ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Познати Паланчани

Зоран Тодор је остварио свој сан постао је оно што је желео: УМЕТНОСТ ТРАЖИ БОГАТО ДРУШТВО

408572_486268668079091_1022956595_nЗоран Тодоровић је учио оно што је волео. Ликовна уметност била је одувек његово опредељење. Сам каже да је знао да ће бити уметник. И постао је то што је желео. Њему се посрећило да крене путем својих интересовања. Имао је и узлазну путању и далеко би догурао да се није десио несрећни распад земље. Свет му је широм отварао врата. Почеле су да стижу и престижне награде.

Са овим ствараоцем разговарамо у Редакцији нашег листа. Хтели смо много раније да га „ставимо у новине“, али нам се више пута измигољио. Чекао је „згодну прилику“ да проговори о  себи. А она се указала одмах после његове запажене изложбе у Народном музеју. Слике које су тамо стављене на увид публици, већ су видели житељи неких других градова.

Зоран Тодоровић, алијас Зоран Тодор, како потписује своја дела, спада у ред оних стваралаца, чији ликовни свет настаје у тишини скромног атељеа. Живи у средини која га инспирише на свој начин. У њој је „открио“ да и одбачени материјали, могу да „прогледају“ на слици. Случајност је дала читав један циклус. Носи назив „Корозија“, рекли бисмо корозија која сија.

1926703_685280361511253_3347691808130275335_n-Драго ми је што је сазрело време да, после моје самосталне изложбе у Народном музеју, коначно дам  интервју за „Паланачке“ – каже Зоран Тодор и на самом почетку даје основне биографске податке.

Тако сазнајемо да је рођен  11. јануара 1959. године у Смедеревској Паланци. Наглашава да је свет угледао на периферији Колоније, прецизније на Колонијашком брду, у улици која има леп назив Виноградска. То је једна од најстаријих и истовремено највиших улица у насељу. Отац Љубиша дошао је у Смедеревску Паланку  из Луковице код Свилајнца још 1948. године. Запослио се у „Гоши“ и 1956. оженио мештанком Војиславом (Војком).

-Било је то време велике беде – подсећа Зоран. – У Виноградској улици, на мајчином имању, свили су скромно породично гнездо. Моја мајка је била наследила парче земље од своје мајке која је погинула од залуталог метка одмах после рата, 1945. године. Кућу су саградили ту, јер нису имали пара да купе плац у граду. Никла је усред кукуруза, а како сам слушао од оца, радили су кришом прикривајући бесправну градњу и бојећи се рушења. Кућа је у почетку имала два одељења све док шездесетих година прошлог века није дозидана.

Зораново детињство везано је за Колонију и Основну школу „Херој Радмила Шишковић“. Није имао потребе да упознаје град, јер се много тога дешавало на Колонији, која је у неку руку, како вели, била изоловани део града. Школско двориште било је право место за игру, мада се простор за то ширио све до Медведњака.

44584_140688339303794_7760933_n-Суботом смо ишли у Биоскоп који је у то време био врло посећен – додаје.- Родитељи су давали новац да погледамо филмску пројекцију и да одемо до једне од градских посластичарница, какве су биле „Пеливан“ и „Авала“. То се дешавало само суботом и до моје петнаесте године све се, што се детињства и одрастрања тиче, одвијало на Колонији.

Из времена основне школе памти своју учитељицу Наду Здравковић, али и многе другове, доктора Пекића, на пример. За наставника Жилета Мијатовића каже да је у доброј мерио одредио његову будућност. Од њега је много тога научио.

-Мој отац је био радник у „Гоши“ и није се много разумео у школе, поготово високе, па је тако трпео разне утицаје, почев од мог деде, па до људи из комшилука – прича.- Деда је предлагао да ме да у неку војну школу, говорећи како ће ме други облачити и хранити, а уз то и загарантован је посао, сигурна плата, лако се стиже до стана… Други су предлагали гимназију, па после студије. Чак су ме и неки наставници одвраћали од уметничке школе, говорећи како треба да се упишем у Техничку, говорећи како ме чека сигуран посао у „Гоши“. Наставник Мијатовић, међутим, позвао је мог оца и отворено му казао да је штета ако не упишем уметничку школу.

Зоран се присећа да је то било 1973. године када су његову будућност у погледу струке одредиле неке случајности.

-Једанпут ме је отац повео до  града – вели. – Сад, да ли смо ишли у куповину или је било нешто друго, више нисам сигуран. Сећам се само да је била јесен. Враћали смо се кући пролазећи поред Дома Армије,  који је тада једини имао галеријски простор за излагање. Отац је приметио плакат који је најављивао изложбу мог наставника Жилета Мијатовића. Предложио је да свратимо. Тамо је већ био Жиле и ми смо разгледали слике. Сећам се сада једне која је била привукла моју пажњу. Носила је назив „Ноћна фрајла“. И баш тада је позвао оца да дође у школу да поразговарају о мени. Отац је на то пристао, па чак и да одемо у Ниш, да видимо Уметничку школу. После повратка из Ниша мислим да је и донета одлука о мом упису у Средњу уметничку. Знали смо да су неки Паланчани завршили нишку Уметничку школу и из ње отишли на студије.

28557_114356518603643_2401681_nЗорану се, после те посете, Уметничка школа јако допала. Вели да је осетио мирис боје и неку позитивну енергију. Видео је њене ђаке како ходником проносе гипсане моделе за цртање. И баш тада је пожелео да буде њен ђак.

-Једино сам се уплашио дуге косе, а мој отац то није волео – износи Зоран. – Те 1974. сам полагао и положио пријемни и постао ђак жељене школе. Једва сам чекао да протекне летњи распуст и да кренем у Уметничку школу. За „нишки период“ ме везују дивне успомене. Четири године касније завршио сам средњу школу и полагао пријемни на Факултету примењених уметности у Београду. Мене је као ђака Уметничке школе посебно занимало цртање. Та школа је, кад сада размишљам о њој, била академија у малом. Мислим да се ни сада ништа није променило у погледу квалитета школе. Ја сам, тако да кажем, и даље ђак те школе. Моји пријатељи из одељења су сада тамо врло квалитетни професори. Мило ми је да школа има исту снагу као и у моје време. Посебно сам волео плакат можда и зато што ми га је предавао Милош Павићевић, кога смо сви звали Павићко.

Академију примењених уметности је и уписао да би се бавио плакатом. Током студија, међутим, пажњу је усмерио ка цртању и графици. Сву енергију је и усмерио у том правцу, бавећи се све време графиком, а посебно  је волео технику суве игле. Доста графика је урадио у том периоду, а при крају студија и после радио је велике цртеже. Они су били формата 1,20 до метар и по и били су врло запажени у свету. Спајао их је у целине, односно у тематску целину „Сексуси“. Ти цртежи су били инспирисани литературом Чарлса Буковског, Хенри Милера… Неке је излагао и у Смедеревској Паланци с групом „10. октобар“.

Крајем осамдесетих, док је још постојала Југославија, излагао је у Лондону, Даблину и Нирнбергу, где је добио откупну награду за цртеж, који се данас налази у њиховој колекцији, али је ту активност деведесетих година прошлог века пресекао рат. Да је Југославија наставила континуитет, искористио би и друге шансе само што се, предочава, не би бавио графиком.

-Већ тада се осећало да долази нешто што неће бити пријатно за све нас – истиче. – Преса за графике је била јако скупа, па је нисам могао купити, а ни отац ми је није могао обезбедити. Тако сам по завршетку Академије морао радити нешто друго. Посветио сам се великим цртежима и тражио себе у другим областима. Знам сигурно да сам морао да одустанем од графике, јер нисам могао купити пресу чија се цена увек кретала око две до три хиљаде тадашњих немачких марака. Уз све то требало је имати и посебну просторију за пресу. Тако сам из материјалних разлога одустао од графике и упустио се у неке истраживачке ликовне воде, што ме је и довело до самосталне изложбе у Смедеревској Паланци. Излагао сам  од Сомбора до Ниша, по свим већим градовима Србије.

230681_486268264745798_1736027342_nТодор је запажену изложбу графику имао по завршетку Академије. То је била његова прва самостална изложба с још двојицом пријатеља Зораном Тодовићем и Бранком Павићем. Правила дозвољавају самосталну изложбу до три аутора.

-Она је значајна и по томе што нам је професор код кога смо учили графику Божидар Џмерковић омогућио да излажемо пре дипломирања – напомиње наш саговорник. – Изложба је била крајем маја, односно почетком јуна, а дипломирали смо крајем тог месеца. Било је доста професора на Академији који су се противили томе, јер је заиста било забрањено да ико излаже док се школује. Због тога се, рецимо, губила година. Та самостална изложба била је у Графичком колективу и јако је била запажена. Мислим  да је и јако добар избор направио професор Џмерковић. Зоран Тодовић је сада професор Академије у Новом Саду, а Бранко Павић на Архитектонском води ликовни одсек.

