ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Познати Паланчани

Горан Миљковић је прославио паланачки рукомет: ГРОМОВНИК ИЗ  ПАЛАНКЕ

IMG_0805-Рођен је у радничкој породици, као ђак почео је да игра кошарку и бави се атлетиком, са 14 година скакао је 6,35, од 1974. је непрестано у рукомету, играо је и за један швајцарски клуб, на једној утакмици у Смедереву против екипе Шкофја Локе постигао је 21 гол, шест-седам година за редом је био најбољи стрелац Српске лиге, две године узастопце (1978. и 1979.) био је на листи најбољих спортиста Смедеревске Паланке…

 

Горан Миљковић прославио је паланачки и српски рукомет. За њега је  Стојан Протић, новинар „Експреса“,  казао да је громовник из Смедеревске Паланке. Већи комплимет и од  компетентније личности није могао да добије. А кад тако нешто изрекне бард нашег спортског новинарства, онда не треба сумњати.

1Миљковић је „наше горе лист“. Истина,  рођен је у Београду, али само зато што тада у нашем граду није радило породилиште. Десило се то 28. јуна 1959. године на радост оца Стевана и мајке Олге. Растао је и стасавао у радничкој породици.

По завршетку осмољетке уписао се у Школу ученика у привреди „Жикица Дамњановић“. Постао је квалификовани трговац и запослио се у Робној кући „Београд“. У њој је радио до 1984. године када је прешао у „Хартију“, где је добио радно место комерцијалисте. На том послу остао је до 1999. Потом је у Фабрици бицикала  укњижио још две-три године стажа, једно време је био запослен и у Фабрици специјалне опреме у Симићеву. Данас као трговац ради у гвожђари.

Вратимо се његовој спортској биографији у којој бављење рукометом има истакнуто место. Његова рукометна каријера тече од 1974. године.

3 (2)-Тада сам још био ђак Школе ученика у привреди – прича.- Рукометаше је тренирао Звонко Муф. Ја сам на себе скренуо пажњу најпре као атлетичар, а  нешто раније и као рукометаш. Био сам велика нада паланачке атлетике. И то у скоку. Са 14 година скакао сам 6,35. Вишеструки сам победник у Ноћним тркама. Атлетичаре је тада тренирао наставник Миодраг Стојановић. Рукомет сам једно време играо за пионирску селекцију „Младости“. У тим сам упао случајно. На једној утакмици између моје школе и „Младости“, запазили су ме председник Клуба Стеван Стевановић и играч Љубиша Анђелковић. Они су ме позвали да тренирам рукомет код њих.

3 (1)Кад је почињао те 1974. године, састав РК „Младост“ већином су чинили  ученици Школског центра „Гоша“. Међу њима се нашао и по који играч из Гимназије.

-Десило се нешто што ми је скратило пут до уласка у тим – сећа се Миљковић.- „Младост“ је требало да игра против рукометаша Аранђеловца. Међутим, није било довољно играча па је тренер Звонко Муф морао брзо да се снађе. Срео ме је и упитао: „Мали, имаш ли ти патике?“ Одговорио сам да имам. „Ако имаш, оди кући по опрему и дођи да пођеш с нама у Аранђеловац. Тамо имамо важну утакмицу – казао је тренер Муф“. То је била моја прва утакмица за екипу РК „Младост“.

Тако је почело, а доживео је да та екипа постане првак Региона и квалификује се за Првенство Србије. У јакој конкуренцији паланачки рукометаши освојили су четврто место, јер су у финалу изгубили утакмицу са „Црвеном звездом“ тесним резултатом: 13:12.

4-На позив др Златоја Жегарца  прешао сам и постао првотимац „Младости“ и то  је мој почетак играња за сениорску екипу – износи наш саговорник.- Играо сам  са Поповићем, Андрејевићем, Кељаћем, Пајевићем, Благојевићем, Старчевићем, Манојловићем и Јовановићем. Године 1976. на турниру у Смедереву, на утакмици против екипе Шкофје Локе из Словеније, постигао сам 21 гол. Био је то почетак моје голгетерске каријере. Те године сам се усталио у првој постави сениорског тима, показајући изузетне голгетерске способности. Већ  1977. сам био најбољи стрелац Српске лиге и то шест-седам година за редом. Баш те године комплетна јуниорска екипа се преселила у сениорски тим постижући изванредне резултате.

kais 1Тих година су – наглашава – рукомет у Смедеревској Паланци играли само Паланчани. Дакле, ни један играч са стране!

-Од 1977. до 1980. године Рукометни клуб „Младост “ је по резултатима био у врху табеле  Друге српске лиге – износи Миљковић.- Тренерску „палицу“ преузели су  Благоје Радивојевић и старији играч Слободан Поповић. Окосница сениорске екипе били су играчи јуниорског тима. Успеси су се низали један за другим. Био сам најбољи стрелац међу њима, а то можда не бих постигао да нисам имао сјајне саиграче: Кеџића, Шепића, браћу Игњатовић, Стојковића, Крстића, Петровића, Радивојевића, Јовичића, Милановића, Тирнанића…

Голови које је постизао из утакмице у утакмицу препоручили су га за дрес других, већих  рукометних клубова.

kais 2-Могао сам, али нисам хтео да напустим „Младост“ – подвлачи.- Желео сам да останем са својој генерацијом и борим се улазак у виши ранг такмичења. Тако смо 1982. године успели да у квалификацијама, играјући против екипе „Железничара“  из Сталаћа и Сврљига, остваримо две победе и пласирамо се у Квалитетну лигу Србије. Тада нам се придружио играч „Партизана“, Паланчанин Горан Петровски, који је својим искуством и мајсторством допринео да се у Смедеревској Паланци игра најбољи  рукомет у Србији. Игралиште у Гимназији било је дупке пуно кад су се играле те утакмице.

За Миљковића се тада заинтересовао пожаревачки  „Млади радник“, који се такмичио у Другој савезној лиги.

kais 3-Био сам на корак до преласка у тај клуб, али је превладао локал-патриотизам и ја сам остао у Смедеревској Паланци да помогнем својој екипи да остане у Квалитетној  лиги Србије – предочава. – А тада сам имао позив из „Црвене звезде“ и клубова из Врања, Јагодине и још неких места. Нисам хтео да напустим „Младост“ и две године узастопце, 1978. и 1979., био сам се на листи десет најбољих спортиста Смедеревске Паланке.

Осамдесетих година минулог века играо је за селекцију Србије на утакмици против Руса у Смедереву. Сусрет се завршио победом  руске селекције, а Миљковић је на тој утакмици постигао  пет голова.

-Прву утакмицу као сениор играо сам против „Металопластике“ из Шапца – присећа се накнадно. – Играло се на терену „Гоше“. Падала је киша и асфалт је био јако клизав. На тој утакмици сам постигао шест, а Љубиша Андрејевић девет голова. Тада смо у куп утакмици савладали „Металопластику“. Године 1982. и 1983. био сам најбољи стрелац Лиге. У просеку сам по утакмици постизао од 10 до 14 голова. У Квалитетној лиги Србије више пута сам проглашаван за најбољег играча заједно са Слободаном Поповићем. На једној утакмици у Врању показао сам своје голгетерске способности па сам добио позив да пређем у Рукометни клуб „Врање“, „Синђелић“ и БСК. Сећам се да су тада код нас боравили рукометаши бањалучког „Борца“, шампиони Европе. Код нас је гостовала и једна екипа из Немачке.

Године 1983. РК „Младост“ је испао из Квалитетне лиге Србије да би се већ наредне вратио у старо јато и то као првак без иједне изгубљене утакмице, али појачан играчима из Београда, Пајовићем и Ивановићем и играчима „Борца“  из Урошевца. За „Младост“ су играла  и браћа Грковић, Елезовић, Иван  Јовановић, а тренер је био Благоје Радивојевић.

-На турниру у Румунији играли смо 1990. године – наводи Миљковић.- У граду Сату Маре играла је екипа домаћина „Унион“, „Моравица“ из Арада, још две румунске, једна југословенска  и једна мађарска екипа. Освојили смо друго место, а ја сам проглашен за најбољег играча Турнира. Исте године у Смедеревској Паланци је гостовала по једна екипа из Швајцарске и Румуније и рукометаши из Аранђеловца. То је била и моја последња утакмица у  дресу „Младости“ пред одлазак у Швајцарску.

Рукометна каријера је текла даље. „Младост“ се све до 1990. године такмичила у Квалитетној лиги Србије. Престанком играња Лазара Елезовића и Божидара Катића, који су преузели тренерске дужности, екипа се значајно подмладила. Миљковић је обукао дрес швајцарског клуба „Морикен-Wилдегг“.

-Ја сам 1989. био на проби у том клубу – предочава. – Како су тамо били јако задовољни мојим рукометним способностима, годину дана касније сам постао и  члан те екипе, која се такмичила у Другој  лиги, постала првак и ушла у виши ранг Прву лигу швајцарске. Те 1990. Ситуација се у Југославији погоршала, почео је грађански рат, а како нисам  могао добити „спортске папире“, вратио сам се кући у матични клуб „Младост“. И баш у то време дошло је до смене генерација. У тим су дошли млади играчи: Стајковић, Кабић, Вујић, Комазец, Ђорђевић, Барнић, Марковић, Сретеновић, Мијушковић, Живковић… Они су чинили окосницу тима са старијим играчима Поповићем, Шепићем и са мном. Ушли смо у Квалитетну лигу Србије. Био је то велики успех.

kais 4Године 1999. Прешао је у РК „Селевац“. Успео је с момцима из Селевца да оформи добру екипу која је изборила улазак у Српску лигу. Упоредо је био и тренер женске екипе „Младости“. У Селевцу је био све до 2006. када је преузео „Младост“ и из Српске лиге, без иједне изгубљене утакмице, ушао у  Другу савезну  лигу. Годину дана доцније прешао је као тренер у пожаревачки  РК „Млади радник“. Ту је остао једну сезону. Из Пожаревца је прешао у плањанску „Мораву“ и увео је у виши ранг – Другу лигу. Пре пет година је са Златаном Крстићем основао РК „Паланка“, где је и сада тренер у селекцијама 2002. и 2008.  годишта.

Д. Јанојлић

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *