Горан Миљковић је прославио паланачки рукомет: ГРОМОВНИК ИЗ  ПАЛАНКЕ

-Рођен је у радничкој породици, као ђак почео је да игра кошарку и бави се атлетиком, са 14 година скакао је 6,35, од 1974. је непрестано у рукомету, играо је и за један швајцарски клуб, на једној утакмици у Смедереву против екипе Шкофја Локе постигао је 21 гол, шест-седам година за редом је био најбољи стрелац Српске лиге, две године узастопце (1978. и 1979.) био је на листи најбољих спортиста Смедеревске Паланке…

 

Горан Миљковић прославио је паланачки и српски рукомет. За њега је  Стојан Протић, новинар „Експреса“,  казао да је громовник из Смедеревске Паланке. Већи комплимет и од  компетентније личности није могао да добије. А кад тако нешто изрекне бард нашег спортског новинарства, онда не треба сумњати.

Миљковић је „наше горе лист“. Истина,  рођен је у Београду, али само зато што тада у нашем граду није радило породилиште. Десило се то 28. јуна 1959. године на радост оца Стевана и мајке Олге. Растао је и стасавао у радничкој породици.

По завршетку осмољетке уписао се у Школу ученика у привреди „Жикица Дамњановић“. Постао је квалификовани трговац и запослио се у Робној кући „Београд“. У њој је радио до 1984. године када је прешао у „Хартију“, где је добио радно место комерцијалисте. На том послу остао је до 1999. Потом је у Фабрици бицикала  укњижио још две-три године стажа, једно време је био запослен и у Фабрици специјалне опреме у Симићеву. Данас као трговац ради у гвожђари.

Вратимо се његовој спортској биографији у којој бављење рукометом има истакнуто место. Његова рукометна каријера тече од 1974. године.

-Тада сам још био ђак Школе ученика у привреди – прича.- Рукометаше је тренирао Звонко Муф. Ја сам на себе скренуо пажњу најпре као атлетичар, а  нешто раније и као рукометаш. Био сам велика нада паланачке атлетике. И то у скоку. Са 14 година скакао сам 6,35. Вишеструки сам победник у Ноћним тркама. Атлетичаре је тада тренирао наставник Миодраг Стојановић. Рукомет сам једно време играо за пионирску селекцију „Младости“. У тим сам упао случајно. На једној утакмици између моје школе и „Младости“, запазили су ме председник Клуба Стеван Стевановић и играч Љубиша Анђелковић. Они су ме позвали да тренирам рукомет код њих.

Кад је почињао те 1974. године, састав РК „Младост“ већином су чинили  ученици Школског центра „Гоша“. Међу њима се нашао и по који играч из Гимназије.

-Десило се нешто што ми је скратило пут до уласка у тим – сећа се Миљковић.- „Младост“ је требало да игра против рукометаша Аранђеловца. Међутим, није било довољно играча па је тренер Звонко Муф морао брзо да се снађе. Срео ме је и упитао: „Мали, имаш ли ти патике?“ Одговорио сам да имам. „Ако имаш, оди кући по опрему и дођи да пођеш с нама у Аранђеловац. Тамо имамо важну утакмицу – казао је тренер Муф“. То је била моја прва утакмица за екипу РК „Младост“.

Тако је почело, а доживео је да та екипа постане првак Региона и квалификује се за Првенство Србије. У јакој конкуренцији паланачки рукометаши освојили су четврто место, јер су у финалу изгубили утакмицу са „Црвеном звездом“ тесним резултатом: 13:12.

-На позив др Златоја Жегарца  прешао сам и постао првотимац „Младости“ и то  је мој почетак играња за сениорску екипу – износи наш саговорник.- Играо сам  са Поповићем, Андрејевићем, Кељаћем, Пајевићем, Благојевићем, Старчевићем, Манојловићем и Јовановићем. Године 1976. на турниру у Смедереву, на утакмици против екипе Шкофје Локе из Словеније, постигао сам 21 гол. Био је то почетак моје голгетерске каријере. Те године сам се усталио у првој постави сениорског тима, показајући изузетне голгетерске способности. Већ  1977. сам био најбољи стрелац Српске лиге и то шест-седам година за редом. Баш те године комплетна јуниорска екипа се преселила у сениорски тим постижући изванредне резултате.

Тих година су – наглашава – рукомет у Смедеревској Паланци играли само Паланчани. Дакле, ни један играч са стране!

-Од 1977. до 1980. године Рукометни клуб „Младост “ је по резултатима био у врху табеле  Друге српске лиге – износи Миљковић.- Тренерску „палицу“ преузели су  Благоје Радивојевић и старији играч Слободан Поповић. Окосница сениорске екипе били су играчи јуниорског тима. Успеси су се низали један за другим. Био сам најбољи стрелац међу њима, а то можда не бих постигао да нисам имао сјајне саиграче: Кеџића, Шепића, браћу Игњатовић, Стојковића, Крстића, Петровића, Радивојевића, Јовичића, Милановића, Тирнанића…

Голови које је постизао из утакмице у утакмицу препоручили су га за дрес других, већих  рукометних клубова.

