ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Траг у бескрају

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Застаћу на тренутак и ослушнути додир прошлости… Откривам да у самом налету тога сазнања о животу, постојању и трајању, човек за вјек вјекова има одређену нит која се преплиће и сваког од нас чини посебним. У таквом пространству схватила сам да је све око мене стварно и да се одвија једним нормалним циклусом космичке силе која нас необично ставља на трон онога што се зове човек. Истакнут осећај за радост и животност понудили су ми да се осетим опуштено, и чедно препустим тој игри са самом собом…

… Горда и постојана у својој величини, Гимназија је деценијама оличавала своју постојаност, увек посебно и увек поносно. Собом је увек и заувек носила све оне који су знали да је поштују и сагледају зашто она представља изазов којем нисам могла одолети; а својим постојањем Гимназија је одувек будила у мени оно најтананије и просто гонила да јој прилазим са страхопоштовањем. Поред мајке, Мирјане Митровић, која је тада била професор ликовне уметности, академски сликар, Гимназију сам доживела још ближе. Сећам се, једног јутра, давне 1988. године, мајка је обукла ону црвену хаљину у којој је изгледала предивно, на трен учинивши да све изгледа као бајка, и повела ме на свој час… у Гимназију… Велелепна дама је и даље непомично стајала, величанствени ходници који су одисали мирисом гимназијских дана, скривања погледа који су одлазили у неповратно; стубови, најлепши принчеви, звоно које је чувало тишину целе те приче … и ЈА као део свега тога. Стајала сам у њој, стрепела од свега, али, ипак, уживала што сам ту, у холу једног времена, поред мајке која је још више допринела да осетим да постојим. Гледала сам све очима детета које је схватало да је живот управо ту, у приземљу Гимназије, са мајком и свим професорима који су заиста изгледали као посебна бића са привилегијом да уживају у таквој атмосфери. То је био део тог одрастања који ми је помогао да дотакнем трен лепоте и савршенства, саме Гимназије која је то представљала за мене…

… А онда је дошао дан када сам и сама постала ђак те исте Гимназије и уздигнуте главе са осмехом, поносно прошла кроз она иста врата, рустична али пуна неописиве харизме. И овај пут је сусрет био испуњен енергијом која ми је дала чудесан мир. Све је одавало утисак једног сна који је требало сваког трена да се расплине… Ходници су и даље мирисали на онај дан када сам као мала све то гледала задивљено; и предео свих боја, таласи лаве и нијансе плаве, и неизбежни вртлози црвене хаљине моје мајке … све је то представљало буђење живота, Гимназије, ђака. Заиста сам уживала, била пресрећна и имала утисак да могу да полетим. Све ми је било тако блиско, моје, и требало је само зажмурити и… сачекати да чувено звоно обележи почетак нове школске године и нашег времена. Да, то је управо био почетак  једне нове генерације… говорио је тако самоуверено, гледао на све подједнако истом смиреношћу и пружао срећу… Наш разредни старешина, професор историје Александар Јелић. Човек који је заиста допринео да сви заједно Гимназију схватимо као одређену особу која нас прима у наручје и нуди безброј могућности. Било је потребно само бити део целе те приче и препустити се. Сале је успео да од свега направи праву атмосферу у којој смо сви били поносни на себе; гледали се задивљено и покушавали да схватимо зашто историја мора бити таква, пуна неких необјашњивих момената… а нама је тих дана било потребно нешто много другачије, мало детињасто али искрено… нешто што је Сале схватао и свима нама пружио. Прави друг, психолог, човек… Знао је како да нас учини срећнима, дружио се са нама, знање преносио на један посебан начин и уливао љубав према историји, географији, књижевности, уметности, музици… допринео да нам сви професори буду део нас самих и да их све посматрамо као део нашег времена.

А онда је у свему томе, у тој игри стаклених перли ушао још један мушкарац који ме је освојио. Прва љубав… како смо само били срећни? У самој Гимназији, њеном величанству, стајали смо он и ја, заљубљени, срећни, млади. Све ме је то учинило посебном, Гимназија као таква, разредни старешина који увек има разумевања и времена, и љубав. Сећам се да се професорка Јела Новаковић пролазећи поред нас, смешкала и стално говорила како је дивно кад си млад и заљубљен. Ех… Четири године смо проживели у нашој Гимназији; волели се и дружили, али увек поносни што смо ту! Тај период од 1996-2000. године заувек ће чувати тајну бремена које је било само наше… наш траг у бескрају…

 

 

2003.                                              Невена Митровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *