СВАДБАРИЈЕ

На самом окрајку деветнаестога века, у брдовитом крајолику села Водице, живела је у расцвркутаној раскоши породица са пуном авлијом. Заграјала се дечица, једно до другога, на парове разбројс! Онда, на месту вољно. Па, опет. Шест дечака и четири девојчице. Бројка за јубиларник. Мајка Станица је била дреш за рађање, док је отац Илија, док седи испод липе, испред велике цигљаве куће, коју му је оставио свињарски трговац, отац Никола, у заносу, гладио беле бркове са мужјачким поносом. Шта је могло лепше да му се збуде? Деца су и онда, а ваљда и после, највеће богатство. И, гле, таман што су ишчепркали двадесети век, 1902. године роди им се најмлађи голуждравац. У то време најстарији син је био зрео за женидбу. Ваљало је нешто да се предузме. Да га не у’вати младалачко лудило. У, не дао Бог! Ако презри? Сам’ нам, још, та чума фали. Помери се.

-Станице, дође време за прво весеље.

-Дође Илија.

-Да женимо Ђорђа.

-То је твој пoc’o. Ја сам моје одрадила.

Речено, учињено. Нема, ту, чек да видимо, да се прерачуњамо, да л ће снајка да ваља, је л је плодна и тако тe ствари. Растрчали се около и, крв, мртав, лебац, чак у другом селу намирисали женскињу. Лeпo, сад њени треба да дођу. Да се упознају са пријатељима и да, из окола, виде стање. Где ће ‘ћер да им борави. У то време највећа срамота је била да, боже ме прости, младожења има бебу за брата. Станица је то добро знала. пa са женама направи отклон. Малог Петра стрпају у картонску кутију, пa шут, под кревет. Све се, ене, завршило како ваља. Детенце одспавало достојанствено, како и личи, за cпаc од трлеме младалачке. Не жени се сваки дан. Вала jec’.

Године се водички нагодинавале.

Дечак Пepa, о јесени, седи на колену бабовом, испод липе и отац га запитује шта му је највећа жеља, а мали каже како једва чека дан да навуче, кад порасте, једине свечане брич панталоне, за игранку, које увек носи најстарији кандидат за женидбу.

Тако то бејаше.

Живот се пресликава.

У наставцима.

Сред атара Ћурђева, после двадесетак сиротних лећа, миц по миц, Велимир Савковић, здрав и прав, набрек’о за женидбу, наште срца, а стање није било бог зна шта. Ишчекује га сврабеж прича. Милункини брижни родитељи би требало да прилегну, за који дан, на уређај и да виде у какву кућу упуштају ћерку. Они, је ли, немају девојану за бацање. Држ’, не дај, повуци, потегни у досет, заврши се и то чудо. На обостраност цвркутаву. Све је у детаљно словце договорено. Штала и обори пуни живине и стоке. Њишти, блеји, грокће, кокодаче… На сав глас се пуши. Имају од чега да се заимају. То је прво и основно. Па је л није? Остало ће јаком да дође. Из љубави. Заметак је важан. Кад је, још врућ, младожења испратио таста, ташту и пођане, а било је и суза проливених, у поточић да се улију, снајка се једва некако смирила. Из очију жене ронила је и сузе туге и сузе радоснице и сузе женског реда ради. Усковитлавање у таласима. Док је, ето, трајало то кукулелекно влажно дозивање памети, младожења се дао у посао. Да не дангуби. Кренуо је редом да истерује стоку на пут. Онда све даље. Преко брда. У невидело. Кад се вратио, за другу туру, уакана, од шмркавог загрц јецаја, младица брише извезеним марамчетом заостале сузе, којима мал’ фалило да згасне огњило и пита:

-Боже, човече, ди отера нашу марву?

-Ете, мало…

-Што си се, јел, еј, вратио сам?

-Морам, еј, жено, да вратим комшилуку. Сваком своје. Доста је, гле, стока била код мене на ‘рани и појилу. Наше су једино три кокочице. И патрљак од певца!

Прича се, из ма, заденула у сеник ћутања. После много година извукао ју је, спарушену, на једвите заборављене јаде, кључ рачвар, у рукама сина Слободана.

Тако и то бејаше.

Да ли из ових причина, тек, с колена на колено се зуцкала вазда шеретска клот-фркет свадбарија.

-Пријатељу, стање ти је у најбољем реду. И кућа и окућница и воћњак, али има једна фалинка.

-Која, прике?

-Пa, глеј, нужник ти је млого далеко.

-А, то. Пa, виш, прике и није. Ако на време пођеш.

Новији причобран се журно заогрће новотаријама.

У свадбарске погодбе и славља окићена, да би, ене-де, потрајала, још који дрљави дан, уденули се веселници, хармоникаши насушни. Музикомученици дугметарци.

На једној опијањеној свадбарији, у поноћ, нестала, крв, да ти крв, еј, невестица. Нема је ни у корову. Трчиии, упри, завируј, нема ни хармоникаша. Шта мож’ да бидне?

Ко се опасуљи причаће.