-Могао сам, али нисам хтео да напустим „Младост“ – подвлачи.- Желео сам да останем са својој генерацијом и борим се улазак у виши ранг такмичења. Тако смо 1982. године успели да у квалификацијама, играјући против екипе „Железничара“  из Сталаћа и Сврљига, остваримо две победе и пласирамо се у Квалитетну лигу Србије. Тада нам се придружио играч „Партизана“, Паланчанин Горан Петровски, који је својим искуством и мајсторством допринео да се у Смедеревској Паланци игра најбољи  рукомет у Србији. Игралиште у Гимназији било је дупке пуно кад су се играле те утакмице.

За Миљковића се тада заинтересовао пожаревачки  „Млади радник“, који се такмичио у Другој савезној лиги.

-Био сам на корак до преласка у тај клуб, али је превладао локал-патриотизам и ја сам остао у Смедеревској Паланци да помогнем својој екипи да остане у Квалитетној  лиги Србије – предочава. – А тада сам имао позив из „Црвене звезде“ и клубова из Врања, Јагодине и још неких места. Нисам хтео да напустим „Младост“ и две године узастопце, 1978. и 1979., био сам се на листи десет најбољих спортиста Смедеревске Паланке.

Осамдесетих година минулог века играо је за селекцију Србије на утакмици против Руса у Смедереву. Сусрет се завршио победом  руске селекције, а Миљковић је на тој утакмици постигао  пет голова.

-Прву утакмицу као сениор играо сам против „Металопластике“ из Шапца – присећа се накнадно. – Играло се на терену „Гоше“. Падала је киша и асфалт је био јако клизав. На тој утакмици сам постигао шест, а Љубиша Андрејевић девет голова. Тада смо у куп утакмици савладали „Металопластику“. Године 1982. и 1983. био сам најбољи стрелац Лиге. У просеку сам по утакмици постизао од 10 до 14 голова. У Квалитетној лиги Србије више пута сам проглашаван за најбољег играча заједно са Слободаном Поповићем. На једној утакмици у Врању показао сам своје голгетерске способности па сам добио позив да пређем у Рукометни клуб „Врање“, „Синђелић“ и БСК. Сећам се да су тада код нас боравили рукометаши бањалучког „Борца“, шампиони Европе. Код нас је гостовала и једна екипа из Немачке.

Године 1983. РК „Младост“ је испао из Квалитетне лиге Србије да би се већ наредне вратио у старо јато и то као првак без иједне изгубљене утакмице, али појачан играчима из Београда, Пајовићем и Ивановићем и играчима „Борца“  из Урошевца. За „Младост“ су играла  и браћа Грковић, Елезовић, Иван  Јовановић, а тренер је био Благоје Радивојевић.

-На турниру у Румунији играли смо 1990. године – наводи Миљковић.- У граду Сату Маре играла је екипа домаћина „Унион“, „Моравица“ из Арада, још две румунске, једна југословенска  и једна мађарска екипа. Освојили смо друго место, а ја сам проглашен за најбољег играча Турнира. Исте године у Смедеревској Паланци је гостовала по једна екипа из Швајцарске и Румуније и рукометаши из Аранђеловца. То је била и моја последња утакмица у  дресу „Младости“ пред одлазак у Швајцарску.

Рукометна каријера је текла даље. „Младост“ се све до 1990. године такмичила у Квалитетној лиги Србије. Престанком играња Лазара Елезовића и Божидара Катића, који су преузели тренерске дужности, екипа се значајно подмладила. Миљковић је обукао дрес швајцарског клуба „Морикен-Wилдегг“.

-Ја сам 1989. био на проби у том клубу – предочава. – Како су тамо били јако задовољни мојим рукометним способностима, годину дана касније сам постао и  члан те екипе, која се такмичила у Другој  лиги, постала првак и ушла у виши ранг Прву лигу швајцарске. Те 1990. Ситуација се у Југославији погоршала, почео је грађански рат, а како нисам  могао добити „спортске папире“, вратио сам се кући у матични клуб „Младост“. И баш у то време дошло је до смене генерација. У тим су дошли млади играчи: Стајковић, Кабић, Вујић, Комазец, Ђорђевић, Барнић, Марковић, Сретеновић, Мијушковић, Живковић… Они су чинили окосницу тима са старијим играчима Поповићем, Шепићем и са мном. Ушли смо у Квалитетну лигу Србије. Био је то велики успех.

Године 1999. Прешао је у РК „Селевац“. Успео је с момцима из Селевца да оформи добру екипу која је изборила улазак у Српску лигу. Упоредо је био и тренер женске екипе „Младости“. У Селевцу је био све до 2006. када је преузео „Младост“ и из Српске лиге, без иједне изгубљене утакмице, ушао у  Другу савезну  лигу. Годину дана доцније прешао је као тренер у пожаревачки  РК „Млади радник“. Ту је остао једну сезону. Из Пожаревца је прешао у плањанску „Мораву“ и увео је у виши ранг – Другу лигу. Пре пет година је са Златаном Крстићем основао РК „Паланка“, где је и сада тренер у селекцијама 2002. и 2008.  годишта.

Д. Јанојлић