ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ПОТОП И НОЈЕ

samo-svi-slika-105046Иако наслов нашег текста некога може да асоцира на политичке прилике, данас нећемо ни реч о новој Влади, о препотентној власти и импотентној опозицији. Потоп из нашег наслова, дакле, не треба да асоцира на изборни „цунами“, него на непосредну, а све већу опасност од поплава.

И пре него што је „Водопривреда“ из Смедеревске Паланке отишла у стечај, од како је ово предузеће приватизовано, евидентна је крајња безобзирност и тотална небрига када је реч о одржавању корита река у такозваом брањеном подручју. Дуж регулисаног тока Кубршнице, у чије сређивање су утрошене велике паре, поново расту врбе и тополе загушујући уређено речно корито. За годину-две, ако се ништа не предузме, проточност ове реке поново ће бити на нивоу из 1999. године, када је, да подсетимо, нашу општину задесила катастрофална поплава. Ток Јасенице кроз подручје града данас је у много горем стању него пре петнаест година, јер се корито ове реке на неким деловима уопште не може видети од разгранате шуме која расте приобаљем.

Могли бисмо сада нашироко и надугачко да распредамо о томе ко је и из каквих побуда уопше дошао на идеју да приватизацију наметне једном успешном (државном) предузећу, које је својевремно истински штитило град: без обзира да ли су уплате стизале из надлежног министарства, редовно су чишћена речна корита, а изградња система за одбрану од поплава, који је сада препуштен бујању вегетације, датира из времена пре „власничке трансформације“. Од таквог преиспитивања, разуме се, немамо ништа, а овом приликом заобићи ћемо и за ову рубрику уобичајено проказивање приватизације као работе која није у интерсу радника (већ, увек, само на корист капиталиста).

Описана ситуација није особеност само нашег места, које су протеклих петнестак година, захваљујући провиђењу, заобилазиле велике падавине. Слично је, видимо, диљем Србије. И тамо растиње спречава брзо отицање воде и смањује капацитет речних корита, одводни канали су запушени, пумпе неисправне. Да би све поново било доведено у ред потреби су велики новци, а сви ми, дабоме, знамо за дефицит у државном буџету.

Тако долазимо до друге речи из нашег наслова, имена библијског Ноја. Од природних катастрофа, поплава и суша, најзеда штеточина, од друштвених и економских опасности, више не могу да буду спасени сви којима је потребно избављење: арка је мала, а крокодила је много. Нема довољно пара за сва речна корита, недостају финансијска средства за исплату свих зарада, немогуће је запослити све којима је посао потребан, послати на лечење у иностранство сваког болесника коме од тога живот зависи. У таквој ситуацији, разумљиво, зна се ко сигурно улази у арку, познати су и Ноје и његова свита. Из сиве масе других кандидата за спасење у арку ће се пробити само најјачи или најбезобзирнији. Као у нека давна времена, нема места за слабе, за уморне, јадне и неразумне. Наравно, и они морају да пруже свој допринос: своје човекољубље или патриотизам треба да докажу тако што ће тихо направити шпалир, пропуштајући репрезентативне представнике своје врсте да мирно уђу у своје кабине, пре него се врате облаци иза кише. А уколико буду толоко неразумни да пошто-пото и саме желе на пут спасења, постоји начин да се дозову памети: ништа не сме да угрози план за спасавање, чак ни они који ће остати неспасени.

Данашњег Ноја, додуше, не штити божанска аура, њему се не обраћа никакав небески глас, али он се и даље може позваати на наднаравни ауторитет, на законе тржишта, логику понуде и потражње, на уска врата неолибералног Едена.

Вратимо се потопу. Нама, који нисмо показали довољно предузимљивости да напустимо поплавно подручје, наравно, нико није крив. И зато немамо права да захтевамо да држава надокнађује трошкове наше несналажљивости. Остаје нам да се надамо и верујемо у оно изворно божанско провиђење, које нам је већ подарило благу „сиротињску зиму“. Више од тога нисмо заслужили. За сада.

 

ЗНА СЕ КО СИГУРНО УЛАЗИ У АРКУ

Од природних катастрофа, поплава и суша, најзеда штеточина, од друштвених и економских опасности, више не могу да буду спасени сви којима је потребно избављење: арка је мала, а крокодила је много. Нема довољно пара за сва речна корита, недостају финансијска средства за исплату свих зарада, немогуће је запослити све којима је посао потребан, послати на лечење у иностранство сваког болесника коме од тога живот зависи. У таквој ситуацији, разумљиво, зна се ко сигурно улази у арку, познати су и Ноје и његова свита. Из сиве масе других кандидата за спасење у арку ће се пробити само најјачи или најбезобзирнији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *