УПЕЦ

Селевачка, по чувењу, безобразна реч, на слово, на слово ,ј“, од Милоша-Кнеза, после вековничког бремена изнедрила другу епизоду. Може бити да ће их бити још, барем за трилогијицу, али о томе ће писати неке друге замлађене генерације. У дигиталном књижју. Кажу, то нам је будућност, тај словаријум. Сад, ставите прст на чело, па изумујте. Од Књаза, до компа! Mo’ш мислити? Вероватно ће насилници у трећој верзији бити блудни хакери, без коња, јал твитераши. Чуј, од добошара, који објављује брукање женскадије, сред жетве, до пи-ар службе. У токсично наслеђе нашег, је ли, збиљног догодила. Знаш како? Људи смо.

Поварошеност налаже да се натенане, у сркачку сласт, подсетимо прве љубац сторијеле.

Сунце, ене, из висја пржи мучки. Уџабе! Јаје да разбијеш, о’ма ће диде у брзоберно жутило од кајгане. Селевачка женска рушадија, уз певанију, срповима српи класје у житишту. Мушки им натоциљали оштрину. Сам’ бријаду надзем. Из даља не мож, бре, да се обуздаш од кујолика видела. Осим ако ниси ушкопљен. Погонило је сила, море, шта сила, силесија!

Узјахана коњадија ударила животињски галопски топот. Осушени чернозем се стреса од газа потковица. На рзавом челу Књаз. Их, велики Милош! Опричавало се, тајновито, да је вазда спопадао сукњадије. Његова земља, може му се, још, ако се и хоћкалица исплезира, ето слатке положарске кукњаве. Селевачки жетелачки призор није могао да му окрајичи вид. Еј, сам’ женскиње! Стрчаше с леђа бедевија, повезаше их за амове, па се ухватише укоштац, сред житишта, мушко у женско, јал женско на мушко. Непожњевено злато оборило клас. Стидна му беја врпољ белогузија. Сред гумна се, на збрз, преобрази певанија. У слаткиш врцаву гргољивост. Слатки вршај, ене, одбаци једну вишак жудницу. Беснилом разјарена одјури у село, да кмету дарује испричајницу. Кмет опали једно пуњење из танџаре. Одмах се скупише сељани, па касом на место збивља. Да укрте слутњу. Кад се допадоше жена, сукњари, напасници срамоте, бејаху, ихај, одмакли. Сутрадан, кмет се, притиснуг резилом, упути Књазу. У Крагујевац! Пред ноге. Изложио је грдило разложно и натенане, не слутећи да велики Милош све зна, од првојеба, до сврша. Мудри владар обећа кмету да ће посебице, једног по једног, через нечасти, испитати и кривце по туру батином даривати. У кметов испратак ставио је реченицу с алалом:

-Свако чудо и у Селевцу три дана истрајава.

Злаћана пчелиња крилца машу сладуњави зуј. Стотинак лећа унапредак син и снајка довели бебу код бабе и деде. Да причувају, их, наследника, а они да скоче до престоног града, у пазар, за нова рекла. Иде се на прошевину, код шурњаје, па да заличе. Није шурњаја неважан одрод. Сви ће да их скрозирају дубински. Јаком ће да доносе суђаје. Да л’ се добро удала, ил’ јок. То му дође веома важно ценило, то шта ће народ да каже. Деда и баба се малко уштукнули, шта ако дете заплаче, па тражи мајку? Оно, не могаше децу да одбију. Не личи! Млади брачни пар се упење у аутобус за Београд. Маторци се, ех, с почетка дали у сигру са дететом. Да не верујеш? И они подетињили. Скроз на скроз! Не знам да л’ отоич рекох да је деда био страсни риболовац. Толико је био заражен, даје штапове и прибор држао у соби. Да му буде на глед и под руку. Толико се, око тога, свађао са женом, али џаба. Његова се важила. Кад замаче подне, маторци се, ене, заиграли под ћебетом, уз паролу: ‘Ајде, жено, небом да штрикамо. Детенце оставили да се батрга, у бауљању, по патосу. И оно се, канда, заиграло, па све манџука неразговетно, док се гомила заогрнута чупавим покровом коматаисала. Ђа там’, ђа овам’. Па, опет! У вр’, па у равницу. Одједном дете ударило у хистеричну вриску. Рида! У сунце ти, да ти, калаисано. Задуванаши се искомбељаше из грцаве састављености, кад, имају, наопако било, шта да виде. Тога дана у варошкој болници, на дечјем одељењу, све се утишанило. Бебе намирене спавају, породиље се ушушкале у своје мисли. Чека се крај радног времена, да се лекарска госпа и сестре поздраве са професијом. До изјутра. Сућутни мир прекинуо је угурсузни зврј звона са улазних врата. Најближа сестра је поскочила и откључала браву, на трен тишина, па, онда, она удари да се смеје. Да свисне. Све секе упрндечише глед на главна врата. Улази избезумљена баба, са унуком у наручју, а оно, сирото, заглабало удицу у усну. Ћути. Од стра. За њима улази деда, држећи усправно штап за пецање, пазећи, посебице, да се струна не затегне. Прва је зинула баба:

-Докторка, помагај, десио се упец!

-Одакле долазите и како сте, побогу, дошли?

-Из Селевац. Са аутобус!