али сам лекцију добро знао. Док сам одговарао, наставница је пришла прозору, ухватила се за кваку и наслонила главу. Када сам завршио са излагањем, настао је тајац. Друг до мене брзо дохвати књигу, нађе лекцију, па ће мени: Читај, зар не видиш да је изгубљена? Ја полако прочитах целу лекцију. Опет ништа. Друг ће мени Читај поново! Ја почех испочетка. Почеше другови да се смеју наглас. Ваљда је тај жамор пробудио, па ће мени: Седи, седи, то ти је све некако на стакленим ногама. Можете ли да замислите какав је тек тада смех настао јер су сви видели и чули о чему се ради. Али, шта се ту може?

Данашњи ђаци би за сличне ствари сви штрајковали. За такве методе, у то време се није ни знало.

 

Година 1938/39.  Драгољуб Марковић, директор

 

Директор Марковић је важио за строгог директора. Нама је био забрањен корзо и јавни наступ за Фудбалски клуб. Много сам се намучио и довијао на разне начине да бих одиграо неку утакмицу у Паланци. Много ми је у томе помогао професор немачког језика, који је и сам био фудбалер и самим тим добровољно се пријављивао за дежурство на стадиону а много и сам рескирао. Случајност се ипак десила. Наиме, једнога дана мој старији друг Перица, који је био дописник Правде (тадашње новине)  замолио ме је да му дам једну моју фотографију да би комплетирао свој албум свих фудбалера ФК Јасеница. Директор Марковић је сваког јутра стајао испред својих врата док су ученици улазили у школу. Улаз је био из дворишта, сви су морали да прођу поред њега. Не слутећи шта ме чека, и ја сам ишао куда и остали. Док сам скидао капу да га поздравим он ми је показао да станем у страну. Скоро сам се онесвестио, јер до тада нисам имао ни укор разредног старешине. Када је зазвонило за почетак часа, увео ме је у своју канцеларију са речима: Изволите господине, изволите седите. Хоћете ли ми рећи како се то доспева до новина. Ја сам 20 година директор па ми ниједна слика не изађе у новинама. Сав у зноју и занемео нисам знао где се налазим. Пошто ме је добро одмерио, рече ми: Срећа твоја што си добар ђак и одличног владања, трчи на предавање. Једва сам стигао до учионице.

 

Година 1939/40. Радун Шошанић – математика, разредни старешина

 

Никада нисам много учио, али сам зато био пажљив на часу. Никада нисам седео у првој клупи. Како обично бива, и то је морало да се деси, и то баш последењег полугодишта пред матуру. Од другог разреда до тог момента, увек сам имао најмање четворку из математике. На часовима сам био миран, ни данас ми није јасно због чега се све то десило! Када је требало да одговарам тј. изађем код табле, увек је то било са речима: Сада ће то Најдан, наша срећа, наша нада нама све лепо да објасни. Једнога дана сам ја то све лепо упропастио. Наиме, требало је да седнем у прву клупу. Запањен овим, само сам рекао да никада нисам седео у првој клупи од основне школе до матуре. На то ће он: Е, па дошао је ред и на тебе.

Последице: Драги мој разредни ме обори, али на поправном добијем четворку. Поново ме обара на матури, а на поправном опет добијем четворку. Ето тако ја матурирах.

Ово су била моја памћења за сва времена са напоменом да двојка није била, у оно време, прелазна оцена. Нека моја сећања нису била вредна пажње а нека, с обзиром на временску дистанцу од преко 60 година, су изветрела.

 

 

Најдан Јоцић