Goran Miljković je proslavio palanački rukomet: GROMOVNIK IZ  PALANKE

-Rođen je u radničkoj porodici, kao đak počeo je da igra košarku i bavi se atletikom, sa 14 godina skakao je 6,35, od 1974. je neprestano u rukometu, igrao je i za jedan švajcarski klub, na jednoj utakmici u Smederevu protiv ekipe Škofja Loke postigao je 21 gol, šest-sedam godina za redom je bio najbolji strelac Srpske lige, dve godine uzastopce (1978. i 1979.) bio je na listi najboljih sportista Smederevske Palanke…

Goran Miljković proslavio je palanački i srpski rukomet. Za njega je  Stojan Protić, novinar „Ekspresa“,  kazao da je gromovnik iz Smederevske Palanke. Veći komplimet i od  kompetentnije ličnosti nije mogao da dobije. A kad tako nešto izrekne bard našeg sportskog novinarstva, onda ne treba sumnjati.

Miljković je „naše gore list“. Istina,  rođen je u Beogradu, ali samo zato što tada u našem gradu nije radilo porodilište. Desilo se to 28. juna 1959. godine na radost oca Stevana i majke Olge. Rastao je i stasavao u radničkoj porodici.

Po završetku osmoljetke upisao se u Školu učenika u privredi „Žikica Damnjanović“. Postao je kvalifikovani trgovac i zaposlio se u Robnoj kući „Beograd“. U njoj je radio do 1984. godine kada je prešao u „Hartiju“, gde je dobio radno mesto komercijaliste. Na tom poslu ostao je do 1999. Potom je u Fabrici bicikala  uknjižio još dve-tri godine staža, jedno vreme je bio zaposlen i u Fabrici specijalne opreme u Simićevu. Danas kao trgovac radi u gvožđari.

Vratimo se njegovoj sportskoj biografiji u kojoj bavljenje rukometom ima istaknuto mesto. Njegova rukometna karijera teče od 1974. godine.

-Tada sam još bio đak Škole učenika u privredi – priča.- Rukometaše je trenirao Zvonko Muf. Ja sam na sebe skrenuo pažnju najpre kao atletičar, a  nešto ranije i kao rukometaš. Bio sam velika nada palanačke atletike. I to u skoku. Sa 14 godina skakao sam 6,35. Višestruki sam pobednik u Noćnim trkama. Atletičare je tada trenirao nastavnik Miodrag Stojanović. Rukomet sam jedno vreme igrao za pionirsku selekciju „Mladosti“. U tim sam upao slučajno. Na jednoj utakmici između moje škole i „Mladosti“, zapazili su me predsednik Kluba Stevan Stevanović i igrač Ljubiša Anđelković. Oni su me pozvali da treniram rukomet kod njih.

Kad je počinjao te 1974. godine, sastav RK „Mladost“ većinom su činili  učenici Školskog centra „Goša“. Među njima se našao i po koji igrač iz Gimnazije.

-Desilo se nešto što mi je skratilo put do ulaska u tim – seća se Miljković.- „Mladost“ je trebalo da igra protiv rukometaša Aranđelovca. Međutim, nije bilo dovoljno igrača pa je trener Zvonko Muf morao brzo da se snađe. Sreo me je i upitao: „Mali, imaš li ti patike?“ Odgovorio sam da imam. „Ako imaš, odi kući po opremu i dođi da pođeš s nama u Aranđelovac. Tamo imamo važnu utakmicu – kazao je trener Muf“. To je bila moja prva utakmica za ekipu RK „Mladost“.

Tako je počelo, a doživeo je da ta ekipa postane prvak Regiona i kvalifikuje se za Prvenstvo Srbije. U jakoj konkurenciji palanački rukometaši osvojili su četvrto mesto, jer su u finalu izgubili utakmicu sa „Crvenom zvezdom“ tesnim rezultatom: 13:12.

-Na poziv dr Zlatoja Žegarca  prešao sam i postao prvotimac „Mladosti“ i to  je moj početak igranja za seniorsku ekipu – iznosi naš sagovornik.- Igrao sam  sa Popovićem, Andrejevićem, Keljaćem, Pajevićem, Blagojevićem, Starčevićem, Manojlovićem i Jovanovićem. Godine 1976. na turniru u Smederevu, na utakmici protiv ekipe Škofje Loke iz Slovenije, postigao sam 21 gol. Bio je to početak moje golgeterske karijere. Te godine sam se ustalio u prvoj postavi seniorskog tima, pokazajući izuzetne golgeterske sposobnosti. Već  1977. sam bio najbolji strelac Srpske lige i to šest-sedam godina za redom. Baš te godine kompletna juniorska ekipa se preselila u seniorski tim postižući izvanredne rezultate.

Tih godina su – naglašava – rukomet u Smederevskoj Palanci igrali samo Palančani. Dakle, ni jedan igrač sa strane!

-Od 1977. do 1980. godine Rukometni klub „Mladost “ je po rezultatima bio u vrhu tabele  Druge srpske lige – iznosi Miljković.- Trenersku „palicu“ preuzeli su  Blagoje Radivojević i stariji igrač Slobodan Popović. Okosnica seniorske ekipe bili su igrači juniorskog tima. Uspesi su se nizali jedan za drugim. Bio sam najbolji strelac među njima, a to možda ne bih postigao da nisam imao sjajne saigrače: Kedžića, Šepića, braću Ignjatović, Stojkovića, Krstića, Petrovića, Radivojevića, Jovičića, Milanovića, Tirnanića…

Golovi koje je postizao iz utakmice u utakmicu preporučili su ga za dres drugih, većih  rukometnih klubova.

-Mogao sam, ali nisam hteo da napustim „Mladost“ – podvlači.- Želeo sam da ostanem sa svojoj generacijom i borim se ulazak u viši rang takmičenja. Tako smo 1982. godine uspeli da u kvalifikacijama, igrajući protiv ekipe „Železničara“  iz Stalaća i Svrljiga, ostvarimo dve pobede i plasiramo se u Kvalitetnu ligu Srbije. Tada nam se pridružio igrač „Partizana“, Palančanin Goran Petrovski, koji je svojim iskustvom i majstorstvom doprineo da se u Smederevskoj Palanci igra najbolji  rukomet u Srbiji. Igralište u Gimnaziji bilo je dupke puno kad su se igrale te utakmice.

Za Miljkovića se tada zainteresovao požarevački  „Mladi radnik“, koji se takmičio u Drugoj saveznoj ligi.

-Bio sam na korak do prelaska u taj klub, ali je prevladao lokal-patriotizam i ja sam ostao u Smederevskoj Palanci da pomognem svojoj ekipi da ostane u Kvalitetnoj  ligi Srbije – predočava. – A tada sam imao poziv iz „Crvene zvezde“ i klubova iz Vranja, Jagodine i još nekih mesta. Nisam hteo da napustim „Mladost“ i dve godine uzastopce, 1978. i 1979., bio sam se na listi deset najboljih sportista Smederevske Palanke.

Osamdesetih godina minulog veka igrao je za selekciju Srbije na utakmici protiv Rusa u Smederevu. Susret se završio pobedom  ruske selekcije, a Miljković je na toj utakmici postigao  pet golova.

-Prvu utakmicu kao senior igrao sam protiv „Metaloplastike“ iz Šapca – priseća se naknadno. – Igralo se na terenu „Goše“. Padala je kiša i asfalt je bio jako klizav. Na toj utakmici sam postigao šest, a Ljubiša Andrejević devet golova. Tada smo u kup utakmici savladali „Metaloplastiku“. Godine 1982. i 1983. bio sam najbolji strelac Lige. U proseku sam po utakmici postizao od 10 do 14 golova. U Kvalitetnoj ligi Srbije više puta sam proglašavan za najboljeg igrača zajedno sa Slobodanom Popovićem. Na jednoj utakmici u Vranju pokazao sam svoje golgeterske sposobnosti pa sam dobio poziv da pređem u Rukometni klub „Vranje“, „Sinđelić“ i BSK. Sećam se da su tada kod nas boravili rukometaši banjalučkog „Borca“, šampioni Evrope. Kod nas je gostovala i jedna ekipa iz Nemačke.

Godine 1983. RK „Mladost“ je ispao iz Kvalitetne lige Srbije da bi se već naredne vratio u staro jato i to kao prvak bez ijedne izgubljene utakmice, ali pojačan igračima iz Beograda, Pajovićem i Ivanovićem i igračima „Borca“  iz Uroševca. Za „Mladost“ su igrala  i braća Grković, Elezović, Ivan  Jovanović, a trener je bio Blagoje Radivojević.

-Na turniru u Rumuniji igrali smo 1990. godine – navodi Miljković.- U gradu Satu Mare igrala je ekipa domaćina „Union“, „Moravica“ iz Arada, još dve rumunske, jedna jugoslovenska  i jedna mađarska ekipa. Osvojili smo drugo mesto, a ja sam proglašen za najboljeg igrača Turnira. Iste godine u Smederevskoj Palanci je gostovala po jedna ekipa iz Švajcarske i Rumunije i rukometaši iz Aranđelovca. To je bila i moja poslednja utakmica u  dresu „Mladosti“ pred odlazak u Švajcarsku.

Rukometna karijera je tekla dalje. „Mladost“ se sve do 1990. godine takmičila u Kvalitetnoj ligi Srbije. Prestankom igranja Lazara Elezovića i Božidara Katića, koji su preuzeli trenerske dužnosti, ekipa se značajno podmladila. Miljković je obukao dres švajcarskog kluba „Moriken-Wildegg“.

-Ja sam 1989. bio na probi u tom klubu – predočava. – Kako su tamo bili jako zadovoljni mojim rukometnim sposobnostima, godinu dana kasnije sam postao i  član te ekipe, koja se takmičila u Drugoj  ligi, postala prvak i ušla u viši rang Prvu ligu švajcarske. Te 1990. Situacija se u Jugoslaviji pogoršala, počeo je građanski rat, a kako nisam  mogao dobiti „sportske papire“, vratio sam se kući u matični klub „Mladost“. I baš u to vreme došlo je do smene generacija. U tim su došli mladi igrači: Stajković, Kabić, Vujić, Komazec, Đorđević, Barnić, Marković, Sretenović, Mijušković, Živković… Oni su činili okosnicu tima sa starijim igračima Popovićem, Šepićem i sa mnom. Ušli smo u Kvalitetnu ligu Srbije. Bio je to veliki uspeh.

Godine 1999. Prešao je u RK „Selevac“. Uspeo je s momcima iz Selevca da oformi dobru ekipu koja je izborila ulazak u Srpsku ligu. Uporedo je bio i trener ženske ekipe „Mladosti“. U Selevcu je bio sve do 2006. kada je preuzeo „Mladost“ i iz Srpske lige, bez ijedne izgubljene utakmice, ušao u  Drugu saveznu  ligu. Godinu dana docnije prešao je kao trener u požarevački  RK „Mladi radnik“. Tu je ostao jednu sezonu. Iz Požarevca je prešao u planjansku „Moravu“ i uveo je u viši rang – Drugu ligu. Pre pet godina je sa Zlatanom Krstićem osnovao RK „Palanka“, gde je i sada trener u selekcijama 2002. i 2008.  godišta.

D. Janojlić