Знање није питање оцена већ питање части

Уплела су се три сећања – очево, сестрино и моје. У кући је Гимназија старија од мене. Присутна реч.

Остала ми је једна рâна, прва слика из ње – не памтим зашто ме је отац повео на час, само тај један пут. Рекао ми је да седим и ћутим, али ђак у првој клупи (велики човек – колико сам ја могла имати година? три? четири?) држао је вежбанку накосо, готово под правим углом. Нагла сам се и шапнула: – Зашто тако пишеш?

-Зато што ми је тако лакше,

Климнула сам главом, задовољна одговором.

За многе године је остала, у мојој глави, полумрачна учионица у којој велики људи пишу како им се прохте (мене су терали да оловку држим правилно, свеску право пред собом); осећање поноса што те људе учи мој отац, што морају да ћуте као и ја. Известан свечани тон који је дуго одзвањао.

Очева сећања – којима нисам могла да одредим време, час су деловала као давна, час као да су се тек недавно догодила – потичу, сада знам, из првих послератних година. То су приче о искакању кроз прозор (добијала се казна), о такмичењима у снази (ко ће зубима подићи катедру), о строгим предавачима (о професорки – громовници која се пела на столицу и викала: «Ја овде ведрим и облачим»); моја најдража прича је прича о капи.

-Једном смо се страшно наљутили на тог професора – вели мој отац. – Тад су у учионици, у углу, стајали чивилуци. Па пре него што је дошао на час, а ми му скинемо капу с чивилука и ишутирамо је. Играли смо фудбал капом по учионици.

-А шта је професор на то рекао?

-Ништа. Није ни знао.

-Како није знао?

-Зато што смо је на време вратили на чивилук.

О, блажени гимназијалци! И то је била освета … прашњава капа!

*

Касније је мој отац постао професор Гимназије. Било је то златно доба у многом погледу; памтим ту генерацију професора – озбиљних, мудрих и строгих. Професија која се поштовала. Поштован је био и мој отац, Милутин Срећковић.

Довољно је било испред зграде да кажем:

-А моја сестра иде у Гимназију!

И нико није смео да ме такне.

Сестра је из Гимназије доносила свакакве приче. Знала сам све њене професоре и читаво одељење. Њена Гимназија била је строга; девојке нису смеле да лакирају нокте и шминкају се. Памтим њену плаву школску кецељу. И називе предмета који су именима уливали страх: психологија, лингвистика, марксизам. Страшна школа. Очева пак школа била је свети храм знања, као неко блиставо игралиште које ме очекује. Напросто нисам знала каква ме гимназија чека: она сестрина, или она очева.

То свакако има везе с генерацијама – јер и Гимназија се, заједно с ђацима, мењала – тек, у моје време, Гимназија је имала једну ретку озбиљност и преданост у раду, једно поштовање ауторитета, али и једну опуштеност и ведрину каква влада по ходницима универзитета. Никад у њој нисам осетила провинцијални дух. Наместо њега осећао се један благи дух побуне – мислили смо да смо је ми открили, убеђени и поносни, а нисмо знали да је и тај дух део школе, способност да се размишља својом главом. Тад смо мислили да смо страшни; били смо безазлени.

Највећа моја мука био је жиг професорског детета – од којег се, откако је света и века, очекује ваљда да буде беспрекорно, узор – дете, дика и понос школе. Моја ђачка буквица и дан-данас сведочи о томе. Но моји професори (ето најзад прилике да им се једном извиним!) вероватно памте колико су сочно биле зачињене те петице. Зачињене неоправданим изостанцима, дисциплинским казнама, свиме ониме што је пред одељењем могло да ми опере образ одликашки. Ствар угледа: читати стрип испод клупе. Бити избачен са часа.

А онда, после звона, расправе о књижевности; анализе математичких задатака, неки пут до свађе. Знање, чини ми се сада, није било питање оцене већ питање оцене већ питање части.

Најлепши гест једног професора – антологијски гест – припада мом разредном из друге године, М. Миленковићу. Имали смо тада друга који се вазда хвалио тиме што никада није имао ниједан неоправдани изостанак. Ако ме не издаје сећање, мислим да чак ни оправданих није имао. Био је то миран дечко који се никада никоме није замерио – његови изостанци били су његова лична ствар – али једном се догодило да се нисмо добро спремили за писмену вежбу. Одмах је пао договор да не идемо на час – унапред смо се помирили са по једним изостанком; наш професор је у том погледу био неумољив (и већина мојих изостанака потицала је баш од њега) – а онда смо схватили да неко недостаје. Знали смо и ко је остао у учионици.

И кад је дошао следећи час – памтим – питао нас је наш професор зашто смо побегли; признали смо, покајнички али искрено; затим је отворио дневник и уписао само један неоправдани, оном нашем другу који је остао, и ми смо остали збуњени, јер нисмо испрва разумели, а онда смо заклицали и засмејали се, и мислим да смо можда тад најискреније волели неког професора.

*

У та времена, док је зборница још била у олимпским висинама, на спрату, а приземљем крстарила брката сенка директора Бајовића, није било много простора за маневар. Гимназију памтим као тиху. Само жагор за време малих одмора, док се селимо из учионице у учионицу. За време часа, док влада дубоки гимназијски мир, није упутно наћи се у ходнику.

Зато је двориште бучно, узбуркано; свако има своје место – четвртаци су на трибинама, прваци уза зид школе, мала екипа пушача има своје место крај шипке. Трешти музика и једу се крофне (мали омаж господину Јеремији – никада и нигде лепших крофни); први велики одмор – две цигарете, други – једна.

-У моје време – каже мој отац – професор је имао права да избаци ђака из школе ако га негде, било где, види да пуши.

-И у кафани? – питам.

-Ако га види у кафани, не треба му цигарета. Нисмо смели да излазимо на места где седе професори.

Ова забрана одавно није важила у моје време. Али ми је остала, до дана данашњег, једна навика: да извадим руке из џепова кад сретнем неког бившег професора. Гимназија је водила рачуна о манирима својих ђака. А ђаци су, наравно, водили борбу да уведу неке нове манире.

Не сећам се ко је први залепио постер «Црвене звезде» на зид учионице. У трећој години коначно смо добили своју учионицу; у приземљу – али своју.

Неко је одговорио – вероватно «Партизаном». На стражњем зиду учионице стали су да се нижу постери. Доносио је ко је шта имао. Кад је после неколико недеља бануо директор, централно, почасно место заузимале су голишаве ноге Катарине Вит.

И шта ћемо, морали смо да их скинемо.

Но нису све борбе биле узалудне – тада су се момци изборили за дугу косу. Нешто нечувено у историји Гимназије – двојица храбрих бораца месецима су мученички трпели професорске приговоре. Борба се завршила тиме што су се обојица ошишала на кратко, али је у гимназијске књиге, са сажетошћу Душановог законика, записано:

«Мушкарци могу носити дугу косу, али уредно очешљану и везану.»

*

Непобитна је истина да једну школу чине њени професори – и њени ђаци – али у самим зидовима Гимназије постоји нешто што, у тренутку кад се прекорачи праг, улива страхопоштовање. Као да обитава у њој дух једне младости, и то не само оне која се деценијама ту таложила – већ као да су њени дунђери у њу узидали некакву сен, да се одржи здање. Сам се професор мења крочивши у њу. Такви су музеји, такви су храмови. Није лако ђаку који први пут у њу ступа. Нити ђаку који, последњи пут, из ње излази.

Ја сам, као ђак, последњи пут из ње искорачила пре седамнаест година.

Још и сад иста стоји.

 

Дубравка Срећковић Дивковић