ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Познати Паланчани

Познати Паланчани

Снежана Палић маштовито и неуморно испуњава свој  стваралачки мозаик: НАШЛА КЛИЦУ РАЗЛОГА ЗА УМЕТНИЧКИ КОНЦЕПТ

Snezana Palic. AutoportretРођена је у Азањи, Основну школу похађала у Чачку и Смедеревској Паланци, учествовала на „Малој Грохарјевој ликовној колонији“,  ликовно образовање стицала у Нишу, прву „тезгу“ имала у Савезу социјалистичке омладине, прво радно место добила у Центру за информације „Гоша“, прву самосталну изложбу приредила у Дому ЈНА, опробала се као дизајнер,  била технички уредник новина, опремала књиге, учествовала на  многим сликарским колонијама, њене слике стигле су до Јужне Африке, Аустралије и Америке

 

„…Једнога дана, кад више ничег не буде било, постојаће боје за очи које не постоје“- написао је у књизи утиска, поводом прве самосталне изложбе Снежане Палић, уприличене 26. априла  1979. године у галерији Дома ЈНА у Смедеревској Паланци др Драган Миливојевић, уз напомену да није оригиналан, али јесте од срца искрен.

Глумица Бранка Веселиновић, која је тих година била чест гост „Гоше“, посветиће јој стихове:

Драга, Снежана, сликарко млада,

да честитам, хоћу срцем сада,

твоје слике све имају крила

полети још, Снежана, мила!

Нек ти муза цвате без престанка,

Све најлеше жели теби Бранка.

И друга њена самостална изложба, приређена у истом простору 4. марта 1982. године, побудила је пажњу ликове публике. Књижевник Милутин Срећковић приметиће да је колаж у модерном сликарству израз оне предметности која се, незадовољна равнодушношћу свог постојања, преображава у нови смисао.

Visestruka obdarenost. Snezana u svom ateljeu„Снежана Палић је нашла клицу разлога за уметнички концепт својих колажа, обликујући их као право живота да се у свему јави истанчаним нервом лепоте и тако буде свест која себе схвата и твори“ – рећи ће Срећковић. „Уметница је чула немушти језик ствари и понудила им је боје и облике како би се ослободиле за говор. Зато на овим колажима гледалац препознаје по неки свој недосањани сан, суочава се са одавно заборављеним интимама, застаје изненађен стварношћу нечега што је раније називао илузијом.“

У књизи утисака своју оцену Снежаниних радова даје и књижевник Драгутин Паунић:

„Лепо. Са пуно укуса и смисла за занат звани: слика. Суочена са доста тешком дисциплином у сликарству – излази као вешт победилац на радост очију којима је  слика увек (и обавезно) најлепши видокруг. И још нешто: То се примећује, као што се примећује лепота и шарм младе уметнице.“

О томе како Снежана одбачене ситнице претвара у маштовите играчке и атрактивне колаже због којих јој је увек „пуна кућа“, Момчило Ковачевић је у „Практичној жени“ написао:„Ова  уметница, технички уредник и мајка  још никада ништа није бацила. Разиграна машта ове жене одувек јој је омогућавала да празну флашицу од парфема и изношену сукњу претвори у луткицу за девојчице, док се чипке са комбинезона, штипаљке, остаци поломљене оловке, или латице опале руже утапају у колаже признате уметничке вредности… Она спада у плодне али не у оне уметнике који по сваку цену, често и неприпремљени желе да се истакну, да се за њих чује.“

Њен ликовни дар препознат је још у нижим разредима Основне школе.Snezana Palic na standu Vodickoh prela

-Обожавала сам своју учитељицу Анкицу Таталовић – наглашава Снежана и предочава да је Основну школу похађала у Чачку („Вук Караџић“) и у  Смедеревској Паланци („Олга Милошевић“).  Умела је да ми приђе и подстакне да развијам свој таленат. Стално је, пошто би ме благо помиловала по коси, говорила: „Мој мали уметник, мој анђео…“ Ја сам после тих речи добијала крила. Цртала сам и учествовала на ђачким изложбама у школи. Моји вршњаци су се одушевљавали. У вишим разредима осмољетке ликовно ми је предавала наставница Душанка Васић. Излагала сам своје цртеже и напредовала.

Као талентовани ликовњак, 1973. године упућена је на Малу Грохарјеву сликарску колонију у Шкофја Локи. Тамо су се као ликовњаци истицала још два ђака: Ђорђе Здравковић из  ОШ „Олга Милошевић“ и  Зоран Тодоровић из ОШ „Херој Радмила Шишковић“.

-Било је предивно у Словенији  – наглашава Снежана.- Цртали смо и уживали.  „Гремо на косило“ – позвала нас наставница ликовног, Словенка. Каква косидба, помислила сам, па овде смо дошли да цртамо! Али, све се брзо разјаснило. Био је то позив на ручак. Две године касније били смо опет у Словенији, у Вузеници. Сместили су нас код вршњака. И опет ме збунио словеначки језик. Девојчица код које сам била, после неколико сати цртања, каже родитељима: „ Јаз сем трудна.“ Зинула сам од чуда. А онда је уследио превод: „Ја сам уморна“.

Следећа Снежанина образовна станица била је Средња уметничка школа „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Сви наставници су знали за њену жељу да се тамо ликовно усавршава, али и то да њени сиромашни родитељи то не могу да јој омогуће. Али, у то време образован је Титов фонд за таленте. Конкурисала је и добила четворогодишњу стипендију. Положила је пријеми испит и уписала се на графички смер.

-Имала сам дивне професоре – вели Снежана.- У лепом сећању ми је остао професор Драган Костић. Предавао је цртање. Сећам се, радили смо акт. Било је јако хладно. „Крека“ се усијала, али је сала велика. Дошао је до мене. Гледа  цртеж. „Шта је, Снежана, зашто си посустала?“ – пита. „Ради, само ради, благо мени“.  Не могу, професоре, гладна сам. Он заћута на тренутак, а онда: „Настави, Снежана, биће нешто од тебе…“

Њој је омиљени предмет био плакат.  Предавао је Милош Богићевић. Он је тада радио дизајн за пиротски „Први мај“. Често је доносио и ученицима показивао своје радове. И професор Костић се бавио дизајном. Његово дело је било решење за чувену „Дрину“.

-Имала сам и дивну разредну – сећа се Снежана. Звала се Душица Цветковић. Умрла је пре две године. Много ми је жао. Ми смо је звали Ћеткица. Није најразговетније изговарала слово Ч.

Кад је завршила школу, имала је позив за рад у Словенији. Лично ју је звао Лојзе Маловрх, председник Мале  Грохарјеве сликарске колоније. Није отишла и данас се каје. Прву „тезгу“ имала је у Савезу социјалистичке омладине. Радила је решење за Омладинску радну акцију. Касније и за Бокс клуб.

-Мој професор у Уметничкој школи Павићевић имао је доброг друга, боксера коме се не сећам имена – каже Снежана.- Али, сећам се његових речи како је најбољи тренутак у  боксу кад побеђени подигне руку победнику. То је мени дало идеју за решење знака БК „Гоша“.

-Први посао сам добила у Центру за информације „Гоша“ – предочава.- Срела сам тадашњег главног и одговорног уредника свих „Гошиних“ гласила. Рекао ми је: „Дођи, за тебе има места код нас.“ Ја сам почела да радим 1. јуна 1979. године, исто кад и Ђурађ Гавриловић и Милорад Стојиловић. Била сам прво сарадник у техничкој редакцији, па технички уредник листа „Гоша“ и осталих писаних гласила. Упоредо сам радила идејна решења за знаке спортских колектива, за значке,  плакате, меморандуме, опремала књиге… Била сам у председништву фабричког Културно-уметничког друштва. Стизала сам да се, као технички уредник, ангажујем и ван „Гоше“: у „Основцу“, „Узору“, „Трећем оку“….

Ликовно стварање, и поред свих тих послова, није запостављала. На то указује и овај цитат из текста Момчила Ковачевића под насловом „Ништа није за бацање“:

„Мада је у сталном радном односу као технички уредник у фабричком листу „Гоша“,  права и једина љубав Снежане Палић остају дела настала од одбаченог. Чим стигне у свој невелики стан претрпан медведићима, зекама, патуљцима и другим јунацима имагинарног света насталог од парчади тканине, неупотребљивих калемова бакарне жице, пластичних кашичица и низа сличних свари, ова уметница ствара нове доживљаје, слике које поглед заробљавају.“

Опробала се и као сценограф и костимограф. Сарађивала је са Мићом Берићем, Љубом Мирчевским и Љиљаном Коњахин у представи „Карађорђе“ и  са Југом Радивојевићем, редитељем, представе „Иза кулиса“. Радила је и за „Српску драму“. Њено интересовање кретало се на релацији: сценографија – костим – плакат. Нажалост, мало је њених идејних решења сачувано. Све је однела мајска поплава.

Snezana sa clanovima redakcije TV GosaЊено ликовно умеће доћи ће до пуног изражаја у ТВ „Гоша“, после Копра, друге локалне телевизијске станице у Југославији, која је накарадно приватизована и – уништена! Што се Снежаниних ликовних остварења тиче, она се данас налазе у многим земљама Јужне Африке, Америке и Аустралије… Једна њена слика (колаж) виси о зиду у Амбасади Анголе. Учесник је многих сликарских  колонија и члан Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ од оснивања.

Поносна је на ћерке Јелену и Јовану од којих има четворо унучади. Јелена је физиотерапеут, талентована је за сликарство, ради у вртићу „Пуж“. Јована је завршила Ликовну академију, живи у Београду и често излаже са члановима ДЛС „Вуксан“.

У  животни и стваралачки мозаик Снежане Палић,  са задовољством уносим реченицу из књиге утисака са њене друге самосталне изложбе, коју је потписала  наставница Душанка Васић. Она гласи: „Поносим се својом ученицом“.

 

Драгољуб Јанојлић

 

 

Познати Паланчани

Мирјана Николић је остварила свој сликарски сан: ЧУДЕСНА АВАНТУРА ДУХА

4Рођена је у Високом, одрастала у Инђији, с мајком живела у Смедереву, Гроцкој, Младеновцу и Смедеревској Паланци, желела да студира сликарство, у воде уметности упутио је Бане Радовановић Раф, радила је и пензију стекла у „Гоши“

Оно што је некада прижељкивала тиме се данас бави. Волела је да упише студије сликарства, а игром случаја кренула је другим путем. Постала је женски фризер што је, такође, на неки начин у дослуху са уметношћу. Међутим, посао је добила у „Гоши“ (мостовно) у кадровској служби где је остварила пун стаж и одатле отишла у пензију.

Наш саговорник Мирјана Николић нема атеље. Слика у свом стану, излаже и редовно иде на ликовне колоније. Члан је Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“. Заступљена је и у поставци традиционалне овогодишње јесене изложбе. Слика углавном пејсаже и мртву природу. То су, како је то лепо уочио књижевник Драгутун Паунић, два њена омиљена жанра.
2-Када се први пут срела са уљаним бојама, неопозиво је поверовала у свој таленат, ни за тренутак не сумњајући у сопствену сликарску способност – написао је поводом једне њене изложбе књижевник Паунић.-Такво мишљење, које је тада могло бити само својеврсна младалачка егзалтација, временом се потврдило једним зрелим и озбиљним стваралачким опусом. Разуме се, тај пређени пут, био је: грч и напор, расипање и пропињање. И, надасве, чудесна авантура духа, пуна најразличитијих препрека, карактеристичних за све аматерске самотнике. Али, и поред свега, она је данас, неоспорно аутохтон сликар, стваралац са препознатљивим рукописом.
Наслањајући се у многим фазама стваралаштва на чист реалистички поступак са израженим примесама експресионизма, Мирјана Николић је, као што је већ примећено, изнашла оригиналан израз, у коме се осећа традиционалистичка кичица у снажном импасту. Овом свом запажању, Паунић додаје:
-Свагда на широком и јединственом простору између јаве и сна, избија њена, рекло би се, урођена, ретка сликарска распеваност и лакоћа, која као да може све да дохвати, и ништа да јој се не отме и изумакне. Пејсажи и мртве природе, у ствари су, необични спојеви облика и боја идиличне и ведре слике савременог света, чији је задатак да нам, барем на кратко, растужену и опору свакодневицу учине пријатнијом и сношљивијом. Пред Мирјаном Николић, сликарком особитог сензибилитета, су многе самосталне и колективне изложбе, преко којих ће се она (за сада, још увек скрајнута у медијску сенку) тек наметнути нашој перцепцији поимања лепоте и уметности уопште. Јер, њена платна последњих година постала су празник за очи небројаних љубитеља сликарства.
То би, могло би се казати, била реч ликовне критике, односно слика њеног стваралаштва каквог га је видео један од бољих познавалаца сликарства књижевник Драгутин Паунић. Стоји и оцена о томе да је изостала медијска подршка, можда и зато што се Мирјана Николић још снебива да проговори о себи. И приликом овог разговора за новине, више пута је поновила како она можда и није баш та која треба да се нађе у галерији познатих Паланчана, па ју је требало снагом аргумената убедити у супротно.
Али, кренимо редом. Од почетка њене животне приче. У неким деловима необичне, и разуме се, занимљиве. Онако како је казивала „у перо“.
3– Рођена сам у Високом 1954. године, где је моја мајка Бојана радила као моделар у војно-кожарској фирми. Из Инђије, где је до тада живела, дошла је на испомоћ и ту је мене родила. Убрзо после порођаја вратила се у Инђију. Мој деда, њен отац Милорад, дошао је у Високо и одвео нас кући. Мајка више није имала деце и тако смо до последње капи њеног живота остале заједно.
Мирјана је одрастала у питомом Срему. У Инђији је завршила шест разреда осмољетке и то у три школе: „Душан Јерковић“, „Петар Кочић“ и „Јован Поповић“. А онда је уследила селидба. Животни пут је њу и мајку одвео у Смедерево. Мирјана је наставила школу, а мајка се запослила у „Велуру“.
-Од куда жеља да се бавим сликарством? – пита се Мирјана.- Одувек сам нешто црткала. Ваљда још кад сам први пут узела оловку у руку. И док су се моји вршњаци играли, ја сам одлазила у природу. Нешто ме вукло тамо. Тада нисам ни слутила да ће ме много година касније тако снажно инспирисати природа.
Ту Мирјана застаје, присећа се својих честих одлазака на железничку станицу у Инђији, међу ужурбане путнике и возове. Деда јој је био железничар, а стицајем околности, и стан им је био ту куд пролазе возови.
-Сликарски ген сам и наследила од деде – открива Мирјана.- Оловком је радио дивне цртеже. Њега су инспирисале животиње. И моја мајка је лепо цртала, али се због посла није томе могла посветити.
Мирјана је у Смедереву, по завршетку основне школе, почела да учи за женског фризера. Мајка ју је уписала у Школу ученика у привреди. Праксу је имала у једном смедеревском фризерском салону, а наставу у Пожаревцу.
-Кад сам мајци први пут рекла да бих уписала Ликовну академију, она ме некако зачуђено погледала – присећа се Мирјана.- „Ма каква Академија, треба некоме да продаш слику да би имала за хлеб“ – рекла је. „Заврши ти прво занат, да имаш парче хлеба у рукама, а онда, ако баш хоћеш, иди да студираш сликарство.
Мирјана је у Смедереву, иако је имала школских обавеза, прилично времена проводила на Дунаву. Са обале реке, посматрала је дивне пејсаже и верно их, оловком углавном, преносила на папир. Своју љубав према сликарству вешто је прикривала. Оно је било њена опсесија и тајна.
1-У основној школи за писмени из српског имали смо тему: „Шта бих хтела (хтео) да будем кад одрастем“ – прича Мирјана.- Из мене је проговорила искреност и ја сам написала како желим постати сликар, ликовни уметник. Добила сам петицу, а наставница ме натерала да свој задатак прочитам пред одељењем. И онда је наступило разочарење, јер су се готово сви, док сам читала свој рад, слатко смејали. Покупила сам своје књиге и пошла кући. Џаба ти петица. Била сам тужна, а ни данас не знам шта је ту мојим вршњацима толико било смешно?
Из Смедерева је дошла нова селидба: прво у Гроцку,па у Младеновац. А затим још једна – у Смедеревску Паланку. Био је 6. фебруар 1973. кад се с мајком нашла у новом станишту.
-Мајка се запослила у „Занатству“, а селидба у нову средину за мене је била прави шок – предочава Мирјана. – Почела сам да радим у „Гоши“. И ту сам се суочила с проблемом – сваког јутра морала сам на посао, а вукла ме снажна жеља да сликам. Дешавало се по некад и да не одем на посао. Али, у фабрици сам упознала Банета Радовановића Рафа, који ме је полако и зналачки уводио у тајне сликарства.
Године 1987. урадила је прву слику за изложбу. Сећа се мотива мртве природе. Изложба је била у Галерији модерне уметности. Кад је формирано Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“, одмах је постала члан.
-Тада је све кренуло – напомиње. – Истрајавала сам. Као сликар и даље сам се развијала под будним оком Банета Радовановића Рафа. Био је врло строг и углавном оправдано. Више ме је критиковао него што ме је хвалио. Али ја сам била упорна. Пратили су ме успони и падови. Нисам очајавала, јер ја сам сликарство схватала као игру која ме опуштала. Једино ме пред сваку изложбу хватала трема, бојала сам се шта ће о мојим сликама рећи ликовна публика? Мене је стално храбрио Раде Милошевић Башинац и њему сам вечно захвална.
5У једном периоду, кад јој се родила ћерка Марија, мање времена је проводила за штафелајем. Тада ни слутила није да ће и она упловити у уметничке воде. Данас у Аранђеловцу, где је засновала породицу, успешно израђује етно-намештај, иконе и осликава стакло и разне предмете. И она је члан ДЛС „Вуксан“.
Мирјана је у међувремену имала три самосталне изложбе: у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Рековцу. У Аранђеловцу је излагала у Малој галерији у Јадранској улици. Иза ње су многе ликовне колоније и колективне изложбе. У Лапову је успешно прошла селекцију и две њене слике су ушле у поставку ВИИИ међународне изложбе у галерији Културно-туристичког центра „Стефан Немања“.
Радо се сећа свог учешћа на првој сликарској колонији у Водицама, коју је водио Радосав Прелевић. Затим су се ређале у Бијелој, Крагујевцу, Костолцу, Голупцу, Башину, Врњачкој Бањи, Пожаревцу… Ових дана била је на колонији у Својнову код Параћина.
-Тамо је заиста дивно, прави рај за уметнике – истиче Мирјана.- Радили смо у дивном амбијенту. На брдашцу се налази црква с великом портом. А са тог места, где год поглед падне, види се вијугава Морава и дивни предели Шумадије.
И тако већ годинама, између јаве и сна, ствара Мирјана Николић.

 

Драгољуб Јанојлић

 

Познати Паланчани

Церовчанин био најбољи металац Немачке: ХЕР ЖИКА ДРЕЈЕР

7Занимљив животни пут имао је Церовчанин Живота Милић. Његова радна биографија  испуњена је изузетним постигнућима. Мало је коме пошло  за руком оно што је њему. Рад га је прославио у Немачкој. И на то је данас врло поносан. Отишао је из родног села као квалификовани  радник, а догурао до предавача на престижном универзитету. Успут је стизао да се бави културом, спортом, хуманитарним активностима…Све чега се латио завршавало се успехом.

Али, кренимо редом. Сам каже да је у богатој каријери имао четири фазе. Прва је везана за његов одлазак на привремени рад у иностранство, како се то некад говорило. А тај привремени рад трајао је до пензионисања. Имао је срећу да га је чекало радно место у угледној фирми за металопрераду. И десило се нешто што се граничи са сном: већ у првој недељи рада постао је пословођа. Био је надређени шездесеторици Португалаца. Тада, како сам каже, није знао ни једну немачку реч.

-Кад сам ступио на посао, одредили су да шест месеци будем уз једног косметског Шиптара, кољи је већ имао четири месеца стажа,  само да гледам шта се и како ради – прича Милић.- А тај  је први пут сео у воз кад је кренуо у Немачку. Тамо се добро показао, учио је, завршавао високе  школе… Пре тога није имао ни једну квалификацију. Био је завршио само курс  прве помоћи у ЈНА. Користио сам прилику да станем за машину кад он оде у тоалет.

5Кад је то приметио пословођа, дотрчао је, ухватио Милића, ухватио га за рамена и повукао назад. Учинио је то нагло и прилично грубо.

-Почео сам да дрхтим – сећа се Милић.- Нисам знао о чему се ради. Ту се срећом задесио један старији Словенац. Остао је у Немачкој кад се рат завршио. Радио је као тумач. Позвали су га да ми објасни  о чему се ради. Наиме, пословођа Немац, се уплашио кад ме видео за машином.  Страховао је повредићу се, па биће белаја. Није знао да занат имам у малом  прсту и да неке ствари знам боље од колега Немаца.

Милић је био феномен од првог дана рада у немачкој фирми. Машине и материјале познавао је до танчина. Био је у неку руку уметник професије.

-Ја умем да радим на овој машини, она за мене није баук – казао је прилично хладнокрвно Милић.-Гледали су ме зачуђено. Онда су донели цртеже да провере моје знање. „ Прочитао“ сам их с лакоћом и врло прецизно. „Па ви ово знате?“ – чудио се Немац. Знам, како да не знам. Окуражио сам се и замолио их да ја њима поставим питање.  А у нашем занимању има цака, које мало ко зна. Јер, много тога је могуће урадити на тим машинама. Казао сам  пословођи да ми осим машине и цртежа ништа друго не треба. И направићу шта хоће. Немац се одушевио.

После две године рада у тој фабрици јавила се нова, боља понуда, а газда је био кум Адолфа Хитлера. Његов син је већ имао докторску титулу. Студирао је и усавршавао се у Америци.

4-Прешао сам у малу фирму, запошљавала је десет људи – наставља Милић.- Тамо се већ чуло за мене. Говорили су како је у Немачку дошао неки Југословен, металац какав се није појавио одавно. Радило се на сатницу, а нови газда је плаћао по комаду. Завршавао сам у смени 32 комада. Излазило је четири, пет марака на сат.  Ја сам зарађивао  у просеку 70 до 80 марака дневно.  Остали радници нису успевали да ме прате ни у квантитету ни по квалитету. Двојица Аустријанаца су били љубоморни на мене, а ја сам их обучавао да раде, пошто су по струци били грађевинци. Тужили су ме газди да сваког дана читам новине, а он ме саветовао да се негде склоним, да  ме не виде с новинама у рукама.

Милић се  већ био прочуо кад добар радник. Понуде за нови посао су готово сустизале једна другу. Газда је сазнао да хоће напустити фирму , па је почео да плаче, говорећи како треба да остане код њега. Следећег дана је отпустио Аустријанце тужибабе, али је Милић, ипак, отишао у нову фирму, која је била у успону. Почела је са три, четири радника,  а кад је Милић одлазио из ње било их је већ стотину.

Четврта, последња фирма у којој је радио,  била је она права. Почео је као пословођа. Посао је текао као вода. Једно време је замењивао брата свог шефа, машинског инжењера. Бринуо је о 160 радника.

-На документима сам се потписивао као др Милић – предочава нам.- То сам се више шалио, јер ја сам у ствари дрејер. Они су то схватили као титулу, а у ствари у преводу је то било дрејер Милић. То су касније укапирали студенти на једном Универзитету где сам  био предавач. Отворено су ме питали: „Чекајте,ви нисте доктор наука?“ Не, не, ја сам дрејер. Моји асистенти су били два дипломирана инжењера. То је, да кажем, био приватни Универзитет.  Студенти су по завршетку студија добијали звање инжењера, али су могли да раде само у одређеној фирми. Били су у неку руку специјалисти за одређену област. У току студија су волели да се шале са мном и сви су научили српски језик.

Милић је радио у области Вестфалија, која је имала 15 милиона становника и тридесетак Универзитета. Студентима је, истиче, давао добре оцене.

-Заслужили су, јер су све знали – износи Живота. – Ако је неком теже ишло, нисам бирао место где ћу га подучити, чак и у дискотеци. Четвртком  смо имали праксу да се окупљамо, уз пиће и мезе, па и тад смо један сат посвећивали послу и струци. Све је свима морало бити јасно. После ове „обавезе“, могло се ћаскати о фудбалу, о свему шта нам падне на памет. Сви су били изузетно дисциплиновани, волели  су оно зашта се школују.

Године 2002. Милић је постао првак Немачке у свом занимању. Проглашен је на једном сајму међу 500 кандидата.

-Сви су се сами пријавили,а мене је кандидовао један полицајац, који је исто био металац – наглашава Милић.- Требало је изабрати једног бравара, стругара и трећег који је био кандидован као тим. Између нас тројице најбоље оцењених, био сам најбољи. Прочуло се то. Радили смо иновације. Од њих смо и живели… Појавио се био неки  нови материјал, кад га стегнеш на машини и удариш чекићем, он звони најмање десет минута. Прилично је тежак за обраду. Осмелио сам се да пробам, а само материјал за обраду је вредео 130.000 марака! Урадио сам задате операције на четири комада. По месец дана сам радио на једном. И успео сам. Први пут се обрађивао тај материјал. И то  се прочуло. Сазнали су и у Америци. А то је материјал који траје вечито.

1Живота Милић сада живи у Церовцу. У пензију је отишао раније због здравља. Његов живот тече на релацији Церовац – Смедеревска Паланка. Често се може видети у друштву пријатеља. Најчешће у „Пабу“. Ословљавају га „хер Жика“, и то му годи. Готово да се не одваја од металног штапа својеручне израде. Од летње жеге брани се шеширом „на расклапање“. Не таји да је у Немачкој добро прошао.  Па ни то да потиче из имућне породице. Отац је имао три млина. Он сада има оно што му је најпотребније – мир уз своје најмилије. Поштован је и цењен. Само да га здравље послужи.

Д. Јанојлић

2ХАРМОНИКА И ФУДБАЛ

Милић је у слободном времену свирао хармонику. Каже да га је обучавао један Хрват. Али,имао је незгоду. Ломио  је руку, па је морао оставити хармонику. Занимао се и за фудбал. Био је спортски директор у 20 омладинских екипа. Пре тога је завршио Тренерску школу, најбољу у свету. Кроз њу су прошли најбољи фудбалери Немачке, па и неки Југословени. Сваки потез који је повукао, подвлачи, био је онај прави. У каријери је заступао  Немачку фудбалску школу. Успешно је тренирао немачке репрезентативце. Три године је био тренер Весфалије, а репрезентацију је бирао из Шалкеа, Дортмунда, Бохума, Келна…

Бавио се и хуманитарним активностима. Помоћ је најрадије упућивао у родни крај. Наши људи су давали. Најчешће у цркви. Било се у једном моменту сабрало пет милиона марака. Милић каже да су паре стигле у Србију, али им се ту изгубио траг. Тада се тешко разочарао и прекинуо  своју хуманитарну активност.

 

6СА ПРЕЛА У НЕМАЧКУ

Живота Милић је у Немачку отишао 1968. године. Десило се то убрзо по одслужењу војног рока и некако  у време одржавања прела. На једном је и сам био са три, четири другара. По завршетку прела, отишао је с њима у оближњу њиву. Поседали су на управо откопани камен-међаш. Један из друштва донео је балон вина и комад сланине, за мезе. Ту је сазнао да су у Смедеревску Паланку дошли неки Немци, траже радну снагу.

-Ја ћу сутра отићи рано – казао сам.- Тако сам и урадио. Кандидати за Немачку су улазили један по један. Дошао је ред и на мене. Питали су шта знам да радим. А дотле, у Немачку су углавном одлазили неквалификовани,па су се тамо обучавали за одређене послове. Одабрали су нас тројицу. Мене су примили „из цуга“. А нисам знао немачки, само оно „зибен“. Није ми најбоље ишао језик. Био сам упоран, учио сам… Живео сам и радио с језичким грешкама. Студенти су, на пример, правили вицеве на мој рачун али врло симпатичне. Заинатио сам се и савладао језик. Учио сам га и из укрштеница…

Познати Паланчани

Богата спортска каријера Божидара  Коцејића Шјора крунисана бројним признањима: СПЛИЋАНИН ДАО ВЕЛИКИ ДОПРИНОС ПАЛАНАЧКОМ СПОРТУ  

dsqУ лична документа  уписан је као Божидар Коцејић. Суграђани га знају по надимку Шјор. Тако га већином и ословљавају. А рођен је у Сплиту, на Јадрану. Било је то 19. децембра 1936. године. Одрастао је у честитој породици. Отац Марко је био пекар, а мајка Анка домаћица. Она је у позним годинама почела да  слика. Неколико њених ликовних остварења красе стан сина, снахе и њихове деце у паланачком „Партенону“. Била је врло талентована и с подједнаким успехом је радила портрете и пејсаже.

Шјор је у Смедеревску Паланку дошао 1960. године, на Светог Николу. И баш тада је славио свој 24 рођендан. Дошао је и остао, јер како рече, у овом граду се заљубио, оженио и добио децу. Од првог дана у новој средини градио је спортску каријеру. С подједнаким успехом играо је фудбал, кошарку и рукомет. Фудбал га је прославио. Спорту је дао највише што је могао. Данас је поносан на резултате које је постизао.

21-У овај град сам стигао из Београда – прича Шјор.- Играо сам кошарку у „Црвеној звезди“. И ко зна докле бих стигао да у клубу није избила озбиљна  афера. Радило се ваљда о неком шверцу. Више играча је због тога кажњено. Мени је „Црвена звезда“ била дала стан на Чукарици.  Налазио се близу старог игралишта „Чукаричког“. С обзиром да сам некада бранио за јуниорски тим сплитског „Хајдука“,  одлучио  сам да се посветим фудбалу.  Заиграо сам за „Чукарички“, а после прешао у фудбалски клуб Грађевинског предузећа „Конграп“, који је био у нешто нижем рангу такмичења.

Ту се, вели, истакао па су на њега „бацили око“ још неки клубови. Али, прст судбине  му је показао нови пут.  Друг из војске је инсистирао да дође у Смедеревску Паланку. Он је већ играо за „Раднички“, па је и Шјор обукао дрес те екипе.

-Године 1963. дошло је до  фузије два паланачка клуба: „Јасенице“ и „Радничког“ – сећа се Шјор.- Оба тима су добила ново име: „Младост“. Резултати новог клуба оправдали су спајање „Јасенице“ и „Радничког“.  Већ у тој сезони били смо други у Српској лиги, одмах после ужичке „Слободе“. Следеће године смо постали друголигаши, а ове се навршава пола века од тог догађаја.

Док прича, Шјор погледом прати гомилу фотографија из тог времена. Ту су и признања која је добио за заслуге у развоју паланачког спорта.

123-Жао ми је што се неко не сети да на пригодан начин обележи тај наш резултат – напомиње Шјор.- Ако ништа друго, требало би бар изнети сећање у локалним гласилима на то време. А имали бисмо шта да кажемо и чиме да се похвалимо. Нека та наша  сећања уђу у фудбалску историју овог града.

Причом се враћамо у Сплит. Шјор је, наиме, истовремено играо фудбал за „Хајдук“ и кошарку за „Југопластику“. С радошћу показује монографију „Југопластике“ с посветом. Издата је за 75. годишњицу  клуба. У њој је објављена и његова фотографија.

Можда би и остао у „Хајдуку“ да се није повредио. Шест месеци му је нога била у гипсу.

-Кошаркашки  клуб је био у мом комшилуку, па је могуће да је  и то био разлог што сам приступио „Југопластици“ – износи  Шјор. -Међу кошаркашима је било много мојих пријатеља. Неки од њих, нажалост,  више  нису живи.  Заволео сам кошарку и имао сам доста успеха у игри. Ту су ме и запазили  из „Црвене звезде“.

Шјор са задовољством говори да је у Сплиту имао одличног тренера Хрвоја Ћулића. Он је истовремено био и играч. Нажалост, недавно је умро. Њега је, подсећа Шјор, прославила женска екипа „Југоластике“.  Она је, после селекције „Црвене звезде“, била  најјача екипа у Југославији.

111-Мене је у „Хајдуку“  тренирао чувени барба Лука Калитерна – наглашава Шјор.- Био је то добри, стари тренер. Сви који се макар мало разумеју у фудбал, знају ко је био тај човек…

Шјор отвара кутије у којима стоје његова спортска признања.

-Ово ми је била прва Плакета за животно дело – показује.- А ово је друга Плакета коју ми је доделио Савез за физичку културу. Ово признање носи потпис Селимира Глишића. Добио сам  и признање „Младости“ кад се славила 75. годишњица. И моја супруга има спортска признања…

Спортску каријеру је, напомиње, завршио у Смедеревској Паланци,али не у „Младости“,  већ  у  „Узору.“

-Покојни Шампа је преузео да тренира  ФК „Узор“, па је молио мене, Витомирца  и друге да му мало појачамо клуб – подвлачи Шјор.-Прихватили смо и пласирали се у виши ранг такмичења. Били смо  у рангу „Младости“. А онда се ФК „Узор“ расформирао тако да сам и ја 1976. године завршио фудбалску каријеру.

Шјор је у пензији од 1993. године. Радио је у Грађевинско-индустријском предузећу  „Јединство“. Био је шеф механизације 35 година. Неко време је радио и у Рачи. Тамо га је повео Аца  Радић, који је стварао нову фирму „Технорад“.

Враћамо се на почетак ове приче. Његови родитељи имали су још два сина: Петра и Витомира. Петар је умро кад је имао три године, а Витомир 1984. године.

Шјор прелистава албум. Зауставља поглед на фотографији на којој је његов отац  са својим учеником.

-Узео сам ову фотографију  2010. године кад ми је умрла маћеха – предочава. А на овој фотографији – показује – смо ја и мој отац пред нашом  пекаром…, а ово је „веспа“ на којој смо се ја и покојни Буца Којић Воскар  из Смедеревске Паланке довезли  до Сплита. Да покажем и ово…, ми смо једна од најстаријих фамилија у Сплиту, а ово је кућа мојих родитеља коју сам ја наследио. Под заштитом  је државе… Сада тамо немам никога. Ова кућа ће припасти  мојој деци: сину Виборгу и ћерки Анети. Она је била лекар овде, у Смедеревској Паланци, сад ради у  Холандији. Син је у Београду. Завршио је Вишу тренерску  школу. Бранио је у „Младости“, па је отишао у „Партизан“. Док је био на припремама у Босанској Крупи, запазили су га из „Хајдука“ и узели. Тамо је провео четири године.

11Виборг је потом обукао дрес ОФК „Београд“. Истакао се у одбрани пенала. Једно време је бранио за „Звездару“, па за обреновачки „Раднички“. Играо је и у иностранству. Сада у Београду има своју Голманску академију.

Док „скачемо“ с теме на тему, са зидова Шјоровог стана „гледају“ нас озбиљна лица његовог оца и мајке. Поглед пада на фотографију младог гардисте.

-То је мој отац Марко – објашњава Шјор. – Био је краљев гардиста. Ја сам служио у Морнарици у Дивуљама. Сви мисле да сам био у војсци у Смедеревској Паланци, па остао овде. Међутим, моји животни путеви су ишли другом трасом.

Из радне биографије издваја овај детаљ. Својевремено је при Радничком универзитету предавао механику. Знање је стицао код познатог сплитског мајстора. Умео је да га пренесе и другима. Био је и члан испитне комисије за возачки испит.

Данас, као пензионер, пребира по сећањима. Доживео је много тога лепог. Радио је у фирми која је изградила многе стамбене, индустријске и друге објекте. Поред осталог, и све робне куће које су припадале трговачком ланцу „Београд“. Његов задатак је био старање да механизација  функционише беспрекорно. Тако је и било.

Д. Јанојлић

hgf НЕЗАБОРАВНИ ПРВОМАЈСКИ УРАНЦИ

 

Шјор се носталгично сећа Првомајских уранака на Кисељаку. Тамо се на Празник рада окупљало друштво. Уз мезе и пиће, певало се и веселило. Крај њиховог стола увек је била и застава, а  на њој исписане важне годишњице историјских догађаја. Шјор још чува заставу. Она се данас сматра реликвијом у његовом дому.

 

 

 

Познати Паланчани

Зоран Тодор је остварио свој сан постао је оно што је желео: УМЕТНОСТ ТРАЖИ БОГАТО ДРУШТВО

408572_486268668079091_1022956595_nЗоран Тодоровић је учио оно што је волео. Ликовна уметност била је одувек његово опредељење. Сам каже да је знао да ће бити уметник. И постао је то што је желео. Њему се посрећило да крене путем својих интересовања. Имао је и узлазну путању и далеко би догурао да се није десио несрећни распад земље. Свет му је широм отварао врата. Почеле су да стижу и престижне награде.

Са овим ствараоцем разговарамо у Редакцији нашег листа. Хтели смо много раније да га „ставимо у новине“, али нам се више пута измигољио. Чекао је „згодну прилику“ да проговори о  себи. А она се указала одмах после његове запажене изложбе у Народном музеју. Слике које су тамо стављене на увид публици, већ су видели житељи неких других градова.

Зоран Тодоровић, алијас Зоран Тодор, како потписује своја дела, спада у ред оних стваралаца, чији ликовни свет настаје у тишини скромног атељеа. Живи у средини која га инспирише на свој начин. У њој је „открио“ да и одбачени материјали, могу да „прогледају“ на слици. Случајност је дала читав један циклус. Носи назив „Корозија“, рекли бисмо корозија која сија.

1926703_685280361511253_3347691808130275335_n-Драго ми је што је сазрело време да, после моје самосталне изложбе у Народном музеју, коначно дам  интервју за „Паланачке“ – каже Зоран Тодор и на самом почетку даје основне биографске податке.

Тако сазнајемо да је рођен  11. јануара 1959. године у Смедеревској Паланци. Наглашава да је свет угледао на периферији Колоније, прецизније на Колонијашком брду, у улици која има леп назив Виноградска. То је једна од најстаријих и истовремено највиших улица у насељу. Отац Љубиша дошао је у Смедеревску Паланку  из Луковице код Свилајнца још 1948. године. Запослио се у „Гоши“ и 1956. оженио мештанком Војиславом (Војком).

-Било је то време велике беде – подсећа Зоран. – У Виноградској улици, на мајчином имању, свили су скромно породично гнездо. Моја мајка је била наследила парче земље од своје мајке која је погинула од залуталог метка одмах после рата, 1945. године. Кућу су саградили ту, јер нису имали пара да купе плац у граду. Никла је усред кукуруза, а како сам слушао од оца, радили су кришом прикривајући бесправну градњу и бојећи се рушења. Кућа је у почетку имала два одељења све док шездесетих година прошлог века није дозидана.

Зораново детињство везано је за Колонију и Основну школу „Херој Радмила Шишковић“. Није имао потребе да упознаје град, јер се много тога дешавало на Колонији, која је у неку руку, како вели, била изоловани део града. Школско двориште било је право место за игру, мада се простор за то ширио све до Медведњака.

44584_140688339303794_7760933_n-Суботом смо ишли у Биоскоп који је у то време био врло посећен – додаје.- Родитељи су давали новац да погледамо филмску пројекцију и да одемо до једне од градских посластичарница, какве су биле „Пеливан“ и „Авала“. То се дешавало само суботом и до моје петнаесте године све се, што се детињства и одрастрања тиче, одвијало на Колонији.

Из времена основне школе памти своју учитељицу Наду Здравковић, али и многе другове, доктора Пекића, на пример. За наставника Жилета Мијатовића каже да је у доброј мерио одредио његову будућност. Од њега је много тога научио.

-Мој отац је био радник у „Гоши“ и није се много разумео у школе, поготово високе, па је тако трпео разне утицаје, почев од мог деде, па до људи из комшилука – прича.- Деда је предлагао да ме да у неку војну школу, говорећи како ће ме други облачити и хранити, а уз то и загарантован је посао, сигурна плата, лако се стиже до стана… Други су предлагали гимназију, па после студије. Чак су ме и неки наставници одвраћали од уметничке школе, говорећи како треба да се упишем у Техничку, говорећи како ме чека сигуран посао у „Гоши“. Наставник Мијатовић, међутим, позвао је мог оца и отворено му казао да је штета ако не упишем уметничку школу.

Зоран се присећа да је то било 1973. године када су његову будућност у погледу струке одредиле неке случајности.

-Једанпут ме је отац повео до  града – вели. – Сад, да ли смо ишли у куповину или је било нешто друго, више нисам сигуран. Сећам се само да је била јесен. Враћали смо се кући пролазећи поред Дома Армије,  који је тада једини имао галеријски простор за излагање. Отац је приметио плакат који је најављивао изложбу мог наставника Жилета Мијатовића. Предложио је да свратимо. Тамо је већ био Жиле и ми смо разгледали слике. Сећам се сада једне која је била привукла моју пажњу. Носила је назив „Ноћна фрајла“. И баш тада је позвао оца да дође у школу да поразговарају о мени. Отац је на то пристао, па чак и да одемо у Ниш, да видимо Уметничку школу. После повратка из Ниша мислим да је и донета одлука о мом упису у Средњу уметничку. Знали смо да су неки Паланчани завршили нишку Уметничку школу и из ње отишли на студије.

28557_114356518603643_2401681_nЗорану се, после те посете, Уметничка школа јако допала. Вели да је осетио мирис боје и неку позитивну енергију. Видео је њене ђаке како ходником проносе гипсане моделе за цртање. И баш тада је пожелео да буде њен ђак.

-Једино сам се уплашио дуге косе, а мој отац то није волео – износи Зоран. – Те 1974. сам полагао и положио пријемни и постао ђак жељене школе. Једва сам чекао да протекне летњи распуст и да кренем у Уметничку школу. За „нишки период“ ме везују дивне успомене. Четири године касније завршио сам средњу школу и полагао пријемни на Факултету примењених уметности у Београду. Мене је као ђака Уметничке школе посебно занимало цртање. Та школа је, кад сада размишљам о њој, била академија у малом. Мислим да се ни сада ништа није променило у погледу квалитета школе. Ја сам, тако да кажем, и даље ђак те школе. Моји пријатељи из одељења су сада тамо врло квалитетни професори. Мило ми је да школа има исту снагу као и у моје време. Посебно сам волео плакат можда и зато што ми га је предавао Милош Павићевић, кога смо сви звали Павићко.

Академију примењених уметности је и уписао да би се бавио плакатом. Током студија, међутим, пажњу је усмерио ка цртању и графици. Сву енергију је и усмерио у том правцу, бавећи се све време графиком, а посебно  је волео технику суве игле. Доста графика је урадио у том периоду, а при крају студија и после радио је велике цртеже. Они су били формата 1,20 до метар и по и били су врло запажени у свету. Спајао их је у целине, односно у тематску целину „Сексуси“. Ти цртежи су били инспирисани литературом Чарлса Буковског, Хенри Милера… Неке је излагао и у Смедеревској Паланци с групом „10. октобар“.

Крајем осамдесетих, док је још постојала Југославија, излагао је у Лондону, Даблину и Нирнбергу, где је добио откупну награду за цртеж, који се данас налази у њиховој колекцији, али је ту активност деведесетих година прошлог века пресекао рат. Да је Југославија наставила континуитет, искористио би и друге шансе само што се, предочава, не би бавио графиком.

-Већ тада се осећало да долази нешто што неће бити пријатно за све нас – истиче. – Преса за графике је била јако скупа, па је нисам могао купити, а ни отац ми је није могао обезбедити. Тако сам по завршетку Академије морао радити нешто друго. Посветио сам се великим цртежима и тражио себе у другим областима. Знам сигурно да сам морао да одустанем од графике, јер нисам могао купити пресу чија се цена увек кретала око две до три хиљаде тадашњих немачких марака. Уз све то требало је имати и посебну просторију за пресу. Тако сам из материјалних разлога одустао од графике и упустио се у неке истраживачке ликовне воде, што ме је и довело до самосталне изложбе у Смедеревској Паланци. Излагао сам  од Сомбора до Ниша, по свим већим градовима Србије.

230681_486268264745798_1736027342_nТодор је запажену изложбу графику имао по завршетку Академије. То је била његова прва самостална изложба с још двојицом пријатеља Зораном Тодовићем и Бранком Павићем. Правила дозвољавају самосталну изложбу до три аутора.

-Она је значајна и по томе што нам је професор код кога смо учили графику Божидар Џмерковић омогућио да излажемо пре дипломирања – напомиње наш саговорник. – Изложба је била крајем маја, односно почетком јуна, а дипломирали смо крајем тог месеца. Било је доста професора на Академији који су се противили томе, јер је заиста било забрањено да ико излаже док се школује. Због тога се, рецимо, губила година. Та самостална изложба била је у Графичком колективу и јако је била запажена. Мислим  да је и јако добар избор направио професор Џмерковић. Зоран Тодовић је сада професор Академије у Новом Саду, а Бранко Павић на Архитектонском води ликовни одсек.

По дипломирању Тодор се вратио у Смедеревску Паланку. Пре одласка у војску уписао је постдипломске студије. Отац није имао пара да га даље школује, па је био принуђен да прекине даље усавршавање. Тад му се указала прилика да ради у школи. Почео је да предаје у Школи „Жикица Дамњановић“, а касније је добио допуну у Гимназији, где је и данас професор.

Д. Јанојлић

 

ИГРЕ РУКОМ

Зоран Тодор истиче да дуго има одличну стваралачку сарадњу са Дејаном Црномарковићем, што је прво резултирало крајем осамдесетих заједничком ауторском књигом „Игре руком (речи и слике)“ у издању београдске куће „Мимо“.

Тада су, кроз разговор, дошли на идеју да направе књигу која би била целина, али са два независна представљања. Дејан је наступио као песник са одличним минијатурама и кратким прозама, а Тодор са сетом  цртежа који су били инспирисани Византијом.

И у свим наредним Дејановим књигама Тодор је био задужен за ликовно решење корица.

 

ГРУПА ПЕТУМ

Средином деведесетих година, у ковитлацу немилих дешавања у земљи, тражећи неки свој излаз, Тодору се јавила идеја да би било добро да се формира група, која би пружала шансу за излагање. Око овог пројекта окупили су се занимљиви људи, по двојица из Паланке и Крагујевца и један из Бора. Чинила су је четири сликара и један писац.

Група се звала „Петум“, по томе што ју је чинило пет уметника, и трајала је све до изненадне смрти њеног истакнутог члана Братислава Браце Петровића.

У међувремену је било неколико значајних изложби, међу којима је била и једна у Смедеревској Паланци, у Галерији модерне уметности. Било је то једно мултимедијално представљање. Отварање је било врло оригинално. Изложбу је директно из студија тадашње Радио „Јасенице“отворила водитељка емисије Слађана Васиљевић.

Група „Петум“ је практично трајала од половине деведесетих до краја деведесетих година.

 

ПОЧАСТВОВАН

Зоран Тодор је био члан Ликовног удружење „10. октобар“ и истиче да се осећао врло почаствованим због тога. Чланови тог удружења су били врло еминентни сликари. Њих је, вели, као средњошколац јако ценио. Из Ниша је долазио да би видео њихове изложбе. Приређивали су две изложбе годишње: у пролеће и јесен. Јесења је била везана за 10. октобар – Дан ослобођења Смедеревске Паланке и околине. Године 1978. кад је матурирао у Уметничкој школи у Нишу, примљен је у Удружење „10.октобар“. На првој изложби с члановина овог Удружења представио се са неколико плаката. Као студент  Академије редовно је излагао све до распада Удружења.

Наиме, једна група академских сликара више није желела да излаже са сликарима аматерима, који су потом формирали Удружење ликовних стваралаца „Вуксан“ које траје и данас. Академски сликари, који су себе називали професионалцима, више се никада нису окупили.

-Ја сам члан Удружења „Вуксан“ и то ми уопште не смета – подвлачи Тодор.- Данас више „не пије воду“ та прича професионалац или аматер, важан је квалитет.

 

РАСАДНИК ТАЛЕНАТА

-Смедеревска Паланка, што се сликарства тиче, одувек је била специфична – напомиње Тодор. – То се зна и на страни. Ни мањег града, ни више уметника.- Млади врло храбро крећу тим путем мада уметност тражи богато и сигурно друштво. Несигуран је пут у  несигурној земљи, каква је наша у последње две деценије. Сам град је плодна средина, просто рађа нове таленте. Сваке године по неко оде или у Уметничку школу или на Академију.

 

МАЛА ГРОХАРЈЕВА КОЛОНИЈА

-Био сам у седмом разредну основне школе када  нас је наставник Жиле Мијатовић одабрао и повео у Шкофја Локу на Малу Грохарјеву ликовну колонију – сећа се Зоран Тодор. – Било је ту ђака из свих наших школа. Припадао сам првој генерацији која је 1973. године ишла у Шкофја Локу и учестовала на поменутој колонији. Она је већ годинама постојала, али је тада дошло до договора да се једне године одржава код нас у Смедеревској Паланци, а друге у Шкофја Локи. Та пракса је прекинута несрећним распадом Југославије што је заиста штета. Али, ето, недавно сам са пријатељима боравио код заједничких пријатеља у Шкофја Локи и указала се могућност да ми у њиховој еминентној галерији организују самосталну изложбу. Ту идеју је подржао и њихов жупан Миха Јеше.

1 2 3 4 5

Познати Паланчани

Слободанка Миливојевић је ушла у историју српског и светског шаха: ШТО НЕ МОЖЕ ПАРИЗ, МОЖЕ ПАЛАНКА

2Слободанка Миливојевић, „наше горе лист“, ушла је у историју српског и светског шаха. Она је једина представница „лепшег пола“, која је  постала председник Шаховског савеза Београда и може се рећи креатор екипног Купа европских шампионки. Поникла је у Смедеревској Паланци, граду који се може похвалити дугом и плодном шаховском традицијом. И сама је исписивала најсветлије странице шаховске историје средине која је у минулим временима била епицентар „игре на 64 црно-бела поља“. Била је и остала истински поклоник богиње Каисе којој верност и приврженост исказује и на тај начин што и даље ради на популаризацији древне игре. Шаховски столови, као видљива обележја колико се у овој средини воли и негује шах, велика су и њена заслуга.

Шах је донео обиље лепих тренутака Слободанки Миливојевић. Тешко је рећи коме се највише обрадовала, можда баш ономе који се догодио 28. априла 1977. године. Тог дана остварила је  два велика успеха: дипломирала је на Економском факултету Београду и постала првакиња Србије. Као шампионка исте године је учествовала на Првом међународном турниру у шаху за жене, који је одржан у Смедеревској Паланци, а организовао га је Живадин Вуловић. На томе је радио са циљем да својој ћерки Драгани и српској шампионки Слободанки пружи шансу да освоје неку вишу шаховску титулу. Турнир је игран у згради Скупштине општине, а учеснице су биле смештене у хотелу „Кисељак“.

1-На турниру су, поред осталих, играле Жужа Вереци и Хана Еренска – сећа се Слободанка Миливојевић.- Из тог времена памтим и нешто што би се већ данас могло назвати анегдотом. Наиме, у хотелским собама није било офингера, па је Жужа која је тада знала по мало наш језик, назвала конобара и затражила да јој донесе неколико вешалица. После неког времена конобар  је покуцао на врата носећи у руци пун овал вешалица не знајући да је Мађарица тражила офингере. Те године, у августу месецу, Шах клуб је добио нови назив „Гоша“.  Био је то први клуб који је, на иницијативу Тихослава Тошића, понео име тада моћне Индустрије опреме и возила. За рад Шах клуба био је задужен Бранислав Милановић Раф. Он је и говорио на отварању Првог женског турнира.  Тада је рекао: „Гоша ће све да учини за развој женског шаха. Колико год буде било потребно средстава, трудићемо се да обезбедимо. Дивно је гледати како жене седе и ћуте читавих пет сати“.

Следеће године, већ у марту месецу,умро је ЖивадинВуловић, па је организацију шаховског турнира за жене преузела Слободанка Миливојевић. Поред „Гоше“, као спонзор била је и Поштанска штедионица. Те, 1978. године, Слободанка је, освојивши 5,5 поена из 11 партија,  стекла титулу шаховског мајстора. То јој се посрећило у веома јакој конкуренцији. Играла је са Александром Николау, Татјаном Лемачком, Жужом Вереци, Мартом Литински… Велики успех препоручио је да уђе у друштво репрезентативки државе. Још неколико година организовани су јаки женски турнири са којих је за „Политику“, по сећању Слободанке Миливојевић, извештавао Драгутин Паунић.

Слободанка је неоспорно била талентована шахисткиња, али је желела да се посвети својој струци, па се октобра 1977. године запослила у „Гоши“. Шаху је остала верна, а највећи турнири на којима је играла били су управо они у Смедеревској Паланци. Запажено ангажовање у шаху имала је и у Београду. У периоду од 1982. до 1984. одржана су  три женска турнира „Црвене звезде“. У шаховској јавности упамћени су и престижни женски осмомартовски турнири. Драгољуб Симоновић ће написати да су они били резултат Слободанкине упорности и ватрености.  Од тада се она, како и сама каже, више бавила организацијом него игром.

3-Послови у „Гоши“ били су ми у првом плану – износи Слободанка. – Желела сам да на неки начин потврдим и знање стечено на  факултету. Мислим да је немогуће радити два посла с подједнаким успехом. Данас су у шаху  професионалци. Причало се како жене могу да раде два посла истовремено. Алудирало се на то да и ја могу играти шах и испуњавати своје радне и стручне обавеза у „Гоши“. Ја сам у Смедеревској Паланци и у Београду организовала јаче турнире          од оних  на којима сам  играла.  Да подсетим, из Шах клуба „Гоша“ сам отишла 1982. године. Организовала сам  турнире и играла за „Црвену звезду“. Убрзо сам постала и члан Управног одбора Шаховског савеза Београда.

Слободанка је, на предлог Нане Александрије и Жуже Вереци, 1988. године изабрана за члана Комисије ФИДЕ за женски шах. Тај документ је дошао у Шаховски савез Југославије и о њему се дуго ћутало. Но, како је то откривено, Шаховски савез Београда је дао подршку да она буде члан поменуте комисије. Божа Кажић је у то време био и председник Комисије за шаховска правила и отворено је казао да ће и сам подржати предлог.

-Те године се у Солуну одржавала Шаховска олимпијада – предочава Слободанка. – И сам Божа Кажић је био пријатно изненађен. Женска комисија је већ постојала и кад се појавило моје име, оне су све биле за мене тако да сам без икаквих проблема изабрана. Тако је члан Комисије за женски шах ФИДЕ била од 1988. до 2008. године. Пре  Солуна била сам и на првој Шаховској олимпијади у Дубајиу 1986. И тада сам се, као члан Извршног одбора Шаховског савеза Београда, борила за женски шах.

Готово све шахисткиње су у њу имале безгранично поверење. Зато су се листом одазивале њеном позиву, поготово кад су били у питању осмомартовски турнири. Њој је полазило за руком  да се избори за гала приредбе Светског купа за шахисткиње. Она се изборила да на Турниру кандидаткиња могу да учествују две играчице с најбољим  рејтингом. Састанку на коме се о томе разговарало присуствовао је и легендарни Борис Спаски. Он се одушевио Слободанкиним предлогом. Победница Турнира кандидаткиња играла је са првакињом света. Тада је задобила симпатије родитеља Полгарових, али и Грузије.

Слободанка је дала немерљив допринос одржавању галаприредби Светског купа за шахисктиње. На конгресу ФИДЕ у Паризу прихваћене су њене пропозиције екипног Купа европских шампионки, а организација првог Купа поверена је Паризу.

-Председник Шаховске федерације Француске се разболео, па се у Паризу није могао одржати Куп Европе – предочава Слободанка. – Звала ме је Нана Александрија и питала да ли домаћин може бити „Гоша“? Бранислав Милановић Раф је прихватио. Тако, оно што није могао Париз, могла је Смедеревска Паланка. До  сада је организовано 18 Купова Европе у разним   градовима. Ми смо се још једанпут кандидовали и 2001. смо организовали КУП. Сад се неколико година унапред зна ко је организатор.

Драгољуб Јанојлић

 

 

Познати Паланчани

Геодета Зоран Пантић хоби претворио у бизнис: ЈАПАНЦИ ПРЕПОЗНАЛИ СРПСКИ БРЕНД

IMG_0926Зоран Пантић из Смедеревске Паланке по струци је геодета, али се у свету више него у својој земљи прочуо као одличан мајстор за гитаре. Он је уметничка  душа и као таквог одувек га је  вукла обрада дрвета, што је прво радио из хобија, да би му временом то постало занимање. Тако је л992. године пријавио столарску радионицу у којој је у међувремену почео да прави и гитаре. Увидевши да то може бити уносан бизнис, већ постојећу преименовао је у радионицу за израду музичких инструмената. Данас се његове гитаре нуде у најбољим јапанским продавницама музичких инструмената.

Није музичар и не свира ни један инструмент. У првом или другом разреду Основне школе пожелео је да има гитару. На Колонији, где је тада живео са родитељима, имао је комшију, који је од шперплоче био направио акустичну гитару.

-Комшија је имао ћерку и сина који су покушавали да свирају на гитари, а мени и осталим вршњацима нису дозвољавали ни да је узмемо у руке, а камоли да затресемо жице – сећа се Зоран. – Имао сам јаку жељу да је бар на тренутак опипам, да проникнем у комшијино мајсторство и сазнам како је успео да је направи. Тај црв радозналости је стално чучао у мени и кад је мој син пошао у Музичку школу понудио сам се да му направим  гитару. Размишљао сам: ако је то пошло за руком некадашњем комшији, ваљда ће и мени. „Али, тата, то нису прозори и врата, гитара је инструмент који треба да произведе савршен звук“ – упозоравао ме син.

То га, међутим, није поколебало. Интензивно је размишљао ако некад и направи гитару  да она буде његов мајсторски печат, да може рећи „ово је моја гитара, мој дизајнерски рукопис.“ Од почетка је знао шта хоће, али и шта  неће – да гитара буде копија. Готово шест месеци је цртао гитару на шпер плочи у размери 1:1 све док није дошао до облика који му се допао.

-Показивао сам цртеж пријатељима очекујући да буду искрени и кажу своје мишљење – наглашава Зоран. – Једнима се свиђало, другима није, али уважавајући то, нисам хтео да одустанем. Своју намеру реализовао сам и тако направио прву бас гитару. То се догодило децембра 2009. године. Ових дана завршио сам двадесетпрву и свака има свој серијски број. Једну од њих поклонио сам сину. Најмање  гитара продао сам у Србији, само седам, док је 11 пласирано у Јапану. Власник једне продавнице музичких инструмената у тој далекој земљи запазио је моје гитаре на интернет презентацији, допао му се њихов облик и поручио их.

Зоран  не прави  гитаре за познате купце. У Београду се, вели, већ чуло за њега. Јављали су се неки са жељом да им преправи гитаре, али то није смер у коме он жели да иде.

-Израђујем, да тако кажем, своју гитару – предочава. – Облик сваке је исти, а разлика је само у завршној обради. Да ли ће бити обојена у црвено или плаво, одлучујем се у току њеног настајања. И свака добија своје име у зависности од тога на шта ме асоцирала током израде. Тако су, на пример, настале „Лолита“, „Бринета“ и друге.

На његовој гитари у Смедеревској Паланци свира Милош Аџић. Он је, иначе, наставник гитаре у Музичкој школи. Једну је купио Крушевљанин, који  није музичар, али је пожелео баш Зоранову бас гитару. Леп примерак гитаре од недавно је и у поседу једног српског политичара.

-Дошао ми је човек, купио гитару и тек кад је пошао из моје радње, открио је да ће је поклонити том политичару – прича Зоран.- Ја сам заиста мислио да купује за своју децу. Касније сам сазнао да је тај политичар веома задовољан мојом гитаром. Преко фејсбука успоставио сам контакт с јапанским музичарима који свирају на мојој гитари. Они су професионалци и први који су дошли до мојих бас гитара. Један од купаца је јапанска музичка звезда. Колико сам  сазнао наступа с многим групама као певач, чак снима и филмове.

На сајту фирме у Нигати, која продаје Зоранове гитаре, а која је основана још 1972. године минулог века, у  препоруци купцима, пише: „Оригинал бренд, Пантић, Србија“. Ту је и фотографија прве гитаре коју је испоручио купцу из Јапана. Дата је и интернет презентација о Зорану  и његовим гитарама.

А све што чини гитару, Зоранових руку  је дело, осим електронике и жица. Фарбарање, лакирање, штимовање – у његовом је опису посла. Не крије да би волео да до пензије само прави гитаре.

-Не знам како ће то ићи на даље, па успут радим и друге ствари, скоро сам завршио прозоре на Народном музеју у Смедеревској Паланци – износи  Зоран. – Прошле године урадио сам и музејска улазна врата. Све што видите у кући, моја је рукотворина. Ову собу  сам опремио  кад је син пошао у основну школу. Њему је сада  24 године, завршио је Вишу електротехничку,  смер аудио-видео технологије, ради на ТВ „Хепи“.

За Зорана се са  пуно оправдања може рећи да је уметничка душа. Оно што је направио  у својој кући, па и другде, укључујући и гитаре, одише смислом  за лепоту. Открива да је од малих ногу волео да слика. Љубав према бојама негује и данас.

-Стицајем  околности, уместо у уметничку, уписао сам се у Средњу геодетску школу у Београду – износи. – У тој школи служио сам се оловком, тушем, рапидографом…Годинама сам цртао. На Геодетском факултету радио сам по неки портрет својих  другова у оловци. Кад сам завршио студије престао сам да се тиме бавим. Претпрошле  године, некако с јесени, мајка ми се разболела, била је везана за постељу па нисам могао никуд ићи из куће, те ми се некако јавила жеља за нови сликарски почетак. Сишао сам у град, набавио четке и боје и почео да радим аквареле. После неколико урађених, увидео сам да то могу опет и после паузе од скоро 30 година. Данас, кад не радим гитаре, седам за штафелај и сликам.

С посебном љубављу чува гитару коју је прву направио. За њу каже да нема цену и да је не би продао за сво благо света. Једном приликом кад је у некој продавници у Београду куповао опрему за гитару, продавац га упитао да ли их и прави? Одговорио је потврдно на шта је продавац казао да би било добро, кад следећи пут дође, да понесе гитару да једноставно  види како изгледа.

-Имам једну у колима, могу одмах да вам је покажем – казао је Зоран. –  Донео сам је, он је мало свирао, а ту се био задесио још један човек на кога нисам обратио пажњу. „Види, какву гитару је направио“ – обратио се продавац том човеку. „Могу ли мало да пробам“ – затражио је. Био је то, како сам после сазнао, познати музичар, власник  радње. „Мајсторе, гитара је савршена“ – није крио своје задовољство. „Свиђа ми се што правите своју гитару и не копирате друге“ – додао је. Онда је упитао која ми је то гитара по реду? Збунио сам се, нисам знам шта да му кажем. „Јел то двадесета?“ – инсистирао је  на прецизном одговору. Не, господине, прва… „Е, у то не могу да поверујем, просто немогуће да је то прва а да је тако добро направљена“.

Прва Зоранова гитара била је изложена на сајму музичких инструмената у једном познатом београдском хотелу. Тада је у Београду имала наступ  позната шпанска певачица са својим бендом.

-Штанду на коме је била изложена моја гитара, пришао је онижи странац – сећа се Зоран. – С приметним интересовањем је разгледао инструмент. Упитао је мог сина колико кошта гитара? „Тата не жели да је прода, припада нашој породичној колекцији“ – одговорио му је на енглеском. Тај човек је направио круг и опет се вратио код нас. „Ја ћу доћи овде и сутра, а ти питај тату хоће ли је продати“. И заиста дошао је следећег дана, мало смо попричали, и ја сам остао при одлуци да гитара није за продају. Он, иначе, свира гитару и био  је озбиљно намерио да је купи. Али, ни тада, ни сада, та гитара није на продају.

Драгољуб Јанојлић

 

 

IMG_0929ИНТЕРВЈУ „БАС МАГАЗИНУ“

 

За ово што ради Зоран Пантић заинтересовали су се и неки страни медији. „Бас магазин“ – енглеско издање, који излази у Лондону, објавио  је интервју с њим. Главни уредник Џо Мекливер, кад је добио фотографије Зоранових гитара, и после краће преписке, изразио је жељу да га интервјуише. Зоран је, наравно пристао. Убрзо је мејлом добио десетак питања на која је одговорио и с неколико фотографија послао их уреднику поменутог часописа. После месец дана,    кад је већ по мало губио наду, поштом   је стигао „Бас магазин“ у коме је његов интервју био објављен на две стране.

 

IMG_0923ГЕОДЕТА ЗА ШТАФЕЛАЈЕМ

 

Зоран Пантић је син јединац кројачице Радмиле и металског радника Милисава. У Смедеревску Паланку су дошли 1961. године кад је „глава породице“, Милисав, добио посао у „Гоши“. Зоран је био ђак основне школе „Херој Радмила Шишковић“ након које је, пошто од оца није добио „зелено светло“ да оде у  нишку Средњу уметничку школу, завршио Средњу геодетску у  Београду, где је стекао и диплому Геодетског факултета.

 

 

Познати Паланчани

Занимљив животни пут Бранка Јовановића: БОКСЕР НЕЖНОГ СРЦА

 

2Бранко Јовановић припада сјајној плејади паланачких спортиста. Игром судбине определио се за бокс. Иза њега су многи мечеви и бриљантне победе. Био је велики мајстор међу конопцима. За њега веле да је боксер нежног  срца. Изузетно је поштовао своје противнике у рингу. Био је велики  и у победи и у поразу. Бокс је доживљавао као племениту вештину.

Рођен је 1935. године у Доњој Рашовачи код Прокупља. Отац Живко, који се бавио земљорадњом, учесник је завршних борби за ослобођење Београда. Имао је свега 33 године кад је погинуо на Сремском фронту. Мајка Магдалена је остала на кућном огњишту са троје деце: два сина и ћерком. Бранко је био три године старији од сестре Зоре и девет од брата  Стојана.

Основну школу је завршио у родном месту, а два разреда гимназије у Прокупљу. Тек је био  напунио 14 година кад се отиснуо у „бели свет“. Стигао је у главни град Југославије међу градитеље Новог Београда.

-Био сам прилично млад и физички слаб – започиње своју животну причу Бранко Јовановић.- Кад су ме видели у штабу акције, питали су ме зашто сам дошао? Хтео бих нешто да радим – одговорио сам. „Јеси ли завршио  основну школу? Да, завршио сам и приде два разреда гимназије. „Знаш ли да пишеш и читаш?“ Знам, како да не знам. „Хајде потпиши се овде.“ Потписао сам се ћирилицом. Хајде сада понови то, али латиницом. “Потписао сам се и латиницом. „Дипломирао си. Примамо те. Бићеш курир…“

Све се то дешавало у аутобази , на Сајмишту. Било је прилично камиона којима су превожени разноврсни терети. Бранко је ту провео два и по месеца разносећи пошту. Јул се примицао другој половини кад је те 1949. године из Београда кренуо возом за Паланку.

-Нисам ни знао где је Паланка, иако сам кроз њу прошао идући ка Београду – наставља  своју исповест наш саговорник. – Непрестано сам мотрио на железничке станице како не бих промашио Паланку. „Ништа не брини, силазим у Паланци па ћеш са мном“ – храбрио ме сапутник из воза, родом из Азање.

Био је 15. јули кад се обрео  у непознатом граду и међу непознатим  људима. Успео је некако да пронађе Дом ученика у привреди,  који се налазио недалеко од садашње „Ластине“ аутобуске станице.

-Била је недеља – сећа се. – Управитељ дома био је Јован Симић. „Остани ноћас ту, сигурно ћемо те примити“, рекао ми је у присуству једног  васпитача. Кад је следећег јутра дошао на посао, питао  ме да ли сам завршио Основну школу. Јесам и основну и два разреда гимназије. „У реду, идеш у трговину!“ Мени се то није свидело. Желео сам да учим занат. Били су ту неки дечаци из „7.јула“ и ја сам с њима отишао у то предузеће. Мајстори су ме лепо прихватили, али кад сам се вратио у дом питао ме управитељ Симић где сам био? У „7.јулу“ – признао сам. „Шта ћеш тамо?“ – љутио  се. Хоћу да учим занат, нећу у трговину. „Плати ручак који смо ти дали у недељу и одмах напоље одавде“ – био је неумољив управитељ.

Није имао куд. Вратио се у „7. јули“ да се пожали директору Чеди Марковићу. Саслушао га је, а онда су заједно пошли код Јована Симића.

-Директор Марковић ме похвалио код управитеља, рекавши да сам вредан и да ме занат интересује – вели Бранко. – Међутим, није му било право што нећу у трговину. „Иди у фабрику кад већ хоћеш да будеш гарав!“ – рекао ми је. И тако сам завршио занат, радио у „7.јулу“ још годину и по дана, а онда сам почео да тренирам бокс. У међувремену сам као металостругар прешао у „Гошу“.

О боксу прича с приметном сетом у гласу. У време кад се бавио тим спортом владало је велико другарство. Показује слике из боксерске каријере.

-Видиш, ово је екипа која је била првак државе 1954. године – показује фотографију. – Представљали смо металске раднике. У њој су били Мића Пауновић, Радослав Игњатовић, Јова Радојковић, Бранко Матић, Миодраг  Милић, Миле Ћела, Гуле Митровић, Јован Стојнов, Ђорђевић, Андра Марковић, председник Брка Радовановић и ја. Тренирали смо у сали код Дома ЈНА, па у згради кад се крене за железничку станицу.

Како се, поред толико других спортова определио за бокс?

-Изашао  сам из ђачког дома и нисам имао куд – подвлачи. – У то време се није ни имало толико, много тога ми је недостајало, па је одлазак на тренинг био боље решење, него да се мувам по кафанама. Ја сам тренинге схватио озбиљно и радио сам онако како ми се каже. Интензивно сам тренирао седам, осам месеци, а онда је дошао први меч у Младеновцу, који сам добио. Други меч је био у Пожаревцу и ту сам доживео пораз. Онда сам имао  меч у Алексинцу и њега сам добио. Победио сам потом у Ваљеву, па у Железнику неког Андријашевића. На првенству металских радника  у Славонском Броду боксовао сам три меча и сва три сам добио. У Шапцу сам изгубио од олимпијца Лукића.

Војску је служио у гарди. Униформу је обукао марта 1955. године. Служио је у аутобази која је бројала скоро 500 војника. Кад је завршио возачки курс био је упућен на бербу кукуруза у Војводини. Био је са још  једним војником распоређен у селу Марадик.

-Било је кишовито време па се није могло стално радити на њиви – наглашава Бранко. – Камион који сам возио био је нов, тек изашао из фабрике. Да не бисмо дангубили, председник општине је питао да одемо до  Београда да дотерамо угаљ. Отишли смо и ја сам направио грешку, јер сам камион претоварио преко каросерије. Враћајући се у Марадик,  на путу су стопирала два дечака. Питао сам председника општине да ли да их повезем. „Где ћеш их,видиш да смо препунили камион?“ – упозорио ме. Нисам размишљао шта се може догодити, већ сам им рекао да се попењу на камион. Кад сам стигао близу скретања за Марадик, возило које се кретало из Новог Сада, упало је у „маказе“. Покушао сам да се померим да бих  му ослободио пролаз и при том сам нагло прикочио. Они дечаци су пали, угаљ се расуо преко њих, па су се обојица повредили, срећом без већих последица. Хтео сам да им учиним, а у ствари сам направио грешку.

Из војске се опет  вратио у „Гошу“, у машинску радионицу, где је радио скоро девет година. Потом је прешао у гаражу, за возача камиона. Сматрао је да ће му бити лакше, јер нема ноћне смене. Камион је возио све док се није указала прилика да седне за волан путничког аутомобила. Возач Драган Павлићевић  је задужио нови аутомобил, па се јавила потреба за возачем „његовог“ мерцедеса. За тај посао био је предложен старији возач, али је ипак опредељење било за неког  млађег. Тако се Бранко коначно нашао за управљачем „мерцедеса“. Возио је Животу Стојиљковића и Миодрага Гавриловића.

-Скоро две године сам углавном њих возио – износи Бранко.- Највише сам возио за Београд. Ишли су у банку, комору…Обезбеђивао се новац за аконтације и плате. Кад смо ишли ка Београду, обавезно су говори  где ће све бити и у  којој фирми ћемо ручати. Једном приликом су ми казали: „Слушај ти, тешко иде, доћи ће време кад ће овај ауто да се прода да би се исплатиле зараде…“

Они су на неки начин најавили кризи и на тај начин свом возачу помогли да се мане волана и пређе у приватни сектор. Решио је да покуша у Словенији, где је била „Гошина“ консигнација резервних делова

-Све што је у Љубљану стизало као резервни део, Словенци су продавали као свој производ и тако убирали кајмак – подвлачи  Бранко.- Они су формирали своје цене и пласирали резерве делове по целој Југославији. Знао сам добро те људе, па и директора Конрада кога сам питао да пређем код њих. „Имаш ли камион?“ – било је прво његово питање. Рекао сам да немам, али да се спремам да га купим. Њихов превозник постао сам 1973. Добро сам зарађивао кад у Србији није постојао приватни сектор. Тада је појединац могао имати само камион до пет тона носивости, док је у Словенији приватник могао бити и власник шлепера. У Словенији сам радио  скоро четири године, а онда одлучио да се поново вратим у „Гошу“. Јавио сам се Браниславу Милановићу Рафу. „Посао ти не зависи од мене,већ од тога како си се показао док си овде радио; распитаћу се па ћу видети“ – казао ми је отворено. У гаражи су о мени рекли све најбоље и убрзо сам позван на посао. Задужио сам  камион и превозио сам углавном конструкције у Бајину башту, где се градила електрана. После пет месеци, Раф ме је позвао да возим нови путнички аутомобил „фијат 132“. Годинама сам га возио и пропутовао целу Европу, скоро све  земље осим Русије.

Драгољуб Јанојлић