Са ове дистанце, временске и просторне (писано у Америци), могу рећи да се сећања на моју ђачку и професорску Гимназију стапају у – носталгију.

Претпостављам да се многи професори паланачке Гимназије и данас сећају генерације матураната 1982/83., који су били убеђени да могу скоро све: и да лају на звезде (што се углавном показало као погрешна процена), а и да их се домогну у што краћем року (успешност – без статистичких података). Наравно, сва та енергија није увек ишла токовима усмереним и одобреним од стране професора и/или родитеља, те су многе усијане главе и оштри коментатори завршавали у директоровој канцеларији – на разговору.

Међутим, ђачки проблеми се нису само нотирали (што је данас преовлађујући обичај), већ су сви покушавали да их реше (чак и сами ученици!). Да је постојала титула Експерт + за изналажење најбољих или најбезболнијих решења, разредни старешина тадашњег IV₁, Јелена Новаковић, сигурно би је освојила.

У свет су нас послали са добрим знањем (желели то да признамо или не, углавном захваљујући професорима), неким неозбиљним идеалима (то захваљујући родитељима и целокупном друштву), са сећањима на узбудљиве екскурзије, школске одморе често од животне важности (бар за заљубљене), и са правим пријатељима који су, мени лично, одувек представљали најбољи  производ ђачког живота.

Срећом или несрећом, врло сам брзо направила полукруг и вратила се у Гимназију – овог пута као професор. За четири године све се променило: ђаци (наравно!), начин школовања (!!), екскурзије (зашто?), чак и неки моји некадашњи професори (лична процена).

И сада, гледано из угла једног професора са дугогодишњим стажом, чини ми се да је гимназијска слика доживела неку врсту модернистичке реконструкције – облици су мало необични, боје загаситије, али је целокупна композиција интересантна и лепа.

Генерације ђака које пристижу, на жалост, већ носе са собом искуство живљења са проблемима, и они немају превеликих илузија о свету који их очекује. Некадашњи идеализам се, с правом, изгубио.

Ипак, сасвим је очигледно да оптимизам и позитивна енергија младих људи, срећом, опстају упркос свим смеровима друштвених кретања. Ти нови (који уопште нису клинци) имају идеје, знање (увек таман онолико знања колико им је потребно), и препознатљиву, тврдоглаву убеђеност да могу сами да бирају своје место под сунцем, и то је врло важно и вредно поштовања свих нас.

Мислим да су, само, негде успут, значај другарства заменили неким другим вредностима. Или, можда, ми старији не умемо да препознамо авангарду.

 

Весна Враштановић

(некадашњи матурант паланачке Гимназије)

Весна Обрадовић

(професор паланачке Гимназије)

Gainesville, Florida, USA

Пролећа 2002.