Zoran Todor je ostvario svoj san postao je ono što je želeo: UMETNOST TRAŽI BOGATO DRUŠTVO

Zoran Todorović je učio ono što je voleo. Likovna umetnost bila je oduvek njegovo opredeljenje. Sam kaže da je znao da će biti umetnik. I postao je to što je želeo. Njemu se posrećilo da krene putem svojih interesovanja. Imao je i uzlaznu putanju i daleko bi dogurao da se nije desio nesrećni raspad zemlje. Svet mu je širom otvarao vrata. Počele su da stižu i prestižne nagrade.

Sa ovim stvaraocem razgovaramo u Redakciji našeg lista. Hteli smo mnogo ranije da ga „stavimo u novine“, ali nam se više puta izmigoljio. Čekao je „zgodnu priliku“ da progovori o  sebi. A ona se ukazala odmah posle njegove zapažene izložbe u Narodnom muzeju. Slike koje su tamo stavljene na uvid publici, već su videli žitelji nekih drugih gradova.

Zoran Todorović, alijas Zoran Todor, kako potpisuje svoja dela, spada u red onih stvaralaca, čiji likovni svet nastaje u tišini skromnog ateljea. Živi u sredini koja ga inspiriše na svoj način. U njoj je „otkrio“ da i odbačeni materijali, mogu da „progledaju“ na slici. Slučajnost je dala čitav jedan ciklus. Nosi naziv „Korozija“, rekli bismo korozija koja sija.

-Drago mi je što je sazrelo vreme da, posle moje samostalne izložbe u Narodnom muzeju, konačno dam  intervju za „Palanačke“ – kaže Zoran Todor i na samom početku daje osnovne biografske podatke.

Tako saznajemo da je rođen  11. januara 1959. godine u Smederevskoj Palanci. Naglašava da je svet ugledao na periferiji Kolonije, preciznije na Kolonijaškom brdu, u ulici koja ima lep naziv Vinogradska. To je jedna od najstarijih i istovremeno najviših ulica u naselju. Otac Ljubiša došao je u Smederevsku Palanku  iz Lukovice kod Svilajnca još 1948. godine. Zaposlio se u „Goši“ i 1956. oženio meštankom Vojislavom (Vojkom).

-Bilo je to vreme velike bede – podseća Zoran. – U Vinogradskoj ulici, na majčinom imanju, svili su skromno porodično gnezdo. Moja majka je bila nasledila parče zemlje od svoje majke koja je poginula od zalutalog metka odmah posle rata, 1945. godine. Kuću su sagradili tu, jer nisu imali para da kupe plac u gradu. Nikla je usred kukuruza, a kako sam slušao od oca, radili su krišom prikrivajući bespravnu gradnju i bojeći se rušenja. Kuća je u početku imala dva odeljenja sve dok šezdesetih godina prošlog veka nije dozidana.

Zoranovo detinjstvo vezano je za Koloniju i Osnovnu školu „Heroj Radmila Šišković“. Nije imao potrebe da upoznaje grad, jer se mnogo toga dešavalo na Koloniji, koja je u neku ruku, kako veli, bila izolovani deo grada. Školsko dvorište bilo je pravo mesto za igru, mada se prostor za to širio sve do Medvednjaka.

-Subotom smo išli u Bioskop koji je u to vreme bio vrlo posećen – dodaje.- Roditelji su davali novac da pogledamo filmsku projekciju i da odemo do jedne od gradskih poslastičarnica, kakve su bile „Pelivan“ i „Avala“. To se dešavalo samo subotom i do moje petnaeste godine sve se, što se detinjstva i odrastranja tiče, odvijalo na Koloniji.

Iz vremena osnovne škole pamti svoju učiteljicu Nadu Zdravković, ali i mnoge drugove, doktora Pekića, na primer. Za nastavnika Žileta Mijatovića kaže da je u dobroj merio odredio njegovu budućnost. Od njega je mnogo toga naučio.

-Moj otac je bio radnik u „Goši“ i nije se mnogo razumeo u škole, pogotovo visoke, pa je tako trpeo razne uticaje, počev od mog dede, pa do ljudi iz komšiluka – priča.- Deda je predlagao da me da u neku vojnu školu, govoreći kako će me drugi oblačiti i hraniti, a uz to i zagarantovan je posao, sigurna plata, lako se stiže do stana… Drugi su predlagali gimnaziju, pa posle studije. Čak su me i neki nastavnici odvraćali od umetničke škole, govoreći kako treba da se upišem u Tehničku, govoreći kako me čeka siguran posao u „Goši“. Nastavnik Mijatović, međutim, pozvao je mog oca i otvoreno mu kazao da je šteta ako ne upišem umetničku školu.

Zoran se priseća da je to bilo 1973. godine kada su njegovu budućnost u pogledu struke odredile neke slučajnosti.

-Jedanput me je otac poveo do  grada – veli. – Sad, da li smo išli u kupovinu ili je bilo nešto drugo, više nisam siguran. Sećam se samo da je bila jesen. Vraćali smo se kući prolazeći pored Doma Armije,  koji je tada jedini imao galerijski prostor za izlaganje. Otac je primetio plakat koji je najavljivao izložbu mog nastavnika Žileta Mijatovića. Predložio je da svratimo. Tamo je već bio Žile i mi smo razgledali slike. Sećam se sada jedne koja je bila privukla moju pažnju. Nosila je naziv „Noćna frajla“. I baš tada je pozvao oca da dođe u školu da porazgovaraju o meni. Otac je na to pristao, pa čak i da odemo u Niš, da vidimo Umetničku školu. Posle povratka iz Niša mislim da je i doneta odluka o mom upisu u Srednju umetničku. Znali smo da su neki Palančani završili nišku Umetničku školu i iz nje otišli na studije.

Zoranu se, posle te posete, Umetnička škola jako dopala. Veli da je osetio miris boje i neku pozitivnu energiju. Video je njene đake kako hodnikom pronose gipsane modele za crtanje. I baš tada je poželeo da bude njen đak.

-Jedino sam se uplašio duge kose, a moj otac to nije voleo – iznosi Zoran. – Te 1974. sam polagao i položio prijemni i postao đak željene škole. Jedva sam čekao da protekne letnji raspust i da krenem u Umetničku školu. Za „niški period“ me vezuju divne uspomene. Četiri godine kasnije završio sam srednju školu i polagao prijemni na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Mene je kao đaka Umetničke škole posebno zanimalo crtanje. Ta škola je, kad sada razmišljam o njoj, bila akademija u malom. Mislim da se ni sada ništa nije promenilo u pogledu kvaliteta škole. Ja sam, tako da kažem, i dalje đak te škole. Moji prijatelji iz odeljenja su sada tamo vrlo kvalitetni profesori. Milo mi je da škola ima istu snagu kao i u moje vreme. Posebno sam voleo plakat možda i zato što mi ga je predavao Miloš Pavićević, koga smo svi zvali Pavićko.

Akademiju primenjenih umetnosti je i upisao da bi se bavio plakatom. Tokom studija, međutim, pažnju je usmerio ka crtanju i grafici. Svu energiju je i usmerio u tom pravcu, baveći se sve vreme grafikom, a posebno  je voleo tehniku suve igle. Dosta grafika je uradio u tom periodu, a pri kraju studija i posle radio je velike crteže. Oni su bili formata 1,20 do metar i po i bili su vrlo zapaženi u svetu. Spajao ih je u celine, odnosno u tematsku celinu „Seksusi“. Ti crteži su bili inspirisani literaturom Čarlsa Bukovskog, Henri Milera… Neke je izlagao i u Smederevskoj Palanci s grupom „10. oktobar“.

Krajem osamdesetih, dok je još postojala Jugoslavija, izlagao je u Londonu, Dablinu i Nirnbergu, gde je dobio otkupnu nagradu za crtež, koji se danas nalazi u njihovoj kolekciji, ali je tu aktivnost devedesetih godina prošlog veka presekao rat. Da je Jugoslavija nastavila kontinuitet, iskoristio bi i druge šanse samo što se, predočava, ne bi bavio grafikom.

-Već tada se osećalo da dolazi nešto što neće biti prijatno za sve nas – ističe. – Presa za grafike je bila jako skupa, pa je nisam mogao kupiti, a ni otac mi je nije mogao obezbediti. Tako sam po završetku Akademije morao raditi nešto drugo. Posvetio sam se velikim crtežima i tražio sebe u drugim oblastima. Znam sigurno da sam morao da odustanem od grafike, jer nisam mogao kupiti presu čija se cena uvek kretala oko dve do tri hiljade tadašnjih nemačkih maraka. Uz sve to trebalo je imati i posebnu prostoriju za presu. Tako sam iz materijalnih razloga odustao od grafike i upustio se u neke istraživačke likovne vode, što me je i dovelo do samostalne izložbe u Smederevskoj Palanci. Izlagao sam  od Sombora do Niša, po svim većim gradovima Srbije.

Todor je zapaženu izložbu grafiku imao po završetku Akademije. To je bila njegova prva samostalna izložba s još dvojicom prijatelja Zoranom Todovićem i Brankom Pavićem. Pravila dozvoljavaju samostalnu izložbu do tri autora.

-Ona je značajna i po tome što nam je profesor kod koga smo učili grafiku Božidar DŽmerković omogućio da izlažemo pre diplomiranja – napominje naš sagovornik. – Izložba je bila krajem maja, odnosno početkom juna, a diplomirali smo krajem tog meseca. Bilo je dosta profesora na Akademiji koji su se protivili tome, jer je zaista bilo zabranjeno da iko izlaže dok se školuje. Zbog toga se, recimo, gubila godina. Ta samostalna izložba bila je u Grafičkom kolektivu i jako je bila zapažena. Mislim  da je i jako dobar izbor napravio profesor DŽmerković. Zoran Todović je sada profesor Akademije u Novom Sadu, a Branko Pavić na Arhitektonskom vodi likovni odsek.

Po diplomiranju Todor se vratio u Smederevsku Palanku. Pre odlaska u vojsku upisao je postdiplomske studije. Otac nije imao para da ga dalje školuje, pa je bio prinuđen da prekine dalje usavršavanje. Tad mu se ukazala prilika da radi u školi. Počeo je da predaje u Školi „Žikica Damnjanović“, a kasnije je dobio dopunu u Gimnaziji, gde je i danas profesor.

D. Janojlić

IGRE RUKOM

Zoran Todor ističe da dugo ima odličnu stvaralačku saradnju sa Dejanom Crnomarkovićem, što je prvo rezultiralo krajem osamdesetih zajedničkom autorskom knjigom „Igre rukom (reči i slike)“ u izdanju beogradske kuće „Mimo“.

Tada su, kroz razgovor, došli na ideju da naprave knjigu koja bi bila celina, ali sa dva nezavisna predstavljanja. Dejan je nastupio kao pesnik sa odličnim minijaturama i kratkim prozama, a Todor sa setom  crteža koji su bili inspirisani Vizantijom.

I u svim narednim Dejanovim knjigama Todor je bio zadužen za likovno rešenje korica.

GRUPA PETUM

Sredinom devedesetih godina, u kovitlacu nemilih dešavanja u zemlji, tražeći neki svoj izlaz, Todoru se javila ideja da bi bilo dobro da se formira grupa, koja bi pružala šansu za izlaganje. Oko ovog projekta okupili su se zanimljivi ljudi, po dvojica iz Palanke i Kragujevca i jedan iz Bora. Činila su je četiri slikara i jedan pisac.

Grupa se zvala „Petum“, po tome što ju je činilo pet umetnika, i trajala je sve do iznenadne smrti njenog istaknutog člana Bratislava Brace Petrovića.

U međuvremenu je bilo nekoliko značajnih izložbi, među kojima je bila i jedna u Smederevskoj Palanci, u Galeriji moderne umetnosti. Bilo je to jedno multimedijalno predstavljanje. Otvaranje je bilo vrlo originalno. Izložbu je direktno iz studija tadašnje Radio „Jasenice“otvorila voditeljka emisije Slađana Vasiljević.

Grupa „Petum“ je praktično trajala od polovine devedesetih do kraja devedesetih godina.

POČASTVOVAN

Zoran Todor je bio član Likovnog udruženje „10. oktobar“ i ističe da se osećao vrlo počastvovanim zbog toga. Članovi tog udruženja su bili vrlo eminentni slikari. Njih je, veli, kao srednjoškolac jako cenio. Iz Niša je dolazio da bi video njihove izložbe. Priređivali su dve izložbe godišnje: u proleće i jesen. Jesenja je bila vezana za 10. oktobar – Dan oslobođenja Smederevske Palanke i okoline. Godine 1978. kad je maturirao u Umetničkoj školi u Nišu, primljen je u Udruženje „10.oktobar“. Na prvoj izložbi s članovina ovog Udruženja predstavio se sa nekoliko plakata. Kao student  Akademije redovno je izlagao sve do raspada Udruženja.

Naime, jedna grupa akademskih slikara više nije želela da izlaže sa slikarima amaterima, koji su potom formirali Udruženje likovnih stvaralaca „Vuksan“ koje traje i danas. Akademski slikari, koji su sebe nazivali profesionalcima, više se nikada nisu okupili.

-Ja sam član Udruženja „Vuksan“ i to mi uopšte ne smeta – podvlači Todor.- Danas više „ne pije vodu“ ta priča profesionalac ili amater, važan je kvalitet.

RASADNIK TALENATA

-Smederevska Palanka, što se slikarstva tiče, oduvek je bila specifična – napominje Todor. – To se zna i na strani. Ni manjeg grada, ni više umetnika.- Mladi vrlo hrabro kreću tim putem mada umetnost traži bogato i sigurno društvo. Nesiguran je put u  nesigurnoj zemlji, kakva je naša u poslednje dve decenije. Sam grad je plodna sredina, prosto rađa nove talente. Svake godine po neko ode ili u Umetničku školu ili na Akademiju.

MALA GROHARJEVA KOLONIJA

-Bio sam u sedmom razrednu osnovne škole kada  nas je nastavnik Žile Mijatović odabrao i poveo u Škofja Loku na Malu Groharjevu likovnu koloniju – seća se Zoran Todor. – Bilo je tu đaka iz svih naših škola. Pripadao sam prvoj generaciji koja je 1973. godine išla u Škofja Loku i učestovala na pomenutoj koloniji. Ona je već godinama postojala, ali je tada došlo do dogovora da se jedne godine održava kod nas u Smederevskoj Palanci, a druge u Škofja Loki. Ta praksa je prekinuta nesrećnim raspadom Jugoslavije što je zaista šteta. Ali, eto, nedavno sam sa prijateljima boravio kod zajedničkih prijatelja u Škofja Loki i ukazala se mogućnost da mi u njihovoj eminentnoj galeriji organizuju samostalnu izložbu. Tu ideju je podržao i njihov župan Miha Ješe.