Снежана Палић маштовито и неуморно испуњава свој стваралачки мозаик: НАШЛА КЛИЦУ РАЗЛОГА ЗА УМЕТНИЧКИ КОНЦЕПТ
Рођена је у Азањи, Основну школу похађала у Чачку и Смедеревској Паланци, учествовала на „Малој Грохарјевој ликовној колонији“, ликовно образовање стицала у Нишу, прву „тезгу“ имала у Савезу социјалистичке омладине, прво радно место добила у Центру за информације „Гоша“, прву самосталну изложбу приредила у Дому ЈНА, опробала се као дизајнер, била технички уредник новина, опремала књиге, учествовала на многим сликарским колонијама, њене слике стигле су до Јужне Африке, Аустралије и Америке
„…Једнога дана, кад више ничег не буде било, постојаће боје за очи које не постоје“- написао је у књизи утиска, поводом прве самосталне изложбе Снежане Палић, уприличене 26. априла 1979. године у галерији Дома ЈНА у Смедеревској Паланци др Драган Миливојевић, уз напомену да није оригиналан, али јесте од срца искрен.
Глумица Бранка Веселиновић, која је тих година била чест гост „Гоше“, посветиће јој стихове:
Драга, Снежана, сликарко млада,
да честитам, хоћу срцем сада,
твоје слике све имају крила
полети још, Снежана, мила!
Нек ти муза цвате без престанка,
Све најлеше жели теби Бранка.
И друга њена самостална изложба, приређена у истом простору 4. марта 1982. године, побудила је пажњу ликове публике. Књижевник Милутин Срећковић приметиће да је колаж у модерном сликарству израз оне предметности која се, незадовољна равнодушношћу свог постојања, преображава у нови смисао.
„Снежана Палић је нашла клицу разлога за уметнички концепт својих колажа, обликујући их као право живота да се у свему јави истанчаним нервом лепоте и тако буде свест која себе схвата и твори“ – рећи ће Срећковић. „Уметница је чула немушти језик ствари и понудила им је боје и облике како би се ослободиле за говор. Зато на овим колажима гледалац препознаје по неки свој недосањани сан, суочава се са одавно заборављеним интимама, застаје изненађен стварношћу нечега што је раније називао илузијом.“
У књизи утисака своју оцену Снежаниних радова даје и књижевник Драгутин Паунић:
„Лепо. Са пуно укуса и смисла за занат звани: слика. Суочена са доста тешком дисциплином у сликарству – излази као вешт победилац на радост очију којима је слика увек (и обавезно) најлепши видокруг. И још нешто: То се примећује, као што се примећује лепота и шарм младе уметнице.“
О томе како Снежана одбачене ситнице претвара у маштовите играчке и атрактивне колаже због којих јој је увек „пуна кућа“, Момчило Ковачевић је у „Практичној жени“ написао:„Ова уметница, технички уредник и мајка још никада ништа није бацила. Разиграна машта ове жене одувек јој је омогућавала да празну флашицу од парфема и изношену сукњу претвори у луткицу за девојчице, док се чипке са комбинезона, штипаљке, остаци поломљене оловке, или латице опале руже утапају у колаже признате уметничке вредности… Она спада у плодне али не у оне уметнике који по сваку цену, често и неприпремљени желе да се истакну, да се за њих чује.“
Њен ликовни дар препознат је још у нижим разредима Основне школе.
-Обожавала сам своју учитељицу Анкицу Таталовић – наглашава Снежана и предочава да је Основну школу похађала у Чачку („Вук Караџић“) и у Смедеревској Паланци („Олга Милошевић“). Умела је да ми приђе и подстакне да развијам свој таленат. Стално је, пошто би ме благо помиловала по коси, говорила: „Мој мали уметник, мој анђео…“ Ја сам после тих речи добијала крила. Цртала сам и учествовала на ђачким изложбама у школи. Моји вршњаци су се одушевљавали. У вишим разредима осмољетке ликовно ми је предавала наставница Душанка Васић. Излагала сам своје цртеже и напредовала.
Као талентовани ликовњак, 1973. године упућена је на Малу Грохарјеву сликарску колонију у Шкофја Локи. Тамо су се као ликовњаци истицала још два ђака: Ђорђе Здравковић из ОШ „Олга Милошевић“ и Зоран Тодоровић из ОШ „Херој Радмила Шишковић“.
-Било је предивно у Словенији – наглашава Снежана.- Цртали смо и уживали. „Гремо на косило“ – позвала нас наставница ликовног, Словенка. Каква косидба, помислила сам, па овде смо дошли да цртамо! Али, све се брзо разјаснило. Био је то позив на ручак. Две године касније били смо опет у Словенији, у Вузеници. Сместили су нас код вршњака. И опет ме збунио словеначки језик. Девојчица код које сам била, после неколико сати цртања, каже родитељима: „ Јаз сем трудна.“ Зинула сам од чуда. А онда је уследио превод: „Ја сам уморна“.
Следећа Снежанина образовна станица била је Средња уметничка школа „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Сви наставници су знали за њену жељу да се тамо ликовно усавршава, али и то да њени сиромашни родитељи то не могу да јој омогуће. Али, у то време образован је Титов фонд за таленте. Конкурисала је и добила четворогодишњу стипендију. Положила је пријеми испит и уписала се на графички смер.
-Имала сам дивне професоре – вели Снежана.- У лепом сећању ми је остао професор Драган Костић. Предавао је цртање. Сећам се, радили смо акт. Било је јако хладно. „Крека“ се усијала, али је сала велика. Дошао је до мене. Гледа цртеж. „Шта је, Снежана, зашто си посустала?“ – пита. „Ради, само ради, благо мени“. Не могу, професоре, гладна сам. Он заћута на тренутак, а онда: „Настави, Снежана, биће нешто од тебе…“
Њој је омиљени предмет био плакат. Предавао је Милош Богићевић. Он је тада радио дизајн за пиротски „Први мај“. Често је доносио и ученицима показивао своје радове. И професор Костић се бавио дизајном. Његово дело је било решење за чувену „Дрину“.
-Имала сам и дивну разредну – сећа се Снежана. Звала се Душица Цветковић. Умрла је пре две године. Много ми је жао. Ми смо је звали Ћеткица. Није најразговетније изговарала слово Ч.
Кад је завршила школу, имала је позив за рад у Словенији. Лично ју је звао Лојзе Маловрх, председник Мале Грохарјеве сликарске колоније. Није отишла и данас се каје. Прву „тезгу“ имала је у Савезу социјалистичке омладине. Радила је решење за Омладинску радну акцију. Касније и за Бокс клуб.
-Мој професор у Уметничкој школи Павићевић имао је доброг друга, боксера коме се не сећам имена – каже Снежана.- Али, сећам се његових речи како је најбољи тренутак у боксу кад побеђени подигне руку победнику. То је мени дало идеју за решење знака БК „Гоша“.
-Први посао сам добила у Центру за информације „Гоша“ – предочава.- Срела сам тадашњег главног и одговорног уредника свих „Гошиних“ гласила. Рекао ми је: „Дођи, за тебе има места код нас.“ Ја сам почела да радим 1. јуна 1979. године, исто кад и Ђурађ Гавриловић и Милорад Стојиловић. Била сам прво сарадник у техничкој редакцији, па технички уредник листа „Гоша“ и осталих писаних гласила. Упоредо сам радила идејна решења за знаке спортских колектива, за значке, плакате, меморандуме, опремала књиге… Била сам у председништву фабричког Културно-уметничког друштва. Стизала сам да се, као технички уредник, ангажујем и ван „Гоше“: у „Основцу“, „Узору“, „Трећем оку“….
Ликовно стварање, и поред свих тих послова, није запостављала. На то указује и овај цитат из текста Момчила Ковачевића под насловом „Ништа није за бацање“:
„Мада је у сталном радном односу као технички уредник у фабричком листу „Гоша“, права и једина љубав Снежане Палић остају дела настала од одбаченог. Чим стигне у свој невелики стан претрпан медведићима, зекама, патуљцима и другим јунацима имагинарног света насталог од парчади тканине, неупотребљивих калемова бакарне жице, пластичних кашичица и низа сличних свари, ова уметница ствара нове доживљаје, слике које поглед заробљавају.“
Опробала се и као сценограф и костимограф. Сарађивала је са Мићом Берићем, Љубом Мирчевским и Љиљаном Коњахин у представи „Карађорђе“ и са Југом Радивојевићем, редитељем, представе „Иза кулиса“. Радила је и за „Српску драму“. Њено интересовање кретало се на релацији: сценографија – костим – плакат. Нажалост, мало је њених идејних решења сачувано. Све је однела мајска поплава.
Њено ликовно умеће доћи ће до пуног изражаја у ТВ „Гоша“, после Копра, друге локалне телевизијске станице у Југославији, која је накарадно приватизована и – уништена! Што се Снежаниних ликовних остварења тиче, она се данас налазе у многим земљама Јужне Африке, Америке и Аустралије… Једна њена слика (колаж) виси о зиду у Амбасади Анголе. Учесник је многих сликарских колонија и члан Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ од оснивања.
Поносна је на ћерке Јелену и Јовану од којих има четворо унучади. Јелена је физиотерапеут, талентована је за сликарство, ради у вртићу „Пуж“. Јована је завршила Ликовну академију, живи у Београду и често излаже са члановима ДЛС „Вуксан“.
У животни и стваралачки мозаик Снежане Палић, са задовољством уносим реченицу из књиге утисака са њене друге самосталне изложбе, коју је потписала наставница Душанка Васић. Она гласи: „Поносим се својом ученицом“.
Драгољуб Јанојлић