Богато правничко искуство нашег суграђанина Зорана Стојковца: СТАЛНИ УСПОН У КАРИЈЕРИ  

-Рођен је у Смедеревској Паланци, где је завршио Основну школу и Гимназију, студије права окончао је на државном факултету у Београду, био је судија и јавни правобранилац, данас је адвокат са респектном праксом

Тачно у договорено време дошао је у нашу Редакцију да каже коју реч о себи и богатој  правничкој каријери. Био је судија Општинског суда, Јавни правобранилац, професор у Правно-биротехничкој школи… И хроничар једног времена, рекли бисмо с разлогом. Веома прецизно и доследно, баш као што се бори за истину, говори о људима и догађајима. Присећа се дана кад се другачије радило и друштвено сазревало. Дабоме, и о резултата којима се поноси.

Саговорник нам је адвокат Зоран Стојковац.

-Моји родитељи су из Топличког краја – започиње своју животну исповест. – После рата, 1945. године, мој отац је по службеној дужности размештен као полицајац у Полицијску станицу у Земуну. Ту се 1948. године родила моја сестра Светлана. Три године касније, 1951., отац је премештен са службом у Смедеревску Паланку, где је  у полицији радио све до  пензионисања 1976.  У том граду сам рођен 1953. године, где и сада живим.

Враћајући се сећањем у своје детињство, прича:

-Као дете одрастао сам у кући и дворишту угледне паланачке породице Јакшић у Шулејићевој, сада Улици Св. Саве. Ту, у непосредној близини гимназијског дворишта, тада су живели моји родитељи. Године 1965. отац је саградио породичну кућу у тадашњој Улици Вује Поповића, чији је назив у међувремену промењен и сада носи име Свете Каменоресца, незаборавног доајена паланачког глумишта.

После овога издваја још неке податке из своје биографије. Основну школу („Херој Радмила Шишковић“) и  Гимназију („Света Ђорђевић“) завршио је у Смедеревској Паланци. Матурирао је 1972. године и уписао Правни факултет у Београду. Одмах након дипломирања, прецизније 1. августа 1978., запослио се у правосуђу. Годину дана је обављао послове судијског приправника, а кад је положио правосудни испит, одмах је изабран за судију Општинског суда. Као судија радио је у парничној материји.

-За општинског Јавног правобраниоца изабран сам 1983. године – износи наш саговорник.- На том радном месту остао сам све до 1991. када сам регистровао Адвокатску канцеларију. У време кад сам био судија и јавни  правобранилац, пет година сам радио као ванредни професор у Правно-биротехничкој школи, држећи наставу у поподневним сатима. Веома сам задовољан послом којим сам се бавио и у коме сам и данас. Правни послови и правна наука уопште су врло занимљиво занимање, које зна да буде и тешко, али и привлачно. У пракси се често сусрећем  са разним животним  искуствима и проблемима.

У наставку Стојковац се присећа времена у коме је обављао функцију јавног правобраница. Са задовољством  истиче како је привреда Смедеревске Паланке тада била у експанзији. И све то илуструје примерима:

-Тада је подигнуто много квалитетних стамбених зграда. Саграђене су две робне куће: „Београд“ и „Узор“. Никло је више привредних и инфраструктурних објеката. Направљена је аутобуска станица, започета индустријска зона, рађен је прикључак Смедеревске Паланке на ауто-пут Београд – Ниш. Општина је била носилац инвестиционог пројекта „пожаревачка петља“. Рашчишћавани су имовинско-правни односи око њене изградње. Тада је, од стане Општине Смедеревска Паланка, експроприсано 26 хектара земљишта, што је плаћала локална самоуправа, док је Републички СИЗ за путеве финансирао комплетне радове на петљи.

Стојковац потом објашњава:

-Да наша Општина није решила имовинско-правне односе, питање је да ли бисмо данас имали прикључак на ауто-пут код „пожаревачке петље“. Исто је било и приликом припрема за изградњу аутобуске станице у нашем граду. Све имовинско-правне односе  решила је Општина, док је изградњу простране и лепе аутобуске станице  финансирало Саобраћајно предузеће „Ласта“. Све је то било потребно и корисно. У „Гоши“ је било запослено 8.000 радника, а развој фабрике у непоновљивој  експанзији. Успут су решавана стамбена питања великог броја радника путем додељивања станова, плацева и кредита за индивидуалну стамбену изградњу.

У наставку прича:

-Иако сам најкраће радио у Суду, то је био период у коме сам стицао врло квалитетно правничко знање и искуство, што ми је  остало у лепом сећању. Наш Суд је деловао као Општински у саставу Окружног суда у Смедереву, коме су припадали и општински судови Велике Плане и самог Смедерева. Наш Општински суд је дуги низ година, на нивоу Окружног суда у Смедереву, био најбољи по квалитету и броју решених предмета, као и по најмањем броју укинутих пресуда. Дуго година је наш Суд имао у раду 13 судија и председника који је, такође, поступао у одређеним предметима.

Стојковац се  дотиче и богате историје паланачког судства. О томе каже:

-Још 1927. године, Указом краља Александра Карађорђевића, издатом 13. маја, за председника Првостепеног суда у Смедеревској Паланци постављен је судија Никола Крстић, раније са судском праксом у Београду, тако да је 1. јуна те године почео рад Првостепени суд, као први Првостепени суд на овом подручју. Те 1927. године, поред поменутог председника суда, судије у Смедеревској Паланци били су Божидар Петровић, Јован Смиљанић, Душан Јовичић и Милан Радосављевић. Овај суд је у неким периодима радио и као срески. Иначе, квалитетно је функционисао све до 1. јануара 2010. године, када је реорганизацијом  правосуђа, која ни мало није за похвалу, изгубио статус Општинског, односно Основног суда и постао судска јединица Основног суда у Смедереву.

Томе додаје и ово своје запажање:

-Још катастрофалнијом реформом, реформе правосуђа, када је по мом мишљењу правосуђе најблаже речено  унакажено, девет изузетно квалитетних судија из Смедеревске Паланке премештено је са сталним радним односом у  Основни суд у Смедереву. Тада је Суд у Смедеревској Паланци поново изгубио статус Основног суда  и постао судска јединица Основног суда у Великој Плани. Сада судијски посао у Смедеревској Паланци обавља само троје сталних судија, које два дана у  недељи путују да суде у Великој Плани, док из Велике Плане у Смедеревску Паланку долази пет судија да обаве судијску функцију. Основно јавно тужилаштво је премештено у Велику Плану. И Кривично одељење паланачког Суда је такође у Великој Плани, тако да је Смедеревска Паланка остала без Кривичног суда и Тужилаштва, иако је 90 година у континуитету у Смедеревској Паланци функционисао Суд са најмање 13 до 14 судија. Овакав статус Општинског суда, слободно могу   рећи, Смедеревска Паланка и њени грађани нису заслужили.

Настављајући ову тему, адвокат Стојковац каже и ово:

-Општина Смедеревска Паланка има четири градске и 17 сеоских месних заједница са преко 50.000 становника, а то што нема Основни суд је правни нонсенс. Слободан сам рећи да је то брука и за руководство Смедеревске Паланке  и за квази реформаторе правосуђа. Сматрам да би, како правничка струка, тако и сви грађани ове средине, требало да покрену иницијативу за измену Закона о мрежи судова. То је начин да се поврати статус и седиште Основног суда у Смедеревској Паланци залаже се адвокат Зоран Стојковац.

Д. Јанојлић

ПОРОДИЦА

Зоран Стојковац се 1982. године оженио Милицом Радовановић. У  браку имају двоје деце: ћерку Јовану рођену 1983. и  сина Јована рођеног 1987. Јована је запослена у „Беолабу“ у  Београду, док је Јован апсолвент Правног факултета.

Супруга Милица ради у Полицијској станици у Смедеревској Паланци као референт матичних бројева и личних исправа.

ИСКУСТВО

Зоран Стојковац је за време служења војног рока завршио курс за војног правника у команди РВ и ПВО у Земуну. Десет месеци је радио као војник у команди Аеродрома Батајница и  то на свим правним пословима.

Иначе, радећи као адвокат, трудио се и волео да стечено знање и искуство подели с млађим колегама. Више приправника из његове адвокатске канцеларије је положило правосудни испит.