По дипломирању Тодор се вратио у Смедеревску Паланку. Пре одласка у војску уписао је постдипломске студије. Отац није имао пара да га даље школује, па је био принуђен да прекине даље усавршавање. Тад му се указала прилика да ради у школи. Почео је да предаје у Школи „Жикица Дамњановић“, а касније је добио допуну у Гимназији, где је и данас професор.

Д. Јанојлић

 

ИГРЕ РУКОМ

Зоран Тодор истиче да дуго има одличну стваралачку сарадњу са Дејаном Црномарковићем, што је прво резултирало крајем осамдесетих заједничком ауторском књигом „Игре руком (речи и слике)“ у издању београдске куће „Мимо“.

Тада су, кроз разговор, дошли на идеју да направе књигу која би била целина, али са два независна представљања. Дејан је наступио као песник са одличним минијатурама и кратким прозама, а Тодор са сетом  цртежа који су били инспирисани Византијом.

И у свим наредним Дејановим књигама Тодор је био задужен за ликовно решење корица.

 

ГРУПА ПЕТУМ

Средином деведесетих година, у ковитлацу немилих дешавања у земљи, тражећи неки свој излаз, Тодору се јавила идеја да би било добро да се формира група, која би пружала шансу за излагање. Око овог пројекта окупили су се занимљиви људи, по двојица из Паланке и Крагујевца и један из Бора. Чинила су је четири сликара и један писац.

Група се звала „Петум“, по томе што ју је чинило пет уметника, и трајала је све до изненадне смрти њеног истакнутог члана Братислава Браце Петровића.

У међувремену је било неколико значајних изложби, међу којима је била и једна у Смедеревској Паланци, у Галерији модерне уметности. Било је то једно мултимедијално представљање. Отварање је било врло оригинално. Изложбу је директно из студија тадашње Радио „Јасенице“отворила водитељка емисије Слађана Васиљевић.

Група „Петум“ је практично трајала од половине деведесетих до краја деведесетих година.

 

ПОЧАСТВОВАН

Зоран Тодор је био члан Ликовног удружење „10. октобар“ и истиче да се осећао врло почаствованим због тога. Чланови тог удружења су били врло еминентни сликари. Њих је, вели, као средњошколац јако ценио. Из Ниша је долазио да би видео њихове изложбе. Приређивали су две изложбе годишње: у пролеће и јесен. Јесења је била везана за 10. октобар – Дан ослобођења Смедеревске Паланке и околине. Године 1978. кад је матурирао у Уметничкој школи у Нишу, примљен је у Удружење „10.октобар“. На првој изложби с члановина овог Удружења представио се са неколико плаката. Као студент  Академије редовно је излагао све до распада Удружења.

Наиме, једна група академских сликара више није желела да излаже са сликарима аматерима, који су потом формирали Удружење ликовних стваралаца „Вуксан“ које траје и данас. Академски сликари, који су себе називали професионалцима, више се никада нису окупили.

-Ја сам члан Удружења „Вуксан“ и то ми уопште не смета – подвлачи Тодор.- Данас више „не пије воду“ та прича професионалац или аматер, важан је квалитет.

 

РАСАДНИК ТАЛЕНАТА

-Смедеревска Паланка, што се сликарства тиче, одувек је била специфична – напомиње Тодор. – То се зна и на страни. Ни мањег града, ни више уметника.- Млади врло храбро крећу тим путем мада уметност тражи богато и сигурно друштво. Несигуран је пут у  несигурној земљи, каква је наша у последње две деценије. Сам град је плодна средина, просто рађа нове таленте. Сваке године по неко оде или у Уметничку школу или на Академију.

 

МАЛА ГРОХАРЈЕВА КОЛОНИЈА

-Био сам у седмом разредну основне школе када  нас је наставник Жиле Мијатовић одабрао и повео у Шкофја Локу на Малу Грохарјеву ликовну колонију – сећа се Зоран Тодор. – Било је ту ђака из свих наших школа. Припадао сам првој генерацији која је 1973. године ишла у Шкофја Локу и учестовала на поменутој колонији. Она је већ годинама постојала, али је тада дошло до договора да се једне године одржава код нас у Смедеревској Паланци, а друге у Шкофја Локи. Та пракса је прекинута несрећним распадом Југославије што је заиста штета. Али, ето, недавно сам са пријатељима боравио код заједничких пријатеља у Шкофја Локи и указала се могућност да ми у њиховој еминентној галерији организују самосталну изложбу. Ту идеју је подржао и њихов жупан Миха Јеше.

1 2 3 4 5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *