„Ово је згодна прилика да дођете до једног шаљивог календара, а ја до 15 дана озбиљног затвора“ – наводи у књижевном огласу власник „Метле“

„Мале новине“ Пере Тодоровића објављивале су и мале огласе те се овај знаменити Водичанин сматра зачетником маркетинга у нас. Тако ће  на видном месту штампа позив на претплату једног календара и једне књиге. Власник „Метле“ овако  се овако обраћа својим потенцијалним купцима и читаоцима:

„Здраво  озбиљан, шаљив, фини, прости, награђени и накарађени календар за 1890. год. Која је по глупости проста, ал која је  преступна, јер се у њој може пре-ступити у  бу-вару, его иначе; може се преступити закон о царини, кад шверцујемо аљине из Земуна; може се преступити кривични закон, и упасти у преступ итд.“

Неименовани аутор овог огласа потом упозорава:

„Дакле, уписуј се народе што пре, јер је рок упису остављен до 15. октомбра тек. год.“ У наставку се  прецизира да се новац шаље г. С. Хоровици штампарија „Код Просвете“.  Господин Хоровица још наглашава: „Ово је  згодна прилика да дођете до једног шаљивог календара, а ја до 15 дана озбиљног затвора.“

У овом огласу се наводи да је цена 60 пара по примерку и предочава да „скупљачи добијају  на 10 скупљених примерака још један комад на дар, као проводаџије бошчалук од девојке.“

На истој страни „Мале новине“ обавештавају своје читаоце да је изашао из штампе нови роман Чарлса Дикенса „Лондонски разбојници“ у преводу  Мите Ђорића, уз опаску да „нема ваљада ни једнога читаоца у целоме свету, кога нису заинтересовала грозна убиства, што их  почини у Лондону Џек Трбосек. „Познато је да је лондонска полиција тако организована, да стоји на врхунцу савршенства“ – подсећају „Мале новине“ и додају: „Није чудо дакле, што се сваком свесном читаоцу намеће питање: како је могуће да тако савршена лондонска полиција не може  да уђе у траг једном Џеку кои већ две године, на гнусан начин убија и унаказује толико женскиње.“

Лист  наводи како ће то питање постати јасно сваком ко прочита „Лондонске разбојнике“. У овој књизи даровити енглески писац „слика лоповске к разбојничке чете у Лондону, слика њихов живот и рад н а свима пољима преступа и злочина; уводи читаоца у најскривеније јазбине лоповске и вештином, како само он уме, описује сва дела њихова до најмањих ситница.“

„Мале новине“ обавештавају своје читаоце, потенцијалне купце,  да ово Дикенсово дело има три свеске од којих ће „друга бити готова концем овог месеца, а трећа најдаље до 15. октомбра ове године.“

Приредио: Д. Јанојлић

-„Слон  – кесарош  – то  је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- пише овај дневни лист

„Мале новине“, дневни лист за свакога,  на својим  страницама доносио је редовно и смесице, занимљиве текстове  за забаву. Тако ће објавити текст о једном слону – кесарошу, „а то је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- предочило је уредништво читалачкој публици.

„У Клебертовој менажерији био је пре две године један млад слон, који се одазивао на лепо име Јумбо и који се толико испрактицирао да својим рилом визитира џепове публике која је дошла да га види“ – пишу „Мале новине“.

„Једнога дана лепо“ – наставља непотписани аутор текста – „Јумбо смаче  портмоне једном банкару из џепа и у часу га сподби у чељусти. На вику посетиоца притрча чувар и једва, с муком,  ослободи новчаник из слонових чељусти.“

У том отимању новчаник се отворио и новчанице су се расуле по земљи. Међутим, слон Јумбо није одустајао од своје кесарошке страсти и „очас својим рилом придиже ове банкноте по 50 лира са земље и све их прогута.“

И тако „банкноте пропадоше а оштећени се обрати суду , јер му  дође скупа панорама за 100 лира и тако мораде Клеберт да добро запамти кесарошки занат свог омиљеног слона.

Приређује: Д. Јанојлић

-На маркиза Хартингтона дуг и досадан говор „утицао је као најбоље средство за успављивање“

„Мале новине“ су , у рубрици Смесице, објавиле занимљив текст под насловом „Спавање у енглеском парламенту“. Аутор наводи „да овај лепи парламентарни  обичај, да човек избегне бујицу досадних говора,  има у енглеској скупштини својих заступника. Један од њих је био маркиз  Хартингтон, вођа енглеске парламентарне опозиције, који је имао обичај „да одмах у почетку седнице на свом месту врло лепо задрема“. Новине даље пишу да се често не може отети тој болести „много дуг и досадан говор утиче на њега као најбоље средство за успављивање“.  Маркизу Солзберију такође се „једном  десила неприлика да га је Лорд Карнарвон укорио што је у недоба почео климати главом“.

У прошлој сесији енглеског парламента неки заступник почео је тако јако хркати „да су господа колеге морала бити тако неуљудни да га пробуде и кажу, како тај одговор није парламентаран“. За лорда Норта, међутим, владало је мишљење да је био један од најиздржљивијих спавача. Тако кад је сазнао да ће пуковник Баре говорити о енглеској флоти, обратио се парламентарцу, који је седео до њега речима: „Но то ће бити лепа забава, а уверен сам да ће нам у свом говору приповедати целу историју енглескога полуострва. Оставите ме да лепо спавам па ме пробудите кад дође ред на нас“.

„Мале новине“ пишу да су колеге одржале реч и пробудиле га у тренутку кад су мислили да је пуковник Баре завршио говор. „Где смо сада?“ – упитао је колегу парламентарца лорд Норт, трљајући очи. А кад му је колега споменуо  неку велику поморску битку о којој је Баре говорио, лорд је узвикнуо: „О, драги мој пријатељу, ви сте мене за читав век раније пробудили!“

Приредио: Д.Јанојлић

-Фонографске новине „помоћу нарочите Едисонове справе, саме себе прочитају (одчегртају) тако да претплатници не напрежу очи, нити свећу и лампу горе“

„Мале новине“, чији је власник и главни уредник био Пера Тодоровић, имају значајно место у историји наше штампе. Знаменити Водичанин био је отац модерне журналистичке мисли у Србији свога доба. „Паланачке“ ће, негујући успомену на њега и његово дело, прелиставати „Јутрењи лист“, који је неко време излазио два пута дневно. На страницама „дневног листа за свакога“, поред осталих, пажљиви истраживач уочиће и рубрику „наука“. У тексту под  насловом „Едисон и електротехника“ власник и главни уредник обраћа се читаоцима овим речима:

„Ми смо чешће у овом листу помињали име  тог ђенијалног Американца – електротехничара, а то ћемо чинити и у будуће, кад год прикаже свету који нови проналазак свој, којих предстоји без сумње велики број.“

„Мале новине“ пажњу читалачке публике овога пута задржале су на Едисоновом усавршеном фонографу „то јест справи, која прима у себе сваку реч, песму, звиждање, свирку итд. и све то исто тако сама повторава одмах и после ма колико дужег времена.“ Овај лист, чијој су  глави придодати његов  француски и немачки назив (LE PETIT JOURNAL и KLEINE ZEITUNG) напомиње како „ чисто човек не може веровати у истинитост тога“ да би потом уверио читаоце да  „справе његове, које се већ налазе по Европи, сведоче у истини све то.“

Објашњавајући колику практичну вредност има тај Едисонов изум, „Мале новине“ , да неко не би помислио како је то играчка, обавештавају своје читаоце „да се у Америци судије већ за испитивање сведока њиме служе и суђења тиме битно олакшавају и убрзују“. У наставку аутор ( сви текстови, осим писама уредништву објављивани су без потписа) овако  објашњава како ради фонограф:

„Пред сведока се метне фонограф ( који и не мора доћи у судницу, него остаје код куће, лежи у кревету итд.) и овај изговара шта има да каже; фонограф се донесе у суд и ту он сам од речи до речи верно и истоветно повтори све оно што је сведок говорио. Писац текста потом уверава читаоце како ће се на овај начин „тестаменти моћи остављати на овај начин  много значајније, јер ће по синове – насљеднике овакав својеусни тестаменат њихова оца много речитији бити од писменог.“

У наставку читамо:

„Но најоригиналније је  то, што је у свези са фонографом начињена још нарочита справа за писање и преношење рукописа и у безброј отисака.“

„Мале новине“ пишу да су америчке новине огласиле сензационалну вест да је Едисон на основу споменутих справа  „склопио већ и нове електротехничке или фонографске новине тј.  новине, које неће више морати претплатници читати, очију напрезати, свећу и лампу горети, него ће се те новине саме претплатницима читати, па и у мраку, док  претплатник у кревету лежи“.

Јутрењи лист  („Паланачке“ ће се трудити да задрже терминологију и језик из Периног времена) овако завршава текст о новом Едисоновом изуму: „ Кад сравнимо, каква је разлика у времену и начину састављања новина садашњих штампаних и ових, нових Едисонових, које саме себе  и прочитају  (одчегртају) помоћу нарочите справе, – онда, онда скоро да рекнемо и ми са оном баком:  Е то је скоро крај света!“

„Ово је згодна прилика да дођете до једног шаљивог календара, а ја до 15 дана озбиљног затвора“ – наводи у књижевном огласу власник „Метле“

 

„Мале новине“ Пере Тодоровића објављивале су и мале огласе те се овај знаменити Водичанин сматра зачетником маркетинга у нас. Тако ће  на видном месту штампа позив на претплату једног календара и једне књиге. Власник „Метле“ овако  се овако обраћа својим потенцијалним купцима и читаоцима:

„Здраво  озбиљан, шаљив, фини, прости, награђени и накарађени календар за 1890. год. Која је по глупости проста, ал која је  преступна, јер се у њој може пре-ступити у  бу-вару, его иначе; може се преступити закон о царини, кад шверцујемо аљине из Земуна; може се преступити кривични закон, и упасти у преступ итд.“

Неименовани аутор овог огласа потом упозорава:

„Дакле, уписуј се народе што пре, јер је рок упису остављен до 15. октомбра тек. год.“ У наставку се  прецизира да се новац шаље г. С. Хоровици штампарија „Код Просвете“.  Господин Хоровица још наглашава: „Ово је  згодна прилика да дођете до једног шаљивог календара, а ја до 15 дана озбиљног затвора.“

У овом огласу се наводи да је цена 60 пара по примерку и предочава да „скупљачи добијају  на 10 скупљених примерака још један комад на дар, као проводаџије бошчалук од девојке.“

На истој страни „Мале новине“ обавештавају своје читаоце да је изашао из штампе нови роман Чарлса Дикенса „Лондонски разбојници“ у преводу  Мите Ђорића, уз опаску да „нема ваљада ни једнога читаоца у целоме свету, кога нису заинтересовала грозна убиства, што их  почини у Лондону Џек Трбосек. „Познато је да је лондонска полиција тако организована, да стоји на врхунцу савршенства“ – подсећају „Мале новине“ и додају: „Није чудо дакле, што се сваком свесном читаоцу намеће питање: како је могуће да тако савршена лондонска полиција не може  да уђе у траг једном Џеку кои већ две године, на гнусан начин убија и унаказује толико женскиње.“

Лист  наводи како ће то питање постати јасно сваком ко прочита „Лондонске разбојнике“. У овој књизи даровити енглески писац „слика лоповске к разбојничке чете у Лондону, слика њихов живот и рад н а свима пољима преступа и злочина; уводи читаоца у најскривеније јазбине лоповске и вештином, како само он уме, описује сва дела њихова до најмањих ситница.“

„Мале новине“ обавештавају своје читаоце, потенцијалне купце,  да ово Дикенсово дело има три свеске од којих ће „друга бити готова концем овог месеца, а трећа најдаље до 15. октомбра ове године.“

Приредио: Д. Јанојлић

-„Слон  – кесарош  – то  је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- пише овај дневни лист

 

„Мале новине“, дневни лист за свакога,  на својим  страницама доносио је редовно и смесице, занимљиве текстове  за забаву. Тако ће објавити текст о једном слону – кесарошу, „а то је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- предочило је уредништво читалачкој публици.

„У Клебертовој менажерији био је пре две године један млад слон, који се одазивао на лепо име Јумбо и који се толико испрактицирао да својим рилом визитира џепове публике која је дошла да га види“ – пишу „Мале новине“.

„Једнога дана лепо“ – наставља непотписани аутор текста – „Јумбо смаче  портмоне једном банкару из џепа и у часу га сподби у чељусти. На вику посетиоца притрча чувар и једва, с муком,  ослободи новчаник из слонових чељусти.“

У том отимању новчаник се отворио и новчанице су се расуле по земљи. Међутим, слон Јумбо није одустајао од своје кесарошке страсти и „очас својим рилом придиже ове банкноте по 50 лира са земље и све их прогута.“

И тако „банкноте пропадоше а оштећени се обрати суду , јер му  дође скупа панорама за 100 лира и тако мораде Клеберт да добро запамти кесарошки занат свог омиљеног слона.

Приређује: Д. Јанојлић

-На маркиза Хартингтона дуг и досадан говор „утицао је као најбоље средство за успављивање“

 

„Мале новине“ су , у рубрици Смесице, објавиле занимљив текст под насловом „Спавање у енглеском парламенту“. Аутор наводи „да овај лепи парламентарни  обичај, да човек избегне бујицу досадних говора,  има у енглеској скупштини својих заступника. Један од њих је био маркиз  Хартингтон, вођа енглеске парламентарне опозиције, који је имао обичај „да одмах у почетку седнице на свом месту врло лепо задрема“. Новине даље пишу да се често не може отети тој болести „много дуг и досадан говор утиче на њега као најбоље средство за успављивање“.  Маркизу Солзберију такође се „једном  десила неприлика да га је Лорд Карнарвон укорио што је у недоба почео климати главом“.

У прошлој сесији енглеског парламента неки заступник почео је тако јако хркати „да су господа колеге морала бити тако неуљудни да га пробуде и кажу, како тај одговор није парламентаран“. За лорда Норта, међутим, владало је мишљење да је био један од најиздржљивијих спавача. Тако кад је сазнао да ће пуковник Баре говорити о енглеској флоти, обратио се парламентарцу, који је седео до њега речима: „Но то ће бити лепа забава, а уверен сам да ће нам у свом говору приповедати целу историју енглескога полуострва. Оставите ме да лепо спавам па ме пробудите кад дође ред на нас“.

„Мале новине“ пишу да су колеге одржале реч и пробудиле га у тренутку кад су мислили да је пуковник Баре завршио говор. „Где смо сада?“ – упитао је колегу парламентарца лорд Норт, трљајући очи. А кад му је колега споменуо  неку велику поморску битку о којој је Баре говорио, лорд је узвикнуо: „О, драги мој пријатељу, ви сте мене за читав век раније пробудили!“

Приредио: Д.Јанојлић

-Фонографске новине „помоћу нарочите Едисонове справе, саме себе прочитају (одчегртају) тако да претплатници не напрежу очи, нити свећу и лампу горе“

 

„Мале новине“, чији је власник и главни уредник био Пера Тодоровић, имају значајно место у историји наше штампе. Знаменити Водичан био је отац модерне журналистичке мисли у Србији свога доба. „Паланачке“ ће, негујући успомену на њега и његово дело, прелиставати „јутрењи лист“, који је неко време излазио два пута дневно. На страницама „дневног листа за свакога“, поред осталих, пажљиви истраживач уочиће и рубрику „наука“. У тексту под  насловом „Едисон и електротехника“ власник и главни уредник обраћа се читаоцима овим речима:

„Ми смо чешће у овом листу помињали име  тог ђенијалног Американца – електротехничара, а то ћемо чинити и у будуће, кад год прикаже свету који нови проналазак свој, којих предстоји без сумње велики број.“

„Мале новине“ пажњу читалачке публике овога пута задржале су на Едисоновом усавршеном фонографу „то јест справи, која прима у себе сваку реч, песму, звиждање, свирку итд. и све то исто тако сама повторава одмах и после ма колико дужег времена.“ Овај лист, чијој су  глави придодати његов  француски и немачки назив (LE PETIT JOURNAL и KLEINE ZEITUNG) напомиње како „ чисто човек не може веровати у истинитост тога“ да би потом уверио читаоце да  „справе његове, које се већ налазе по Европи, сведоче у истини све то.“

Објашњавајући колику практичну вредност има тај Едисонов изум, „Мале новине“ , да неко не би помислио како је то играчка, обавештавају своје читаоце „да се у Америци судије већ за испитивање сведока њиме служе и суђења тиме битно олакшавају и убрзују“. У наставку аутор ( сви текстови, осим писама уредништву објављивани су без потписа) овако  објашњава како ради фонограф:

„Пред сведока се метне фонограф ( који и не мора доћи у судницу, него остаје код куће, лежи у кревету итд.) и овај изговара шта има да каже; фонограф се донесе у суд и ту он сам од речи до речи верно и истоветно повтори све оно што је сведок говорио. Писац текста потом уверава читаоце како ће се на овај начин „тестаменти моћи остављати на овај начин  много значајније, јер ће по синове – насљеднике овакав својеусни тестаменат њихова оца много речитији бити од писменог.“

У наставку читамо:

„Ну најоригиналније је  то, што је у свези са фонографом начињена још нарочита справа за писање и пренашење рукописа и у безброј отисака.“

„Мале новине“ пишу да су америчке новине огласиле сензационалну вест да је Едисон на основу споменутих справа  „склопио већ и нове електротехничке или фонографске новине тј.  новине, које неће више морати претплатници читати, очију напрезати, свећу и лампу горети, него ће се те новине саме претплатницима читати, па и у мраку, док  претплатник у кревету лежи“.

Јутрењи лист  ( „Паланачке“ ће се трудити да задрже терминологију и језик из Периног времена) овако завршава текст о новом Едисоновом изуму: „ Кад сравнимо, каква је разлика у времену и начину састављања новина садашњих штампаних и ових, нових Едисонових, које саме себе  и прочитају  (одчегртају) помоћу нарочите справе, – онда, онда скоро да рекнемо и ми са оном баком:  Е то је скоро крај света!“